Сабрана дјела 1

Садржај

Истините мејданџије

Змијање / Ратково / Јаблан / Гроб Слатке Душе / Ђурини записи / Код Марканова точка / Вуков гај / Са збора / Туба / Кроз мећаву / Мргуда / Моји познаници / Ракијо, мајко / Јуре Пилиграп / Тајна невоља Смаје Субаше / Просјаци / Папакало / Илица Одалица и Лазица Вуцалица / Чврко / Мрачајски прото

Симеун Ђак

Мејдан Симеуна Ђака / Истинити зулум Симеуна Ђака / Из староставне књиге Симеуна Ђака / Зулум Симеуна Ђака

.

ИСТИНИТЕ МЕЈДАНЏИЈЕ

Змијање

 

Змијање. Током 1909. и 1910. године Кочић је у више часописа и листова објављивао одломке из ове приповијетке (у Српском књижевном гласнику, Српској ријечи, Развитку, Босанској вили) дајући им различите наслове: „Кроз Змијање“ (посвећено Јовану Цвијићу), „Књаз Микаило спасава Ратково“. „Ратково се зацарило“. У цијелости је приповијетка објављена у збирци Јауци са Змијања (Загреб 1910), с Кочићевим „Малим објашњењем“ на крају књиге. Оно се односи управо на ову приповијетку и гласи:

„Прва ствар у овој књижици, Змијање, казује, простосрдачно и без приповједачког уљепшавања, историју оне исте области, из које сам и досад узимао грађу за своје приповијетке, штампане у три књиге под називом „С планине и испод планине“. Према методи умног нашег научењака госп. дра Ј. Цвијића бавио сам се љетос антропогеографским испитивањима Змијања. Та област, одвајкада национално несумњиво српска, није свуда у народу нашем под тим својим старинским именом позната. Да би се многе црте и из ових а и из досадашњих радова мојих лакше схватиле и разумјеле, и да би задовољио радозналост многих пријатеља који су ме питали шта је то Змијање, ставио сам ово народно казивање на почетку књижице, остављајући да послије у једној већој умјетничкој приповијеци изнесем живот и борбу старих Змијањаца.

У најстаријим пјесмама народним спомиње се Са Змијања Рајко, властелин босански, по коме је, на сву прилику, и прозвано Ратково, једно од највећих српских села уопште. И у Вуковом Рјечнику имају два стиха под ријечју Змијањ(е):

А нема нам са Змијања Рајка.

– – – – – – – – – – – –– – – – – – –

Пуна му је змијањске ракије

То је све, јер у Вука нема пјесама које пјевају јуначке подвиге од Змијања Рајка, побратима Милоша Обилића, Реље од Пазара и Бановић Страхиње, иако се и данас многе пјевају на Змијању. Ја сам двије и штампао у „Босанској вили“, број 16, 17, 18, 19 од 1909. године.

У страних писаца, почевши од Курипешића 1530. године, има много више директних и индиректних напомена о овој области, која је имала за турског суда и своју аутономију.

Није без интереса навести да су многи наши угледни људи и вође из пошљедњег босанског устанка, међу првим војвода Голуб Бабић, поп Каран и други, старином Змијањци. Напошљетку је занимљиво чути и разговор што га је водио фра Грга Мартић са једним Змијањцем кад је прешао 1878. године преко Змијања, ходећи у Беч да ћесару честита окупацију. „Oтворисмо разговоре дипломатске с њиме (са старцем Пантелијом). – Како то би, ви сте паметни људи фратрови, да каурин Босну узима? – А би ли волио Турчину? – А богами свеједно је, зулумћар ово, зулумћар оно. Ово је СРПСКА ЗЕМЉА. „То старац – наставља фра Грга – од 90 година, а ја зубима гризем и пљувачку ждерем“ (Види фра Гргина Запамћења, стр. 113)“.

Кочићева и Мартићева национална одређења Змијања треба свакако схватити у контексту историјског тренутка којем припадају, а Кочићеву погрешку у наводу да „у Вука нема пјесама које пјевају јуначке подвиге од Змијања Рајка“ треба исправити: у Вуковом зборнику епских народних пјесама постоје двије пјесме у којима се помиње и Рајко од Змијања, у једној која носи наслов „Котарци и Турци“ и у другој, свакако познатијој, „Женидба Краљевића Марка“. (Види о томе у раду Љубомира Зуковића „Кочићев однос према усменој књижевности“, Радио Сарајево, Трећи програм, 1980, бр. 30. стр. 560–561.)

O пјесмама које је Кочић објавио у Босанској вили („Oд Змијања Рајко“ и „Ђурић Барјактар) остао је помен и у његовој преписци – у писму уреднику овог часописа Н. Кашиковићу (видјети 59. и 60. писмо у III књизи овог издања).

___

Кола су тупо шкрипјела пењући се тешко уз Кољанску Планину, кроз коју је вијугао друм, губећи се у дугуљастим провалама, да опет избије на видик на каквом овећем заравањку, па да се поново изгуби и сакрије, и тако, рекао бих, бескрајно иде и вијуга се као огромна, сива змијурина, којој се чељусти не дају сагледати.

Око друма, овдје ондје по крчевинама, из којих стрше опаљени и поцрњели пањеви, сјакте се весело према сунцу дуге њиве заруђеле стрви, а брадали кукурузи сморено шуште, жудни, прежудни кише. Из даљине као да се чује умртвљено, малаксало роморење Врбаса.

Високо под небом, изнад Луњевца и Вијагоште, вијају се и круже орлушине, а поврх њих се наднијели облаци големи као голе планинске литице и бијели као препадани снијег.

Ишли смо сви пјешице за колима, и ја, и кочијаш, и стари Милић Вујиновић, који се бијаше од Тополе запутио с нама. Сва смо тројица шутјела и грабила уза страну до првог хлада. Ту би мало одахнули, па би се опет кренули, журећи се Давидовом Хану, гдје ће кочијаш коње хранити.

– Вијају се орлови, могло би и кише бити – одахну тешко Милић, али му нас ни један не одговорисмо, и он ушути као да није ништа ни рекао.

Негдје пред попасно доба, кад већ и жега бијаше прилично јењала, уморни и знојави, падосмо у хлад код Ајдучке Воде, ниже Давидова Хана. Кочијаш метну коњима да једу, а ми запалисмо, па мало и ракије потегосмо, умора ради.

– Видиш, господине – обрну се Милић, ударајући лулом о врх опанка – ово је некад била све стећа планина, па су је Турци ишјекли. Увијек је она била пуна горскије ајдука, сад само пањеви. И данас се стари Турци боје овуда проћи: од сваког пања мисле да је ајдук… Нешто ти мене питаш, малоприје доље на Тополи, за Змијање. И ово је Змијање…

Кочијаш, с којим сам се нешто уз пут разговарао о Змијању, кад чу ријеч Змијање, ненадно се трже, па, сав весео, убрза, не предишући:

– Милић, господине, зна све! Он зна све! Ето, сам га је бог данас с нама упутио… Он зна све, од њега ћеш све дознати. Он је из Раткова, а Ратковчани ти знају и самом цару фе-фет-фет-ву дати…

И да весели кочијаш случајно, у свом одушевљеном говору, не удари на ријеч фетва, богзна кад би престао, јер ју је једва једвице изговорио. То га застиђе, па ушути, зацрвенивши се сав у образу.

Милић одговори хладно и одмјерено:

– Знао сам, дијете, али сам све поборавио и побацио. Бочим се само са својом муком и потребом не бил се какогођ до гроба докотуро свијетла образа и поштена гласа.

– А колико би ти могло бити година, Милићу? – запитах га, пружајући му боцу с ракијом да га мало освјежим за причање.

Примивши боцу, поврже је покрај себе, па се као дубоко замисли.

– Е, како би ти казо – рече послије одужег размишљања. Млого, млого ми има година!… Кад је Серашћер паша пошо низ Босну и вође доље, на Добрињском Пољу, потуко Алију Кедића и крајишке Турке, онда ми се било најдраже оженити, и баш сам се некако тога времена и оженио, па ти сад рачунај… Ко да сад гледам Али-пашу од Ерцеговине како унатраг јаше на магарцу, а ноге му у букагијама. Кажу да је и њега вође неђе Серашћер-паша убио, а ено му гроба – Турци реку мезар – у Бањој Луци код џамије Вередије… Давно је то богме било! – заврти Милић главом и натеже боцу с ракијом.

– А шта је то, Милићу, Змијање? Одаклен оно почиње и доклен допире? – уплете се опет кочијаш, мислећи, ваљда, да ће то Милић прије њему казати, jер га боље познаје, него мени. – Кажи нам штогођ од старине…

Милић се накашља, извади кесу с дуваном иза припошаја, па поче, оборивши очи, пунити лулу.

– Што се ти, дијете, уплећеш толико у разговор? Што знам казаћу. Знам ја овог човјека ко је он. И он је Змијањац! – осмијехну се и отворено ме погледа. Ако би иком казо, бели њему затајио не би што сам слушаво од старије људи.

Ушути, повуче неколико димова, па се опет даде у мисли као да се спрема и сабира сјећања из прошлости.

– Змијање, велиш! – трже се Милић из премишљања, вртећи главом и благо се осмјехујући. Е, дијете, велико је некад Змијање било. Змијањска је међа – Турци веле удут – ишла је од ријеке Сане, па изнад села Слатине, па на Катуниште, па на Млиништа – туј има камен машет – па отален право на Скокове Дели-Радојице – и туј има камен машет – па од Скокова Дели-Радојице на село Пердуве, од Пердува у ријеку Пљеву, па Пљевом до Врбаса – ђе Пљева скаче у Врбас, туј је камен машет – па сад све низ Врбас, низ Врбас, низ Врбас до села Јакуповаца, од села Јакуповаца окреће међа на Рукати Раст навр’ Козаре – ено га и данас! – па од Рукатог Раста право у Сану. Ето, то вам је било старо Змијање прије Косова.

Ми се много зачудисмо Милићевом казивању, и ја га упитах:

– А ко је владао Змијањем?

– На Змијању је судио од Змијања Рајко. Зар ти то не знаш? – зачуди се Милић. То зна у нас и мало дијете. Он је водио Змијањце и на Косово. То сам слушо ђе говоре стари људи, а и у пјесми се пјева како га је звао цар Лазар на Косово и како га је пресрео неђе на путу Троглав Арапине:

Кад дођоше на воду Марицу,
Ал повика Троглав Арапине:
„Курвин сине, од Змијања Рајко,
Зар ћеш проћи, провести Змијањце,
Брез јуначке пошјечене главе
И брез српске проливене крвце?“

Тако се, овамо у нас тежака, пјева уз гусле, па ја сад подсигурно не знам. Додуше, што свијет, веле, говори ил’ је било, ил’ ће бити. Није нешто брез нешта! – рече Милић више као за се и ушути.

– Не реко ли ја теби, господине, да Милић зна све? – пита кочијаш, сав срећан.

– Нека, дијете! Бог зна све – брани се зловољно Милић. Бог зна све, синко, бог и нико више – додаде мекше и настави: кад је царство на Косову пропало, насрнуше Турци – бог им не до – и на Босну и освојише све. Само су се Змијањци дуго година гонили с Турцима. Ко пусте планине, па им је лако било, а и људи су онда били крабрији и сложнији него данас! Виђеше Турци да не могу изаћи на крај са Змијањцима, а и Змијањци се опет уморише од дугог и непрекидног војевања, па се погодише да чувају у Стражицама стражу и да по мало војују с Турцима кад би на кога пошли. Султан им даде верман колик мутап са златном царском туром да је њиова земља, да не плаћају ни цару арача ни попу колача, да могу остати у својој вјери и носити оружље… Кнезу Ратку, а неки веле кнезу Обраду, јер Ратко бијаше умро, дана је суданија на Змијању. Осим тога дао је султан кнезу Тимар да кобиле ждријеби, Обровац да плоске налијева, Лијевче да овце јањи, и златну сабљу. Кнез је судио и заповиједо. Он се слушо у свачем. Турци се, у први крај, нијесу ни у што мијешали. Кнез је имо и своју тавницу. Ено и сад остатака од његове тавнице на њиви код ријеке Бањице, ниже наше цркве. И данас се виде два стражарска гроба што и’ је кнез пошјеко, јер су, брез његова изуна, оставили стражу на Стражицама и дошли на збор цркви… Чуо сам ђе стари људи говоре да се само наше село Ратково звало Змијање, и да је оно од бирземана, прије Косова још, имало своју земљу и своју праву. Неки опет кажу да су и остала села од Чађавице под Црном Гором до Бистрице под Козаром била уза Змијање и да су имала своју земљу, па су им поотимали ови нашки Турци… аге и бегови. Ја ти само могу подсигурно казати да је Тимар имо своју земљу, јер је и он био у ратковачком верману…

– А шта се данас зове Змијање?

– Ми, тежаци, кад овако између се поведемо еглен, кажемо да су сва села од Кадине Воде до Чађавице Змијање, срце Змијања старинског. За турског суда то се звало Кол-Змијање, или Змијањ-коло.

– А на који су град Змијањци… Ратковчани ударали с Турцима?

Ово питање Милићу паде прилично тешко. Данашњи би Ратковчани од срца жељели да се за вјечита времена заборави да су њихови стари са Турцима заједно војевали. То им није драго причати, јер су доцније грдно пострадали, доста муке видјели и крви пролили, борећи се с овим нашким Турцима, како Милић рече, да очувају своју земљу. Они мисле да их је бог покарао што су некрсту помагали. Тако то неки схватају. Они само кажу да се говори како су ратовали с Турцима, и врло их је мало наћи који ће што више казати. У тој својој жељи, изгледа, они су и измислили једну причу како су дошли до своје земље и праве. Поуздано, тој причи ни они сами, барем старији, у свему не вјерују, али увијек о том много радије причају него о војевањима са Турцима. Та њихова жеља и прича доста је, поред времена, и учинила да се данас и не зна много о јуначким подвизима старих, ратоборних Змијањаца.

Милић је позадуго шутио. Кад му рекох да су и Црногорци некад помагали Турцима, он ме зачуђено погледа као да у то не може ни по које благо вјеровати:

– Баш Црногорци помагали Турцима? То не мере бити!

– Може, може. То има и у књигама.

– Баш и у књигама има?!

– Има, има – уплете се опет кочијаш.

– Нека, дијете! А, бог ти помого, господине, има ли што у књигама о Ратковчанима… Змијањцима, да речемо?

– О, има много! – слагах ја с намјером да коју ријеч више од њега извучем.

– Оно кад буде по души – поче Милић онако поиздаље, отежући у први мах сваку ријеч. Оно кад буде по души и овамо по истини, и у нашем је, кажу, верману писало да ће Ратковчани, кад и’ цар позове, војевати, па сад једни веле да су ратовали с Турцима, а други кажу да нијесу него да су само чували стражу на друму код данашњије Стражица. Зато се то село, ваљада, данас тако и зове… Стари Теле Босанчић – кршћено му је име Теодор, и било му је сто и тридесет година кад је промијенио свијетом – казиво ми је да су наши стари подсигурно ратовали с Турцима, и били им у индату више пута и на више мјеста, ко мртва стража, отворили мејдан… Предраго им је, вели Теле, било ускочити у кауре, и они су врло често ускакали, онако сами од себе, брез Турака, и млого су, каже, палили, робили и плијен одгонили од Сења, Задра, Шибеника и Дрниша, а млого су пута слазили и у Равне Котаре… Пошљедњи, велики мејдан отворили су Ратковчани… Змијањци на Бијаћу, тако каже Теле, и са Турцима узели град од каура. Ко мртва стража навалило је седамдесет Ратковчана са кнезом ко седамдесет рисова! Први је ускочио у град Ситвук Бабић, главна кнежева поглавица, који је чуво стражу на Крагујевици. Ено му и сад зидина од карауле. Ситвук је био врлетан чојек – једна газија, и држо је седам жена од седам закона. Некакав поп Кочић – јер њиова је поповина од давније давнина – тужи га владици да ради и живи преко закона, и замоли владику да ућера Ситвука у вјеру и закон. Владика нареди да му дође Ситвук. Кад се помоли Ситвук од Крагујевице – јадна мајко! – сав се крши у срми и под пусатом, једна му ногавица од чакшира зелена, друга црљена, а за њим штекти и пишти седамдесеторо вижлади! Онда ће владика упитати попа: „Ко је оно, попе?“ – „Оно је, свети владико, ако почем нијеси знао, Ситвук Бабић“. Владика се грдно престрави и стане викати:

„Просто му, просто му било! Нека не иде овамо…“ Једни кажу, кад је овај исти Ситвук ускочио у бијаћки град, да у граду није никог затекао. Све је било побјегло, и он се вратио са Бишћа и умро код кнежеве куће. У Бањици има и данас један биљег који личи крсту и нашем и нишану турском. То је, веле, Ситвуков биљег, и ударен му је, кажу, таки биљег више гроба што је држо седам жена од седам вјера… Други веле да су каури Ситвука на Бишћу заробили, па да су га одвели у Шибеник и залили оловом и рекли: „Досад си био сити вук, а сад буди гладни вук!…“ На Бишћу је погинуло дванаест Ратковчана. Ено им и данас гробова код села Рипча кад се пође у Бијаћ. Стари ми Теле рече: „Рођо, вели – јер и ја сам од племена Босанчића, и сви ми служимо Јовањдан уз оно пет дана1 – и наш је, каже, један племенштак, Обрад Босанчић, погинуо на Бишћу…“ А, бог ти помого, господине, има ли у књигама штогођ о тој кавзи на Бишћу? – на једном се заустави у причању Милић.

– Има, Милићу, има – одговорих ја и пружих му опет боцу с ракијом.

– Па колико се пише, бог ти помого, да има вакта од те кавге? – пита Милић радознало и држи боцу на кољену.

– Има три стотине и седамдесет пуних година, ни једна више ни једна мање! – издигох ја мало више гласом него обично.

– Три стотине и седамдесет пуније година, велиш? Млого! – рече Милић и нагну боцу. Млого! – понови, кад предуши, и метну боцу између нас на траву, па настави: кад је легла кавга на Бишћу, врне се кнез Обрад са Змијањцима преко Сане, па преко ријеке Гомјенице и обноћи се, са дружином, онђе ђе је данас намастир Гомјеница… Сад ћу вам нешто рећи што сам ћутио од покојног кнеза Раде Кнежевића – они су племена од Змијања Рајка, и њиово је кнезовање од бирземана. На Бишће су, вели покојни кнез Раде, млого пута ударали Турци, али му нијесу ништа могли учинити, док им Змијањци нијесу прискочили у индат. Брез њи, каже, није могло бити ништа! Они, ко што сам ти малоприје казо, први ударе и узму од каура Бишће. Онда им паша, за ту њиову краброст и за тај њиов, бог ти помого, индат изда бурунтију да могу себи саградити намастир ђе оће и какав оће. Кнез Обрад бегенише оно мјесто ђе је с дружином уватио конак на повратку са Бишћа, и ту сагради намастир Гомјеницу. Тако ми је казиво покојни кнез Раде Кнежевић, па ја сад не знам… Неки опет кажу да је намастир Гомјеницу саградила султанија Мара. Ко би то знао, давно је било…

– Па шта је било даље с кнезом Обрадом кад се повратио са Бишћа?

– Не знам ти ништа више о њему рећи, већ ако није умро или ђе погино. Само се памти и казује да је иза њег заступио кнештво на Змијању кнез Грујица. И о њем се само то зна. Иза кнеза Грујице дошо је на кнештво кнез Вукобрад. Он је саградио у Бањици цркву. То је овако било. Кнез Вукобрад имађаше побратима арамбашу Кузмана, кога једном уватише Турци и рекоше му: ил воли да се потурчи или да га пошјеку. „Волим се потурчити“, рече арамбаша Кузман, и потурчи се, а Турци га, послије седамдесет година живота, ожене. Роди му се син Хусе, а жена му умре. Једном кнез Вукобрад пође у послу везиру и, у Грабу код Точкова, сврати се побратиму потуру Кузману. – „Побратиме, шта радиш? “ – „Побратиме, слабо радим. Чељад помрла, ја остарио, Хусе нејачак“. – „Не брини се ништа, побратиме. У кући ми је девет жена, да свака опреде по вретено пређе, могу твога Хусу заођети“ – одговори му кнез Вукобрад, и на повратку од везира узме малог Хусу за се на коња и донесе га кући. Послије девет дана дође кнезу и потур Кузман и умре. Кнез га, по турском закону, укопа у Црљенима у турске мезарлуке. Мали Хусе остане у кнеза шеснаест година, живећи по турском реду и закону. Кад је прошло и минуло шеснаест година, бану кнежевој кући пашалије и не нађу кнеза код куће. Врате се везиру на Подрашницу и реку: „У кнеза роб Турчин!“ Везир се грдно ражљути, плане и крене се с војском и пане на Раванац више кнежеве куће. Дозове кнеза Вукобрада: „Отклен теби, кнеже, роб Турчин? !“ Кнез му Вукобрад исприча све како је било од истине. Везир узме Хусу, а кнез га опреми што је љепше мого, дадне му седамдесет гроша, свог коња и стајаће руво своје: „Ајде, синко Хусе, дабогда се на Босни везир огласио!“ И послије петнаест шеснаест година Хусе постане везир, пође низ Босну и пане на Подрашницу. Кнез му изађе у сретање. Везир га богато обдари и изда му бурунтију да море саградити цркву код воде Седреника, ђе је некад Хусе пландово кнежева говеда. – Није много иза тога прошло, а кнезу Вукобраду паде на конак Јанковић Стојан и салети га да се дигне на Турке. Кнез Вукобрад пристане, па је и четово годину дана са Стојаном, али се покаје и оде везиру. Везир плане на њег: „Не мореш бити и судибаша и четобаша!“ – и одузме му суданију на Змијању. Онда књегиња Смиља одлети везиру, па се заплаче и замоли. Везир дадне књегињи Ратково, а кнезу Вукобраду остави голо кнештво, брез суданије, само на Раткову…

Наједном ушути Милић, па и ми ушутисмо. Мене су мориле и гониле немиле мисли. Некуд далеко, предалеко, лутао сам у машти за јуначким подвизима змијањских мартолоза и за црном судбином племена нашег…

– Па шта је, Милићу, послије било кад је одузета суданија? – несвјесно у премишљању ударих на ову мисао.

Он, шутећи и гледећи преда се, махну руком као да хоће да рече: немаш зашто питати, па настави:

– Кад је одузета кнезу Вукобраду суданија, он убрзо пресвисну од жалости, а на Змијању настаде вријеме, тешко и мучно вријеме, дјецо, онако вријеме што се у пјесни спомиње:

С крви ручак, а с крви вечера,
Свак крваве жваће залогаје.

Кад је наша суданија пропала, на Ситницу падоше данашње аге Ситнице и отворише турску суданију на Змијању. Онда се Бања Лука није низашто питала. На Ситници се сваком и за све судило, и што би аге Ситнице осудиле, не би ни везир кварио. Добри су људи биле аге Ситнице, и бранили су, колико су знали и могли, Ратково и Ратковчане, на које, одма послије смрти кнеза Вукобрада, почеше ударати ови нашки Турци, највише бегови Џинићи и аге Бумишићи, да им отму царски верман и земљу. И наши су се стари крабро и паметно бранили, и у три стотине, колико ли, година, не памти се да је било икакве издаје и невјере. Тако се, на прилику, казују како су једном дошли Турци у Ратково и тражили да виде царски верман. Наши стари учинише овако: два се чојека испоредише, раскрилише верман и узеше га између се, а друга четри стадоше иза њи и натегоше пушке: „Учите, Турци, рекоше, али за живу главу не ватајте рукама, јер ћемо пуцати!“ То су, белћим, учинили да не би Турци отели и растргали верман, па рекли да је раја брез царске оправе и сигурације силом поклонила царску земљу. Турци су једнако обигравали да дознају у кога је верман, и силну су јаспру давали ко би им га дао, али им је све било узалуд. Верман је стајо у најсиромашнијег, и Турци, у својој сили и ганилуку, нијесу могли ни помислити да би то могло бити. Они су увијек ударали на прве и главешине и тражили верман по њиовим стајама… Други пут, казује се, дође на Змијање од везира пашлија и затражи да проучи царски верман. Ратковчани се искупише и опколише пашалију. Неко из скупа на једном баци преда њ верман. Ко? Не виђе пашалија, а не виђеше ни млоги у скупу. Кад он учини дову – није шала златна царска тура и јазија! – и проучи верман, рекоше му да га повргне на земљу и да се мало окрене у страну. Неко из скупа зграби верман. Ко? Не виђе пашалија, а не виђеше ни млоги из скупа. Тако се у старо вријеме паметовало, радило и бранило… Турци почеше све силније и љуће наваљивати на Ратково да га поработе и укмете; једни силом, а други милом… палитиком, како но би се данас рекло. Палитиком су највише радили бези Џинићи, а силом и зулумом аге Бумишићи из Бање Луке. Ратковчанима бијаше отешчао и зацрнио живот до грдила! Ниђе им није било сигурно: ни на суду, ни на збору, ни на друму, ни у чаршији. Бумишићи су и’ немилице гонили, убијали и отимали све што је љепше и боље било, само да и’ поработе… укмете. Први и згоднији људи нијесу се смјели никад обноћити код куће, већ увијек у планини, а и чељад њиова… Пођеш, да речемо, у чаршију. Сретне те Турчин. „Чији си, рајкане? “ – пита. Ти слегнеш раменима и шутиш. – „Чији си, рајкане? “ – опет ће Турчин. – „Божји па царски.“ – „Какав божји, какав царски! Ђе море Вла’ бити царски? ! Ти си из Раткова!“ – и ороби те до голе душе. Ако речеш да си кмет бега Џинића, Бумишића или кога другог бега и аге, не смије ти ништа, него ти само љутито осује крст, и на томе би се и мјесец мијенио. Стари су наши задрти и завозити били, па су се увијек поносили што су своји и грдно су страдали. Паметнији су боље пролазили, док им Турци не би ушли у траг… Ето видите, дјецо, да је сигурније било и беговско и агинско него царско. Чудновата је судбина ове наше добросретне постојбине Босне! У њој је одвајкада, казују стари људи, било сигурније свачије него царско. Како ће и одсад бити, то само бог драги зна! – забринуто прекиде Милић причање и потеже лулу иза припошаја.

Кад напуни лулу и припали, Милић настави:

– Док Турцима буде што криво, да речемо, на Црногорце, Србијанце или на кога другог, одма сви ко у један глас:

„Ратково се зарацило!“ па удри по Раткову. И кад се Црни Ђеорђије диго на Турке, и онда је, кажу, поробљено и попаљено Ратково, и млого нашег свијета ишјечено… Кад виђеше Ратковчани да ће пропасти, да ће се затрти, привише се уз бегове Џиниће и почеше им давати по жут дукат и по јунгу масла с куће на кућу. Само неки Бајо, чојек паметне бешједе и слободна срца, није никако ћео пристати да се што даје Турцима. „Зар се све потурчило што је било српско, па зар да се и ова наша проклета громила потурчи! Жалосна вам мајка ваша, реко је људма Бајо, зар не знате шта је било с Добрињом? ! Кроз кратко вријеме, ја не био ко сам, ако се и у Раткову чардак не забијели!…“ Бајине се ријечи убрзо и на длаку испунише. Одма друге године Џинићи затражише да се у Раткову чардак дигне. Људи се упрепастише и узбунише. „Честити беже, рекоше, у Раткову, откад је свијета и Раткова, није било чардака. То наш обрез не мере поднијети! Ишти блага колико ти драго, а о чардаку не говори више.“ Бег рече: „Ја ово порад вас говорим. Биће вам боље и сигурније, бићете мирнији и сербезнији. Чуваће вас мој субаша ко очи у глави.“ Људи рекоше: „Теби, честити беже, вала на такој бешједи и еглену, али ако нас твој глас и твоја ријеч не очува, бели нас неће ни субаша очувати. Знамо се ми у Раткову и сами бранити. Нека смо ми мирни и сербез на друму и овамо у чаршији, а за Ратково је већ лако!“ Окрени, обрни – бег и’ кандерише, чардак се сагради и субаша се усели. Млога је суза тада проливена, и људима је било тешко, претешко! Говорили су: „Потурчисмо се, па крај!“ – Друге ће године рећи бег: „Како би било да вас сваки одвоји по један разор два субаши, нека и он баци себи што у земљу? То ја говорим изим вас, да сте мирни, да не тражи од вас и да вас не узнемирује, ни вас ни чељад вашу. То би му неколико разора, што му одвојите, могли и обрадити…“ „Oво иде на беглучење!“ – прошапташе људи, слегоше раменима и дадоше. Иза тога бег рече да се субаши одвоји по једна овца двије, да му се оплете и неколико љеса за тор, па и амбар да му се подигне. За кратко вријеме, дјецо, диже се око чардака читава мала касабица. Људи дају и тешко уздишу: „Падамо, све више падамо у црно сужањство!“ Само онај Бајо не да ништа: нити оће шта да плаћа Турцима, него једнако говори људима да би требало попу завити око камилавке чалму, а кнеза послати да клања ићиндију у чардаку са субашом. Један Гуслов – има и’ и данас око тријестак кућа – веле да је говорио Баји: „Ја би се, Бајо, шјутра брез поговора потурчио, само кад би Турци примили и служили крсна имена!“ Казаћу вам послије нешто о једном Гуслову што сам ћутио од покојног Теше Марића… Мачкића кад је одио српском књазу Микаилу у Биоград са Ристом Ђуричићем – прекиде разговор Милић, осмјехивајући се, и поче истресати лулу да је опет напуни.

Након малог прекида и шутње, Милић продужи:

– Пронесе се глас да ће Џинићи изаћи на Змијање и да ће прогласити, и пред судом и пред народом, Ратковчане својим кметима. Људи се узбунише ко никад до тад, и сазваше скуп у Светигори да се договоре шта ће и како ће. Једни су били да се спали чардак и убије субаша, а други су говорили да се то не чини, јер ће Ратково грдно пострадати. Онај Бајо, кажу, да је реко: „Зар не видите, јадни не били, да је ова наша врлетна громила жедна крви, и српске и турске? Напојмо земљу своју крви својом и крви турском, јер ће нам се измакнути из руку, и пашћемо, и ми и дјеца наша, у тешко сужањство.“ На то сви домаћини и старјешине пристадоше сложно и једино да се субаша убије и да се чардак и све стаје и торови око чардака спале и сагоре до земље… да се истаре сваки траг ђе је био чардак. Сложно рекоше, сложно и учинише! Девет дана горјеле су стаје, лизо пламен високо, пуцало у пламену жито и дизала се голема думагија. „Ратково се зарацило!“ – алакнуше Турци, и кадија Бумишић скупи сву силу бањолучкије арамија и зликоваца, удари на Ратково и паде на Мразово. Туј на вјеру позва прве људе и затражи им царски верман. Туј на вјери – вјера га убила – посијече кадија Бумишић кнеза Микаила Бабића, попа Симу Кочића и Зељку Кочића, јер му не ћедоше ни дати ни казати ђе је верман. Поп Симо је био млад ко кап – истом што се запопио – и лијеп, веле, ко најљепша дјевојка. Кад га је џелат – неки Моралија из Граба – пошјеко, високо су шикнули млазови вреле крви из вратније жила и попрскали Бумишића чардак, а труп му је стајо усправ, док га није један Турчин гурно ногом… Ага Ситница јави одма везиру шта је кадија Бумишић починио на Мразову. Везир нареди да се и кадија смакне, и одиста кадију Бумишића убише из засједе на бањолучкој ћуприји.

Од погибије на Мразову и смрти кадије Бумишића, па све до свијетлог књаза Микаила и Топал-паше није се могло смирити и умирити Ратково. Иза смрти кадијине почеше Бумишићи још јаче насртати, биједећи и облагивајући Ратковчане код везира и царског суда да су непокорни и да дижу буну… Док се је на Босни промијенио онај везир што је наредио да се убије кадија Бумишић, одма се Бумишићи дигоше на Ратково, поваташе прве људе и побацаше и’ у сургун: неке у Сарајево, неке у Видин, неке у Цариград. Млоги су помрли уз пут, а млоги по тавницама… Што сам вам досад казиво, све сам то ћутио од старије људи, а ово, дјецо, што ћу вам сад рећи, гледо сам својим очима и слушо својим ушима:

Био сам повелик момчић, кад једног дана изненада ударише Бумишићи са бањолучкијем арамијама на Ратково. Поваташе на пријевари седамдесет првије људи, повезаше и’ све два и два, напријед метнуше кнеза Раду Кнежевића, а остраг старог Телу Босанчића. Између њи турише дугачак синџир, па и’ све скопчаше у један ланац и догнаше на Ситницу.

Скупило се жена и дјеце, броја нема. Све је то својат и родбина. Разлијеже се јаук и писка дјетиња – чојеку се од големе жалости срце цијепа!

– Зар се с царскијем верманом буна диже! – викну Ђумишић – заборавио сам му име, по злу се оно спомињало док је свијета и вијека – и исука сабљу, а бањолучке гладнице и зликовци натегоше пушке пут људи. – На сриједу с царскијем верманом, јер ћу вас све од реда ишјећи! – урличе ко бијесан пас и залијеће с голом сабљом.

Људи у синџиру шуте ко нијеми, скамењени: ни ко говори ни ромори.

Жене и дјеца плачу и јаучу, и савијају се око скутова аге Ситнице. Залијећу се и Бумишићу, али крволок не да прићи себи. Ага Ситница, добар чојек, не валећи му вјере и закона, тјеши све и соколи:

– Не бојте се ништа – вели. Људи ће поћи у Сарајево, и док везир види верман, они ће се вратити.

– Вратити?! – диже се јаук са свију страна. А камо они што и’ сургунисаше прије десет година? Ђе су гробови њиови?!

Ђумишић се једнако залијеће на људе с голом сабљом, а ага Ситница зауставља га и виче:

– Дур, дур! Бу адемлер канун вар! Бу Ситница… Мразово јок!

То оће ага Ситница, на прилику, да каже: „Oво су људи… закон има, па нек им се по закону суди. Ситница је ово – није ово Мразово, да мореш шјећи ко што су ти стари шјекли праве здраве људе. Јок, јок!“

Туркеса тако ага Ситница и натмурено гледа, али не мере ништа. И његова је снага малена. Некад су аге Ситнице судиле, ко што сам вам казо, па су им Џинићи отели суданију, а од Џинића Ђумишићи. Али опет је сваки везир млого вјерово ријечи ага Ситница. Зато су се њи Ђумишићи и прибојавали колико толико.

Наједном викну из синџира стари Теле Босанчић:

– Не мучи нас више, Ђумишићу! Или нас сијеци, или нас пушћај, или нас гони пред везира. Доста је већ и твог набрецивања и зулума!… Вермана царског нећеш добити, кунем ти се богом живијем, нити ћеш укметити Ратково док је свијета и Раткова! Ратково је ово – није ово невјерни Тимар…

Ђумишић се бијесно затрка да га посијече, али му увати сабљу ага Ситница и викну: „Дур, дур!“

Стари се Теле распалио, па сикће ко гуја присојкиња:

– Сијеци, Ђумишићу! Само се бојим, отупиће ти сабља, малаксаће ти јуначка десница, док исијечеш само све Босанчиће, а камоли све Бабиће, Кнежевиће, Мачкиће, Гвозденовиће, Кочиће, Гуслове… Благојевиће! Не исијече, Ђумишићу, не исијече, а иступи сабљу и умори десницу јуначку!…

У тој гунгули минуше друмом према Подрашници два огољела и прљава прошјака – прљавији у животу дотад нијесам видио! Слијепац оборио очи земљи, а вођ, добро сам то уверчио, намигну нешто, и брзо мину крај људи.

Ђумишић затуркеса, борија турска писну: „иклери!“2, и људи се, оковани у тешко гвожђе, кренуше, а око њи склопи преко педесет заптија и деврија. И један момак аге Ситнице узја коња и пође назорице за људима, да им се нађе у невољи и да гледа да и’ Ђумишић не мучи. Кад људи кренуше, диже се јаук и писка да уши заглуну!

Гледам уз друм. Прошјаци се још виде, иду брзо, грабе уз пут ко да и’ неко гони… Замакоше и прошјаци и људи у планину. Опет писка, јаук и лелек!

Ја велим: прошјаци, и онда сам тако мислио. Оно нијесу, како се послије дознало, били прошјаци. То су били наши паметни људи: Тешо Марић и Ристо Ђуричић. Турци су на њи двојицу највише назубили били. Чувајући се добро Турака, они су се овдан крили по планинама и ноћијевали по другим селима код кумова и пријатеља. Кад су чули да је Ђумишић на пријевари повато људе, дошјетише се, обукоше просјачку ођећу, узеше верман и пођоше у Сарајево да прије стигну везиру него Ђумишић.

И стигли су прије Ђумишића.

„Раскрилисмо – вели покојни Тешо – верман пред везиром. Ристо држи једном руком верман, а другом тури под серџаду везирову везену кесу са педесет здравије дуката. Док везир, вели, виђе шта је у кеси, остави нам верман, узе кесу, пусти људе и сиктериса Ђумишића.“

Уз пут и у Сарајеву казивали су Ристо и Тешо неким Турцима и сарајским газдама своју голему невољу и муку живу. Један им је, кажу, Турчин, кад је проучио верман, реко: „Везири се, рајо, на Босни често мијењају. Од везира не надајте се млого. Што један потврди и поткаити, дође други па обатали и помрси. Најбоље би, вели, било да измеђ себе изаберете два паметна и ријечна чојека, па да и’ пошљете, са царским верманом и удутлемом, у Цариград самом султану. Нека се заплачу султану на своје муке и патње, и нека му поднесу верман. Мораћете нешто платити, али ће вам султан потврдити и својијем златнијем муром поткаитити вашу праву, и ви ћете бити мирни и сербез у царском здрављу.“ За овај шјет дали су оном Турчину пет жутије дуката.

Није прошло млого иза повратка људи из Сарајева, скупише се старјешине на једној пољани у Светигори да изаберу два чојека који ће поћи у Цариград, јер су се Ђумишићи почели опет рогушити на Ратково. Тог ћу се скупа и вијећања, дјецо, шјећати док сам жив.

Била је ноћ, а мјесечина ко дан. На свима путовима и раскршћима пометане су страже да се пази да не би оклен ударили Турци и затекли људе на скупу. И ја сам био на стражи. Већ се било подобро уноћало, кад се људи почеше скупљати и замицати у Светигору… Ја се примако и иза једног грма погледа на пољану: већ су готово сви на скупу. Видим све и све добро чујем. Отворише вијећу.

Рече кнез Раде Кнежевић:

– За овај посо, браћо, и за овај далеки и мучни пут ми немамо паметнији, слободнији и спретнији људи од Теше и Ристе.

– Шта велите, браћо, на ову бешједу брата Раде? – пита стари поп Симо, рођак оног младог попа Симе што је погино на Мразову.

– Ми од њи двојице за тај посо бољије људи бели немамо, па бог им а душа им! – викнуше сви, осим Теше и Ристе. Њи двојица шуте, док ће рећи Тешо:

– Ми смо, браћо, спретни и паметни за ова наша брда и наше друмове, али није Бања Лука, Травник или, да речемо, Сарајево…

– Није богме! – дочека Ристо. Далеко је, браћо, Цариград. Ваља проћи толике земље и градове… ваља проћи племениту земљу Шумадију – каконо се у пјесни пјева – Бугарију, Каравлашку и Карабогданску, Скендерију, земљу Румелију, па се истом онда навести у галији на сиње дебело море… Ђе ми то знамо и како ми то моремо?

– Мила браћо и дјецо моја дуковна – вели поп Симо, а ријечи му подрктавају – ако вам је још драга ова наша злеуда громила, за коју толике муке претрписмо, и ми и наши стари, толико суза и крви пролисмо, бранећи је да се не потурчи, пођите на пут! Пођите на пут, браћо, а срећа, божји благослов и молитве наше пратиће вас на сваком кораку и у сваком тренутку!…

– Пођите, пођите! – дигоше се гласови са свију страна, а брда одјекнуше ко да и она моле: пођите, пођите!

– Поћи ћемо, па шта нам бог и срећа дадне! – рекоше Тешо и Ристо. Онда рече кнез Раде:

– Браћо, сад треба да покупимо попудбину за људе… наше путнике. Ево нас има преко стотину старјешина, свак по два дуката – двије стотине дуката.

– Дријешимо, људи, кесе! – чу се крупна и врлетна гласина старог Теле Босанчића, и он први баци три дуката, два попудбине, а дукат на пиће.

Иде кнез Раде измеђ људи, купи, а дукати звецкају и шјаје се према мјесечини.

Кад покупише попудбину, поп Симо рече:

– Браћо моја, ви ћете поћи ноћас на пут. Ајдете пријекијем путом, клон’те се друма. Кад дођете Сави води, шједите у лађу, па лађом до Биограда… Кад будете у Биограду, замол’те се да уђете свијетлом књазу Микаилу. Заплачите се и све му слободно кажите… У Србији су браћа наша, крви наше и вјере наше, па ако браћа буду браћа – а у бога се драгог уздамо да ће бити – нашјетоваће вас како ћете доћи до Цариграда и изаћи пред султана… Паметни сте људи, али вам опет велим: чувајте се у путу, ниђе млого не говор’те и не просипајте узалудније бешједа, јер свађе има турскије музевира…

Кад то изговори поп Симо, повика кнез Раде Кнежевић:

– Ђе је верман и удутлема?

Из скупа се диже стари Стојан Јеличић, убоги сиромашак, сав прњав и дроњав, и предаде у једној црној воштаној кеси верман и удутлему од Раткова. У њег је увијек стајо царски верман, јер за њ није запирало ничије око. Велико је некад било његово племе, па нешто се раселило по свијету, нешто куга поморила, а нешто рашћерали и ишјекли Турци. Он осто сам самдијан. Толико се пута крето да иде из Раткова, па му се никако није дало – срасто се, штоно веле, са земљом и гробовима.

Кад стари Стојан предаде царски верман и удутлему, стидљиво се повуче опет међу људе.

Рече Теле Босанчић:

– Нека се сада браћа, Тешо и Ристо, завјере и закуну овом нашем скупу да ће бити вјерни, да ће чувати верман ко очи у глави и да ће све учинити, колико знадну и могну, да султан потврди ову нашу праву.

Поп Симо им пружи крст и по груду земље, па и’ стаде заклињати; он напријед говори, они за њим:

– Заклињемо се овом скупу богом живијем и свемогућијем, и овом грудом, покапаном сузама нашије мајки и сестара и крви нашије ђедова и пранђедова, да ћемо бити вјерни, да ћемо чувати верман и удутлему ко очи у глави, и да ћемо све што знадемо и колико могнемо, учинити да султан потврди ову нашу праву! Како радили право, онако нам бог помого! Амин!

– Амин! – дочекаше сви ко једно грло. Опет рече Теле Босанчић:

– А сад, браћо, да се сви вође завјеримо и закунемо да нећемо ниђе и ником казати куда и којим послом полазе на пут наша браћа, Ристо и Тешо.

Поп Симо диже високо крст и поче, а људи за њим:

– Заклињемо се богом живијем и свемогућијем да нећемо ниђе и ником, ни свом ни туђем, казати куда и којим послом полазе на пут ова наша браћа, Ристо и Тешо! Ако издамо и невјеру какву учинимо, шјеме нам се затрло, племе нам се по злу спомињало, девет годин’ иза прага сунце гледали, жељели умријети а не могли умријети! Како право и истинито ове тешке бешједе говорили, онако нам бог помого! Амин!

Иза тога предаде кнез Раде Теши царски верман и удутлему, а Ристи попудбину. Онда им поп Симо очита молитву за сретна пута. Кад се сврши молитва, рече им:

– Браћо моја и дјецо моја дуковна, ви полазите ноћас на далеки и мучни пут. Нека је у сто добрије часа!… Чувајте се добро у путу и немојте ђе оба заспати. Кад један спава, нека други бдије, јер: туђа земља – туђи обичаји. Кад будете ђе говорили, помоз’те и испорав’те један другог у бешједи… Рођаче Ристо, паметан си, али си врлетне ћуди. Сустежи се, дијете, у туђој земљи, и немој, побогу синко, да би се ђе запио и заметно кавгу, јер је тешко дати џевап кавзи у туђој земљи… А ти, куме Тешо, паметни и мудри куме Тешо, теби ћу рећи само једну бешједу: драга ти је шала и маскара, и предраго ти се сваком подсмјенути у брк. Немој, туго моја, да би се заборавио и заметно шалу и маскару са султаном или са свијетлијем књазом Микаилом, или с каквим пашом и везиром!… То вам само кажем, а сад збогом, путници наши мили! Нека вас бог драги просвијетли и умудри на вашем тешком, мучном и далеком путу, да се сретно и здраво поврнете и повратком својијем овеселите ова наша ојађена брда и голијети!

Онда се сви ижљубише ш њима и алалише, и скуп се разиђе мирно, тио и брез гласа. И страже се дигоше, а мјесечина шја по брдима и пољима… ко дан.

Те исте ноћи пођоше Тешо и Ристо, сађоше обноћ, пријекијем путом, Сави води и шједоше у лађу и сретно приспјеше у Биоград.

Чекали су – каже ми покојни Ристо – једно два дана док и’ је примио књажев први доглавник, крупна, вели, и главита људина – мјере му није! Поднијеше му царски верман и указаше му се ко су, шта су и куд су наумили.

Рече им књажев доглавник:

– Браћо, тешко је и опасно у данашње вријеме поћи Цариграду. Султан се, вели, порошко нешто са Инглизом… Вранцузом – с ким ли, рече – па би се сваки час могла затурити кавга…

Ми шутимо – вели ми Ристо – а и он ушути, и дуго је шутио и нешто мислио, док ће нас упитати:

– А познајете ли ви, браћо, Гавру Вучковића?

Одговорише му:

– Славна поглавицо свијетлог књаза, ми не познајемо Гавру Вучковића, али смо чули шта је и ко је Гавро…

То рече Ристо, а Тешо га исправи и додаде:

– Добро знамо, славна поглавицо нашег свијетлог српског књаза, и Гаврино село. Његово село, Дабар, није далеко од нас… Кажу да је овај исти Гавро био у каурима девет дебелије година на учевини, и веле да је зорли и кабасто учеван чојек – карара му није!…

На ове Тешине ријечи осмјехну се књажева поглавица и рече:

– Браћо Бошњаци, у вас то све нешто крупно!

– Пред крупнијем чојеком бешједимо, па су нам и бешједе крупне! – дочека покојни Тешо ко из рукавице.

Мила бијаше ова Тешина шала књажевој поглавици, па се још више осмјену.

– А, славна поглавицо српска, што нас питаш за Гавру Вучковића? – рећи ће Ристо.

– Онако само… Из једног сте краја, па… А би ли вам, вели, мого у том вашем послу помоћи што Гавро Вучковић, кад је тако учеван?

– Ко нас то пита, славна поглавицо српска, нека нам то и одговори и нека нам да свој шјет… ми молимо покорно! – одговори му Тешо.

Књажев доглавник на Тешине ријечи не одговори ништа, него узе царски верман и удутлему, и рече:

– Ја ћу ово прегледати, а ви дођите шјутра… Добро ће све бити. Надам се да ћемо то некако свршити: нећете ни морати ићи у Цариград…

Ми се – вели ми покојни Ристо – замолисмо да уђемо и књазу Микаилу, да се и њему заплачемо на своје муке и невоље тешке… Шјутрадан уђосмо књазу и пођосмо му руци. Лијепо нас дочека. Меке му и слатке ријечи, на рану би и’ привио! Ми му се заплакасмо и казасмо све.

– Јадом и чемером, плачом и јауком с краја на крај прелијева се и разлијеже се несретна Босна! Помагај, свијетла круно српска! – зацвиљесмо ми – вели ми покојни Ристо – ко сужњи у тавници.

– Млого жалим Босну и о Босни и у сну мислим! – вели књаз, а ријечи му жалобитно подрктавају. Али бог ће драги дати, па ће све добро бити. Уздајмо се у бога и у своју снагу… Ваша ће се права потврдити, не морате ићи у Цариград, него се морете слободно поврнути у Босну… у нашу драгу Босну – рече свијетли књаз Микаило и ријеч му у грлу стаде. Жао му Босне, млого му жао Босне!

И он и’ је пито за Гавру Вучковића, али им не шћеде рећи за што и’ то пита.

Свијетли књаз Микаило лијепо и’ је отпустио, и они се врнуше из Биограда. Ристо дође у Ратково, а Тешо се разбоље у путу и остаде код рођака, доље неђе близу Саве воде.

Не прођоше ни три мјесеца иза њиова пута у Биоград, а из Сарајева дође абер у Ратково: ето Топал-паше из Сарајева, са два табора царског аскера, да потврди ратковску праву и да изда нове царске тапије. Спремајте ручак за Топал-пашу и за два табора царског аскера!

И Ратково се, дјецо, претвори у голему ашчиницу: коље се, пече се, кува се – није шала наранити два табора царске војске! Заклано је шест волова трогодаца и седамдесет овнова, и десетеро трзади и преко педесет пилади за везира и његове доглавнике; укувано је двадесет товара јечмена, зобена и курузовна крува, и десет погача на копрен за Топал-пашу и његове поглавице; испечено је седамдесет и седам тевсија пита, деведесет варићака колачића, три стотине кајгана, три стотине чимбура и три стотине цицвара – драга су ова јела Турцима! – изнијето је на Кадину Воду три стотине карлица варенике, двадесет каца кисела млијека, десет големије каца сира тученика и два товара масније сираца, а за везира и његове ћатипе, евендије, муле и авизе убијено је десет трмки чела, изнесено тридесет заструга младог скорупа и тридесет здјела варенике под скорупом…

Шјутрадан иза абера цикну од Подрашнице турска борија, и војска се указа, обори се у поље, пријеђе поље, паде на Кадину Воду, и у часку се забијеље са Пајдоса големи чадор везира Топал-паше.

Постави се ручак, и царски аскер кад нешто алакну и затуркеса, наклопи се и сладокусно поједе све што је изнијето, пождера, опири све ко мећава и облиза прсте.

Кад се нове тапије царске подијелише, и кад везир од сваког кућног старјешине узе по неколико дуката за некакве вереке, писну опет турска борија ко змија у процијепу, ударише таламбаси, војска се диже и крену према Бањој Луци…

Тако су наши стари, дјецо, задобили и очували своју земљу и праву… У пошљедње вријеме, како сте чули, љуто су и’ били сколили Турци да и’ укмете и поработе, и да им не дође у индат свијетли књаз Микаило – свијетла му душа и пред богом и пред људима – пали би у црно сужањство… Док је она наша врлетна и злеуда громила одбрањена и очувана, млого је суза и крви проливено, млого је пуста жежена злата поарчено! Колико је злата за њу дато, сва би се златом могла засути; колико је за њу крви проливено, у крви би се потопила, а данас нас више, дјецо, ни сувијем крувом не мере да рани! – заврши Милић дубоко уздрхталим гласом, и у очима му засвијетљеше крупне сузе.

Сунце се примицало отпочивању, кад је кочијаш почео хватати коње. Планински врхунци обавијали су се лагано у све црњу тиморину, и сјенке њихове, кад смо изашли над Кадину Воду, прекрилиле бијаху попут тавних покривача, овдје-ондје као продераних и прошкопљених тананом свјетлошћу, широко поље које се испред нас, пресјечено сивкастим друмом, протезаше у големом полукругу. Испод Мањаче, Вијагоште и Светигоре бјеласају се разбацане куће и кроз коминове диже се и повија дим, а око нас непрекидно и уједначено струји похладан вјетар, пун горског мириса, здравља и снаге.

Напомене

1 Свети Јован Златоуст

2 „Напријед!“

Ратково

 

Овај листић из архиве Петра Кочића је уступљен часопису Воља од његове породице и није досад објављен ни уједним сабраним дјелима нити књизи. Иако је без нарочитих књижевних одлика, овај текст заслужује пажњу јер потврђује стално и непоколебљиво интересовање великог националног борца за народ и његову прошлост, још од најранијих дана младости. Објављује се по први пут у овим Сабраним дјелима, иако је написан 1891. године.

___

Ово се село налази у Босанској Крајини источно од историјског града Кључа (4-5 км). Најпрво се звало Бањица или Бањице, а по неком кнезу Ратку прозове се Ратково, званично се пише данас доње и горње Ратково.

Народно предање вели:

У Бањици живео је кнез Ратко, а у њега је био у најму дјечак по имену Хусеин. Ратко се побојао Турака, и совјетује своме најамнику Хуси, да он иде у свијет, јер он по своме стасу, узрасту и природном дару приличи за што више а не за говедара.

Хусеин добивши од Ратка пара, запне па управо оде у Стамбол, пријави се султану и каже да би желио у војничку школу.1

Султан узме Хусеина у војску. Хусеин је брзо напредовао, тако да је постао везир, па као везир дође једном са војском у Босну са царским послом. Дошавши у Подрашницу, ту разапе чадоре и утабори се.

Одатлен пошаље суварије у Бањицу по кнеза Ратка. Ратко се је био врло препао, јер је мислио ево оде глава.

Дошавши пред везира учини му поклоне, а везир сасвим љубазно ослови га и посједне покрај себе. Распитивао га ово и оно. При растанку обдари га парама и дадне му бурунтију на све село Бањицу, као и да сагради цркву код извора воде Седреника. Још му је дао село Обровац и кулу у Обровцу покрај рјечице Гомјенице, па и Тимар, уз то му још дадне сабљу…

Насељеници и сељани кнеза Ратка скупо су платили поклон везиров. Послије смрти књежеве Тимар и Обровац пријеђе у турске руке, куда допадне у руке некога Ћејван-аге.

Ратковљани са великом муком очувају своје тапије на земљу…

Мој духовни отац Герасим Кочић, пређе поп Јово, казивао ми је: Људи су се у просјачко одијело преоблачили и у штапове тапије крили, и у Травник носили, показујући везирима како имају исправе на земљу, а амо зулумћари хоће да их присвоје себи.

Око 1839. год. кадија Ђумишлић покупи у Бањој Луци зликовце и удари на Ратково. Најпрво позове на вјеру: свештеника Симу Кочића, Зељку Кочића2 , Михајла Бабића, Тодора Босанчића и друге. Испребија их и опљачка, а прву тројицу погуби, и то све зато што тапија није могао добити, како би Ратково присвојио.

Неки Ситница ага, са Ситнице, све јави у Травник; везир је из Травника заповједио да се и кадија Ђумишлић убије. Како ми Герасим рече, убили су Ђумишлића на ћуприји на Врбасу у Бањој Луци, наравно мучки…

1891. године

Напомене

1 Да није овај Хусеин хришћанско дијете, род можда кнезу Ратку – П. К.

2 Симо Кочић био је млад, 25 година, а стасит и лијеп. као каква дјевојка. – П. К.

Јаблан

 

Као и Ђурине записе, и ову своју приповијетку Кочић је први пут објавио у Босанској вили, XVII/1902, бр. 6, као прву из циклуса под заједничким насловом „С планине и испод планине“, а исте године, неизмијењена, она је штампана и у књизи која носи тај наслов.

Милан Карановић је у свом напису „3мијање Петра Кочића“ извршио идентификацију јунака Кочићеве приче у стварном животу и написао о њему сљедеће:

„Код Кочића Хана поручих по Лују из Кочићеве приче „Јаблан“. Драго му беше што сам поручио да дође. Водио ме на Кочића Главицу. Пењући се причао ми је згоде из свог и Петровог чобановања. Показа ми Понор где се је бф његов Јаблан са царевим Рудоњом. Са заносом причаше о том што је то покојни Петар метнуо у „новице“. Тада је чувао 50 говеда, међу њима 16 волова таљигаша и 17 крава музара. Његов Јаблан, у црно дјетласт, на пропланку Превије, који се зове Прогал, могао је 65 пута рикнути у једном душку без предаха, а рика се целим Змијањем разлегала… Лујо се зове Кочић и брат је стричевић Петров. Знаде и читати и писати… Сад је толико осиромашио да нема ништа жива пред кућом, сем пет туђих оваца.“
(Споменица П. Кочића, 1928, стр. 17–18)

Испод текста приповијетке у Босанској вили стоји ознака да је написана у Бечу, па је и она, сигурно, као и остале, читана у књижевном кружоку Кочићевих бечких пријатеља с Павлом Лагарићем на челу.

___

Одавно се ухватио сумрак. На стрњишту испод села у једној забрдици скупио се Лујо сав под хаљиницу. Само му вири пјегаво лице с крупним, грахорастим очима и неколико прамичака жућкасте косе расуте по челу. Пред њим на неколико корака пасе Јаблан.

Сваке вечери, од кад су настале врућине, до неко доба ноћи напаса Лујо свог Јаблана. Пази га као очи у глави. Двапут га на недјељу соли. И ужину с њиме полови. Воли он Јаблана – јер је Јаблан најјачи бак у цијелој околици. Лујо се поноси. Остале говедаре и њихове бакове поношљиво презире. Усред гробља смио би он ноћити кад је Јаблан с њиме.

– Само шјутра! – трже се Лујо као иза сна, збаци са себе хаљиницу, а очи му сијевнуше од узбуђења.

Устаде, приђе баку, па га стаде миловати, мазити и тепати му:

– Добро се ти, Јабо наруцај. Руцај бате колико ти дуса подноси… Само шјутра! Рођени мој, мили мој, драги мој Јабо – само шјутра!

У Лујином промуклом гласићу дрхтало је меко, њежно преклињање. Бак махну по навици репом, па га ухвати мало по образу.

– Зар мене, Јабо? пита га пријекорно. Сад ћу ја плакати.

Он се мало одмаче у страну, па као ђоја заплака. Јаблан диже главу.

– Није, није, Јабо! Шалим се ја. Нијеси ти мене ударио… Е, немој се, оца му, одма за свашта љутити! Де, да се појубимо!

Пољубише се. Лујо огрну хаљиницу, па се опет спусти на влажну траву да сања о сјутрашњем дану.

Сјутра ће се његов Јаблан бости с царским баком. У њему већ одавно букти, пламти жеља да се Јаблан и с Рудоњом пободе. Преклињао је кнеза да му испуни жељу. И остарији су људи молили кнеза.

– Ма, људи моји, није то тако лако – царски је во! Него, ја ћу бацити молбу. Одреди ли царство да се боду, добро и јест – не браним ни ја; не одреди ли – није ништа ни било! Је ли тако, браћо?

– Тако је, кнеже. Само ајде по реду, па се не бој!

Молба је бачена, одговор је кнезу дошао: дозвољава се. Сјутра је Преображење, а уједно и царски дан. Сјутра ће се код кнежеве куће огледати Јаблан и Рудоња.

O томе Лујо будан сања. Час види како је Јаблан пао, како убоден издише; час опет, како је надбо Рудоњу, па поносито стоји на мејдану. Чује како Јаблан громовито риче, а брда одјекују. Он долига:

Воло-лиге, доло-лиге!
Јаче моје мило баче
од те ваше јадне краве!
Ћа кравуљо, нагрдуљо!
Нагрдим ти говедара
и у кући кућаницу
и на струзи стругарицу
– – – – – – – – – – – – –
– – – – – – – – – – – – –

– Јабо, је ли теби студено? – чу се Лујо испод хаљинице.

Јаблан пасе, шути, ништа не одговара. Он устаде, помилова га, извуче из стога два снопа зоби, метну пред бака, па леже крај њег. Послије дугог полусанљивог, дрхтавог трзања превари га сан. Кад Јаблан поједе жито, леже и он код свог доброг друга.

Дубока страховита тишина. Влажна свјежина шири се кроз ноћ. Млак вјетар подухива преко кућа, што се у полукружном, непрекидном низу протежу испод планине. Кровови, обрасли маховином, једва се распознају, према мјесечини од зелених шљивика, кроз које стрше. Само се гдјегдје бјеласка нов кров. Село спава мирно, слатко, као једро, здраво и осорно планинче када га мати подоји и уљуља.

*

Сунце се лагано помаљало иза планинских врхунаца, који још уморно почиваху у прозрачном јутарњем сумраку. Један тренутак – па се све обли у бјеличастој свјетлости! Све трепти, прелива се. Само тамо далеко испод планина у присојима трепери магличасто, тиморно плаветнило. Све се диже, буди, све се пуши као врућа крв, одише снагом, свјежином.

– O, свануло већ! – протегну се Лујо, протра очи и погледа око себе. Јабо, бате, што ме нијеси пробудио?

Јаблан је рано, врло рано устао и добро се напасао. Драго бијаше Луји кад видје како су у Јаблана трбуси забрекли.

– Е, кад си се тако, бате, наруцо, ето ти па мало нако заслади! – вели весело Лујо, па баци пред бака неколико снопова зоби.

Јаблан поједе. Кренуше кнежевој кући.

Вране пролијећу из околних шумарака и падају на кукурузе, који су се истом почели зрнати. Чувари хајкају! Страшила на оградама око кукуруза лепршају се. Сермија се изгони на пашу. Вика, довикивање на све стране.

Лујо иде замишљено за Јабланом. Удубио се у мисли – не чује он те галаме, тог живота који се око њега шири. Он мисли о Јаблану и мејдану.

Врцну се, као да се нешто досјети. Растеже педаљ, па поче мјерити штап:

– ’Оће Јабо надбости – неће; ’оће; – неће; ’оће; – неће; ’оће!“ – викну Лујо, а очи му засвијетлише од превелике радости.

Од драгости стаде љубити и грлити бака.

– Је л де, Јабо, да ћеш ти њега надбости? Нека је он царски! Свеједно је то мом милом, драгом, рођеном Јаби. Је ли тако? Де, кази своме Јуји! – поче му се безазлено улагивати.

У разговору с Јабланом стиже Лујо кнежевој кући, гдје се бијаше доста свијета искупило. Светац је, не ради се, па дошли људи да мало пробесједе, а као планинцима мило им је гледати и кад се бакови боду. Луји се стеже срце кад угледа Рудоњу. Учини му се страшан, голем, и дебљи и већи од Јаблана.

– Јабо, бате, ако данас платиш главом, не зажали на ме! – уздахну Лујо, припи се уз вола, па поче опет, кријући од људи, мјерити штап. Изађе да ће Јаблан надбости! Разведри му се лице.

– Јеси ли се уплашио, мали?

– Ти се, синко, ништа не бој. Твој је бак стари мејданџија – соколи га један чичица.

– Не бојим се ја, вала, ништа! – вели Лујо поуздано.

– Богме ћеш ти, малишане, и јаукнути кад Рудоња исуче Јаблану цријева – застрашава га пољар. А и јест ми млого додијо.

– Е, то ћемо, пољаре, истом виђети! – смије му се пркосно, заједљиво Лујо.

– Маните се, људи, празна разговора! На страну дјеца и жене! – викну кнез оштро, готово званично. Поведите бакове на ову раван ниже плота!

Изведоше их. Околи свијет са свију страна. Бакови се почеше њушкати, као да се упознају.

– Трке, Јаблан!

– Трке, Рудоњ!

Бакови стадоше букати, копати предњим ногама, заносити се, ребрити, док силно не грунуше рогови о рогове. Стоји прасак, лом! Земља се круни, угиба под њима.

Лујо дрхће, стрепи. Сваки му се живац разиграо. Избечио крупне, грахорасте очи, не трепће. Сваки покрет прати; сваки удар одјекне у разиграном срцу. Стиснуо се, погнуо се – помагао би Јаблану да може. Засјенише му се очи. Само назире како се нешто пред њим врти, вијуга, угиба.

Рудоња насрну свом силом.

– Подувати га, Јабо! – викну Лујо, као изван себе.

Јаблан, стари, лукави мејданџија, посрну као ђоја на десно кољено предње ноге, па подухвати Рудоњу испод врата.

– Не дајте, људи, нагрди вола! викну преплашено кнез.

Испод врата Рудоњина шикну велик млаз крви. Лујо задолига. Јаблан стоји поносито на мејдану и риче, а планински врхунци силно – силно одјекују.

Гроб слатке душе

 

Објављена такође у Босанској вили, XVII/1902. бр. 14–15, као једна од прича „С планине и испод планине“, она је исте године ушла и у прву Кочићеву збирку под тим насловом.

___

Упекло сунце – сажеже све! Дошло небо модро као чивит. Изведрило се, нигдје облачка да опазиш. Далеко тамо – далеко око Осмаче и Луњевца ухватила се плавичаста тиморина, па трепери и дрхће под узаврелим сунчаним зрацима.

Пријатан мирис скорушеног планинског сијена с тешким смоластим задахом мртвих, спарених јела и оморика, некако тешко пада човјеку на душу у овој загушљивој планинској жези.

Сједимо ја и Дуле пред колибом. У хладу смо. Изнад нас се дигло неколико крошњастих смрчика, па суморно бацају преко нас дебеле, шиљасте сјенке. Само се гдјегдје кроз размакнуто грање пробија сунце, просипљући зажарену свјетлост у снопљастим млазовима по дивљачној, мљечикастој трави.

– Виђе ли ти, брате си мој слатки, данашње жеге и врућине! – одахну крупно Дуле, па раздрљи знојаву кошуљу на широким, руњавим прсима. – А само да ти је знати каква љута зима море бити ’вође, на планини.

– Зима, велиш?

– Да, зима, зима! Колико ли је само свијета помела мећава на ’вој планини! Видио си, ваљада, оне гробове изнад мог шјенокоса… у ’ном пристранку?

– Јесам.

– Оно су све пометенички и гињенички гробови. Све је љуто, немирно, горопадно и тврдоглаво на ’вој планини и испод ове планине. У нас је ријеткост питом и вамо покоран чојек. А има и’ доста који, ако ’ш, овог суда млого и не бендају… Видиш онај гроб с новим, бијелим биљегом изнад мојије откоса? Оно је гроб Слатке Душе…

– Слатке душе! – зачудих се ја. Како то слатке душе?

– „Како то слатке душе!“ – као да се мало Дуле љутну. Лијепо! Слатке Душе оно је гроб…

Он се подиже на кољена и пружи руку између два врхунца, кроз које се бјеласало село доље под планином.

– Ено, оно тамо накрај села у ’ној долини, више које ко у сумаглици трепере двије јасике… Видиш ли? Видиш зар! Е, нође ти је био кућерак Слатке Душе. Тако је свак звао старог Мију, покој му души! Прозвали су га, белћим, тако што је он сваког звао слатком душом. Познаво он кога, не познаво – он сваком: моја слатка душо!

Прије неколико година – поче Дуле, а чело му се намршти – диже га спаија са старог кућишта и насели на његову старевину некаква Личанина. Жао је то, прежао било покојном Мији, ама, шта је мого! Спаија и суд тражили су да се пресели јер није имо чељади да обрађују зиратну земљу, а то је штета, рекоше му доље у суду, и за спаију и за царевину.

Велика је снага чељади у Мије била, па све обамрије и у ’вој пошљедњој буни изгину. Остаде сам с једним ожењеним сином, који неке године плати главом на сараорини, кад се градила цеста од Бање Луке до Јајца. Прошћеш, домаћица тога му сина преуда се горе у Локваре и преведе са собом малог Стојана, једино унуче Мијино… Тако је он, кукавац, осто ко окресана грана сам самдијан!

Једва су га дигли са старог кућишта. Баш сам се туко кад га дигоше.

– Ајде, стари, пртљај! – веле му ђендари.

Он сио на кућни праг, поднимио се на обје руке, па шути и гледа у земљу.

– Нећу! – издера се Мијо силовито, па подиже очи, у којима се свијетлило неколико суза. – Зар је баш до тог дошло? Зар да ја оставим своју земљу, своје калеме и велике воћаре, које сам ја главом садио и подизо?!… Коме да оставим? Шваби… Личанину! А мој Столе, моја слатка душа, кад одрасте да иде том Шваби у најам!… А-а, то не мере бити!

– Ајде, ајде, стари! – веле му ђендари мало блаже. Мораш јер те закон гони; не гонимо те ми…

– Чујеш, господине, оставите ме још једно двије, три године, у том ће и мој Столе одрасти, па кад сине пролеће, све ће ово зацрњети. Све ћемо ми ово узорати… ја и мој Столе. Онда ће бити и цару премилосном и спаији свега доста… Тако ти то мени учини, мој добри господине, моја слатка душо! – објеси се Мијо о врат једном ђендару, па стаде плакати.

Тешко ли је гледати, брате си мој слатки, кад стар инсан плаче!

– Немој, господине, да на мене пане проклетство да сам угасио своју крсну свијећу, да сам оставио своју крв брез куће и кућишта, а на ваком данашњем земану! Немој, моја слатка душо, да се затре моје племе… моја крв, бог ти сваку срећу дао! – преклиње покојни Мијо, а сузе му теку низ образе ко киша.

– Ми, стари, не можемо ништа. Закон те гони; ми те не гонимо.

– Какав је то закон?! – јаукну Мијо и свали се на земљу. – Пустите ме да се пошљедњи пут исплачем на својој земљи. Земљо моја, мајко моја… – загрцну се. Земљо моја, мајко моја, колико ти сам зноја, суза и крви своје на теби пролио! Колико ли сам јада и чемера на теби видио!… Столе мој, моја слатка душо! Столе мој, грдна рано моја!… Ја велим: пошљедњи пут. Није пошљедњи, није! Столе мој, крви моја, тражићемо ми своју праву. Ић’емо ми у Беч. Знам ја ђе су царска врата…

– То ти, стари, можеш одма тражити док ти унук одрасте, а сад устај!

– Баш се мора ићи? – пита Мијо и гледа оштро у ђендаре.

– Мора! Закон те гони; ми те не гонимо.

– Онда вас молим с божје стране, прикаж’те доље суду да моје кућиште предаде ком нашем човјеку из ове наше проклете земље.

Дигоше га.

Он се пресели у ’ну долину. Од старије’ брвана и дасака подиже му село нешто колибице, јер није ћио да се потуца по туђије’ кућа’. Имо је само једну једину кравицу. То му је био сав мал.

У јесен би му сваки живолазнији домаћин односио по један варићак жита и по шаку, двије гра.

Он се селу од своје стране одуживо како је и колико је мого. Казиво нам је кад је који светац; кад се смије, бога молећи, радити, а кад не смије. На крсним имен’ма чато је кршњаком славу, а на пировије’ приказиво дарове… Био је учеван и вамо разговоран ко какав калуђер. А био је и послушан. Док ко умре, одма по старог Мију да мртваца окупа и да код њег прешједи док се не укопа.

Село га је волило и штимало. Само поп и кнез нијесу га никако могли гледати.

– Ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ће нас, иконе ми, свукуд бити! Неком неће ваљати!… Ти знаш – Свето писмо каже: „Једно стадо и један пастир“ – љутио би се поп на покојног Мију.

– Ама народ припитује, моја слатка душо, па ја нако знаш, казујем… Шта ’ш: дрво на дрво – чојек на чојека. Тако је увијек било. Не мереш ни ти, ко велим, свађе приспјети, па ја ко млим: севап је да народу прикажем кад је који светац, да не гријеши, јер је и нако доста гријеха и клетве на нашем закону… А мени мој мили и добри народ помаже, па и ја њему шта могу и како могу… Помого би’ му, бог зна и моја напаћена душа, и друкчије, кад би мого и знао…

– Ја ти кажем, ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ћемо ванђеља ми и часне трапезе, излетити пред владику, па ћемо питати коме је додата синђелија: мени или теби!…

Кнез се јопе љутио на Слатку Душу кад би мирио и одвраћо тежаке да не иду суду за сваку ситницу.

– Немојте, дјецо – говорио би покојни Мијо – за свашто одмах летити суду. Суд је суд!… Боље, насул’те се вође, у селу, пред својим људма, јер коме данашњи суд суди… Туј су оне молбенице, они протокури, туј оне закрпе, туј трошкови… Не иде, дјецо, па ет! Неко вели: ово – оно… турски суд!… Мријети ваља – није ни за турског земана било праве, ама… Немојте, моја рођена дјецо! Насул’те се вође пред људма, па се пољуб’те ко браћа… ко прави Србови. Нема у овој земљи праве. Наша је права на Косову закопана… Ето, Крсто, моја слатка душо, нешто ти попушти, а нешто ћеш и ти, Маркане, моја слатка душо, попуштити, па ће, с богом, сваком бити право… Тако, дјецо, бог вам сваку срећу дао!…

– Мијо, не уплећи се у моју дужност! Јеси ли ти вође господин пријестолник или сам ја?! – пито би га намргођено кнез.

– Ама, моја слатка душо, ни суд не воли да му се за свашто тужака…

– Ја ти кажем, Мијо, не мијешај се у моју службу, јер овога ми царскога мyра, биће свашта!

– Ама, ко ја велим…

– Нема туј: – „Ама, ко ја велим!“… Ман’ се ти ћорава посла; јер, овог ми царског мура и царске ми службе, стаћемо барабар пред господина пријестолника, те ћемо се порошкати, ка ко изврци!

Мијо би само слегно раменије’, па би се упутио својој долиници. Кад се преселио, ријетко је излазио међу људе. Увијек је био нешто замишљен и тужан. Често су га затицали људи а он сио више огњишта па плаче.

– Само док он ојача, док узмогне пјешачити, кренућемо ми се на далеки – далеки пут – тако је увијек Мијо говорио – не могу да гледам како се онај Швабо шири по мом добру, како руши и обара моје воћаре и моју шуму, коју су ове старе руке гајиле.

Чу се да је Столина мајка умрла. Мијо оживи.

*

Преклани, биће баш уз оно девет бабиније ука иза Мученика, забразди’ и ја. До подне се зацрни читава њива. Пустисмо волове из лијеса, па вако шједосмо ужинати, док неоклен трнапи Мијо с малим Стојаном. Видим: весо је нешто.

– Ево, и ја, Дуле, оживио. Столина мајка умрла, па он дошо свом ђеду да потражи своју старевину.

– Куд сте то наумили, акобогда? – питам ја.

– Пошли смо тражити своју праву… своје старо огњиште и земљу.

– Е, мој Мијо, тешко да ти то…

– Ма, што тешко?!

– На оног је, брате си мој слатки, све преписано. Тебе и твог Столе нема код овог суда ни у каквом тевтеру. Оној је Швабурини додата и тапија и кметовска права.

– Ја не бендам ни његове тапије ни кметовске праве. Ово је дијете одрасло. Оно је његова старевина, а онај нек иде оклен је и дошо… Ја ћу обићи сва судска врата у ’вој земљи. Не буде ли ништа – ја ћу самом цару у Беч!

Те је године Мијо с малим Стојаном обишо све судове. Ишо је чак и у Сарајево пјешице Земљаној влади. Свађе је нашао затворена врата. У зиму, неђе пред Часне вериге, врати се с дјететом у село.

Ђе си био – ниђе. Шта си радио – ништа!

– Шта ћеш сад, Мијо? – питају га људи.

– У Беч, управ у Беч!… Ишо би и на другу страну, али се нема куд.

– А трошак? – упита неко.

– Ја млим, људи, требало би да се село пореже па да му скуца штогођ трошка? Севап је! – рек’о ја. Не даде поп, а кнез запријети да ће сваког суду јавити ко му само једну пару дадне.

– Браћо моја и дјецо моја, немојте с мене страдати – рече Мијо и сузе му ударише. Имам кравицу, узећу је преда се, па у чаршију.

Шјутрадан иза тога свеза краву и пође с дјететом. Сви смо га заустављали да не иде, јер се спремала велика мећава, а ваљало му је преко планине пријећи.

– Нешто ме, браћо моја, гони! Не могу чекати.

Не послуша и плати главом и он и дијете. Помела и’ је мећава кад су се враћали из чаршије, на ’вој планини.

*

– Нађосте ли пара при њему? – упитах ја Дулу.

– Нашли смо двадесет и пет воринти. Десет узе поп себи за опијело, а петнаест однесе кнез суду и сасу у царску касу.

– А ко му подиже биљег?

– Село је подигло биљег својој Слаткој Души.

Ђурини записи

 

Ђурини записи. Приповијетка је у својој првој објављеној верзији, у Босанској вили, XVI/1901, бр. 4 и 5, имала подужи уводни дио који је Кочић, уносећи приповијетку у своју прву збирку „С планине и испод планине“ (1902), изоставио. Ево тог текста:

„Недјеља је. Устао сам, као и обично, врло рано и отворио прозоре. Свјежи планински ваздух струјио је у собу.

Узех зимски капут, огрнух се и наслоних на прозор, који је гледао на Луке, по којима се још повијала јутарња магла у густим, непрозрачним и сивкастим слојевима…

Кроз сивкасту масу пробише се први сунчани зраци. Сивкаста се боја прели у отворено-сребрнкасту. Разбијена сунчаним зрацима, магла се поче проређивати и узмицати испред моћног непријатеља, који нагло продираше и све више и више земљишта освајаше. Цвјетне и питоме равни, кроз које се вијугаше живахни поточић, обрастао с обадвије стране суморним врбама – осмјехнуше се под бијело-сребрном сунчаном свјетлошћу!
Магле је полако, тихано нестајало… Само су се још танки, кружни праменови вијали око шиљастих врхунаца китњастог Кика и голе Рустине… Ено, нестаде и њих! Скрише се негдје, да се, можда, опет лукаво прикраду кроз густе шумарке у меке и родне луке, кад се непријатељ умори и легне, да почива.

Село оживи. Чују се довикивања. Добра мајка дозива сина од тора, да му метне у торбицу ужину – кришку младог сира и комадић тврде кукурузе – а озбиљни и намргођени отац да га покара и опомене, да не пушта више сермије у зијан, као што је јуче учинио, „јер, здравља ми, неко ће поиграти“.

Уз Луке тјера Ђуреин Пејканове коње и нешто сам гунђа и псује: „Није шала… двије кљусине цијелу ноћ бити у ’курузима! Веребог, Пејкане порошкаћемо се доље… пред господином пријестолником, па коме бог вољадне! Брез мој сирац’ ја видим… Де, вуци те изјели! Ја видим, да брез суда не море ништа бити. Сатрло, брате, десета цима није усправ остала. Де, газда ти се крви напио! Ала, моја мајко! Ето, зашто се јадни чојек мучи и лети и дан и ноћ. Вала, пољару, бели ни теби неће кривати! Доље ћемо ми, доље… пред господина пријестолника, па ћемо се питати, да ли те суд поставио… Де, Цигани на теби воду гонили!… да једеш и цицваре и лижеш таве по селу… Де, газда са тебе врат сломио!… или да надгледаш зијане! Доље ћемо, доље!“

– Оooo, Јоване! – Зове неко од Давидовића кућа.

– Чујемооо! – одазва се неко с Ивановића Брда.

– ’Оћеш ли ти у шкр, ’оћеш?

– ’Оћу, ’оћу!

– Купи ми, вјере ти, једну литру шпирита! Нешто ми је, да простиш, ОНА слаба, па…. Нашло ми се ноћас дијете…

– Добро, добро! Нека ти је са срећом!

Са селишта чу се ћурлика. Погледах. Ђурлика Ристин Стојић. Колико сам пута слушао те неразумљиве и нескладне звуке, па су ми још увијек мили и драги. Слушао сам Стојића, виђао сам га, видим га и сад, како, с торбицом на леђима, полако и некако одмјерено ступа за сермијом и весело ћурлика.

Погледах уз Пилиповића Брдо. „Хм, опет она!“ оте ми се узвик, кад на брду под орахом познах Савину Марушку. Тако она увијек истјера краву на пашу, прислони се уз орах, па кф ђоја сеири, да нема шта у зијану. Знам те, Марушко!

Досјетљиво и враголасто дјевојче запјевуши ону пјесму „Жетву жела лијепа ђевојка“. Стојић трже ћурлику из уста, диже главу и погледа уз Пилиповића Брдо, а Марушка махну руком према свом тору: „Није отишла у род. Довече ћу сама мусти овце. Дођи, болан, Стојићу, да мало проегленишемо“ – ријешисмо ја и Стојић чудновати ребус. Неко ће добити и награду.

Са звоника манастирског одјекнуше звона. Стојић скиде фес, па се прекрсти. И ја се прекрстих. Кад звона умукоше, он опет засвира. Много је љепше свирао, него малочас.

Учини ми се да се на соби отворише врата. „Можда, Лука однесе ципеле, да очисти“, помислих и даље слушах Стојићево ћурликање… Мало тра’ чу се удар поткованих сељачких опанака. Осјетих јаку струју, па се окренух“.

Уз „Тубу, објављену исте године у Новој искри, ово је прва Кочићева објављена приповијетка.

___

На полуотвореним вратима стоји човјек, једном ногом у соби, а другом с ону страну прага. Протрх очи, погледах боље и познах Ђуру Џ. из Кола. Знам га добро. Мајстор је и то добар мајстор. Хода по свијету по мајсторији. Покрива амбарове, кукурузане, појате; набија пред јесен каце за ком. Мало и жита у земљу баци. Шта ће човјек – отима се и тежаклуком и мајсторијом.

– Која добра, добри Ђуро? – викнух ја.

– ’бро јутро, господине! Вала ништа… – вели Ђуро и плашљиво подиже главу.

– Дао ти бог добро, мој добри Ђуро! Улази, божји човјече; не бој се, мајка му стара, наши смо!

– Ма знаш, господине, ко… ако ’ш ме питати, и мрско ми је. Знаш – што ’но кажу – господа си, па није лако с господом…

Он затвори полагано врата, приђе бојажљиво на прстима до стола и пружи му руку.

– Здраво свано, господине?

– Здраво сам, како си ти, Ђуро?

– Нека вала богу и ја сам. Како је оче Јеросим, је л’ он здраво?

– Здраво је, хвала богу!

– Нека вала богу! Како је баба Марија, је л’ она здраво?

– Здраво је Ђуро.

– Нека вала богу! Како је стари Дако, је л’ он здраво?

– Та мани ме, Ђуро – велим ја и смијем се. Здраво је!

– Нека вала богу! Како је, господине, љетина вуда око вас?

– Па, да речеш, није лоша.

– Нека вала милостивом богу! Какав је десетар? … Је ли нако? …

– Богами, Ђуро… ет’…

– Еј, бог га убио! И у нас, мој господине, подави! Пукло у њег из ведра неба!

– Сједи, Ђуро; ето ту на сећију или, ако хоћеш, на столицу. Како ти је згодније?

– Ој, јој, господине, шта ти то велиш? – зачуди се Ђуро и лупну се у прси. Зар да ја с таком господом сједим? Вала ти, вала ти од неба до црне земље! Морем ја и вако…

– Сједи, човјече; не буди дијете.

– А-а! То никако, ни по које паре – одбија он и дрма главом. О, јој, зар да ја с таком господом?…

Видјех: неће сам да сједне. Узех га за руку и посадих на сећију. Он се неспретно помаче на крај сећије. Сећија вагну, а Ђуро се скотрља на под.

– О, јој, господине! – јаукну Ђуро и једва се диже. Сами бог и данашња света неђеља није рекла тежаку да с таком господом барабар сједи.

– Е, па, ето, кад нећеш, а ти стој! – мало ћу ја љутито.

– Дај ми руку – вели Ђуро и држи плоску у десној руци.

– Што ће ти рука?

– Да те пољубим, моја добра господо! – подилази Ђуро.

– Мани се, Ђуро, ја нит сам поп ни калуђер.

– Како нијеси, моја славна господо? Ти си нам и поп и калуђер и игуман и ариманит и све, ет’… Све си нам ти!

– Ма немој, човјече – отимам ја руку, коју он бијаше чврсто ухватио.

– Ето, господине, то ти је од мене милошта – вели Ђуро и пружа ми плоску, пошто ме на силу пољубио.

– Е, хвала ти, Ђуро!

– Вала богу и славној господи!

– Ја видим, Ђуро, ти си нешто с послом дошао, а?

– Па… и јесам, моја учевна господо.

– Које су те виле донијеле? – викнух ја онако у шали и погледах у плоску.

– О, јој, господине! Не дај, боже, нијесу виле – препаде се Ђуро и стаде се крстити.

Ја се осмијехнух и погледах га испод ока.

– Нако, знаш, дошо сам… да простиш, на кобили сам дојо. – Даде ми Максим своју кобилицу. Да простиш, господине, ждребна је. Вели Максим кад сам пошо:

„Чувај, Ђуро, прошћеш, ждребна је кобилица“. Богами, господине, више сам је водио нег’ ја’о. Неће страна, неће низа страну, па тако…

– Добро, Ђуро, тако и ваља. Ама кажи ти мени што си ти до мене дошао?

– Јест, јест, господине, ждребна је. Могла би се, да простиш, изјаловити, па куд би ми онда душа? Душе ми, јест, јест, господине, здравља ми! Истину ти кажем, није нако да ти лажем: ждребна је.

– Ама добро, ет’… ждребна је, па?

– „Ждребна је, каже, припази је, Ђуро. Купи јој мало зоби ил’ накоси траве; неће она сијена“. Јест, здравља ми, господине, кобилица је ждребна, а ја сам добар, ко… ко…

– Е, доста, Ђуро, већ и с кобилом и… – велим ја и смијем се. Него ти, брате, кажи што си овамо потеглио?

– О, јој, моја славна господо! – подилази Ђуро из петних жила. Вала ти што ме питаш. Ја се, ето, заборавио, па… Вала ти од неба до црне земље – црне и свете земљице, у коју ћемо сви… Ето, дошо сам, да те нешто, ако ’ош, и молим… ко старијег и паметнијег… Дошо сам, господине… – вели Ђуро и чеше се иза врата. Знам се добро с твојим оцем… оче-Јеросимом, а молимо ти се, господине, памтим ти и матер, још кад је цуром била. Очију ми, јест, господине! Дошла – покој јој души – нашој цркви на збор. Боже мој, сва окована у паре! Све сама цванцика и крсташ-талир… Онда је оче-Јеросим био момак, па ко „ода“ за њом. Висока, брате, пристала, кршна… Лете момци, пружају плоске, дају јабуке. А-а! Она и не гледа! Веле: ода за њом Јојо Стојанов. Тако су звали оче-Јеросима кад је учио поповину… Јест, здравља ми, господине, тубим ја њу! ја млим, господине, да ти и не тубиш матере?

– Не тубим, Ђуро.

Ово ми безазлено Ђурино питање паде тешко на душу. У мени се пробуди стара жеља. Мисли ми одлетјеше далеко, далеко…

Ђуро је и даље нешто причао.

– Е, мој господине, нико се не море боље вољети нег мати, а нико јопе не море више вољети ко мати свом дјетету.

– Имаш праве, Ђуро, тако је! – тргох се из мисли. Е, сад ми кажи, што си дошао?

– Ето, господине, знам се добро с твојим оцом… оче-Јеросимом. Пазимо се још од турског земана. Ето, он дође мојој кући, па ја и он шједнемо. Он мало више горе – на простирач, а ја доље крај простирача… до огњишта. Испечем ја каву, па онда изнесем, ет’ у ’вој плошчици мало ракије. Увијек у мене има ракије. Пијемо тако и егленишемо… O, добар је оче-Јеросим, а и паметан је! Ја не знам… ти би, ако ’ш, господине, мого с том својом науком и памети тамо… код суда и код право приказати и израдити да оче-Јеросима и завладиче, а, господине?

– Па гледаћу, Ђуро, ако се могне – велим ја озбиљно.

– Онда не би било вјенчање дваест воринти ни страшна молитва пет сексена – то би оче-Јеросим снизио, а, господине?

– Би, Ђуро, би!

– O, добар је оче-Јеросим! Ш њим, ако ’ш, море и мало дијете бешједити… А ја се и он добро држимо. Ја сам му набио двије каце; по дваест котлова кома море у њи стати. Покрио сам му и онај амбарић у Суботици. O, добар је оче-Јеросим, а и ја сам добар, моја добра и учевна господо!

– Добар си ти, Ђуро, знам ја; причао ми је отац.

– Је л’ де?

– Јест, јест.

– Је ли вође оче-Јеросим? Ишо би да га пољубим у руку, па би се нама’ вратио. O, добар је…

– Није овдје, у селу је. Ето, Ђуро, кобилица је ждребна, тубиш кад ми је мати цуром била, оче-Јеросим је добар, а и ти си, како видим, добар. Кад је то све тако, сад ми укратко кажи што си дошао? Је ли тако?

– O, добар си и ти, наша славна и учевна господо!

– Е, добар сам и ја – добро! Сад кажи што си дошао?

– Дошо сам, господине, да ми зап… O, добар је твој отац, ко добар дан! Дошо сам, да ми… Немој ти, господине, знаш нако што… да ми запишеш запис – једва превали Ђуро преко језика.

– Шта велиш, Ђуро? – питам ја зачуђено.

– O, мој господине, да ти знаш како се ја пазим с оче-Јеросимом! Да ми запишеш запис – вели Ђуро и плашљиво обори очи. Зорли си, веле, учеван; учио си књигу у Србији, Русији и у Бечу, веле. Ти знаш то најбоље, а, господине?

– Знам, Ђуро, шта ти је, шта те боли?

– O, добра моја, славна, учевна и главата господо! – узвикну радосно Ђуро и раскрили руке, па ми обгрли кољена.

– Па баш велиш, Ђуро, „и главата господо“? – смијем се ја.

– Да, главата господо! Знаш, пријестолнику се рекне: главати господин-пријестолниче! А твоја и његова учевина некако је на барабар…

– Неће бити тако, Ђуро?

– Јест, јест, тако је: главати господин-пријестолниче! Знам ја, тако му се вели. Само ти кажи Шваби: главати господине! па немај бриге.

– Биће то свакако, Ђуро, да се каже: поглавити господине!

– А-а! – вели Ђуро и показује на главу. Главати, главати! Глава, мозак, памет! Еј, господине, камо твоја школа и учевина? Море бити да је и тако ко што ти велиш – трже се Ђуро. Ама га ми, тежаци, тако штимамо.

– Па велиш, тако га штимате?

– Да тако га штимамо, а њему драго, боже, па се све смије.

– Баш ми је драго, Ђуро, што тако знате старијег штимати.

– Знао би ја, ако ’ш, господине, и са Земљаном владом бешједити. Све вако ко и с тобом. Само ми је, ако ’ш питати, мучно егленисати с оним писарчићима у суду. Забоду оне мотке за уво, па се ко паунови по суду шећу. Док се чемерни тежак помоли на врата, а они: „Напоље марво!“ Ја млим, господине, да они друго ништа и не знају. Шта би ти реко?

– У неку руку, Ђуро, имаш и ти праве. Него ти мене питаш нешто за запис?

– Да, господине, јест, питам. Је ли ово она књига рожданик? – пита Ђуро и показује на укоричену „Босанску вилу“, која стајаше на столу.

– Јест, то је књига „рожданик“. Ђуро се побожно прекрсти и цјелива књигу „рожданик“.

– У њој пише кад се ко родио, колико ће живити, кад ће умријети. Све у њој има… Је л’ де, господине?

– Има, има, Ђуро!

– Би ли ти мени, господине, видио у књигу? Све ме нешто боде у очи… не могу спавати. Чини ли су, набача ли је, уроци ли су? Не знам… Она ме роспија… Ђурђија урекла, нико други! Бог јој не до! Онда би ми мого и запис записати, а господине? … А ја теби нако, што је право… Ето колико ти рекнеш. Само ти мени запиши запис и види у књигу: набача ли је, чини ли су? Ама ја млим да су уроци… роспија она, нико други!… Удовица, господине, а ја се тревио, да простиш, удовац, па…

– Је ли ти ико још „гледао“ у књигу и писао запис?

– Па, господине… – извлачи се Ђуро, да ми не каже. – Није ми нико писо.

– Кажи ти слободно, не бој се – храбрим га ја.

– Није, господине, очију ми!

– Сад ћу ја видјети у књизи „рожданику“, па тешко оном ко лаже! – пријетим ја и узимам „Босанску вилу“.

– Јест, господине, јест! – викну Ђуро преплашено.

– Е, ко је?

– Закло ме да не казујем… Нема лијека ако кажем.

– Кажи ти! Ја ћу теби записати запис, а нећу ти много ни искати.

– Оћеш онај, господине, велики од два воринта ил ћеш онај мали од пет сексена?

– Који год хоћеш! Само ми кажи ко ти је прије писао?

Сиромашни Ђуро дуго се мучио и гледао преда се.

Ја сам га за то вријеме посматрао. Близу му је педесет; ја једна мање, ја једна више. Лице му блиједо, испијено, нос доста правилан и врло шиљаст, очи, одвећ свијетле и влажне, играју као на зејтину. Снага му дрхће, мислиш: пашће на земљу.

Дуго је тако стајао, док се одједанпут врцну, хвати се за кајиш, одријеши припашај и метну га на сто, мало подаље од књиге „рожданика“.

– Ево, господине, записа – вели Ђуро и дрхћући извади једну прљаву кончану кесицу иза црвеног, широког појаса, којим се сељаци опасују испод припашаја. Били су ушивени до мене у појасу, па сам и’ јутрос, кад сам пошо, одашио. Знаш, било ме престало, па – на моју голему несрећу – оставио појас кад сам неки дан набијо каце код Максима, те прешла преко њега мачка, па ме нама’ оне вечери спопало. Е, Ђурђија, не до ти бог ни овог ни оног свијета! – уздахну дубоко и тужно Ђуро.

Ја узех кесицу, одријеших и извадих два записа. Размотах први. Био је двострук. У спољашњој хартији, која је била бијела – по свој прилици од омота шећерне главе – смотана је друга. Развих радознало ту другу и прочитах ово наштампано: „Висока земаљска влада наименовала је…“ Више није ништа стајало. Познадох хартију званичног листа високе Земаљске владе.

– Би ли икако могао знати, Ђуро, ко ти је овај запис писао? – питам ја и држим хартију у руци.

– Би, господине, знам ја по… Тај ми је писо онај наш десетар што су га лани ишћерали из царске службе. Знаш, он има књигу рожданик, па сад ода вако по селу, гледа у рожданик и пише записе. Ја сам му дао два воринта у тврду. Вели: „Ђуро, то је велики запис, а ако ’ш, има и мали од пет сексена“. Еј, Ђурђија, да од бога…

Ја уздахнух, па размотах други. Овај је био једноставан.

– Еј, Аркaдије, небо те убило! – уздахнух опет кад познах рукопис „учитеља“ Аркадија, што се сваке године пред школски распуст довуче из „лепог Срема“ у ове несретне крајеве с прљавом торбом и „исправним документима“.

– Јест, господине, тај ми је Аркадије писо. Вид’, како ти знаш! – чуди се Ђуро. Кад је лани пролазио из шера да вође буде учитељ, свратио се мојој кући, па смо цијелу ноћ пили. O, море, господине, Акардије добро пити! Попили смо читаву пинту (10 ока) ракије. Увијек у мене има ракије. Кажем ти цијелу смо ноћ пили и чатали – боже ме не покарај – ко у цркви. O, добро, господине, Акардије чата, а добро и пије! Па вели мени: „Помажи, Ђуро, помажи Србину свом из лепог Срема!“ Нагони ме да и ја нако из главе чатам; а кад, мој господине, поче из свег грла! „Добро, врло добро, Босно поносна“, вели Акардије и удара ме по плећије’. Мило мени, мој боже, па све чатам и крстим се; а и Акардији мило.

– Па јесте ли што јели? – питам ја и трудим се, по свом обичају, да у машти представим слику како „учитељ“ Акардије из „лепог Срема“ и мајстор Ђуро из Кола „чатају“. Знам да је Акардије, као и сваки брат Сремац, „добар певчик“, ама Ђуро?

– О! Како нијесмо, мој господине? Оборио сам најбоље јагње… Било је некако око јација… Нама’ ми један запис записо; други ми је записо у глуво доба, а трећи у зору… а све смо јели, пили и чатали. O, добро једе Акардије!

– Колико ти је узео за записе тај твој Акардије?

– Па, господине, три велика записа по два воринта: шест воринти. Је ли тако по твом рачуну, господине?

– Јест управо шест воринти или на гроше: 75 гроша!

– Види господина, како зна и наш рачун – боже мој, дубоке науке!

– Па гдје су ти она друга два записа?

– Је ли што је Акардије писо?

– Да.

– Онај смо спалили што је писо око јација, онај сам други – глувњаш, ишјеко и попио у води, а то је трећи – зорњаш што га држиш. Ту је уштрампо Акардије моје очи, нос, главу, обрве, чело… све, све је уштрампо! Узме комадић меса, чашу ракије, а све штрампа и гледа у мене. O, добро Акардије, господине, једе, добро пије, а да видиш, добро и штрампа. Лети му рука кад пише – боже ме прости, ко у пријестолника. Има ли то туј… моја штрампа?

– Нема, Ђуро, овдје у овом запису твоје „штрампе“.

– Баш велиш нема? Виђај-де боље!

– Бадава, Ђуро, нема. Има само „наштрампан“ Оченаш.

– Аа, знам! Оно: очењаш иже јеси…

– Јест, јест, то је.

– Ваљда је моја штрампа била у ’номе што смо га спалили ил’ у ’ном што сам га попио у води?

– Може бити, Ђуро.

– И ја млим тако, господине. O, добро једе Акардије, добро пије, а добро и чата, а, ето, ме није добро уштрампо! Мор’ да се пребацио у ракији, а, господине? – Може и то бити, Ђуро.

– O, добро једе Акардије – не буди урока! До поноћи, мој господине, спреса пола јањета, а пола метну у торбу; а добра му и торба. Мого би у њу стати подруг улчек ’куруза… У свануће освоји га ракија, па ми вели: „Уби ми, Ђуро, једно пиле за вруштук, а ја ћу мало одспавати.“ Па баш велиш нема моје штрампе?… Еј, мојије крвави шест воринти, па јагње, па нолика част! Да ме уштрампо, не би жалио ни пара, ни ракије, ни јагњета, ни пилета… ништа ја не би’ жалио!… Е, мој господине, свак ли нас вара и гули! Ама, је л он Швабо, не вјеруј ти њему! Еј, Ђурђија, дабогда, сестро, и данашња света неђеља – небеска царица – никад среће не имала! Дабогда, девет година иза прага сунце гледала, па нит могла живити нит умријети! Што учини ово од мене?! Дабогда…

– Не куни, Ђуро, није жена крива. Чекај док видим шта књига „рожданик“ каже, па онда можеш…

– Зар и ти, господине, роспију браниш?! – продера се Ђуро.

– Не дери се, човјече; ево шта књига каже!

– Шта, господине? Шта вели књига рожданик? – спусти Ђуро глас и поче молити.

– Књига пише да ћеш се двапут женити и да ће ти се друга жена звати Ђурђија… Ето шта књига каже.

– Немој ти то, господине, говорити на сва уста? – чуди се Ђуро.

– Књига тако вели, па ти сад… Ти удовац, Ђурђија удовица, па зар то не би могло бити? Ђуро и Ђурђија! То се и у пјесми пјева. Само ако ти хоћеш и ако си вољан? Књига пише да Ђурђија није тако рђава као што ти велиш. Ђурђија је добра – бисно, ваљано чељаде…

– На моју и вјеру и душу, књига добро каже. Све је тако ко што књига рожданик вели, ама ја… ко болестан… Сав ми је свијет крвав пред очима. Јопе, јопе, оне очи… Ђурђине не слуте на добро. Она ме урекла, нико други! Ама ја млим кад б’ она пошла за ме да би ме ова мука прошла. Шта би ти реко, господине?

– Би, Ђуро, би… Ако те је мало урекла – то је од драгости, воли те.

– Па баш велиш, господине, и књига пише да ме Ђурђија воли?

– Да, Ђурђија те воли. Црче за тобом, а ти…

– Ако ’ош ти мене питати, господине – претрже ме Ђуро – на моју душу, Ђурђија није по том ни рђава. Свијет говори: Ђурђија је вака, Ђурђија је нака, Ђурђија јаше на вратилу, Ђурђија одузима марви млијеко, Ђурђија баца омразу измеђ чојека и жене; у Ђурђије су ваке, у Ђурђије су наке очи… Ама, ко ће свијету угодити! Свијет је, ко свијет… Пријестолник је пријестолник, па му свијет нађе ману… На моју и вјеру и душу, Ђурђија је жена једна по једна! Кад сам јој гођ дошо кући – туј ти је нама’ кава, па ракија, па цицвара, па кајгана на маслу, па колачићи, па… сто некије маслајета! Кажем ти, дочека ме боље – боже ме не покарај – него владику! Очију ми, јест!

– Ето, видиш, Ђуро, кажем ја: Ђурђија је добра. А то би тебе одмах прошло… та мука, кад би узео Ђурђију. Само ако имаш онако драгу вољу. Данас, знаш, нема барем у том силе.

– Бог ти је помого, господине, одавно сам ја њој мукајет… Ама она, ко затегла, па се чини и невјешта…

– За то не води бриге. То ћемо ја и оче-Јеросим већ уредити. А сад да коју попијемо у здравље Ђуре и Ђурђије. Здрав си Ђуро!

– Бог ти дао здравље!

Једну по једну, па се угријасмо. Ухвати Ђуру, а богами, да простите, и мене. Пуста башица, прва кап испод цијеви, клизи низ грло – гладан би је пио!

– Мој господине, – не буди урока – мореш и ти добро ракије – вели Ђуро и мућа празну плоску. Сва ова, речемо каз’ти, главата господа море добро пити. Ето, наш порезник… Ама здрав исан море и… Ништа боље на ’вом свијету од здравља! Па велиш, господине, у рожданику пише да ћу се двапут женити… да ме Ђурђија воли… Е, Ђушо, – поче Ђуро тепати Ђурђији – пост ти се твој укиселио, друкчије ћемо сад! Де-де, господине, наздрави ми! O, празна, бог је убио!… Па баш велиш, господине, Ђуша ме урекла нако, ко… од драгости. Вид’ ти, вид’ ти моје Ђушице! Од драгости, да… ја, шта ти мислиш? Де-де, господине, наздрави ми! O, празна, бог је убио!

*

Оженисмо Ђуру. Из почетка је Ђурђија, као и свака удовица, мало затезала. Говорила је како се не мисли удавати, како је њезино било и прошло, како је остарила и шта ти ја знам.

– Канте ви се мене; моје је већ прошло… Није мени до шта је вами.

– Тако ти је суђено, Ђурђија. Што раније, то боље – велим ја.

– Суђено, да! Тако ти и у рожданику пише – додаје Ђуро и пружа јој плоску. На, узми! Моремо ли што проти божје воље? Што је од бога, слађе је од меда – давно су казали… Судбина, па ет’!

– Узми, узми, Ђурђија – потпомаже нас оче-Јеросим. Не ’ш наћи ниђе боље прилике. Ђуро је добар мајстор; живићете ко једни по једни. Дајем вам свој пастирски благослов, па куд ћете више!

– Е, кад је тако… – прошапта Ђурђија, онда устаде, поклони се, пољуби оче-Јеросима у руку, а мене у образ, па прими од Ђуре плоску.

Ђурђија „попи“ плоску и кроз недјељу дана вјенчаше се. На вјенчању пришапнух Ђури на ухо и показах на Ђурђију: „То је мој запис. Боже са срећом и хаиром!“

*

Била је Млада недјеља. Дошао Ђуро с Ђурђијом на збор. Некако стидљиво, погнуте главе, приђе ми Ђурђија, поклони се, као и свака млада, пољуби ме у оба образа и у чело, као и свака млада, па се онда поизмаче мало на страну, као и свака млада.

– Како је Ђуро сад? Је ли боље?

– Па, господине, с богом и с твојим записом, добро је – смије се Ђуро и показује на Ђурђију, а она обори очи и поцрвени, као и свака млада. ’Вако, кад ће рђаво вријеме… мијена, уштап, дође ме мало, ама ја и моја Ђуша… O, добра Ђуша, мој господине!!!


Код Марканова точка

 

Ову приповијетку Кочић није претходно објављивао ни у једном листу, те је она први пуг штампана у првој књизи „С планине и испод планине“ (1902), а како се том приликом поткрала грешка у њеном наслову, гдје је писало Марконова умјесто Марканова, та се грешка касније више пута понављала, па и у „Сабраним дјелима“ Кочићевим 1928. и 1961. Како тачно наводи Т. Крушевац у издању „Сабраних дјела“ 1967. Марканов (а не Марконов) точак и данас постоји у близини манастира Гомионице.

___

Више Чергића кућа затече ме зора. Јутро је било тихо, као да је све изумрло. Изнад села шути планина. Ниједан лист да се крене, да зашушти. По равни испод планине једва се назиру торови кроз рану сумаглицу. Далеко доље пољем кроз зеленкасту бујад жути се друм као дугачка, неубијељена крпа платна, замичући стрмо под Кадину Воду, под слатку Кадину Воду!

Све удара на влагу помијешану с лаким, освјежавним мирисом. Све шути, ништа се не креће. Све стоји усправ, тихо, побожно: и црне, жалосне јеле; и осамљени редак трешања изнад Чергића наслона; и она крошњаста крушка дивљака код Марканова точка; и они лугасти гињенички биљези под њом. Све се диже некако свечано према изведреном небу, с кога звијезда за звијездом нестаје. Чинило ми се да села моја и планине моје нешто с чежњом очекују и да је све окренуло лице према блиједоседефастом истоку.

Јест, јест, планине моје и села моја, ви за нечим чезнете, за нечим гинете!

Ишао сам једном узвишицом. Испод мене, на десну руку, измеђ двије окомите низбрдице шуми поток. Неоклен се чу слаб, нејачак узвик, па га брзо нестаде. Изумрије у нијемој, леденој тишини, слијевајући се са жалобитним поточним шумом, који, можда, туговаше за изумрлим животом, или у својим уједначеним, многом срцу неразумљивим звуцима пјеваше пјесму вјечите чежње.

На небу ниједне звијезде. Над западним видиком дигли се бјеличасти облаци, збијени као огромни сметови снијега поврх планинских голијети. Остало је небо ведро, мирно и нешто необично тужно.

Преко пута, за један пружљај волова од мене, прелетје зец. Тргох с рамена нешто двоцијевке. Цикну пушка и силан пуцањ разли се кроз магличасте планинске увале. Од торова залајаше пси, а по селу узаврјеше пијетлови… Зора се бјеласа. Умире ноћ.

Мене обузе некакав немир, дрхат. Покајах се што изметнух пушку. Тргох иза сна толико живота, из оног слатког, меденог сна кад се немирна, ватрена планинска срца у несвјесном полусну снажно притежу, грле и љубе.

У тренутку стрчах Маркановом точку. Из шупљикасте седре дерао је дебео, сребрн млаз, слијевао се низ ижљијебљено дрво и падајући на земљу разбијао се у округласте, свијетле капље. Запахну ме од воде нешто студено и цијелом снагом прође ме лака, дрхтава језа. Умих се, па сједох на клупу покрај гињеничких биљега.

Село се буди. Допире до мене нејасан жагор. Чује се дремљиво протезање до наврх прста, испрекидано кашљуцање и једва разумљиве ријечи:

– Ајде, очи моје, изгони сермију на пашу!

– Људи моји, ђе је ово мого наш Бјелан замркнути?

– Ја млим да је мого газдиници Милеви доље под Кадину Воду за видна стићи.

– O-о, Ђуране! – зове неко. Кажи, вјере ти, Луји нек одма иде у Чергиће, јер је реко десетар да ће данас вијатити и Злорекову зоб на Раскршћу… Кажи тамо људма да је овај нови десетар злочест. Вели: „У памет се људи! У овог цара има за свашто школа, само нема за десетара. Нит има, вели, у оку кантара, нит у овог цара школе за десетара…“

-… бро јутро! – чу се иза мене ситан, промукао глас.

Окренух се. Крај точка је стајао момчић. Могло му је бити петнаест до шеснаест година. Плаве су очи биле тужне, с лаким премлазом старачке забринутости. Окрајци косе, што су вирили испод фесића, жутјели су се као восак. Кад се уми, сједе на клупу покрај мене.

– Какви су ово, дијете, гробови?

– Гињенички.

– А кад је овај свијет изгинуо, можеш ли знати?

– Још за турског, кажу, суда, кад су Турци судили.

– А кад ћемо ми, мали, судити? Он обори главу и мало ошути:

– Ала селамет! бог свети зна! – диже он некако тешко главу, уздахну и махну руком.

– Ама, што си ти мени, момчићу, тако тужан, нешто забринут?

– Ко, зар ја? Нијесам ја ништа тужан! Што би био тужан?… Нако да речеш, да нијесам забринут и вамо замишљен, па и јесам; јер да ти знаш шта се мени све разбија о главу!

– Шта се теби, велиш, све разбија о главу! Ти си дијете, болан! Шта ће се теби о главу разбијати?

– Е, мој брате, не знаш ти вамо… На моја је леђа пала сва кућа. Ако не самељем, несамљевено је; ако не купим, некупљено је; ако не урадим вамо ове тежачке послове, неурађено је. Све ја, па ја!

Како то?

– Е, лијепо, рођено моје! Оде ми брат у солдачију, отац умрије послије неколико неђеља, остадосмо ја, двије ми сестрице и упатна, саката нам мати… На ме пада кућа и старешинство. Смирујем мирију, десетину, трећину… Што гођ ишту дајем, а штогођ јопе од суда иде, на мене се пише… Је ли вако, брате мој, Грац под запад?

– Да.

Он се окрену према западу и дуго је, дуго гледао преко планина, онда се обрну мени и уздахну:

– У Грацу ми је брат. Ономадне сам продо једно прасе, па сам му посло мало пара. Пише да је нешто оболио – рече он више као за се, па настави: – Посло ми је зимус књигу да ће ко овог прољећа доћи, па сад кажу да ће служити још годину. Дигло, веле, на три године. Еј, бог и’…

Он се трже као опарен. Присједе му ријеч у грлу:

– Не замјери брате: јеси л’ ти овај наш чојек! Ја млим да нијеси Швабо?

– Нисам.

– Виђо ја одма да си Срб. Лијепо еглендишеш… А што ће ти те швапске руте… аљине те?

– Таки је сад адет. И ја их мрзим, из дубине душе мрзим, ама шта ћеш!

– Нако ја, знаш, питам, а одијело какво било – свеједно! Нек је чојек вамо добра срца и поштена гласа, а одијело – свеједно! Ти мене малоприје питаш: „Шта си, велиш, момчићу, тако тужан? “ У једну руку морам бити и тужан. Шта смо ми све некад имали, па до шта смо дошли!

Малом навријеше сузе на очи.

– Па шта смо имали?

– Имали смо своје царство, своје цареве и јунаке, – своју снагу и господство, па данас ништа! Данас, смо прошјаци, и туђе слуге и измећари… O, кад мој покојни отац загуди, па кликне уз гусле ону пјесну:

„Силна војска на Косово пада, силна војска српског цар Лазара“ – мени перчин расте, сузе ми саме на очи навиру, а срце почне јаче куцати! Примио сам доста пјесана од оца, али ми данас није до пјесне… Ето имам кућу, кућиште и нешто сермије, а све ми се чини да немам ништа. Некако ми је несигурно. Шјутра спаији да што пане на ум… Е, мој брате, тешко нами! Ми смо ти једни, што се каже, незаробљени робови: код куће, а брез куће; код земље, а брез земље; код постојбине, а брез постојбине!

*

Сунце је било одскочило за два, три копља изнад зажареног, блиставог видика кад сам се кренуо од Марканова точка. Кроз кућне комјенове избијао је риједак, плавичаст дим, повијао се там’ и тамо поврх кровова, па се онда мијешао с модросивкастом паром, која се обично изјутра прелијева у сунчаној свјетлости над јеловом шумом. Све се кренуло, све је оживјело, али се на свему огледаше дубока, неизмјерна туга, преливена тешком, леденом збиљом. Ниоткуд се пјесма не чује као у прве дане дјетињства мога.

Планине моје, што сте ми тако тужне?

Вуков гај

 

Ову приповијетку Кочић је први пут објавио у београдској Политици, VI/1909, бр. 2088, а затим, идуће године, унио и у своју збирку Јауци са Змијања (1910).

___

Негдје пред Петровдан, када је сунце високо дрхтало на небу, обасјавајући освјежавном блиставошћу све под собом и около себе, бануше неки страњски људи пред кућу Станка Босанчића.

На једном бијаху бијеле хаљине као снијег са црвенкастим пругама, и на глави широк, кломпав шешир, испод кога му се једва назираху очи и нос. Из џепа на лијевој страни испод пазуха вирио му је метар, савијен, и на преклону жутјела се округла чивија, преливајући се у сунцу. Други, много млађи, подбулих образа, помодрела носа и као неиспаван, бунован, носио је шумарско одијело: зеленкаст шешир са перушком навише, саметне панталоне до кољена, а од кољена дебеле зелене чарапе са тешким, поткованим ципелама, чији ударци тупо одјекиваху о скорену земљу, остављајући иза себе по набујалој прашини шаролик траг. На леђима му је висила торба са кожним упртама испод којих је, кроз жућкасто и изанђало одијело, пробијао зној. Преко торбе некако му се немарно испријечила двоцијевка.

Станко је био сам од мушкијех глава код куће са једном женом и старим Вуком, кога је већ поодавно обузела и оборила старост и изнемоглост, те не може никуд макнути из куће. Жена је спремала јело за посленике у пољу, а Станко тесао гобеље за кола. Вук је лежао у кући више огњишта, нијем и непомичан.

Станко, кад угледа страњске људе, пометну брадву и некако се тешко подиже да их дочека.

Онај је први шутио, а онај у шумарском одијелу, скидајући пушку са себе, назва бога и упита се са Станком за здравље.

– Но, како комшија? – промрмља и први, некако бојажљиво, као натежући.

– Добро, добро, господине. Како си ти? – осмјехивајући се одговори Станко.

Странац му не знаде ништа рећи, већ се сав зацрвени. Више није ни ријечи проговорио, него је непрекидно гледао у крупну и одраслу шуму у Вуковом гају, који се у полукругу савијао изнад Станкових стаја као какав свјеж и зелен вијенац, стршећи високо у небо поврх ниске и закржљале шикаре што се протезаше над цијелим селом, чак тамо до стеће планине.

Они су се још позадуго одмарали и нешто се између се разговарали некаквим језиком кога Станко није разумијевао. То му је мучно било, па их је од неко доба почео криво, неповјерљиво погледати. Шумар то опази, па пошто искапи пуну здјелу кисела млијека – онај први није хтио – дигоше се и пођоше уз брдо Вуковом гају.

На поласку шумар рече:

– Босанчићу, овог љета биће доста посла и зараде. Вуков гај је продо спаија овом странцу. Кроз који дан почеће рад…

Станко га забезекнуто погледа, па се усплахири:

– Какав спаија?! Који гај?… То не мере бити. Гај није спаијин већ нашег Вука; то зна сав свијет. То не мере бити!

Странац, кад видје ненадну и наглу усплахиреност Станкову, поблијеђе и поизмаче се за неколико воловских пружљаја подаље од њих. Шумар на Станкове ријечи не рече ништа, већ се и сам упути за странцем. Станко остаде непомичан, без ријечи, зурећи у врх цијеви пушчане како се пресјајива у сунцу и лагано замиче у Вуков гај.

Глас да ће каури сјећи Вуков гај брзо се разнесе по свему Змијању, и сав се крај узнемири, а највише изнемогли Вук. Тo је уистину његов гај. Он га је подигао и одгајио.

Већ се и заборавило кад је Вук стао у најам у Босанчића. O рођењу његовом испредале су се дуге и различне бајке. Највише се говорило да је као дијете нађен у планини, и то кад је некакав паша уз буну проходио Босном, и када се многи свијет из доњих крајева са сермијом склонио у планинске збјегове. Када се све прилично било умирило и слегло, враћао се народ из збјегова. Жени је једној нестало дјетета. Много га је и дуго тражила, срљајући као без душе кроз планине, и није га нашла. Уморну и изнемоглу растргали су је вуци. То су дијете послије нашли чобани, отхранили га и надјели му име Вук.

У Босанчића Вук се најмио дјететом и ишао је првијех година за сермијом, прво за овцама, па онда за говедима. Ријетко би кад радио на њиви са осталом чељади. Испрва му је о Ђурђеву и Митрову исплаћиван најам: педесет гроша и опанци кузолаши по врху. Послије је престало и то, и њега су почели држати као укућанина и као свог рођеног, те се и он попут остале чељади стао беслеисати, одијевати и обувати из куће.

Био је тих и смирен као овца. Ни с ким се никад није свадио, то се не памти. Није никог мрзио, нити је кога одвећ волио. Према свачем и сваком био је равнодушан и хладан као студени камен. Махом је шутио и свирао у ћурлик, који се далеко чуо, и свак је могао распознати звуке и даворијање Вукова ћурлика. Цркви није ишао осим у години једном, на причешће; у чаршију није никад слазио, осим у прољеће, кад би се овце спуштале са Змијања на јањило, доље у Лијевче.

Кад би љети сјавио благо на пландиште, или кад би га изјутра или увече напасао, увијек је уза се носио сикиру и поткресавао младе буквиће и јавориће у шикари изнад Босанчића кућа. То је радио од малена, неуморно и непрекидно, из године у годину, и од закржљале шикаре, која је била свачија и ничија, издвајао се лагано и неосјетно гај са високим и витким буквама и јаворовима, висећи се и ширећи се. Те букве и јаворови били су му мили и драги као нешто своје рођено што му је прирасло за душу и срце. Кад је беспослен, ријетко би се кад од њих одвајао. Увијек је неку жалост око њих баратао, кресао нешто и поткресавао. Из гаја се увијек светачним даном чула његова сикира.

И ту, у гају, у љетне дане кад се шума одјене листом и облије блиставошћу сунчаном, отварала би се тврда и опора душа Вукова. Он би дуго и дуго гледао свој једри и набујали гај као да га погледом милује. Ту би он највише и говорио. „Дјаге сестје и бјацо, јасите, јасите! Висјоко јастите!“ – тепао би он, гледећи уз вите букве и јаворове како се тихано повијају и ослушкивајући њихово дрхтаво и тајанствено шумљење.

Једном се био нешто грдно ражљутио на Станка и кренуо се некуд да иде, али се није могао никако растати са својим гајем. Изишао бијаше испод села и легао под једну крушку дивљаку. Очију није скидао с гаја. Чинило му се да чује у гају ударце сикире, и као да се високи буквићи превијају и шкрипе. Онда би се као све умирило и стишало, и њему се гај причињао необично тужан и као да се скаменио од жалости: ниједна грана да се макне, ниједан лист да се затресе, да задрхће и затрепери. Гај није шуштио, није се дизало оно чудновато, потмуло шуштање које му је увијек душу заносило и опијало. Над гајем се његовим, тако му се привиђало, бијаше спустила некаква ледена гробна тишина и туга која се дизаше у магличастом привиђењу измеђ зелених овршака и помодрелог неба. Он се први пут тада у свом животу заплакао, и вратио се опет у село.

У прољеће, највише у прољеће гладних година каквих је у овом удом и врлетном крају често бивало у старо вријеме, тешко би се Вук забринуо. Тада би изнемогла и прегладњела свјетина осуком навалили на младе буквиће да гули кору и снима мезгру, те би се тиме и цријемушом отимала да не скапа од глади. Са запрепашћеним очима гледао је он како се кроз шуму бјеласају огуљена стабла, стрепећи, да се не посуше, увену и угину.

Сваке године о Ђурђевдану скупљало се све Змијање на збор код Добре Воде у Вуковом гају, и сав би гај тада мирисао сувим босиљем и планинским пјесмама, у којима се славила и величала љубав, младост, здравље и снага. И тада је Вук широко отварао очи и пазио да не буде каква квара. Када би га ко опоменуо што толико пази, одговорио би он кратко, благо осмјехујући се:

„Змијањци смо!“

Кад су се млада стабла развила и поодрасла, сваки је могао усјећи какве јапије за малу потребу да не иде далеко стећу планини, али је свак морао за то питати Вука да му допусти. То његово право свак је поштовао, и Вук мало кад не би допустио. На мјесто посјечених стабала одмах би он поткресавао и подгајивао младице.

И он и цијело Змијање били су нечим тајанственим и језивим везани за тај гај. У вријеме гладних година када би се домаћини, погружени и убијени, враћали из далеке Каурске, без жита, са празним коњима, стала би силна кукњава, јаук и лелек цијелог Змијања, и тада би Вуков гај и бујна цријемуша по њему спасавали невољнике да не пресвисну од грдног очајања и глади.

*

Странци се истога дана вратише из шуме и зађоше по селима да купе раднике. На Змијању не могоше за тај посао наћи ни једног јединог човјека.

– Не говорите више о том, већ се што прије кин’те са Змијања, јер би могли главом платити! – запријети им стари Чочорика, и за два дана сазва Змијање на скуп. И Вука су, онако слаба и немоћна, извели на скуп. Он је само шутио и слушао што остали говоре. Највише је говорио стари Чочорика. Усред његова говора поче довикивати једно чобанче из поља:

– Ено крава у Вуковом гају!

Вук се трже, бризну у плач и викну:

– Чујте, браћо, оно је мој гај, а није спаијин. Не дајте, ако за бога јединога знате, да га каури исијеку. Неправда је то велика и гријек… – загуши се у сузама.

– Не дамо, не дамо брез грдног зла! – узавреше повици са свију страна. Чочорика наставља:

– Вуков гај је ко наша светиња једна. Наши ђедови и пранђедови спасавали свој голи живот у том гају од немилосне глади… Кад сад, душо си моја драга, и дјецо и браћо моја, чуо да га је спаија продо каурима… тобож што је на његовој земљи, и овамо кад сам проесабио да ће га попити у вину и ракији са каурским роспијама, е душо си моја драга, било ми је да полудим!… Синоћ сам дуго под ноћ шједио пред кућом и све нешто о том размишљо. Никако ми се није дало спавати… Неће око поноћи на једном ми се учини ко да се небеса отворише и над Високом Гредом указа се кршна и наочита женска прилика са црљеним барјаком у руци…

– И ја сам видио синоћ некакву црљен изнад Високе Греде! – чу се неко из скупа.

– И ја сам! – дочека други.

– И ја сам! – потврђује трећи.

– Маше барјаком – продужује Чочорика – и виче: „Не дајте Змијањци, тако проклети не били, да каури исијеку Вуков гај!“

– Не дамо, не дамо брез грдног зла и крви! – загрмјеше опет поклици са свију страна.

И сви се завјерише, и старо и младо, и мушко и женско, да бране Вуков гај и да без голема јада не дају да га каури исијеку, и опремише суду испред Вука и народа старог Чочорику са неколико људи.

Послије два три дана вратио се од суда стари Чочорика са људима, али није ништа успио. Свагдје су му рекли да је Вуков гај уписан на спахију, и спахија га је могао продати коме је хтио. Напошљетку, у великом очајању понудио је и Чочорика у име Змијања спахији новце за гај, али он на то није хтио и смио пристати, јер је са странцем већ био подвезао погодбу и уговор, и то је била свршена и готова ствар. Неизмјерно огорчење бјеше обладало Змијањцима кад им је Чочорика све то казао.

И једног дана помолише се друмом испод Кадине Воде у дугим редовима страњски радници, све сами каури, са четири жандарске патроле.

Змијање се узруја и узбуни као никад до тада. Са дна до дна Змијања одјекиваху узвици и дозивања: „Каури иду да сијеку Вуков гај! На скуп, браћо и Србови!“

Из свију села са њива и од кућа похрљеше гомиле узрујаног и запрепашћеног народа. Људи бацају косе и виле преко рамена, на дјевојачким и момачким уснама прекидају се пјесме, жене остављају колијевке са расплаканом дјецом, и све то хрли и срља према Вуковом гају, погнано некаквом непојмљивом и неодољивом силом. Хрли и куља свијет са свију страна као да из земље ниче и искупља се под Вуков гај.

И Вук се диже, доби снагу као да се препороди. У кошуљи, гологлав и распојас, блијед као смрт и испијен као каква авет изиђе у народ.

Каури се примичу све ближе и ближе. Натакнуте бајонете на жандарским пушкама све се јасније распознају. Истом језиво бљесну у сунцу, па опет се изгубе, потону као у какву помрчину.

Кроз непрегледну гомилу искупљеног и до дна душе узбуњеног народа проструји нешто, везујући једно за друго, стапајући сав тај свијет у једно, у нешто чврсто и непробојно. Наједном се дигне жагор и повици, па се опет све ушути, следени, скамени. Свак осјећа, слути, да се нешто страхобно приближује, само што се није збило!

Вук, као какво страшило, кад видје да се радници све ближе примичу, рашири руке као да ће бранити гај, напрегну се и прозбори немоћним и уздрхталим гласом:

– Ето каура! Не дајте, браћо, да…

– Не дамо, не дамо! – забруја на све стране, одјекујући у планинским висовима.

Радници наједном застадоше. Једна се патрола одвоји од осталих и пође према скупљеном народу, у коме се дизаше све јача и силнија граја што се радници ближе примицаху.

– Нек се врате радници, ми не дамо шјећи Вукова гаја! – викну Чочорика према патроли која застаде подалеко од скупљеног народа који се силно узруја.

– Не дамо, не дамо брез мртве главе! – осуше се опет повици из скупа.

– У име закона, разилаз’те се!

– У име бога и божје правде нек одступе радници да се крв не пролијева!

– Ми смо бацили молбеницу на царство. Нека то још мало стане, да видимо шта ће доћи са царства! – довикује патроли Станко Босанчић.

Жандари звизнуше. Остале патроле и оборужани радници прилетјеше и свом жестином навалише да разгоне народ.

– Ми смо бацили молбеницу на царство! – чују се испрекидани узвици.

– Каква молбеница, какво царство! Натраг у име закона! Разилаз’те се…

Вук, узрујан, измакао се испред народа, раширио руке као да нешто брани и само виче:

– Не дајте, браћо!

И прва пушка пуче. Свијет се усталаса, узруја, побјесни. Настаде ломљава и урнебесна граја. Стадоше се гушати. Једног жандара нечим ранише, отеше му пушку, сломише и бацише. На то пушке још јаче, још силније учесташе. Јаук и вриска да уши заглуну. Рањеници падају и јече, а Вук као какво привиђење увијек напријед и једнако виче:

– Не дајте, браћо!

И он паде, обливен крвљу, непрестано млатајући рукама око себе и вичући: „Не дајте, не дајте!“ Крај њег посрну и паде стари Чочорика, и свијет се разбјеже, праћен силном праском пушака…

Гињенике покопаше, и Вуков гај почеше сјећи.

Немилосна туђинска рука исијече и сасијече све и однесе у далеку земљу, а ојађено Змијање обави се у тугу и жалост голему.

Са збора

 

Ова краћа Кочићева цртица штампана је први пут у београдском часопису Дело, IХ/1904, бр. 2, а затим идуће године пренесена и у III Кочићеву збирку „С планине и испод планине“ (1905).

___

У прошлу недјељу пробуди ме рано иза сна звекет цванцика, ударци поткованих опанака и тих, нејасан женски жагор, који се овда онда мијешао с крупним, мушким узвицима.

Сјетих се брзо шта је. Млада је недјеља, а свијет се сваке младе недјеље скупља на збор. Уморан и неиспаван, једва се дигох и обукох, па смакнух засторе с прозора.

Свијет је непрестано, жагорећи, придолазио. Друмом од Гомјенице, чији се је шум једва осјећао како меко и уједначено шушти, а за њима се нанизао овећи осук женске чељади у чистим, бијелим рубинама. Кроз рану, јутарњу свјежину бјеласале су се и лепршале женске бошче, бљештили се и преливали на младинским и дјевојачким пуним њедрима свијетли и влажни гердани, и црвенили фесови на мушким главама. Свако женско чељаде, по обичају кад се иде на збор, носи у руци киту босиљка и девесмиља, а у дјевојака на удају виде се и ђулићи, свјежи и црвени као крв, иза ува, и два, три стручка милодува у коси, који је већ почео венути.

Сусрећу се на раскршћима. Љубе се прије и куме, питају се за здравље кумови и пријатељи, шапоре снаше и дјевојке и стидљиво погледају око себе. У момака ужагриле очи, па се живо свијетле и немирно поигравају. Већ се један нашао као и у послу: примакао се цурама, па их задиркује и отима им црвене ђулиће иза ува.

– Еј, момчићу, немојде ти, знаш, тако! Пост је, молитву ти твоју, а и јесен је још подалеко! – чу се мушки глас из једне гомилице.

– Родиле су, брајане, шљиве. Моремо се сваком весељу од бога драгог надати. Остави ти слободно дјецу нек се, ако ћеш, мало и прошаликају! – истаче се из друге гомилице једна остарија жена необично свијетлих и крупних очију. Мој слатки брајане, једро месо и врела крв слабо се, ако ћеш ме питати, брину за пост и молитву. Знам ја то по себи. O, грдна рано, кад сам ја била некад вако у ватри и напону…

– Језик за зубе, торокачо једна! – издера се неко осорно. Не узмећи нам дјеце! Види ти ње каква је она само!

Настаде мек и весео кикот и неразговијетно шапутање од уста до уста, а искрена се торокача, постиђена, негдје изгуби у збору. Једре и пуне цурице заносе стидљиво главу у страну, миришу влажно босиље и девесмиље и смијуље се. Онај се момчић зацрвенио од стида, па не трепће, а смијех и шапат све се више и више шири по збору.

Свијет једнако придолази и приснажује са свију страна. Ведар је и топао дан, па народ похитао на збор.

Замало би, па се и служба сврши у цркви. Истом сада настаде живо кретање, разговор, жагор и довикивање. Пуше се ватре, вичу зборачке кафеџије, сјакте се ибрици и филџани, свијетли се и прелијева накит на женскињу, мирише цвијеће и тамјан из отворене цркве, а над свим тим свјежим, миришљавим и живим шаренилом наднијело се и свело планинско небо, модро и чисто као огромно рибље око. Све оживље некаквим чудноватим животом, све се као преобрази и оснажи. Већ се и пјесма разлијеже:

Солдачијо, моја бриго тешка,
Ој јелико, ој горо зелена!
Остаде ми жена ко дјевојка,
Ој јелико, ој горо зелена!

Два снажна и витка момка као двије јеле, загрљени као два брата, ступајући полагано кроз збор, пјевали су ту жалобитну пјесму, кроз коју је одјекивала туга и неизмјерна жалост за нечим изгубљеним. Свијет се згрнуо око њих, па их прати, а они све снажније, тужније извијају ову нову, чудновату планинску пјесму која дубоко, предубоко у срце задире. Из припланулих и окоштих им образа бије оно пуно, пркосно, планинско здравље и снага, а из очију љута мржња и туга. Пјесмом су ваљада хтјели да се отресу тешке чаме и дубоке, немиле слутње што им је обузимала сву душу.

– Оба су примљена у солдате, а оба су и ожењена, нема још ни неђељу дана – прошапта неко као жалећи их.

– Људи моји, ђе ли ће им кости иструнити?

– Браћо моја и Србови моји, ја сам нешто опазио: кад се гођ ови добросретни солдати примају, увијек ће киша пасти! Е, да речемо, што би то могло бити посриједи?

– Е, мој синко: и богу драгом жао што нам дјеца туђину робују! С тешке неправде и само небо плаче! – уздахну стари Чочорика, који је десет година за турског суда у Видину у заточењу лежао, и чија су два унука прије неколико година у Грацу умрла. Јоцане мој и Милане мој, ђе ли сад ваше несретне кости труну?

– Ама, шта и’ шаљу у тај проклети Грац код толике наше земље?

– Шта и’, велиш, шаљу у Грац? Шаљу и’, рођено моје, да брже помру, а све, белћим, зато да је, речемо, нашег свијета и нашег закона мање у ’вој земљи. Знам те, Швабо! Знам те, Швабо, ко пробијену пару у кеси, али нећеш извршити што си накастио! Држаћемо, ко Турци, преко закона по три жене, а бели нећеш израдити што си намислио, јер, с божјом вољом и помоћи, један ће Срб умирати а по три се рађати!

Покрај њих наиђоше два жандара, без којих не може ниједан збор у Крајини проћи. Оштри, намрштени и достојанствени као да им је царска круна на глави, крстарили су они кроз збор, пазећи на све што се ради и говори. Неко им се из гомиле подругљиво накашља, а један од пјевача извади иза припашаја војни позив и пружи га једном жандару:

– Виђајде, вјере ти, кад ме то Швабо зове доље себи.

– Сјутра… осам сати пред котар – одговори жандар суво, преко срца.

– Па тако ће бити и за мене? – промрмља други момак држећи позив у руци.

– Тако и за тебе! – рече осорно жандар и не гледајући у позив.

Момци се згледаше, и један прошапта:

– Наша је ноћ и божја. Још ћемо се мало веселити, па онда… Море бити да нам је ово пошљедњи збор.

Родбина, пријатељи и познаници стрчаше се око њих и стадоше их штошта запиткивати.

– Баш шјутра?

– Шјутра.

– А што кнез рече: у други пазар?

– А, шта зна кнез!

*

Ведар дан, пун освјежавне топлине и свјетлости, у тренутку се претвори у мрачан и натмурен, те се и свијет, усплахирен, поче раније него обично разилазити са збора. Небо при крајевима тамно оловасто, па онда горе више као очађело, а по средини црне се густи, смркнути облаци као огромни комади утуљена угљена. Преко планинских овршака, који су се дизали у страхобној полутами, допирала је као из неизмјерне даљине уједначена, потмула јека и оштар, леден вјетар. Све се живо на земљи као накостријеши, дркћући и стрепећи, ваљада, од подмукле, страховите буре што ће у часку ненадно заурликати кроз планинске, уваласте продоле.

Војници, пјевајући, кренуше на пут. Иако се велика бура спремала, нико их не опомену да не иду. Срамота је то и помињати младу и снажну планинцу који ни од чег не преза. Њега само онда боли и љуто тишти кад унапријед слути да ће свенути и угинути без пушке и ножа. Зато, ваљада, обојица и бијаху тужни и замишљени на растанку.

Почеше им са свију страна нудити плоске с ракијом да се развеселе. Млада женска чељад и оближња родбина и својта ките их цвијећем, а остарији и припознатији људи уче их и савјетују како ће се владати и понашати у далеком, туђем свијету:

– Чувајте се и пазите се, дјецо моја! – савјетује их стари Чочорика. Нек вам је увијек на уму она наша стара и паметна ријеч: Туђи људи, не знамо им ћуди; туђа земља калауза нема. Будите увијек један другом на руци и слажите се, јер, вјерујте овој сиједој глави, несретна је земља која вас је одранила и на којој сте се први пут часним крстом прекрстили.

– Збогом, браћо! Збогом остајте сви и прошћавајте! – стадоше се праштати и љубити. Збогом, сејо!

– Брато мој, брато! – загрцну се сестра, загрли га и поче се ломити и гушити у јецању. Брато мој, брато! Никад те, море бити, нећу више виђети!…

Жене им, кршне и прикладне, нијемо, непомично стоје и скамењено ћуте. O, какве се велике и силне ријечи туге и чемера крију у том стидљивом, грком и леденом ћутању!

– Збогом! – викнуше обојица, па се загрлише и запјеваше:

Кад се сунце са запада роди,
Ој јелико, ој горо зелена!
Доћи ћу ти са Косова, љубо,
Ој јелико, ој горо зелена!

Синуше двије свјетлице, једна иза друге, и тамно зеленило јела и смрчика окупа се у блиједољубичастој боји. Негдје у даљини отискује се гром иза грома, потресајући са ужасом тешка, поцрњела небеса. Киша полагано шушти, ромори и пада на запечену земљу, док са свом силином не пљусну. Громови се умирише, изумирући тамо иза планина тако тешко као да снажни дивови срдито одахњују. На све стране, кроз замагљене и овлажене планинске продоле и увале, звижди и јауче вјетар и бура тако силно и тужно да се чинило као да цијела једна земља, племенита и честита земља, цвили и уздише са зла удеса и немиле судбине.

Туба

 Из босанског сеоског живота

Прва објављена приповијетка Кочићева штампана је у београдској Новој Искри, III/1901, у три наставка (у броју 2, 3 и 4, с поднасловом „Из босанског живота“ и назнаком на крају: Беч, 1900. Занимљиво је да је Кочић, иако у писму брату, у тренутку њеног настанка, с поносом говори о ласкавом суду Павла Лагарића о њој (види писмо под бројем 14 у III. књизи овог издања) није унио ни у једну своју збирку и да је она први пут прештампана тек у „Споменици Петра Кочића“ (Београд, 1928).

У свом напису „Личност прве Кочићеве приповетке“ Милан Карановић каже да се приликом своје посјете Змијању, сусрео са јунакињом Кочићеве приче и објављује, уз текст, и њену фотографију. „Туба је, свједочи он, удата за Лазара Мајсторовића (који се помиње и у приповеци) у селу Мелина више манастира Гомионице. Има већ децу одраслу и сина у војсци. Рекоше ми да се покојни Петар као ђак, а она је била девојка, с њом забављао, чак неки веле да му је била прва ђачка љубав. Поручио сам по кнезу из Мелине да дође Манастиру о младој недељи у августу 1926, године… Из познате патријархалне стидљивости једва је пристала да се сними. Сви је и сада зову у селу Туба Мајсторовић. Каза ми и кршћено име своје… Знаде, вели, да је покојни Петар, метао у некакве новице’.“ (Преглед, 1/1927, бр. 27, стр. 7–8)

У наслову и једном дијелу текста у Новој Искри јунакињино име писано је с краткосилазним акцентом на првом самогласнику (Туба).

___

Освануо је лијепи, насмијани Ђурђевданак. Све у радости и неописаном миљу плива и топи се. На љупком цвијетку, на њежном и зеленом листићу, на танкој и виткој гранчици опажа се нов, пробуђен живот.

Човјек се осилио, па некако поносито гледа како га природа обасипље красом и љепотом. Пуне су му груди; хоће да препукну од неке милине, која му је тако нејасна, али коју тако силно осјећа у раздраганим и набреклим грудима. Срце му заигра – полетио би. „Хвала ти, боже, на твоме дару!“ – нехотице му се отме узвик из узбуђене душе.

Чудновато је ђурђевско сунце! Оно старе подмлађује, а младима полет даје. Све, све му се радује и жељно га ишчекује, па и онај мали мравак што тамо мили по сувом прутићу.

I

Испод Крагуљева брда по лукама расуле се бијеле овце и мали јагањци. Погдјекоја овца брижљиво блекне, а тек јој се мило јагњешце одазове, па се сито заигра преко меких и питомих лука.

Чобани се скупили, па се разговарају о зимушњим претрпљеним мукама: о оном великом снијегу што је нападао о Часнијех Верига. Казују један другом гдје ће, ако буде суђено, догодине зимовати.

Најамник Миће Зељковића, Благоје, младо момче, лијен и спутан, као цурица – тек га се наусница хватила – поизмакао сам мало подаље, па мало-мало погледа Крагуљево брдо. Њега као да не занимају чобански разговори и њихова проста и безазлена вијећања. Да, занимају и њега, али опет не тако као нешто друго.

Чућете, причаћу вам.

Сироче је; нигдје никог нема на овом бијелом свијету. Преклањске године, биће уз оно пет дана, умрије му мати. Оца није ни упамтио, а друга му је сва оближња родбина прерано помрла.

Ништа ти није горе и жалосније него на селу остати сирота. Нит’ ти ко има сашити рубина, ни ко опрати, нити ко окрпити – нити имаш главе, ни узглавља, па ет’…

Његов отац био је човјек доста могућан и живолазан. Али уз буну ударише Крајишници, кад су оно полазили на Бању Луку, па све разграбише и попалише. Имао је два плуга волова, седам-осам крава, а држао је приличио и ситне стоке, те је могао врло лепо живкарити. Земља добра, на што год човјек баци, стоструко рађа. Куд се окрене, берићет… Пун амбар, пун тор, пуна кеса пусте каиме, а њива се угиба од рода. Стари берићет, па то ти је!

Чисто човјек, покојни Гавран – бог да му душу прости – полуди. Ухвати неку болу и лицем на светог Николу исте године у тешким мукама издахну.

Мати му, Ђуја, послије двије године преуда се негдје тамо у Трамошњу. Преведе са собом и Благоја. Више дјеце није ни имала. Није им се дало у дјеци. Некако су била жестока, па не састави ни годину, пресвисну од силног дречања и плакања. Зато је Ђуја и надјела тако име свом Благоју.

Њега је очух почео у пошљедње вријеме попријеко гледати, те он једног дана побјеже у свијет. Стара Ђуја чупала је сиједе косе и туговала за својим јединчетом, док јој се бог не смилова и не прими је себи.

Благоје већ од десете године пошао по најму. Пребија се од немила до недрага. Ходао је дуго којекуда, док се прије три године не нареди с Мићом да му иде за сермијом.

Десет форинти, двоји опанци „кузолаше“ и руно вуне, ето, то му је ајлук од Ђурђева до Лучина. Са својом плаћом био је задовољан. У Мићиној кући било му је лијепо. Сва су га чељад пазила као свог укућанина, нијесу говорили „наш најменик“, већ „наш Благи“. С Милићем Мићиним пазио се као с рођеним братом.

– Сејо, је ли Благи дојавио овце на попасак? – пита Јагода, снаха Мићина, Марушку, кћер му.

– Богами, снашо, још нема нашег Благог. Одјавио је чак тамо иза Палачковића гробља, па ето га још нема – одговара Марушка.

Тако га све наше село зове. Живе душе нема да се на њ потужи. Са сваким он лијепо, па и с њим свако.

Једном му ушла сермија у зијан, па ће пољар мало набусито:

– Зар ти, дијете, не видиш да је ’во ливада? Забранио је Бокан да ’вуда сермија пасе.

Њега нешто штрецну, па поцрвени као рак на угљену.

– Нећу више, брате Миле, нијесам знао да је…

– Добро, добро, Благи. Знам ја да си ти… Немој, знаш, више… – и пољару би жао што набрекну на њега.

Благи је непрестано погледао уз Крагуљево. Жудио је да кроз густе гране расцвјеталог шљивика види оно за чим му срце куца.

Испред кошара Крагуљевих зачу се пјесма. Данас је Ђурђевдан, па се дјевојке уз пјесму љуљају – тако се ваља. Чобани су познали глас. То је пјевала Туба и њезина другарица Пава.

Благом одлахну на срцу, а уздах му се нехотице оте из раздраганих груди. Хвати се за наиликани припашај, извади ћурлику, па засвира. Звуци су некако боно одјекивали. Груди му се дизаху, а руке просто играле по рупицама јасне ћурлике. Она му је једини разговор и забава у самотним часовима пастирског живота. Никуд не иде без ње. Кад пред вече напаса овце, непрестано му је у устима. Многи му је сеоски момак завидио што умије тако вјешто ћурликати.

– Не ишћурлика, Благи! Не гледа Туба на таке – вели Маркан, чобанин Мајсторовићев.

Он се застиди као млада, па не диже очију.

– Знам ја то и брез тебе, Маркане. Ја ћурликам, ’нако знаш, за своју вољу – вели Благи и меће ћурлику за припашај.

– Не знаш, Маркане, шта је коме суђено – кажу други чобани.

– Оно море свашта бити. Ама, ко ја велим, није ’нако прилике – опет ће Маркан. Нешто, дијете, наш Лазар… – он се уједе за језик, па да би то забашурио, устаде. ’Ајдмо, крећ’мо сермију. Скапа данас ’вође, на једном мјесту – опомиње их Маркан и прти торбу.

– Богами, тако је – одобрава му Благи и кришом погледа уз Крагуљево Брдо и спази Тубу како мину изнад шљивика на бунар.

II

У старе Анђе покојног Миле Крагуља има кћи. Крштено јој име можда и сама мати заборавила. Кад је била мала, зазваше је од драгости Тубом. Нико је друкчије и не зове. Она се не би знала ни одазвати кад би је ко крштеним именом зовнуо.

Кућа старе задруге Крагуља била је далеко чувена. Стари Јово Крагуљ за добрих година могао је испећи по триста ока љуте шљиве све ко грома! А Јовина кулаша још се и данас добро сјећа силни Мухаремага Бумишлић.

Његова је кућа била сваком широм отворена: калуђеру, попу, просјаку, путнику. Ко дошао, ко пошао – стари је Јово знао сваком угодити и по вољи учинити. Свак је благосиљао његов дом. Лијепи задрушки мир, ред и поредак владао је под кровом његова дома. Свако је чељаде знало свој посао, па је радило без поговора с вољом и увјерењем да себи ради. Лијепи стари задрушки животе, како те брзо нестаде!

Стари је Јово увијек држао на јаслима два седленика, а носио се као какав харамбаша. Човане чакшире, па поврх њих цариградски појас, онда фермен са сребрним иликама, па по фермену биоградски гуњ, а на глави повисок фес, омотан црном памуром, испод које је вирила дебела кићанка. Па кад још узјаше помамног кулаша, а објеси кубурлуке са двије граше о седло преда се! Еј, стари земане!

– Кад заступи ’Устрија – прича Ристо, син Јовин – некако у јесен ћаћа умрије, ми се уз часни пост на четверо подијелисмо и од тад нам све удари натраг. Године почеше издавати, марва пропадати, а тешке мирије стезати. Ништа ми није у мом вијеку било жалије нег’ кад ћаћина кулаша мунташе за мирију. Па кад га продадоше Мујкану, оном Циганину из Бронзењака, мало те не полуди. Сиротиња и вукарештина обладала је са свију страна, ал’ се још не дамо. Чуваћемо стари глас и поштење, а друго како је бог дао.

Брат Јовин, Миле, некако је брзо за њим промијенио свијетом. Иза њега остаде у највећој сиротињи стара Анђа са три кћери. Кућа без мушке главе – како је то јадно!

Некако се јадница копрљала и деверала. Двије кћери лијепо је удомила. Тубу, своје мило мјезимче, љубила је свим жаром материнске топле љубави. Њих двије остадоше у биједној и трошној колибици. Кад је Туба стала на снагу, ишла је по селу по надницама да изради који грош за шаку соли.

Стара и немоћна Анђа сјећала се лијепих дана задрушког живота и са сузним очима испраћала је своје мјезимче туђину на њиву.

– Чувај се, ’рано моја, свијет је ко свијет. На данашњем земану лако је поклизнути и образ окаљати. Обуј се, зеницо моја! – вели старица.

– Не могу, најо, знаш, роса је, па ће ми обућу…

– Добро, добро, него материна.

Драго старој Анђи што је тако паметна и чуварна.

Кад иде на њиву, обуче бијелу, као снијег, кошуљу, метне на се сав мајчин пришав, па обућу под пазуху, а мотику, кад се копа, на раме, или срп, кад се жање, преко рамена, па хајд’ весело на рад.

Туба! Ружна имена, а дивна створења!

Златна свиона коса окружава високо и ведро чело, под којим се необичним жаром свијетле грахорасте очи, осјенчене густим дугачким обрвама које једва да се не састају. Бијелим, мало од сунца припланулим образима дају особите чари оне двије јамице што се редовито јављају са оним невиним и безазленим осмјејком – осмјејком који заноси и опија. (Многи ли је за њим уздахнуо!) Па онај поносити, делијски ход, како лијепо доликује витком и правилно развијеном струку. А њедра, пуста њедра! Округла и једра, да пукну од једрине. Кад би стала, па наслонила пуне руке на накићену тканицу, па те погледала оним враголастим очима; на моју душу, да си Краљевић Марко морао би задрхтати.

Кад има цвијећа, увијек је закићена. За ухом јој стоји свјежи, румени ђулић, те лијепо одговара златној коси и љупком лицу; а стручак мирисавог босиока провирује испод фесића, мало натраг затуреног.

Сеоски су се момци ломили око ње. А како и не би? „Савила би по небу облаке, делај не би по земљи јунаке!“

III

Кад бијаху доље на дну лука, чобани разлучише овце. Благи окрену изнад млина, па се прихвати стране испод Крагуљева шљивика.

Овце су мирно пасле. Он оде пред њих горе на пут што води бунару, па сједе на једну бруну, извади ћурлику, те засвира.

Сунце се клонило смирају. Запад се ишарао свијетлим пругама, па трепти у дивотном сјају. Тихи је вјетрић пиркао и мрсио вране праменове косе задубљеног свирача, која је вирила испод маленог фесића. Он је ћурликао, те не би ни опазио Тубе да га не пробуди њезин глас.

– Благи, одоше овце!

– O, јес’, вјере ми! – трже се Благи и полети да их врати.

– Е, баш ти ’вала – вели он, пошто је вратио овце. Ти би на води?

– Да – одговара Туба, а очи оборила земљи.

Њега ухвати некакав дрхат, па тресе ли тресе! Погледао би је, а не да му се. Не смије, па ет’. Ћуте обадвоје… Не да им се говорити, па уби, посијеци! Туба држи у једној руци тиквицу, а другом чупа поткиту од прегаче. Благи обори очи, па удара штапом о врх од опанка.

– Зар ти носиш у тиквици воду? – пита Благи.

– Да. Близу је.

– Би ли дала, да се мало напијем?

– Што не би? На, узми – вели Туба и пружи му тиквицу, а не диже очију.

– Ледена.

– Да.

– Да – одврати Туба, а враголаст полуплашљив осмијех заигра јој се на малим, танким уснама.

И Благи се плашљиво осмјехну. Шта би друго?

Стара се Анђа узодала по колибици. Забринула се што јој нема дјетета за толико с воде. Боји се јадница оног рђавог обичаја: отмице. Забринута изађе пред колибицу.

– Oоо, Туба! – чу се старичин глас. Шта радиш, дијете, за толико?

Туба се трже, као иза сна, поблиједи, извади брзо из њедара јабуку, баци је Благом, па одскакута кроз шљивик.

Благи погледа за њом, па уздахну. Узе са земље јабуку, пољуби је – милошта је, тако се ваља – метну у торбак, па крену за сермијом.

– Моја рано, шта уради толико на води? Није пре’о бијела свијета, сестримим те! – вели старица мало љутито.

– Не мере се, најо, навалио свијет… – слага Туба.

Анђа је погледа угаслим старачким очима, па чисто врисну.

– Што си тако поблијеђела, јадна ти сам?!

– Ништа, најо, препала сам се мало од гарова Зељковића – слага опет Туба.

– Да ти наја салије страву? – пита преплашена мати.

Старица устаде, извади из једног дрвеног заструшчића пушчано зрно, пресјече га тупом сикирицом, па један комадић остави у заструшчић, а други метну на машу, да се истопи.

– Дајде тиквицу. Истопило се – вели старица и држи машу с растопљеним оловом. Је ли цијела? Да није ко пио? Јер, знаш, нема лијека ако пије… Да није збиља ко пио?

– Није – слага мјезимче и по трећи пут.

Стара поврже машу, насу у једну здјелицу воде, прекрсти је и нешто прошапта, па онда сали с маше растопљено олово.

– На, па се добро напиј.

– Туба узе здјелицу, па на силу прогута једно два гутљаја.

– Добро се напиј, ’рано моја. Здраво је то.

Ноћ је била увелике превалила. Оне се помолише богу, вечераше, запреташе ватру, па легоше.

Туба се превртала под дебелом поњавом. Није јој се дало заспати. Пред очима јој је играо лик Благог. Мислила је о свачем, или боље ни о чем. Осјећала је неку милину која је моћно струјила кроз ватрене и узбуркане груди.

Лањске је године почела зборовати – излазити на збор. Видјела га је код манастира на Малу Госпојину. Погледали су једно на друго, и одмах јој је прирастао за срце.

Од тада га је често виђала. На њиви овако, кад се копају кукурузи или кад се жање. Он би увијек притјерао овце, па би узео од ње мотику или срп, да је мало измијени. Сеоским момцима није то било драго, а Лазар је Николин пуцао од једа. „Oдао“ је и он око Тубе; али она о томе није ни сањала. Гдје би он онако згодан и богат гледао на једну убогу сиротицу која иде по надницама да шаку соли изради.

Кад би Благи увече пројављивао сермију испод брда, она би изашла пред колибицу и са чежњом слушала би његово ћурликање. „Е, боже, он не зна да ја…“ прошаптала би кад би се пошљедњи звуци јасне ћурлике изгубили у пустим висовима тамнозеленог Медењака.

Од неко доба ноћи превари је сан.

Старој Анђи није могао сан никако на очи. Бојала се за своје мјезимче, једину утјеху својих пошљедњих дана. Пригрлила је себи, па је њежно милује: „Спавај, срећо, спавај својој наји“, шаптала је брижљиво мати.

Туба стаде нешто бунцати. Старица се препаде, устаде брзо, сјарну ватру, па дохвати с поличице здјелицу с водом.

– Туба, Туба – ’рано – буди је полагано. Устани, очи моје. Напиј се мало воде. Како јој горе образи – јадна ти сам и чемерна!

Туба се диже и једнако нешто бунца:

„Е, он не зна да ја…“

– Шта, ’рано? Ко? – пита преплашена старица. Прекрсти се, помени име божје и светог Пантелије, па се напиј воде. Прекрсти се, де.

Туба узе здјелицу, прекрсти се, онда се напи, па уморно превали главу на тврди поглавач.

Стара је Анђа дуго стајала више ње и укочено гледала; онда је опет запретала ватру, па легла.

– Боже милостиви, сачувај ме од сваке невоље и жалости, милости ти твоје! Свети Пантелија, крсно име, не дај нечастивом под наш кров – шаптала је старица покривајући своје мјезимче.

А како је Благом? Сав срећан и блажен ишао је ћурликајући за сермијом. Узгред је вадио из торбака јабуку, па би је гледао и опет у торбак метнуо. „Боже мој, оклен јој у ’во доба године јабука? Па је мени дала – е, она мене…“ – бојао се да искаже што мисли.

У његовим разиграним грудима мијешала се радост са боном тугом. Сјећао се своје биједне прошлости, а пред очи му је излазила још бједнија садашњост.

Кад је сјавио сермију у тор, накупи сувади па наложи пред торском колибом ватру. Није му се дало ћурликати као обично. Волио је нешто размишљати.

– Ниђе никог свог немати на свијету – како је тешко. Па ја имам. Мени је сав свијет својат. Мене нико не мрзи, а ни ја никог – бранио се Благи од те страшне помисли. Па, ет’, кад би она и пошла за ме, ђе би’ је дово? Ни куће ни кућишта; ни у лијевој ни у десној – што но онај вико. Е, мој Благи, тешко теби! Он дубоко уздахну, изађе из торске колибе, обиђе тор, подвикну два-три пут, а опрезни га гаров дочека… Онда уђе у колибу, прекрсти се, па леже…

IV

Некако у сриједу пред Велику Госпојину – био је некакав мали светац – окупили се тежаци код кнежеве куће, па се разговарају.

– Је си л’ шта с уреда донио, кнеже? – питају га неки.

– Вала, људи, готово ништа. Једно двије позовке за зијан и…

– Је ли мени изашо „ђогат“ (бијела „позовка“) за потрицу? – претрже га Давид Штрбац. Знаш, тужио сам јазавца што ми је изио ’курузе.

– Какав јазавац? – чуди се кнез.

– Ма лијеп, лијепи мој кнеже! – заједљиво ће Давид.

Сељаци прснуше у смијех.

– Тужио сам јазавца маличном суду што ми је сатро ’курузе, знаш, у ’ној њиви под Медењаком. Кад им ја приведо’ јазавца и привеза’ колику је штету починио, рекоше ми да идем округлом суду.

– Окружном суду – исправља га онако званично кнез.

– Чекајте, кнеже – љути се Давид – да кажем! Знам ја да ви сви мислите, што тамо са судом миритате: Е, сељаци ништа не знају ко и остала марва. Ама није тако! Знамо и ми макар што је слано, ак’ и не знамо што је масно. Рекоше ми: штета је велика, то патри округли суд.

Кнез се узврпољио, исправио би га, али не иде.

– Уведем ја – наставља Давид – свезана јазавца у суд. Суци се засмијаше.

– Шта је то, комшија? – питају.

– Ништа вала, господини моји. Имо сам нешто ’куруза под Медењаком, знаш, горе више куће у ’ној страни, па ми овај јолпаз, што ’но има ријеч, са земљом сравнио. Ја сам га у’ватио и ево пред славни суд дово, па сад бог вам, а душа вам. Судите по прави. Кад ја то изговори’, они полегоше по ’ним душецима – шта ли му је оно? – од тешког смија.

– Мени је до плача, господини моји – велим ја.

Они се једнако смију, па погледају час у ме, час у јазавца. Згледаше се, па бркљачи нешто између се, па бркљачи, па бркљачи, док један – прошћете – не тури руку за леђа, па извади однекле – бог би га знао окле – воринту, те ми пружи.

– Ево ти воринта, Давиде, а јолпаз ће у бувару. Кад добијеш позовку, дођи на расправу.

Ја узе’ воринту.

– Господини моји, бог вам, а душа вам.

– Не води бриге, комшија – веле они, а попуцаше од смија.

Ја се нешто присјети’.

– Господини моји, биће ми мало воринта, јер, знаш, јолпаз – онако ћу ја по издалека.

– Баш што је јолпаз, дајемо ти воринту. То је, веле, награда, а за потрицу јавиће ти кнез, па дођи на расправу.

– Чувајте се, господини моји, јер – прошћете – јазавац хоће да уједе – казујем им ја.

– Мало је луд – вели један.

– Е, моји господини, ко блентави Бошњак; да му није носа, пасо би траву – велим ја и излазим.

– Сад, кнеже, питам ја тебе ’вако пред људ’ма и ’нако по закону, шта је с јазавцом и је ли ми изашла позовка за расправу?

Сељаци се засмијаше.

– Давиде, брате, мени није до шта је теби – вели кнез. Мени је и ’нако пуна глава.

– Знам кнеже, ама ко велим: није право да моји ’курузи пропадну.

– Па шта ћу ти ја?

– Знам ја шта ћеш. Ја ћу тужити на земљану владу и малични и округли суд и кнеза, а и шумара – знам ја закон! – па шта вам отуд дође. Чуо сам од људи што су ишли прошлог пазара у шер да се онај јолпаз по ’ној башчи око дуванске ваврике шеће – не буди примјењено – ко какав пријестолник, а моји се жалосни ’курузи суше. Е, кнеже, нећемо тако! Кад ја не смијем од суда подапети гвожђа да јолпаза у’ватим, не смије ни он мојије’ ’куруза немилице трати.

Закон данас за свашто има. Знао сам ја за закон, па сам га на ’ној струзи тешко натркимице жива у’ватио и пред славни суд дово. Е, кнеже, нећемо тако, амо је струга! – завршује Давид.

– Мани се ти мене, Давиде, тако ти крсног имена! – љути се кнез.

– Шали се, кнеже, Давид. Ти знаш њега. Има ли још шта од суда? – пита Марко Пантош.

– Још имају позовке за нове солдате – одговара кнез и вади из торбака.

– Боже мој, колико и’ ове године позивају? – пита неко.

– Па није млого. Једно десетак, дванаест – јавља кнез.

– Да није нашем Благом изашла позовка? – пита Мића Зељковић. Некако га ове године пада солдачија.

– Јес!

– Оде ти тај ко амин! – дочека Пантош.

– Ко? Зар ’наки момак? Нема га у сто села – гракнуше сељаци. Оде вала, све’дно ко под лед.

Мића се окари, па ће дрмајући там’ и тамо главом:

– На моју душу, оде!

– И твом је нећаку, Давиде, изашла позовка – вели кнез, прелиставајући позиве.

– ’Вала ти, кнеже, ко имам коме! – захваљује му се Давид.

Сви се сневеселише, па се и Давид нешто ућутио.

Кнез изнесе једну окањачу шљиве, па пружи Мићи да точи. Мића узе плоску, нали полић, наздрави кнезу, па онда обреди све.

– Дај, вала, кнеже, још једну изнеси, па макар је мој јолпаз платио – не може се уздржати Давид поред све озбиљности и забринутости која се огледаше на сељацима. Кнез изнесе; те једну по једну лијепо се угријаше. Разговор се поче живље.

– Баш нас, браћо, умете Грац – вели Мића и додаје полић Давиду. Умиру момци – не буди примијењено – ко кад се овце пометиље. Ето, два Мандића из једне куће. Један умрије у Грацу, други се врати кући; не прођоше ни двије неђеље, а и он оде под црну земљу. Не знам, шта и’ бацају на даљ, у ’устрију, код толике наше земље.

Давид прими полић, нешто се као дубоко замисли, па ће:

– Ваврике су томе криве, веле солдати. Дим онај, брате, те се наш свијет не мере обикнути, па то вам је.

– Па и не реци, Давиде, да није – одобрава Пантош и истреса лулу о врх од опанка. Ваврике, ваврике! Ништа друго!

– Чија је сад редња? – пита Мића.

– Цвикина, Цвикина! -повикаше неки.

– Оду момци здрави, ко рушпа, а војни, ко рањеници, па заковрљај те умри. Зар то није богу плакати? – јада се Цвика, а пружио руку да прими полић.

Људи, да речемо, би ли било ’асне бацити на царство молбеницу да и’ тамо не шаљу? – пита Давид. Ти си, кнеже, тамо при суду, а био си и у солдачији, шта ти велиш, а?

– Знате, људи, реглеман је реглеман, а бевел је бевел, а оно да – и рапорт има, па онда на царство – разлаже им кнез, давајући особити нагласак својим ријечима.

– Чујдете, људи! Еее – отеже Давид – кнез је кнез. Зна ти он – боже ме не покарај – на чем земља стоји.

– Шта? Зна вала, ђе је небо кукама приковано – додаје Цвика, а очи му се заокружиле као кози пред мрак. Де, де, кнеже! Како ’но?

– Браћо, све по реглемену, па онда на рапорт, а рапорт на царство – упућује кнез.

– Боже мој, што ти је паметан човјек! – чуде се сељаци, а само Мића ћути. Повргао покрај себе плоску, прекрстио ноге, нагнуо се мало напријед, па одбија густе димове из оковане и навезене луле. Нешто се замислио.

– Нема, људи, од молбенице ни од царства ништа – трже се Мића из мисли. Оно да – да би се могло молити, ама ко ја велим: нема вајде. Ја млим тако, а ви как’ ’оћете. Само знам: тешко јадном тежаку! Књиге не зна, па слијеп код очију. А данас ко не зна барнути оним црним пером, није ниђе присто, већ другог мољака да му проучи позовку или књигу. Тако вам је на данашњем земану. Па ето, ко би ту молбеницу на царство…?

– Ако не би наш десетар знао, ја не знам ко би други. Зорли је, веле, учеван – добаци Цвика као из рукавице.

– Ја млим да би знао боље онај шикуција што је лани у нашем селу купио мирију. Каже мени да зна љевше писати нег’ пријестолник.

– Па и би! – трже се Цвика и одмахну руком. Зорли је учеван. И мени је казиво да пријестолникова сина учи писати.

– Од та два ниједан! – повика Давид. Људи, шта вам је данас? Зар не чујете кнеза? Говори све’дно ко да није из нашег села. Нек’ му он у молбеници загари оне три ријечи, па ће Швабо нама’ виђети како и ми закон знамо. Како ’но кнеже? Реман, бе…

– Реглеман, чоче, па бевел, па с бевела на рапорт, а рапорт јавља на царство, царство на капетана, а капетан све даље до каплара.

– Е, што ти лијепи Швабо зна уриктати! Говори, брате, све’дно ко да из књиге чита. Зато суд и поставља за кнезове људе који су у солдачији били. Неће Миће, јер би се прије земља – боже ме прости – преврнула, нег’ што би он ’вако, ко кнез, ишчито – вели Давид.

– Ама ја, људи, не смијем – ја сам кнез. Познало би царство моје писмо, па нама’ у „црну кућу“.

– И твоје ријечи – додаде Давид.

– Ја млим да би требало ударити на молбеницу и оне закрпе. Како ’но му се рекне, кнеже? – пита Пантош.

– Штрамплета.

– Плета?

– Штрамплета, чоче! Е, ништа не знате – исправља кнез и љути се.

– Немој баш, кнеже! Знаш, из нашег си села, па би и нас могла биједа појати – трже Давид свој неумјесни предлог.

– Немојте се, људи, узалуд трошити и плаћати, јер нема вајде, ове ми моје грешне којом дишем. Ман’те се, људи, ћорава посла! – одвраћа их Мића.

– Ма и ја тако велим. Зна царевина шта ради – заврши кнез разговор и узе празну плоску са земље.

V

Кнез је раздијелио по селу „позовке“ и објавио дан кад ће с новацима пред котар.

Цијелим селом обладала жалост. Нигдје се не чује пјесма. Само што гдјекад тужно одјекне она солдачка:

Мислио сам да ме жени бабо,
Али ме је оженио Швабо –
Ој, ђевојко, драга душо моја,
Ој, ђевојко, драга Маро моја! итд.

Кад су истом почели примати солдате, народ их је испраћао као у рат. По варошима се могло видјети како се мајке са синовским одијелом по блату ваљају и лупају очајнички у прса. Да ти је срце од камена, морао би пустити сузу њежног саучешћа.

Солдати се почеше враћати живи и здрави кућама, и народ се мало утиша. Мало помало – већ и то постаде обична ствар. „Нека, нек иде, научиће се памети“, говорили су људи. Али замало. Солдате почеше слати у Грац. Умирање и болести учесташе, те у народ поново уђе страх.

Јадне мајке почеле нарицати за својим синовима, као да су их покопале, па се с гробља кући враћају.

– Шта вам је, жене? Што цмолите? – ружи их кнез. Био сам и ја, па ево ме, нијесу ме убили. Мало се помучити, па богме и гладовати, а послије те стегне онај мењажија, па доста ти залогај кру’а.

– Знамо, мој синко, али тебе нијесу бацили четр’с конака од куће. Сваког пазара, да је било кабул, могло ти се доћи. А сад? Грдна рано! Бацају и’ неће у ’устрију, нема до Беча док би чојек попушио лулу дувана.

– Е, жене, немојте већ! – љути се кнез. Ђе је Беч, а ђе је Грац? Грац је ’вамо до нас.

– Е, јес’, Грац му се рекне, ватра га сагорила! – куне Спасенија Савина.

– Осим наше дјеце, друго – додаје стара Ваимија Игњина, а поднимила се на обе руке, па се љуља там’ и тамо.

VI

Благи се окарио, па не ћурлика. Да, ћурлика, али врло ријетко: овако кад је сам код тора. Тужни и бони звуци туже за нечим милим и драгим, за нечим изгубљеним.

И Туба је дознала да му је изашла „позовка“ за солдачију. Свак је говорио: узеће га. Кад би она то чула, задрхтала би као у грозници. Досад тако весела, сад се окарила, на лијепо пропала у лицу. Жарке грахорке изгубиле ону првашњу топлину. Стара се Анђа препала. Одбраја јој уроке, салијева страву – ништа не помаже. У сну увек нешто бунца.

– Само да ми га је још једноч ’нако из близа виђети – мислила је. Нешто ми је ето драг – умрла би’ кад би’ могла, за њега. Е, боже, а он то не зна.

То је исто и Благи желио. Гледао је да се онако насамо с њом мало разговори. Лакше би му било, тако му се чинило.

Прије два-три дана одласка дошла Туба у млин. Благи то видјео, па сјавио сермију у оно стрњиште испод млина, па се учинио онако крај млина, да се напије воде.

Млин се нешто обаталио, па крупно меље. Туба изашла пред млин, не би ли кога од мушкијех видјела, па опази Благог гдје пије воду на оном точку више млина. Срце јој задрхта. Зовнула би га, а грло јој се стегло, па проговори не проговори!

– Помоз’ бог!

– Да бог добро!

– Зар ти у млину, Туба? – пита је Благи пролазећи покрај млина.

– Да. Па не знам… нешто млин… – не да јој се изговорити.

– Ма шта?

– Нешто се, прошћеш, млин обаталио, па не знам направити. Би ли ти умио?

– Да видим – вели Благи и уђе у млин, а она остаде пред млином.

Нешто је дуго баратао око камења, збунио се, па не зна шта ради.

– Добро сад меље. Направио сам – вели Благи излазећи из млина.

– Благи, збиља, кад ћеш у солдате? – охрабри се Туба.

– Ја млим: пр’ошјутра.

– Душе ти, је си се препо?

– Па ет’… и нијесам. Што би’ се бојо?

– ’Нако знаш, би ли ти било жао да те приме?

– Пааа – отеже Благи – да видиш и не би. Немам матере, немам никог свог… не би ме нико жалио – вели Благи, па онако испод ока погледа у Тубу, а она обори очи.

– Жалио би те свак, све село. Па ет’ и мени би било жао, да те, не дај боже, приме, јер, знаш, Грац… Ето, нит’ си ми – што ’но онај говорио – род, ни помози бог, а нешто си ми драг, ко… ко, ко рођени брат – замуца Туба.

– Нијеси ни ти мени мрска. Жао би ми било, ’нако знаш, тебе и села и сваког. Наш свијет, адет… па знаш чојку, кад оде на даљ, у туђи свијет… нит’ кога зна ни позна – заплео се Благи.

– Боже мој, ’оће ли те узети? Свак говори: узеће га. Мени нешто, боже, жао, па дође ми да плачем. Знаш, немаш никог свог, па жао ми те све’едно, ко… ко, ко рођеног брата, … мен’ се чини више – вели Туба, а блага румен осу јој образе.

– И ти си мени, чини ми се, дража од сестре. Немам ниђе никог свог на ’вом бијелом свијету. Да умрем, не би ми имо ко свијеће на задушнице запалити – вели Благи, а суза му полети. Он махну рукавом, па је заустави.

– Не дај, боже! Немој слутити.

– Е’, Грац… – дрма Благи главом.

– Неће тебе, ако бог да, примити – соколи га Туба, а сама види како криво говори.

– Ал’ откуд ко иде, вели: узеће те.

– ’Нако знаш, свијет говори, ко ђе си ти… – не да се Туби изговорити што мисли, па тури руку у њедра и извади јабуку – зеленику. На ти ову јабуку, па се немој, знаш ’нако, карити. Све ће добро бити – ако бог да – боље нег’ што мислимо.

– На и теби – вели Благи, па извади из торбака јабуку и пружи јој.

Она је пољуби, па метну у њедра.

– Збогом, Туба!

– Збогом пошо, Благи! Боже, са срећом!

– Боже, дај! – одврати тужно Благи и одјави овце на попасак.

Већ је био млин изамлио. Туба покупи брашно у торбицу, па пође кући.

Нешто изнемогла; ноге јој клецају. Жао јој Благог. „Никад га, море бити, нећу виђети“, шаптала је. Очи јој се напунише суза. Она пусти на вољу ојађеном срцу, сузе потекоше, а она боно, тихо запјевуши:

Ој, јабуко, моја зеленико,
Све те љето у њедрије носа’,
Нит’ те једо’, ни те коме дадо’,
Већ сам те је драгом оставила –
Јесен дође, а мој драги оде.

Она престаде, па уздахну.

Од Зељковића тора допирали су сјетни звуци јасне ћурлике. Она их је, с чежњом и слатком тугом у срцу, слушала, док пошљедњи одјеци не изумријеше у густим висовима тамнозеленог Медењака.

VII

Што свијет говори, ил’ је било, ил’ ће бити. Свак је говорио: узеће га. И узели су га. Кроз три недјеље Благи остави своју постојбину и оде у Грац.

Свак га је жалио, а Туба највише.

– Само нашег Благог, грдна рано, примише ове године из нашег села – тужи се Туби Марушка Мићина на перушању код Мајсторовића. Кад су нашег Милића примили, није ми било жалије. Да су барем још кога из села узели, било би му, јаднику, лакше, а ’вако сам…

– Боже мој, ’оће ли и’ бацити у Грац или ће остати у шкру? – пита Туба.

– Ја млим: у Грац.

Туба се окари, па се замисли.

Марушка и Пава заговориле се, па нешто једна другој дошаптава.

– Шта сте се ви, цуре, толико заговориле? Нијесте на збору? – шали се Лазар Николин, па баци пред Тубу чврсто завезан кукуруз. На, перушајте!

Туба се трже и узе кукуруз. Једва га некако оперуша, баци на хрпу, па чудновато погледа на Лазара.

– Знам ја, цуре, знам – уплеће се Лазар.

– Шта знаш? – утаче се Пава, другарица Тубина.

– Знам ја, ’нако знаш. Знам ја све – вели Лазар и дрма главом.

– Не знаш, вала, ништа, јер ништа и нема – опет ће ђаволаста Пава.

Она је искрена и одана Тубина другарица. Увијек је с њом готово. Заједно су и одрасле – кућа до куће. Једна другу поучава у везу, у ткању, у сваком женском раду. Кад су на њиви, увек су на једном разору. А што су могле запјевати, то је за причу!

Иако је била одвећ говорљива, ипак јој је Туба смјела повјерити своју тајну – тајну коју је и од црне земље крила: да воли Благог.

Овако, кад је какав светац, стара Анђа оде некуд у комшилук или на виђење кћерима, а њих двије наставе, па по цијели боговетни дан разговарај се. Кад би се сите наразговарале, онда би Пава рекла:

– Ајд’, Туба, болан, да мало запјевамо!

– Паво драга, не могу, па ет’…

– Ма шта ти је, болан? Немој се карити. Је ли те жао – јес’, ама јопе’ немој чинити брез себе. Сад ће те двије године протећи ко ’ладна вода, и онда, ко си, ти си! До’ће он, болан! Зар Благи? На моју душу, ко да гледам, а он дошо, па… Де, де ону „Oј јабуко, моја зеленико“. То ти волиш, ја знам.

– Паво рођина, не да ми се, па уби ме – вели Туба, а очи јој пуне суза.

VIII

Јесен се приближује. Гора се почела жутјети. Покоји суви листак падне с гране, као нијеми гласник суморних јесенских дана. На њивама је готово све обрађено.

Шљиве родиле – преродиле. Свукуд пуне каце, а комови већ преврели, па се пјенуше. Траже се котлови, лети се за „дозволу“; свак ради, а порезни „уред“ најбоље.

У селу велика живост. Неко жени брата, а неко сина; неко удаје сестру, а неко опет кћер. Иако је јесен досадно доба године, тежаку је најмилије. Онда он свачег има; доста појести, доста попити. Док има, да се што уграби, јер послије… Погдјекад богме и покоја пушка нехотице одапне. (Старинска, не мари ништа!) Кнез се почеше по глави, па ће званично: „На рапорт!“ „Е, људи, људи, никад овом свијету…“ – врти кнез забринуто главом.

Пред стару Анђу падају плоске као угњиле крушке.

Чувени су некад били Крагуљи, па се и Тубина љепота рашчула. Тегле просци из десетог села, као овце на солило – долазе на заглед. Стара се Анђа нашла у чуду, а Туба стрепи и дрхће као јагње од оштра ножа. Крије се, неће да изиђе.

Јанко Делић потеглио чак из Змијања. Опремио се као што се један Делић опремити може. С паром га згоднијег нема овамо око нас. Тежак је, истина, има своју земљу – давно се откупио – али помало и тргује. Купује овако у јесен дебеле волове, па их препродаје. Бистар је и предузимљив човјек. Из свачег гледа да пару избије.

– Нек’ изађе, да је видимо. Нећемо је појести – вели Јанко. Људи смо просци, таки је ред. Бегенише ли – добро, не бегенише – и тако.

– Знам, брате, Јанко: ама ја дјетета не дам ове јесени ниђе. Млада је, луда, а јопе’ ти си чојек згодан. Туј се богме ’оће ово, ’оће оно, а она, ко вукарашка ’ћи, нема толико спреме ни дарова – одбија га Анђа.

– Крагуљи су, стара, на гласу и…

– Е, мој Јанко, били су некад! – уздахну старица.

– Чељаде је бисно, кршно, пристало – од соја је, знаш; то је за моју кућу. А дарови и спрема? – вели Јанко, па пирну и одмахну руком. У мојој кући нит’ ће бити гола, ни боса, ни гладна, ни сувотна. Свега доста, ’вала богу! Живиће ко бубрег у лоју – што ’но онај казо – па ти сад…

– ’Вала ти, брате Јанко, ко имам коме! Ама дијете ове године неће ниђе, а догодине, како буде суђено.

А Никола, отац Лазарев, разлетио се, па не зна шта ради. Хоће да жени сина, па се мрке јањиле. Лазар неће него Тубу. Чуо је то Никола од „оне“.

– Ми смо, мој чојче, обнемогли; пали – што ’но има ријеч – на пошљедње гране. Ред је да га женимо. Ама он неће већ Тубу Анђину, а она затегла, ко да је пријестолникова ’ћи. Ето, долазио на заглед Јанко Делић – ’наки чојек! а она џолава вјештица подапела губицу ко цигањски бубањ, па вели: „Ја не дам ове јесени ниђе дјетета!“ Види ти сад тог посла! На моју душу, ја не знам шта ћемо… Дијете је дијете… Ти знаш Лазара – вајка се Петра Николи.

Никола се забринуо. Шаље онако испред себе жене да „маме“ Тубу за Лазара. Ето, дошла Каласура (неки је зову и Летикујом), па се распричала:

– Моја Анђо – моја, немој ти бити блентава! Подај ти дијете у Мајсторовиће. На моју душу, сестро, не’ш се кајати. Ти знаш, ’вала богу, Мајсторовиће. Они држе жене ко мало воде на длану. Људи су згодни – своја земља, а јопе’ близу вода, близу дрво, близу млин! Ниђе таке згоде! Ја млим тако, а ти сад гледај. Отвори очи! Нијесам ти – не дај боже – душман’.

– Знам, моја друго, ама дјетету не иште срце ове јесени ниђе. Ја јој велим: „Ето, ’рано, изабери, ђе ти срце иште. Ја те не ћерам“. Она нама’ стане плакати. Питам је, а она ћути. Само вели: „Најо драга, не иште ми ниђе срце“. Е, па шта би’ ја сад, сестримим те? Ето, кажи ми, де! – јада се стара Анђа.

– Немој ти, знаш, тако. Дијете је, па море бити… Ето, кад су ме водили, ја плачем. Жао ми оставити вес а повезати бошчу, а послије… Ја ти кажем – што би’ ти и говорила? Људи су згодни, једни по једни. ’Наке куће у десет села нема. Доста сермије, а богме и житни су. Нико још не памти да су и оку жита купили. Своја земља, сестро! Мало је данас такије’! Близу вода, близу дрво, близу млин! Сама ти знаш, што би’ ти казивала? А јопе’ и близу је. Што би је давала пре’о бијела свијета? Мореш јој доћи, што ’но ријеч, сваки дан на виђење… Гледај, сестро, отвори очи! Нијесам ти душман – ни теби ни твом дјетету. Не говорим – не дај боже – из какве злобе, већ ’нако знаш… Близу вода, близу дрво, близу млин, а Мајсторовићи пазе жене ко мало воде на длану! Тако је, сестро, па ти сад… – расторокала се „благоглагољива“ Каласура.

Туба се крије и бјежи док види да ко иде кући. Одмах јадница помисли: иду на заглед или прошњу.

Већ је прошла година откако су Благог примили. Често пута погледа у ону јабуку што јој је пошљедњи пут код млина дао. Почела је већ давно венути. Она је тужно погледа, а очи јој’ се напунише суза – „нека, нек’ вене, нек’ увене – само нека се он жив врати, али Грац“, помисли она, а сузе јој облију блиједе образе.

IX

Биће пред Аранђеловдан, кнез сашао на „уред“. На „уреду“ је примио „позовке“ и друге „званичне ствари“. Осим тога предали су му два замотуљка у црно завијена и „црну књигу.“

– Боже мој, шта ли му је ово? – чуди се кнез.

Прочита адресу: „Господину Вукану Радићу, кнезу села М…“

– Зар ја господин? O, о, о! – не може кнез да се начуди, па ће опет: „Господину Вукану Радићу, кнезу села М., задња пошта Б.“ Ја наредне царевине, боже мој! Сваком ли зна одати чес’! Право каже Давид: „Кнез је кнез“. Није лако бити кнез! Треба се вамо у’ватити са судом, а држати се палиграпа, па ти се нама’ вјерује и одаје чес’. Опет чита и осмјехује се: Ја наредне царевине, мој милосни бого! Сваког ли зна поштимати!

Изађе из „уредовне дворане“ некако поносито. Дигао главу као неслан ован, а укочио се, на никог не гледа. Узео оне замотуљке, па носи у рукама.

Сељаци што су били на „уреду“ стрчаше се радознало око њега.

– Шта је то, кнеже? – питају га неки. Он се направио важан, па ће од неко доба мало затегнуто:

– Ништа! Чекајте, док отворим књигу! Што сте навалили ко марва?!

Он отвори писмо, па стаде читати у себи. Погдјекад се заборави сиромах, па поче и наглас срицати. Мучио се дуго и кад је све разумио, онда се накашље, па поче:

– Царство јавља „азо“, да је десет… десет…

– Шта? укинута десетина зар? – претрже га неко.

– Шути марво! – продера се кнез, па настави. „Азо“, царство јавља да је десетог прошлог…

– Шта ти му је оно „десетог прошлог“? – дочека опет неко.

– Шути, ћићулајкане бож’и, бленто, злогло! – дере се кнез, а поблиједио као крпа у лицу.

– Немој ти, кнеже, знаш нада мном трти рокве, јер сам и ја нешто био. И моја се слуша код суда. Знам ја палиграпе!

– Чес’ теби и поштење – трже се кнез. Ама немој брате, знаш ’нако… Од царства, па шта му је, да му је – добро му је!

– Читај, кнеже, читај! – чује се неки. А ти, Јовиша, шути?

– „Азо“, царство јавља да је десетог прошлог мјесеца умро у Грац инвантерист (ја сам био врајтер) Благоје Гатарић. У његовом војничком сандуку нађен је један народни инструмент, ћурлика и једна јабука. Пошљедња воља поменутог инвантериста да се ћурлика уручи Милићу Зељковићу, а јабука да се преда Туби Крагуљевој. Моли се господин кнез да ово тачно изврши – заврши кнез и нагласи особито ријечи „моли се господин кнез“, а сељани се чудновато згледаше.

– Еј, јадна му мајка! Бог да га прости и помилује! – оте се једном уздах из гомиле.

– Ја наредне царевине, Боже мој! – чуди се Јовиша. За свашта ли води бригу… Код ње иде све ко на тетиво! Нема код ње тамо-амо, већ шта је коме одређено – одређено! Боже ме не покарај, да оде на ’нај свијет, нашло би га!

– Само да се укине десетина, трећина и, рећ’емо каз’ти, ове глобе – никад бољег цара – вели Шурлан.

– А шта му је то, кнеже, завијено у то црно ћаге? – пита Јовиша.

– Зар не чуште шта царство јавља? Ово је дугачко ћурлика, а ово округло јабука.

– Ја, мој ваљани бого! Види, види, који су мурови и штрамплета! – не може Јовиша да се начуди. Колико ли је муке и трошка виђела царевина док је то послала амо из толике даљи! Па вели чојек: много иште!

Док се вратио с „уреда“, кнез је одмах предао Милићу ћурлику, па пошао онако узгред да и Туби уручи јабуку.

Стара Анђа извадила мисирачу из ватре, па отреса с ње луг, а Туба узела камичак па туца љешнике, док кнез трнапи на врата.

– …бар вече!

– Да бог добро! – устадоше обадвије, поклонише се и примише бога.

Туба узе столац, пребаци преко њега поњавицу, па подметну под кнеза.

– Сједи роде – вели старица. Која добра?

– Вала ти! Немам кад; имам још нешто посла ’вође доље код Ђокана – вели кнез и извади јабуку из преметача. На, Туба! Умро Благи, па то је, знаш, пошљедња воља. Лаку ноћ! – рече кнез па на врата.

Јадна Туба поблиједи као мртвац, али се уздржа. Узвишени и ничим непомућени дјевојачки стид спасе је да се не изда. Кад кнез изађе, она бризну у плач и објеси се старој Анђи о врат.

Кроз тужно, непрекидно јецање чуле су се ријечи: „Најо дра-ага уме-ме-те нас Гра-а-ац“!

Беч, 1900.

Кроз мећаву

 

Приповијетка је први пут објављена у Српском књижевном гласнику 1907, књ. XVIII, у два наставка (број 7 и 8), затим исте године, у избору Кочићевих приповједака у издању Српске књижевне задруге, те у „Јауцима са Змијања“ 1910. с ауторовим „Малим објашњењем“ на крају књиге. „У ову је књижицу, вели он, ушла и приповијетка „Кроз мећаву“ која је штампана у Срп. књ. задрузи. Пошто је ова ствар првобитно и на претрг писана за Српски књ. гласник, осјетио сам у њој јаких мана и непотпуности које сам сад, према свом схватању, исправио и изгладио, приповијетку унеколико проширио додавши јој два-три заборављена момента. Можда је ствар тиме нешто и добила, али је једно само поуздано: моја је приповједачка савјест сада мирнија!“

Промјене које је Кочић извршио тичу се измјена појединих ријечи, редосљеда пасуса; мањих изостављања и знатнијих додавања, од којих је највеће оно у којем се говори о старчевом дозивању у помоћ у тренутку када је са унуком залутао. Занимљиво је да је писац осјетио потребу да измијени и име свом јунаку (у првој верзији он се звао Реља Масларић, а не Кнежевић).

Најважније допуне су оне које се односе на карактеризацију јунака приповијетке, на његово поријекло („знало се да су његови стари судили на Змијању и да је он потомак од Змијања Рајка што се у пјесмама пјева“) и његов понос („Кад не могу кнезовати ко што су ми стари кнезовали, нећу да будем турски алабаш!“ – говорио је Реља поносито)

___

Већ се поче и смрачивати, а они не могоше краве продати. Нико их честито и не погледа, а камоли да их упита за цијену. Нико ни да се нашали!

Старцу се то нешто грдно ражали и љуто га заболи, и да је имао суза, грко би и болно проплакао. Али онако испаћен и сатрвен дугим јадом и чемером, само суво уздахну и крену с трга, водећи погружено на привузи стеону кравицу, чија се плава, свијетла длака, мркасти рошчићи и обло, пуно виме измеђ бјеличастих и меснатих кракова једва распознаваше у сувој и оштрој зимској вечери. За кравом се диже и пође дијете – није му могло бити више од дванаест година – држећи чврсто у промрзлим рукама љескову мотчицу.

Старац је ступао погнуто, вукући тешко ногу за ногом. Сијед је сав, коштат и крупан као одваљен комад оних грђених и непрекидно мрачних и туробних планина, што се мукло уздижу поврх његова села. По разголићеним, руњавим и широким прсима нахватало му се стврднуто иње. Уздигао накостријешене, дебеле обрве, испод којих мутно, као из неке даљине, вире уморене и готово умртвљене очи, па љума и граби уз пут.

Сува зима стегла. Одасвуд бије, пржи и као уједа, гризе оштра и немила студен. Руштри се окорјели снијег и, жалобитно цвилећи, угиба се под ногама.

– Баш нико ништа, Вујо! – трже се старац и обрну се дјетету.

Мали је шутио и уморно, изнемогло корачао за кравом. Од суве студени на њему се бијаше све накостријешило и укочило. Ситне, меке длачице на лицу му се најежиле, а руке поцрвењеле, па поцрњеле од тешке зиме.

Кад бише насред чаршије, снијег поче пропадати. Љуто и као на силу одваљиваше се лепирица за лепирицом, испрва тешко, као да се мучи и натеже, па онда лакше учестаније и гушће.

– Баш нико ни да се нашали с цијеном, а ево нас и ноћ у чаршији стиже! – трже се опет старац из мисли, а у ријечима му, очима и лицу дрхташе нешто болно и очајно.

Све се више смрачава и као да се нешто из далека потајно и подмукло спрема и пригушено хуји.

Снијежне лепирице укрштају се у лету, ломе се једна о другу и шуште у тананом и меком шуму поврх њихових глава, а њих троје, старац напријед, крава за њим, за кравом Вујо, промичу чаршијом лагано и уједначено, стопу за стопом.

Старца су обрвале мисли, тешке и црне мисли, па потресају из темеља душом његовом.

Некад је он био најнапреднији и најзгоднији домаћин на цијелој Крајини. По далеким селима, касабама и градовима, по механама и хановима, на царским друмовима од Босне до Цариграда. говорило се и причало о згоди и направи Реље Кнежевића са Змијања.

Велика је снага и задруга у њега била. По четрдесет, педесет кућне чељади радило је на њивама његовим, са којих су се у врелој сунчаној свјетлости кроз планинско, небеско плаветнило ломили и вршили дрхтави и задихани гласови, а пуна и забрекла снага прштила и пуцала испод загријаних кошуља и сребрних гердана. И пјесма рада и распламћеле младости, пјесма ускипјеле, необуздане планинске снаге уз оштри фијук коса и српова разлијегала се силно, протегнуто, у врелом дрхтању бијелих облих грла, испод помодрелих горских висова.

Раном зором отискиваше се небројено благо од Рељиних торова. За час би крдо оваца прекрило и забијелило пољем испод планина. Говеда би у дугим редовима замицала у планину на пашу, да се у подне врну води на пландиште. Јаблан, који је својим разглашеним јунаштвом затворио цијело Змијање, поносито би се одвојио од говеда, измакао би напријед, па би громовито рикао, букао, копао ногама и задрто разносио земљу роговима.

И Реља је као растао, ширио се. Прса му се напињаху да пукну, а срце му обузимаше и облијеваше нека слатка, чудесна врелина.

Све му је напредовало, расло, бујало, множило се и ширило у недоглед. И њега би често, кад би погледао на свој мал и имаће, обузимала некаква потајна, нејасна језа и слутња. „Oво се већ одавно пресипа… прелијева!“ – прошаптао би, дрхћући и угушујући ону страшну, кобну мисао која би му тада синула кроз главу.

И рађало је, и расло је, и напредовало је: жене се близниле, овце се близниле, козе се близниле, а улчек сјемена бацао по десет рода. Торови прекрилили пола поља, а стаје се окупиле око једног заравањка као мала касаба.

Глас се Рељин ширио. „Шта толико теслаишеш! Шта си се толико диг’о, нијесу на теби токе и илике Реље Кнежевића!“ – говорило се кад би се когод стао чим поносити. На зборовима код цркава и манастира, на кумалима и свадбама приказивао би кум куму, пријатељ пријатељу част и поштење: „Вала ти, куме, вала ти пријатељу! Ти мене почестов’о овом чашом, а тебе господин бог сваким родом и берићетом. Жито ти родило, коло ти возило, и бакови букали к’о у Реље Кнежевића!“

И паше су му падале на конак. Црне грчке владике високих тенџерастих камилавки, бескрајно дугих и широких рукава и облапорна срца на жуту јаспру, свраћале су њему и благосиљале дом његов и торове његове. И он им је давао много, премного, не бројећи, не устежући се, пуном шаком. Самоме везиру за Курбан-бајрам слати су овнови из Рељиних торова. И некакву је бурунтију од цара задобио. Зашто и крошто, он није знао нити је хтио кога питати. „Oво мени ништа не треба, а у реду није да се царска јазија потеже и повлачи по кући!“ – рекао је и сложио бурунтију на ватру. Његова су мушка чељад била сва до зуба наоружана. Пасоше за оружје није му падало на ум да тражи, нити је коме падало на ум да га пита за то. Често је купљено од народа оружје, али се Рељи никад заптије не свратише ни на каву. Нешто им је било као зазор.

Свагдје је био признат и призват. Али овамо да буде кнез или да сједи у каквом царском меџлису, није хтио ни по које благо, нити је дао коме свом, иако се знало да су његови стари негда судили на Змијању, и да је он потомак од Змијања Рајка, што се у пјесмама пјева.

– Кад не могу кнезовати к’о што су ми стари кнезовали, нећу да будем ни турски алабаш! – говорио је Реља поносито.

Силно је мрзио чаршилије и ријетко је силазио у чаршију. Три пута у години: кад би смиривао мирију, кад би товарио пиће за крсног имена и кад би са зимнице у прољеће пратио овце на јагњило у доње крајеве.

Већ би се на неколико дана знало, кад ће градом минути крдо Реље Кнежевића са Змијања, и чаршилије би се искупиле на ћошковима, и Турци би посједали на диванама да ћефше и сеире кршно и бијело благо. Кад би звоно са големог овна предводника растегнутим звуком одавало да су прве овце иза града, пошљедње би улазиле у чаршију, прелијевајући се у пуној свјетлости прољетног, дрхтавог сунца, а за њима би поносито јахао на брњашу Реља, обучен у модри копоран и црвене, скерлетне чакшире, са црвеним шалом око главе и крупним, сребрним токама и иликама, под пуним пусатом. И Турци би се и чаршилије дивили и чудили згоди и богатству Рељином, а у његовој души дизаше се сласт и топлина, свијетла и мека као незнана пјесма без ријечи што се диже од загријане земље и, миришући, веже се са насмијаним небом прољетним.

Препунише се торови, пресуше се амбарска ока, пренапуни се кућа здраве, једре и кршне чељади, а кеса, пуна бијеле и жуте јаспре, силно затеже за Рељиним припашајем.

И једног кобног дана – добро се он сјећа – ненадно се дигоше врући планински вјетрови, погнаше и завитлаше млаку прашину у ковитлац, расипљући је по торовима, стајама и њивама његовим. Тих дана обноћ је у торовима блечало благо, торске су љесе болно, као да цвиле, шкрипјеле, чобани су снивали немиле и чудесне снове, а пси су око торова некако тужно, претужно урликали и завијали као гладни курјаци усред зиме на планини.

И пође шапат од уста до уста:

– Рељин брњаш осван’о мртав у бари.

– Три јунице, што су се ономадне оштуриле, нађоше јутрос говедари мртве у тору.

Орлови мрлинаши, они грдни планински орлови огуљених, голих вратова и других, заоштрљених кљунова почеше се вијати небом изнад стаја Рељиних и падати крај торова. Црне вране и гаврани у дугим, широким јатима кобно су и злобно грактали поврх мала и имаћа његова, падајући на товне мрлине са немилим крештањем, а он је болан, преболан ходао тамо и амо, као без главе, сатрвен и убијен ненадним јадом и чемером. Чама, зебња и грозничава, дубока језа дрхташе на образима његовим и на образима чељади његове. Свако је чељаде стрепило и осјећало да се нешто невидовно увлачи и подмукло шири по торовима и стајама, обарајући немилосно све живо пред собом.

И Јаблана јутрос међу силним мрлинама нађоше мртва у тору! – просу се опет шапат, болан и дрхтав шапат, од уста до уста, а из поља од торова разлијегало се жалобитно јадиковање милог Ђоке за својим Јабом. И сва се чељад заплакаше, зајаукаше.

И Рељи се грдно ражали, али се стеже, намрачи, па само суво уздахну и, заносећи се као мало у страну, викну:

– Не плачите, не јадикујте, дјецо моја! Плачом и јауком не ожали се погибија снаге моје и љепоте моје. Пјесну, пјесну, дјецо! Јоване, Милане, Видо, Јагодо, дјецо моја! Не плачите, не јадикујте, већ се загрлите и запјевајте ону пјесну од туге големе… ону велику пјесну, од које процмили и дрво и камен, а камоли срце у човјеку! Ту пјесму, ту велику пјесну запјевајте, загрљени, и ожалите погибију снаге моје и љепоте моје!

Мали је Ђоко вас дуги дан прејадиковао, набрајајући Јабланове мејдане, и пред вече је заспао на мртвом тијелу баковом, од кога га нијесу могли никако раставити. Заспао је да се никад не пробуди. Мало срце, пуно велике, дјетињске љубави, препукло је од преголеме жалости за својим Јабом.

И прва се носила кренуше из Рељине куће.

Иза тога чељад се почеше поболијевати и падати као снопље. Носе се носила, нижу се гробови и промукла женска грла, бугаре сиње и црне тужбалице. Мушкарци, гологлави и распојаси, без црвених припошаја, без модрих, чованих копорана и без крупних тока и илика, убијени ненадном и подмуклом несрећом, тврдокорно шуте, без суза и јаука, али су жалостивни, сломљени, сатрвени…

И нижу се гробови, мали и велики, женски и мушки: страхота погледати! Нагрнули огољели просјаци и блентови из далеких села; пуно их гробље. Осјетили, нањушили и они као и оне планинске прождрљиве орлушине на мрлинама, па се отимају о пиће и масна јестива што се износе на гробље. Обучени у нове миришљаве рубине, што остају иза мртваца, просипају пиће по гробовима, прождиру облапорно грдне масне залогаје, режећи један на другог као пси. Блентави Шеле обукао на се читаву нову одјећу покојног Маркана, брата Рељина, па скаче помамно преко гробова и бучно мумла да уши заглухну:

– Ај! Иј! Уј! Како ми стоји глава? … Зар нијесам кршан и прикладан, не буди примијењено, к’о и сваки герз!… Ај! Иј! Уј! Ујујуј!..

Луди Крстан, обучен у стајаће руво Луке, синовца Рељина, сјео на камен више једног гроба, поднимио се на обе руке, па сам за се крупно, дубоко говори, као да му глас долази из мрачних дубина:

– Док једном не смркне, не море другом сванути. Додуше, оно не би требало да тако буде, али људи тако ’оће, па нек им тако и буде. Ја нијесам чојек, ја сам блентави Крстан, а блентавом Крстану то је, ако ћеш, блентави Крстане, и драго. Зар није тако?

– Јест, брате Крстане, тако је – мијења глас и одговара сам себи.

– Кад буде по некој памети, брате Крстане, мрачне су ово и крваве бешједе, али се мени не море ни смркнути ни сванути међу људима, јер ја нијесам чојек, већ блентави Крстан. Зар није тако, брате Крстане?

– Тако је, брате, тако…

И блентави је Крстан и даље нешто мумлао, претресао, а око њег’ се дизао и ломио грозан и језив јаук и лелек. Наједанпут се трже, исколачи очи, зину и грчевито здера са себе сву одјећу и го побјеже с гробља, а за њим се нададоше остали блентови са силном, заглушном вриском и писком. Само остаде злоглава Каласура која од малених ногу трчи по селима од куће до куће и увијек свијету говори да нешто тражи. Већ неколико дана од јутра до мрака, она непрестано јадикује и нариче на гробљу, не једући и не пијући ништа. Нуде је јелом и пићем, дају јој хаљине што остају иза мртваца, она све то одбија, неће да прими, него само јадикује и непрекидно јадикује. Родбину и укопнике обузима све већа и студенија слутња, и они је гоне с гробља, али се она упорно отима, неће да иде:

– Не дирајте ме, ја сам жалобитна, ја сам мека и болећива срца. Ово су дјеца моја, сестре моје и браћа моја. ’Оћу да и’ ожалим… Нико и’ неће онако од срца ожалити ко ја…

Силом је одагнају с гробља, али се она опет привуче и, обноћ, кад се све смири и утиша, ходајући од гроба до гроба, јадикује и нариче, дубоко потресајући душом запрепашћене чељади.

Реља, усправан, потамњео у образима као какав окорјели грешник, празна и укочена погледа, хода тамо и амо, суво, изнемогло шапће и мрмља:

– Чудне ли среће и црна ли удеса мога!… Боже, боже, што си тако немилостан! Што расточи државину моју, што обори и разруши краљевину моју? Зар нијесам писао на намастире и цркве; зар нијесам дав’о кљасту и сакату; зар нијесам славио име твоје и прислужив’о свијеће слави твојој?…

Онда би се наједном тргао, занио, подбочио би рукама слабине, окренуо би се према торовима, око којих се разлијегаше језива писка орлова и студено грактање врана и гавранова, па би као упола јаукнуо:

– О ви, црни врани и орлови, наједите се, науживајте се, и напијте крви моје и снаге моје! Оснажите своја крила, па се високо под небеса дигните и крилите земљом и свијетом. Огласите својим црним гуком и јауком на све стране свијета несрећу моју голему и погибију краљевине моје и љепоте моје!…

И све помрије, леже у гроб, осим њега и неколико млађих жена, које се убрзо разудаше: и све пропаде, ишчезну, свега нестаде осим худе и врлетне земље, коју немађаше нико више обрађивати и зиратити, и осим празних и загушљивих стаја, из којих заудараше задах смрти и пустоши. Торске љесе нешто свијет разнесе, нешто се опет осушише и сагњише. Друго све узе невидовни удес и разграбише птице небеске и разнијеше просјаци и суманути блентови. И он остаде сам с окорјелим мразом и ледом на души; и тврд као камен, црн као огорјео пањ у планини, спусти се изнад огњишта, на коме се ватра гасаше… Највише је чамио у кући и око куће, и врло је ријетко излазио међу свијет, који гледаше у њ као у неко чудо и страшило.

Њега би дубоко у души забољело оно бојажљиво, нејасно и тајанствено сашаптавање, кад би гдјегод бануо међу људе који га познају, и који га не познају – само кад нешто шапћу.

Светковина и зборова код цркава и манастира клонио се као живе ватре, јер се ту много причало и бесједило о његовој страховитој погибији и удесу. Кад би помислио на те зборове и светковине, душа би му отајно пропиштала, јер се на њима не блијеште више токе и илике са витких и врсних Кнежевића, не праште пећанке њихове, не бјеласају се у лепршању широке бошче, нити звекћу меко и уједначено дуги гердани са једрих и наочитих снаха и дјевојака, које задихано разносе по збору од сопре до сопре части кумовима и пријатељима. Умукле су и оне дрхтаве, приказне ријечи које су одјекивале с краја на крај збора и слатком врелином слијевале се у његову душу: „’Вала ти, куме Реља Кнежевићу, бане наш и поносе наш! ’Вала ти на твојој чести и чествовању, краљевино славна!“

На зборовима и светковинама широко се и снажно пролијевала снага његова и љепота. Свега тога нема више, све је умрло, увело, ишчезло, да се никад не поврати. Само су се оне крупне, приказне ријечи дубоко упиле у душу његову и живјеле с њим и он с њима. Прелако га је било увриједити. Требало је само нешто рећи о његовој потреби и сиромаштини.

– Сирома’, вукарни Реља!

– Не дирајте ме, браћо. Црн је удес мој, велик је јад мој и преголема несрећа моја… Нијесам ја вукарни Реља! Ја сам краљ брез краљевине… цар брез царевине! – узвикнуо би очајно, задрхтао би, и само би тада грчевито зајецао, да га је жалост било погледати.

Сваком свом чељадету, малом и великом, подигао је Реља, одмах првих дана биљег, па је гробље тврдо оградио, све сам, без ичије помоћи.

Држао се чисто и у реду. Сам је себи и прао и крпио рубине. Гдјекад би, недјељом и празником, обукао и стајаће руво, али му оно стајаше некако тужно, неприкладно, и он се стидио од сама себе:

– Реља, Реља, не приличи ти ово руво више! – говорио је сам себи и брзо га је свлачио.

Нешто свога блага што је било у свијету, на маслу и на изору, пригнао је кући да заметне и расплоди, али му се није дало. Кад нешто једном пође, не заустави се!

И малог је Вују, синовца и једину мушку главу, кад му је мати умрла, повратио на старевину.

Кад се све старо измакло, кад је сасвим осиромашио и опотребио, кренуо би у доње крајеве, доље гдје га нико не познаје, па би радио на надницу. Тако би, преко љета, зарадио нешто за зиму, да се прехрани и прислужи свијеће на гробовима своје чељади. То га је много стајало, али је он сваких Задушница, и зимских и јесенских, палио свијеће и држао даће и прекаде.

– Ама, виђе ли ти, Вујо, како је леден и немилостан данашњи свијет: нико ни да се нашали с цијеном, а шјутра су Задушнице! – прену се опет Реља као иза сна, кад бијаху подалеко измакли из чаршије и прихватили се брда. Шјутра ће бити гробови и биљези наше чељади мрачни, неосвијетљени. Немам чиме споменути мртве своје нити имам чиме даровати кљаста и саката за покој душа њи’ови’… Шта дочека, Реља Кнежевићу! – с грким пријекором дубоко уздахну.

Вујо га није чуо и разабрао, већ се сав тресао и цвокотао зубима од оштре студени која га обузимаше са свију страна и снажно продираше до сржи у костима.

Поврх њихових глава шуштао је и меко лепршао снијег који је пискаво шкрипао под ногама, а око њих је као болно чамила језиво бијела зимска ноћ, без гласа и даха.

Кад у Добрњском Пољу скренуше с главног друма према селу, мјесец бијаше на заходу, а скромачна свјетлост звијезда једва се распознаваше на непрегледној бескрајној бјелини.

Снијег поче гушће лепршати кад уђоше у планину, коју им је ваљало пријећи и спустити се у поље.

Крава стаде нешто зазирати и застајкивати.

– Идеш ли, роде? – окрену се старац и јаче повуче привузу.

– Идем, идем – тешко мали растави вилице.

– Је ли ти студено?

– Да – једва чујно и с напрезањем одговори Вујо.

Реља скиде шал, отресе снијег с њега и омота га чврсто малом Вуји око главе и ушију.

– Утопли се мало, побогу брате, јер све ми се чини да се спрема велика мећава… Ту мотчицу баци, чоче, из руку, па руке метни у њедра… Ево ти ове моје аљине, па се добро умотај – рече старац, скиде хаљину, и остаде скоро упола го.

– А ти, стриче?

– Мени, дијете, не треба ништа. Ја се не бојим ништа, ни мећаве, ни вјетра, ни студени… Силне су мене мећаве биле и гониле, па ми не могоше ништа!

Високе оморике под тешким ињем стадоше се лагано њихати и повијати, шкрипећи и збацујући са себе пуне прегршти снијега.

Рељу нешто жигну кроз срце. Он само махну главом и пође, шапћући, пун слутње:

– Ово се спрема мећава. Знам ја Змијање, знам ја ћуд нашије’ планина и ове наше зле’уде, врлетне земље: све то потајно и подмукло режи!

Наједном се ненадно задрмаше у врховима јеле и оморике јаче, силније, а јака се и бучна мећава диже, као да се цијела планина из темеља потресе.

Њима се смрче пред очима. Снијег их је све јаче засипао, мећава им је дисање заустављала, а они су грабили напријед, посрћући и заносећи се.

– Идеш ли, роде?

– Идем, идем – једва је одговарало дијете, дрхћући више од страха него од студени.

– ’Ајде, роде, ’ајде… O страшне ноћи и мећаве, ђе ће ми ово убого сироче моје главу изгубити! – шаптао је старац и пробијао се свом снагом кроз мећаву.

Уморени и малаксали од силног напрезања и оштрог шибања ражљућених вјетрова, они би застали да одахну, да се одморе, ослушкујући са неизмјерним страхом и зебњом како бијесни ноћни вихори урлају и потресају, рекао би, и небом и земљом, ломећи и кршећи све пред собом.

Каткад мећава утоли, вјетрови се смире, стишају. Ништа се не чује, ништа се не осјећа до њихово кратко, изнемогло дисање, и оно лагано, дрхтаво изумирање вјетрова што трепери и клизи по снијежној бјелини око њих.

– Моремо ли, Вујо? – викнуо би старац послије одмарања, стежући чвршће привузу у рукама.

– Моремо, моремо! – одговарао је Вујо, а у гласу му је сад дрхтао онај луди, врели планински пркос, који се све силније буди и пламти, и у малом дјетету, што је напрезање веће.

– Напријед, Вујо! – узвикује Реља, прикупљајући сву снагу, као да ће се с неким у коштац хватати.

За часак се опет ненадно диже мећава. Јеле су се љуљале из корјена, шкрипећи болно, и вјетрови су са њихових врхова у помамном бијесу и звизгу тргали и разносили огранке и иње на све стране.

Пријеђоше планину и сиђоше у поље. Путеви су били заметени, нигдје пртине, ни знака, ни даха од живота, а бура непрекидно бјесни и урла.

Ударише на пометеничке биљеге којих је много, премного на Змијању, и Реља осјети да су забасали, па викну из све снаге:

– Помагајте, помете нас мећава! Забасали смо… забасали смо!

Његов изнемогли глас дочекаше и зграбише вихори и, као осветнички, помамно га растргаше и разнијеше по узбјешњелој, лудој ноћи змијањској. Кад се мало, за часак један само, стиша бура, он опет викну:

– Помагајте, забасали смо… забасали смо! Помете нас мећава…

Испред Накомичића кућа, чије је одвајкада било да спасавају залутале путнике и намјернике што у зиму пролазе преко Змијања, лизну широк и висок пламен запаљене сламе и чу се снажан, протегнут узвик:

– Надесно, браћо, надесно!

Реља напреже сву снагу и јурну преко сметова према пламену који се високо у небо дизаше, повијајући се под ударима вјетрова сад на једну, сад на другу страну.

И Вујо граби, и он се очајно отима, али се све више умара, малаксава, снага га оставља, издаје, а онај мали распламћели пркос догоријева у њему, гаси се.

– Идеш ли, роде?

– Идем, идем – немоћно одговара дијете, посрћући, падајући и устајући, док наједном звизну снажан вихор и дебео га смет удари у прса. Вујо јаукну и изнемогло паде.

– Идеш ли, роде? – викао је Реља поиздалека.

– Идем, идем – чинило се старцу да чује дјетињи глас.

– ’Ајде, роде, ’ајде! – мрмљао је потмуло Реља, подмећући пркосно своја гола, раздрљена прса немилосрдном и неодољивом шибању планинских љутих вихора.

У њему се бијаше распламћела дивска снага, сви му се живци напрегли. Посрће, пада, устаје, заноси се и језиво осјећа како се бори с нечим страшним, невидљивим, што га дави, гуши, зауставља му пару и дисање.

– Идеш ли, роде? – викну опет и несвјесно се обрну, али не бијаше ни краве ни Вује.

Он држаше само комад привузе у руци. Капу му стргли вјетрови и однијели, а опанци му негдје спали и остали у снијегу. Био је бос и скоро го. Прибра сву снагу и, посрћући преко сметова потрча натраг.

– Вујо! – очајно, силно јаукну и паде крај малог, с кога бијаху вјетрови снијег разнијели.

Негдје у даљини, са планинских овршака, разлијегало се по узнемиреној зимској ноћи студено вијање гладних вукова, мијешајући се са урликом и ломљавом побјешњелих вјетрова који потресају земљом, носећи као невидљиви дивови на својим снажним плећима грдне сметове и разбацујући их ражљућено на све стране… Звижде вјетрови, звижде и урличу, а полумртва се уста љубе и издишу у слаткој смрти…

Мргуда

 

Једна од најљепших Кочићевих приповиједака објављена је први пут у његовој првој збирци „С планине и испод планине“, 1902. године, али је, према свједочанствима Васе Глушца, читана у Кочићевом бечком кругу и била од стране Павла Лагарића подвргнута најстрожијој критичкој анализи. Управо на њој је, како наводи Глушац у свом тексту „Петар Кочић и Павле Лагарић (у бањалучком Развитку, 1936, бр 11), неприкосновени ауторитет Кочићевог литерарног кружока у Бечу упућивао младог писца у тајне приповједачког заната.

Шта је све Кочић мијењао у тексту своје приповијетке није познато, али је чињеница да се рукопис те приче, а то је и једини познати рукопис једног Кочићевог приповједачког текста у цјелини, не разликује од оног какав је ушао у његову прву збирку и остао неизмијењен и касније. (Фототипско издање рукописа Мргуде објавио је Музеј Босанске крајине, 1965. г.)

Испод рукописног текста стоји посвета: Мом драгом Герасиму, и ознака мјеста и датума: Беч, 10. XII 1902. Посвета се односи на Герасима П. Ивезића, Кочићевог школског друга и пријатеља, који је с њим био и на студијама у Бечу. Он је писао о првој Кочићевој збирци у Српској застави, 1903 (под псеудонимом 3). а и превео је Мргуду на немачки и објавио у подлистку Аrbeiter Zeitunga, 1904, бр. 89. Да Кочић није био задовољан његовом критиком говори његово писмо од 3. јула 1903 (под бројем 32, у IV књизи нашег издања).

Милан Карановић и за Мргуду тврди да је стварно постојала. Звала се, наводно, Миља и живјела је у селу Раткову. „Говорило се да је свекар на њу насртао. Она није могла од стида да се икоме потужи, него се обесила. Закопана је изван гробља“. Види: „Помрле личности Кочићевих приповедака“, Политика, 1934, бр. 9214)

У вези са овом приповијетком Кочић је изнио и једно од својих најинтересантнијих интимних схватања властитог дјела, односа литературе према животу и критике према литератури (видјети о том Кочићево писмо Марку Цару, писано 9. фебруара 1903, из Беча).

___

Мргуда упрти рубине и пође на перило. Нешто јој се стеже око срца кад изађе с бременом из зграде.

Има већ неколико недјеља како се у селу само о њезиној матери, а још више о њој говори.

Кад мину поред Бореновића кућа, лијепо осјети како је румен обли и ухвати дрхтавица. Боји се видјеће је ко, па ће што рђаво за њом рећи. Она је љута, вратиће му, па опет тешко њој.

Мати јој је немирна. Једнако трчкара од куће до куће. Некад и омркне у селу, а свијет као свијет: свашта испреда. Човјек јој се жалио и попу:

– Оче, молим те ко старијег, прошћеш, она моја бијежа од мене… Буде два, три дана код куће, онда се нешто пришјети, намаже косу, очешља и обуче ко да ће на збор, па ето ти је у свијет. Нема је за неколико, па се јопе’ врати. Примим је. Ко велим: моја је, бог је не убио! Буде мало, јопе’ реп на раме, па у мрак… Ја је солим, одијевам, обувам и ’вамо чиним јој, што’но веле, идару, а, прошћеш… Е, па, оче и брате мој, знаш како је: не мере исан! Оно, има се и про’одати, ама с образом и поштењем.

– Не кријем, не шијем, већ ево ти отворено пред овом свијетлом брадом кажем: Нећу те! Шта ће ми стара, саката, сипљива и чакараста кљусина?!

– Шути, роспијо једна роспијска! Осман је паша један по један био, па је и он на Плевни изнемог’о. Ама, зар није тако, оче Ђурђу, молимо те?

Така је Мргудина мати.

Посрћући с разора на разор, Мргуда застаде више Влајића тора. Чу разговор.

– Увано о мени говоре – помисли у себи и зађе за један лиснат грм.

– Јест, друго моја, крв! Жестока крв је томе крива.

Мргуда познаде грло и задрхта.

– И ја би то рекла – чу се други, мало облији женски глас. Ама, јеси ли је вид’ла, сестримим те: нема јој ни седамнаест година, а сисе јој набризгале, па тврде ко камен! Кад је погледам, лијепо ми дође криво што сам женско: јест, очију ми!

– Испале ти дабогда! – прошапта заједљиво Мргуда.

– Ама, не треба ти ништа друго: погледај матерешину само! Старија је од мене макар десет година. Ја, јучерашње вузле: крезуба бабетина, а она и сад ко каква млада.

– Нека си ти крезуба бабетина, ама си и поштена жена, а она је од копилског соја. У њезином се племену и копилад рађају. Ја би се својом дјецом, друго, заклела да је и Мргуда копиле.

– И јесам копиле! – шкрипну Мргуда зубима и клисну поред тора на перило.

Спрти рубине, сједе и поче се изувати.

Кад се изу, збаци са себе зубун, забаци остраг прегачу, узгрну кошуљу до изнад кољена, па зађе у воду и стаде усправ. Погледајте је како је кршна и наочита!

Лице смеђе, окошто, а остала снага саливена, једра, пуна као у надојена јањета.

Крупне, дубоке, црне очи увијек су јој нешто влажне; а нос прав, меснат, с округлим ноздрвама, мало навише завинут. Усне набубриле и увијек црвене. Само кад се ражљути, задрхћу и поблиједе.

Осим свега тог Мргуда је, што се у народу каже, слатке крви – слатке, преслатке! А кад запјева: „Мој се драги на војску опрема“ – готово свака жена која има сина на солдачију стане плакати. Тако је копиле знало ту пјесму жалобитно запјевати.

– Само нек сам ја Мики драга, па нек свијет говори што гођ ’оће, – прошапта она, сагну се, узе пратљачу с обале и стаде испирати рубине.

Око ње свукуд вода, свјетлост и непрегледно, миришљаво прољетно зеленило. Ваздух се очистио иза кише, па трепери и свијетли се као стакло. Око бијелих, облих ногу жубори вода и лагано протиче, а треперава се свјетлост одбија од воде и игра јој се по влажним образима и дугом, сјајном гердану.

Диже главу, баци пратљачу на обалу, протегну се, а пјесма јој се само из грла оте:

Мој се драги на војску опрема.

Очи јој засузише, а снага тихано задрхта. Глас се снажно, умиљато разлијегао, прелијевао се грчином, пркосом, разбукталим жаром.

Иза ње бућну камен у воду и попрска је по бијелим бедрима. Она се трже, поблиједи и задрхта као срна, а пјесма јој се следи на блиједим, уздрхталим уснама. Окрену се, а оно Микина глава вири кроз упрскано и овлажено шибље.

– Мика, брате мој, бјежи отален; видиће те свијет, па што ћу онда од срамоте, јадна ти сам! – преклиње га Мргуда и неспретно, збуњено спушта кошуљу низ голе, пуне бедре.

– А кад те Лујо Крстанов пресреће у јелику, ти шутиш… Не велиш: видиће свијет.

– Мореш, Мика, говорити шта гођ оћеш! – уздахну она и изиђе на обалу. Шта ће ми Лујо? Онај шврћо! Од рђе се не мере крува најести, а кад иде, клима ко какав старац. Да је барем таки герз ко ти, тако снажан, плећат, висок, мог’о би чојек нешто и помислити, а нако… Мика, брате мој, ти се гријешиш ода ме.

Он се затрка, прескочи преко воде и приђе јој.

– Сав свијет скочио на ме, па и ти. Зар ти није, болан, жао? … Мика, Мика, огријешићеш душу!

– Знам ја твоје извијање, Мргуда, знам!

– Шта ти ’оћеш од мене, Мика?! Крви би ти своје уточила. Ја те волим, умирем за тобом, а ти… Душе би ти дала. ’Оћеш душе?! А у чему је душа? Је л’ у крви? – пита Мргуда, а сва се зажарила у образу.

– Веле да је – одговори хладно, преко срца, Мика.

Она у тренутку истрже Микин нож иза припашаја и махну по голој мишици. Крв шикну, а рана се разврати. Дрхћући, трже рупчић испод накићене тканице, натопи га врелом крвљу и баци пред Мику.

– Ето ти душе! Мика, вјерујеш ли ми сад – јекну боно, а сузе је облише.

Мика се окаменио, поблиједио, па шути. Једва се освијести и приђе, те јој зави рану, па је стаде снажно око струка стезати, гристи, грлити и љубити.

– Немој, брате мој, не ваља се то прије вјенчања – отима се она малаксало, отирући руком оно мјесто на ком је осјећала Микине уздрхтале усне. Боји се, јадница, познаће свијет.

Он јој несвјесно, нехотично завуче руку у набрекла њедра, која су у ватри горјела као оно модро, распаљено, планинско небо изнад њих. Мргуда се трже, врисну, а гердан јој звекну на једрим прсима:

– Јој, јој! Немој, очи моје, ја сам шкакљива.

Његова рука ухвати за нешто влажно, обло, тврдо као камен, а вруће као жива жеравица.

– Немој, зеницо моја! – прошапта она њежно, с дубоким уздахом, занесе се и, изнемогла из силног узбуђења, немоћно спусти главу на његово раме. Са Мргудиних зажарених образа нестаде узавреле румени. У часку се прели у мртво, ледено бљедило.

Од тог дана није се више насамо састајала с Миком. Бјежала је од њег’ јер се бојала свијета; бјежала је од њег, а умирала је за њим. И јесен дође. Мику примише у војску. Мој се драги на војску опрема!

Била је пошљедња ноћ пред полазак Микин, бурна, вјетровита, јесенска ноћ.

Мргуда запрета у кући ватру, уђе у зграду, свуче се и леже у мјесто.1

Испод тврдог, сламног поглавача мириши суво босиље, девесмиље и црвени, увели ђулићи, а под њом се шири мирис загријаног, планинског сијена.

Помисли на Мику. У глави осјети ватру, а уз образе јој удари врео пламен. Обли је врућ, преврућ зној и цијела јој снага задрхта па набрекну. Дрхће и намиче на се власнату, меку поњавицу. Гори, све гори, као да је у ватри.

Збаци поњавицу с облог, загријаног, уздрхталог тијела, завуче руку под миришљави простирач, извади сламку, па је стаде грискати, немирно се протежући. Она гриска, а испод поглавача мириши босиље, девесмиље и црвени, увели ђулићи:

– Боже мој, ’оће ли доћи?

Изађе јој пред очи снажан, ведар, насмијан. Она нешто грјешно помисли и од те се помисли стресе.

– Не ваља што сам помислила! То је гријешно и богу драгом мрско. Боже, што си ме ’ваку створио? Што ће ми ова снага и ватра? Проклета крви, што ме тако мучиш?!

Обрну се на другу страну. Кроз размакнута јелова брвна, која су ударала на смолу, видјела се мјесечина како се расплинула по жутом, скореном блату око стаја. Она гледа и дрхће, а срце стрепи у силној, насртљивој, неодољивој чежњи:

– Боже мој, ’оће ли доћи?

Вјетар ломи и крши гране с ретка трешања више зграде, силно зајауче, па ситно, оштро зацвили и затресе зградом. Вјетар трга и просипље суво, свенуло лишће, а она пламти, гледа и шапће:

– ’Нако ће се и моја младост осушити, увенути, чекајући га док се врати с војске. Али чекаћу га. Да ме цар проси за свог сина – нећу!

Горјела је, дрхтала је, па је онда тихо у сузама као мало сисанче заспала…

На згради шкрипнуше врата, за планине зађе мјесец, вјетар утоли и све се утиша.

Из даљине хуји ријека. На млинским лакомицама шуми вода и пада у бадањ. Кроз примамљиво шумење и слијевање воде чујеш као да неко шапће. Окренеш се – не видиш ништа. Само чујеш како ријека уједначено хуји и осјећаш како тешко дише ледена, јесенска ноћ.

*

– Лани нас уби кља, ове године оби град, а догодине нек’ нам царевина пошље добра десетара – па никад боље среће!

– Људи моји, ја млим да нас ово трећи пут бије вријеме од ове проклете укопације?

– Како нас неће вријеме бити кад се копилад рађају, а свијет се брез божје воље вјеша!

– Ко се објесио?

– Па објесила се Мргуда Малетина, дабогда јој земља кости изметала! Ш ње је овај град пао…

– Не куни, дијете! – викну стари Чочорика. Град је божја воља. Мргуда је погријешила, крв је занијела, ама и гријех свој окајала. Дјецо, не кун’те је, већ реците: бог да јој душу прости!

Напомена

1 Кревет.

Моји познаници

 

Објављено такође у Политици, I/1904, бр. 333, а поново тек у Сабраним делима 1961, која је приредио Ђуро Гавела. Гавела сматра да се најава „повеће приповијетке Цвик и Дурат у Народу и Босанској вили 1903. године односи на ову сличицу, коју је Кочић намјеравао продужити, али своју намјеру није остварио.

___

Ужагрена, сунчана свјетлост продире кроз танке, спуштене завјесе, ширећи по соби загушљиву врућину. Окупан у зноју, превратио сам се там’ и тамо по сећији која бијаше пресвучена свјежом глатком мушемом.

Напољу се чуо каткад уморан, сув говор људски, док неко не поче грепсти споља по собним вратима, мрмљајући нешто кроз зубе. Тргох се и ослушнух.

– Ово ће бити његова одаја.

– Јест, јест! Ово је. Чух како неко с неким говори напољу.

Врата се отворише, и кроз врата, готово напоредо, уђоше Цвика и Дурут, моји стари и добри познаници.

– Помози бог! – викнуше обојица уједанпут.

Обојица су били мрачни у лицу и одвећ намрштени као никад до сада. То ме мало зачуди и изненади.

– Шта вам је, људи? Што сте мрке оточили брке?… Сједите!

Обојица оборили очи земљи, па шуте.

– Ама, сједите, људи! Шта вам је? Деде, Цвика, запали! – пружих му кутију.

– Мало ћеш да почекаш док ти овај узме кутију из руке! – рече осорно Цвика и диже очи из којих је била оштра пакост и злоба.

– Некако ће тако и бити! – уплете се још пакосније у разговор Дурут. – Доста је, Петрићу, било твоје варанције и петљанције! Било чедо, убили га Турци; било теле, изјели га вуци! – поносно и пакосно одмахну Дурут руком и шкрипну злобно зубима.

– Ама, шта вам је, људи? – зачудих се још више, јер осјетих да својим говором и држањем нишане на мене. – Шта сам вам ја скривио?! Каква је то моја, Дурате, варанција и петљанција!? Мало јасније, браћо, мало јасније!…

– Све је бистро и јасно. Знамо ми твој марифетлук и шеретлук, стаде Дурут махати према мени руком.

– А, је ли, богати, Петрићу? – поче Цвика онако поиздаље, из дубине. – Што теби би да нас штрампаш у новице? Ми смо ти оно к’о једном, да речемо, чесном и поштеном Србу говорили и казивали…

– Какав Срб! – претрже га љутито Дурут, па му се живо окрену: – Болан, болан, Цвика, ја сам теби сто пута говорио: „Шути, Цвика! Не казуј свог знања! Је л’ он само у ’ној швапској одјећи, не вјеруј му па да ти је рођени брат!“ Зар ти нијесам тако говорио, токмаче и тулумане божји?!

– Нека, Дуруте! Полако! – одбија Цвика руком да не говори.

– Ама, сједите, људи, да се разговоримо… да видимо шта је то.

– Е, нема, Петрићу, више еглена и разговора! Било чедо, убили га Турци; било теле, изјели га вуци!… више с тобом нема ни шјеђења, ни еглена, ни разговора! Није ни нама врана попила мозак: ако не знамо шта је масно и слано, знамо шта је вруће.

Нема више оног: „Шједите, браћо! Де-де, Цвика, де-де, Дуруте! Како оно би вође, како онђе? “ Па онда кава, ракија, дуван, а ми к’о једне будале: ово је било вође, ово је ’вако било, ово ’вако свило. Ово смо и ово учинили ’вође, а ово и ово онђе. А ти тевтерић из џепа, па чврк! Из тевтерића у новице, а новице пријестолнику на кољено к’о поручене! Не прођи ни неђељу дана од нашег разговора, а швапске нас позовке засипају са свију страна: те једна из Варцара, те друга кроз два дана из Приједора, те трећа са Сане, а од Бање Луке ни броја им нема!… Куд ће ти душа, ако за бога јединог знаш?!

– А, је ли, збиља, Петрићу? – поче опет Цвика полако и одмјерено – шта би теби да ти тако нас биједиш и мусаведиш код швапског суда? Ми смо ти оно казивали к’о једном добром и часном Србу, а нијесмо знали да ти вадиш из нас ријечи па и’ дојављујеш Шваби. Па да си барем све онако спис’о како смо ти ми, на нашу преголему несрећу, казивали, не би нам толико ни било криво и жао на те, већ си измишљао нешто што чојек не би ни у сну мог’о сањати. Када нам је неки дан оно твоје ђаче што те послужује чатало, запрепастили смо се од чуда!…

Истом ми постаде све јасно и ја се осмјехнух.

– И ја би’ се, Петрићу, смиј’о да ми није овог гада за припашајем! – викну Дурут и извади пет, шест судских позива. Погледај-де ти овај гад!

Узех ја позиве и стадох разгледати. Зачудо, ниједна није гласила на њихово име.

– Ко вам је дао ове позовке?

– Кнез.

– Јест, кнез. Кнез нам и’ јутрос даде и рече: „Чувајте се ви оног вашег господина, јер морете лако и Црне куће запасти, а све пијући и пушећи ш њиме.

– Ја браћо, у новице нисам ништа о вама штрампао још, а можда ћу ове године. А ви се ових позивки не бојте ништа. Ово су старе, туђе позовке. Кнез се шали. ’Оће само мало као да вас застраши.

– Зар баш тако? – зинуше обојица од чуда. Добро, добро, кнеже!… Ама, зашто би он то радио, да речемо?

– Криво му што га наш господин Петрић не призива и не части кавом и дуваном ’вако к’о нас, – вели Дурут, сав ведар и весео.

– На моју душу, то ће и бити! Ништа друго него то!…

– Де-де, људи! Сједите, па запалите…

– Болан, болан, Цвика! поче Дурут. Шта сам ја теби пута говорио да ’ваког Срба и чојека нема од Црне Горе до Саве воде!

– Јест, брате, тако си ми увијек говорио, нема вајде крити…

– А шта ми оно малоприје рече? – осмјехнух се мотајући цигару.

– Опрости му, господине Петрићу, јер је лаке памети и брза језика к’о каква сељачка торокача.

Ја сам му и опростио.

Познаници моји мили, давно се ова сцена између нас одиграла, па како је још жива и свјежа у мојој машти! Што је овако танка и блиједа на хартији опростите и примите искрено и топло поздравље преко ових добрих и честитих новина, што ће ми платити десет динара. Цвика и Дуруте, то је педесет гроша.

Ракијо, мајко

 

Приповијетка је такође објављена први пут у Српском књижевном гласнику, IV, 1904, књ. III, бр. 3, 4, 5 и 6, а затим унесена у III књигу „С планине и испод планине“, 1905. Oбјављена је у посебном издању и 1913. године у Сарајеву, са извјесним језичким исправкама за које је Крушевац исправно утврдио да није вјероватно да потичу од Кочића (радило се о исправкама народских крајишких израза: шјести, свјетовати, јопе, намастир итд.). Овдје се, наравно, такође остављају те ријечи у њиховом аутентичном облику.

Шошљага који се помиње у причи јесте такође лице из живота, како тврди М. Карановић; наводно је то Марко Кочић из Бунарева у засеоку Ратково. Његовим именом је вођа Младе Босне Владимир Гаћиновић потписао свој осврт на Кочићеве приповијетке у Српској ријечи 1903 (бр. 239).

___

Већ се и пети дан примаче крају, а котао једнако кврца и ври. Говори о свачем, као и увијек кад котао пече, а највише о ракији, јунаштву и пошљедњој буни. Котлар непрестано куди ракију и огорчено је назива кугом људском.

– Немој тако, Мићане! – викну мало љутито Симеун, који већ пет дана тачно и редовно долази и опомиње котлара да пази да не би ракија загорјела. Не ударај ми, Мићане, на ракију, тако ти очњег вида и часног крста! Ти мореш говорити шта гођ ’оћеш, али ракија је ракија! Брез ње не мореш никуд, ни намастиру, ни цркви, ни калуђеру, ни попу, ни кнезу ни десетару, ни куму ни пријатељу, а у род женин не би шјетово ни најгрђем свом душманину да иде брез плоске. Кад пођеш овим и ’ваким људима с плоском добре ракије, сигурнији си и слободнији него да си пош’о с најбољом пушком. Знам ја то, болан! Ракија свађе и увијек треба: и на дому и на збору, и у весељу и у жалости. Брез ње не мереш ни крстити ни саранити. Ама, да ти не дуљим више, само ћу ти још ово казати: да ракија није добра и да није од бога, не би се она тако зорли штимала у нашој светој православној Русији. Сами цар светог православија, цар над царевима, попије сваки дан, не лажем ти већ тако у књигама стоји, по пет, шест ока вотке. Тако се у њи’ ракија зове, белћим што није јака ко наша, што је, да речемо, млого водена. Болан, болан, кад би се сва света и православна Русија подобро напила ове наше снажне и жестоке препеке, све седам би царевина од стра задрктало! Зато, Мићане – викну одушевљено Симеун – не ударај ми на шљивин род и пород, родио он нами и по дрвету и по камену на страк врагом, већ ми наточи једну чашу, па ћу вам сад приповиђети шта све ракија учинити море, на ползу светом православију:

На неђељу дана иза укопације, кад оно све седам царевина у договору с Русијом, Србијом и црногорским књазом отеше наше отечество испод скута султанова и дадоше га ћесарокраљу на изор, пометиљише нам се овце. Од тог времена пође сваком набоље у ’вој земљи, па и овој светој обитељи. Почеше нам овце полијегати и умирати. Сваки дан освитало и’ је тридесет, четрдесет мртви’ у тору. Чатали смо масла, светили со, писали записе, бацали водицу по тору; све, све смо радили и чинили, али ништа не поможе! За подруг мјесец скапа нам и пропаде око осам стотина што мали’ што велики’ глава. Чобани се растужили и ражалостили к’о да су све живо на дому покопали, а ја и покојни Партенија готово сишли с ума, те се од тешке жалости прописмо. Да ракије не би, пресвисли би од јада и чемера.

Свуд обладала црна жалост и тешка туга. Спустила се чама и невоља љута на пребијелу Немањића задужбину. Све бијаше опустило и онијемило. Не одјекује кроз долове чобанско пушкарање и довикивање, не чује се блејање оваца ни јањаца, ни милосно јецање звона на овну предводнику. Опустише и онијемише брда и долине, поља и планине.

– Симеуне, сине мој ду’овни, задрма се темељ Немањића светој задужбини! – јаукну покојни Партенија кад нам чобани јавише да је и пошљедња глава скапала, да је тор ост’о празан. Симеуне, сине мој ду’овни, шта ми драгом богу згријешисмо, да за наше владе и управе осироти и опусти ова света Ћаба?!

– Не ридај и не јадикуј, свети мој оче, већ нам нали по један полић да разбијемо овај црни дерт што нам је пао на душу.

Он уточи и попи, онда уточи и мени, те и ја изврну’ надушак. Док ми ракија угрија утробу и запали образе, сину ми кроз главу: „Симеуне, ђе ти је Староставна књига? „Одма’ се ја шјети’ своје свете Староставне књиге, коју ми је прије тридесет година поклонио један Светогорац, кад је писао парусије, за пет, шест дуката. Три су, вели, ’ваке књиге на земљи: једна у јерусалимског патријара, друга у светој Москви, а трећа ево сад у твојим шакама. Она је, каже, била у патријара константинопољског, па кад мрски и проклети Агарјани заузеше Цариград и претворише цркву Софију у џамију, стани се ова света књига, послије дугог лутања и басања, на Атонској гори у нашем манастиру. Њу су, ко и оне друге двије, списали својом, вели, крвљу и љубављу свети пророци и богоносни оци, на ползу и упражненије роду человјеческом. У њој је, каже, списана и запечаћена судбина свега што живи и оди по ’вој грешној и плачевној јудоли, белћим земљи.

– Не ридај, свети мој оче: не ридај и не јадикуј! Пало ми је нешто на ум. Отворићу своју Староставну књигу, па ћу виђети и проучити шта она пише о ’вој нашој, стародревној Ћаби. Ако буде богу драгом и милосном било мило и угодно да за наше, штоно ти велиш, владе и управе осироти и опусти ова пребијела задужбина Немањића свети’ што моремо ми против божје воље и наредбе? Моремо само плакати и цвилити к’о два згажена црвића у прашини, трајући своје пошљедње црне и чемерне дане у посту и молитви.

Отвори ја књигу и поче учити. Нема вајде, браћо, крити, дуго сам се мучио и учио, док ми нако к’о изненада, к’о сама од себе, не излетише пред очи крупна, црљена слова:

„Одма’ у почетку кад се појави Биринђи са црним људима у бијелој кожи, пострадаће и осиротиће и млоге свете задужбине. Тако, на прилику, намастир Гомјеница на Крајини љутој. Али ће се јавити чојек, истина зулумћар и делија, и у ракији извршиће свето и богоугодно дјело и спашће од пропасти пребијелу Немањића задужбину.“

Разумјесмо књигу, те се ја у једну руку развесели а у другу ражалости.

– Симеуне мој, тврди стубе и јуначни бранитељу ове свете обитељи, српске и ’ришћанске! – заплака се покојни Партенија и загрли ме. Над Босном се промијени цар, а море бити да ћемо и овог убрзо промијенити; прије оћемо него нећемо, јер се ова земља научила мијењати господаре ко Циганин коње. Нек’ се мијењају господари и цареви, нека падају, ако ће, и царске главе, али не дај, тако ти твога штуца и јунаштва, да замукну пјесне свете и молитве у ’вом стародревном српском намастиру. Сине мој и чедо моје ду’овно, не дај да се на те и твог осијеђелог Партенију заплачу часне мошти свети’ Немањића што им не знадосмо сачувати задужбину њи’ову. Не дај, заклињем те свим на свијету, да на нас пане клетва и проклетсво Немањића свете лозе!

– Све ја то разумијем, свети мој оче, и срце мене моје и душа боли, али шта ћу, јадан ли сам и кукаван, кад је са свију страна црна и проклета милитерија обладала: капетан у Бронзаном Мајдану, капетан на Ситници, капетан на Кадиној Води, а генералинама каурским у Бањој Луци ни броја нема! O како је грк и тежак јад и чемер што ми је обуз’о душу! Оче мој свети, уточи нам још по једну – викну’ ја и узда’ну.

И вјерујте ми, дјецо моја, да не би ракије, никад ми ово не би пало на ум што ћу вам сад казати. Кад се подобро раскрависмо и угријасмо, мени се одријеши језик, и к’о да, асли, доби’ другу памет:

– ’Вако ћемо ми то, свети мој оче, учинити…

– Помози, чедо моје ду’овно! Твоје памети и науке од истока до запада нема! – претрже ме у ријечи Партенија и изврну полић, па мени други наточи.

– Да је турски суд – настави’ ја – и да је стара права и суданија, лако би ми спасли од сиротиње и пропасти ову свету обитељ. Пошли би одма’ што је данас у писанију по свијету, па неко јање, неко шиљеже, неко овцу, а неко богме и овна, па би се јопе’ разлијегале пјесне и молитве са олтара Немањића задужбине свете, и тако би подигли на ноге све што је било пало и оборено. Али шта ћемо, јадни и кукавни, кад су други суци на Бањој Луци! Не смије се чојек никуд макнути без пашоша и дозволе… Него сам ја ово ижињ’о и ’вако сам Староставну књигу у својој памети протолков’о: ја треба да се добро напијем, па да обучем ону швапску кабаницу и шкрљачину, што си је неке године донио из Каурске, па онда да узјашем ата и да одјездим капетану на Кадину Воду и да затражим пашош и дозволу да се смијемо дигнути по свијету у писанију. Ето тако сам ја свету књигу протолков’о.

– Симеуне, дијете моје, добро си и паметно књигу протолков’о, али чувај се, синим те, да не платиш главом! – шјетује ме покојни Партенија, вјечна му памјат, и плаче. Сине мој, сине, друго је вријеме настало, из друге се руке данас суди, па мореш у ракији лудо главу изгубити, те ћу под старост своју остати брез вјерног друга и десне руке.

– Кад света књига каже да ћу у ракији спасти од пропасти ову Немањића стародревну задужбину, ја се немам ничега бојати. Па ако и погинем, остаће ми име и глас да сам страдо за српску и ’ришћанску светињу. Свети мој оче, нема друге!… викну’ ја и шкрипну зубма. Ја ћу се зорли накресати ракије и поћи ћу, па ако се у том тутњу што добро и богоугодно учини и изврши, добро и јест; ако погинем, то и би – и послије ћу мријети!

– ’Вала ти, дијете моје, кад се толико бринеш и главу своју за ’ву светињу залажеш! – скочи покојни Партенија и пољуби ме у образ.

– „Ала кити и везе, Кристе, истини боже! – пуче неко у мраку од тешког смијеха. Ама, како умије ’нако срочити, бог га не убио! То да ми је само знати! Уточ’-де, Мићане, Симеуну једну чашу ракије!“ – викну онај иза каце озбиљно и ушути се.

Симеун изврну чашу наискап, па настави:

– Што рекосмо, то и учинисмо… Добра ти је, Мићане, ракија – као да се Симеун нечег сјети. Само заудара мало на загоријел и к’о да на нешто тукне… Па кажем вам, што рекосмо, то и учинисмо… Асли је лањске године, људи, била боља ракија… јача. Ове је године млога киша падала, па су шљиве одвећ испуцале, а кад шљиве испуцају, ракија је од њих слаба, нејачка и увијек к’о да на нешто заудара… Ђе оно стадо ја? А! – досјети се и настави: Што рекосмо, то и учинисмо. Наредисмо, по мом свјету, да се испече подебело прасе и да се уточи један ардовић препеке за капетана, а за мене плоска башице. Док се прасе испече и ат оседла, у том се и ја обуко’ и изиђо’ у авлију. Кад ме покојни Партенија угледа, зачуди се, па к’о да од чуда занијеми.

– Симеуне, синим те, јеси ти то? – једва проговори.

– Ја сам, оче мој ду’овни.

– O, људи, људи, свашта на свијету! Да сам те срео ђе на путу или у чаршији, никад те не би’ позн’о. Права генералина! На моју душу, синко, сав ћеш логор узбунити кад се помолиш на ату низ ону страну од Цвијетића гаја, јер ће помислити да си геренал. Мудро се држи и понашај док не допреш кроз логор до капетанова чадора, јер мореш лако и главу изгубити.

Нема вајде крити, браћо, мене обузе некакав стра’ и ледени ме трнци почеше подилазити.

– Ракијо, мајко! – врисну ја и натегну плоску. Ракијо, и отац и мајко, помози сад ил’ никад! – предуши, па натегну’ јопе’ и шћера’ до пола плоске, те ободо’ ата, а за мном момак на коњу са ардовићем и прасетом.

– Бог ми је свједок, браћо – настави Симеун кад искапи чашу – да се не би’ усудио кренути капетану на Кадину Воду да ме ракија својом чудесном моћи не окрабри и оснажи…

– „Ко, болан? Зар ти, Симеуне?! – чу се онај иза каце. Немој ти нами бацати луг у очи, а немој ни себе баш толико шмањити и ништити. На моју душу, брез капи би ти ракије на табор царске редипе ударио кад те обузме она твоја зулумћарска краброст и срклет! Зар није тако, браћо?“

– „Тако је!“ – повикаше сви осим котлара, који је нешто зловољно шутио.

– Мићане! – викну Симеун радосно. Уточ’-де људима по чашу ракије! Ово је црквењско и народско, болан, па кад црква не пије, нек’ пије народ. Зар није тако, браћо?

– „Тако је!“ – повикаше опет сви осим котлара, а Симеун, кад изврну чашу, настави још живље и одушевљеније:

-Додуше кад буде, ја се нијесам био толико ни уплашио. Једном је, мислим у себи, мријети, али ме је, ваља истину говорити, било обузело некакво чудновато и ледено дрктање. – Баш слаба ракија ове године мимо све досадашње године! – застаде Симеун у причању и презирно отпљуцну. Швабо, Швабо, жив се ти распадо, што нам отрова земљу и уби у свачем снагу и берићет! – Али, кажем вам, био ме обуз’о стра’ к’о никад до тада. Зашто, крошто, не знам, већ ако није зато да се испуни пророчество Староставне књиге…

– „Е, па то ће и бити! – дочекаће онај из мрака. Ништа друго него то. Шта би могло друго и бити, кад си ти чојек сав од правде и јунаштва?“

– „Е, мој синко! – одмахну Симеун тужно руком. Био некад, а данас – нема више! Све прође и мину к’о у сну.“ – Еле сад како му било, ја и момак пођосмо, а покојни Партенија остаде плачући. У трку прејездисмо Радмањско поље, па се почесмо брда ’ватати, и кад се помолисмо низ ону страну од Цвијетића гаја, цикнуше борије, ударише таламбаси, диже се вика и граја: „Ето геренала! Ето геренала!“ Циче борије к’о змије у процијепу, разлијежу се таламбаси, а стра’овита вика и галама пролама небеса: „Ето геренала! Ето геренала!“ Од стра’оте се божје, браћо, слушати не мере! Момак се следио и замрз’о од тешког стра’.

– Ја бјежим – вели, а очи му се укочиле к’о у мртваца.

– Нека, нека! Не бој се, дијете. Оно они мени одају чест. Оно је, ако почем нијеси знао, каурска манавра… Не бој се ти ништа док је теби твог старог Симендаша! – викну’ ја и искапи’ плоску надушак, па исука’ сабљетину из корица и укочи’ се на ату к’о каква, не буди примијењено, швапска гереналина…

– „Јадни солдати, жалосна им мајка! – дочека опет онај иза каце. Колико ће и’ сад, ни криви’ ни дужни’ платити главом!“

– „Нека, дијете! Не пометај ме! – љутну се Симеун, па додаде блаже: Не бој се, синко, све ће лијепо и у миру проћи.“ – Истом ја то реко’ и не реко’, а топ рикну, борије опет зацичаше, таламбаси ударише, а граја и галама небеса пролама: „Ето геренала! Ето геренала!“ Вришти пода мном ат и пријеча упопријеко, а ја само ћевшим и пазим ђе ћу угледати капетанов чадор, док га не угледа управ на ’ном мјесту ђе је сада кантина и дућан наше поштене и честите газдинице Милеве, бог јој сваку срећу дао! Бијели се чадор, и видим, капетан стоји пред њим са исуканом сабљом, а солдати се уредили с обе стране пута куд ћу ја проћи, да ми, белћим, одају чест. Кад се приближисмо на један пружљај волова, ободо’ ја оштрије ата бакрачлијом и залети’ се у највећем трку кроз солдате. То само знам, а како сам се створио пред капетановим чадором, ни данас вам не умијем казати. На моју душу, не умијем, браћо! Само још ово знам, да је капетану, кад ме пред собом углед’о, испала сабља из руку и да је готово по сата преплашено и зачуђено у ме глед’о, док му се једва језик одријеши, па забркљачи. Бркљачи он на ме, бркљачи ја на њега! Бркљачи он на ме, бркљачи ја на њега! Бркљачи он на ме, бркљачи ја на њега! Удри он на ме, удри ја на њега! Удри он на ме, удри ја на њега! Удри он на ме, удри ја на њега! Удри, удри! Удри, удри! Удри, удри!… Поче он мене резил чинити:

– Ја капетан! – вели.

– Па и ја сам војвода – дочека’ га ја да га мало ко застрашим.

– Војвода! – зачуди се капетан. Какав војвода?

– Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице – указа’ му се. Ето какав војвода!

– Симеун Пејић… Рудар… ђак од намастира… Гомјени… – врцну се капетан и извади из џепа некакву књижицу. Па ви сте тај, господине – поче ме и господити – војвода што је разбио Крајишнике и Асан-бега Чеку на мејдану погубио и ћесарокраљу велику љубав…

– Господине капетане, за то нећу да знам! – викну’ ја мало оштрије’ на њег’, а он се трже. Нек’ то тамо пишу књиге и историје и предају с кољена на кољено, а ја нећу за то да знам! Не трпим да ме ико у очи ’вали и узноси!

– Молимо покорно, молимо! – клања се капетан и одаје ми чест.

– Молимо покорно, молимо! – и ја јопе’ њему одајем чест. Ја капетан, ти капетан! Истина, ја од ћесарокраља немам бурунтије, али…

Он једнако облијеће око мене, одаје ми чест и умиљава се, док неоклен не извуче некакву шокачку крижурину, има у њој на кантар оке, па ће:

– На вас се, господине и војводо, излила велика милост премилостивог ћесарокраља…

– Молимо, молимо покорно! – Живио! ’Вала ти! – одајем му чест, а он непрестано обиграва око мене, држећи ону шокачку крижурину у рукама и све ближе примичући се мени.

Ја се наш’о у чуду. Шта ће ово сад да буде, мислим у себи. Видим, истина бог, да ми чини велику чест, а све се нешто бојим и не скидам очију с оне крижурине. Чини ми се да ми неко све к’о шапће: „Чувај се, Симеуне, поримиће те, убила га света Богородица! Не дај своје свете вјере под старост ни за какав ајлук и царску бурунтију. Шјети се, Симеуне, они’ ријечи у Староставној књизи: Настаће пошљедња времена, и млоги, главни људи и сви отачествени аркијереји, због масни’ ајлука и царски’ бурунтија, постаће муртати и невјерници своје цркве и народа“.

Капетан јопе поче, удварајући се и умиљавајући к’о пашче.

– На вас се, господине и војводо, излила благодетна милост премилостивог ћесерокраља… Ви сте велику љубав и услугу његовој краброј војсци учинили и разбили Турке Крајишнике, зато вам је премилостиви ћесарокраљ благоизволио указати своје признање и царску милост – овим крижом!

– Шта?! – врисну’ ја и одскочи’ два корака натраг. Зар одма’ римити?! Шта је то и како то море бити? Зар је така права у ћесерокраља? … Нијесте се честито ни одмирили у ’вој земљи несретној, а већ одма’ почели шокчити и римити! Зар је то ваша права; зар сте ви с таким редом дошли у нашу земљу?! – сасу’ ја ватру на капетана.

Дјецо моја, мени би врло тешко на души. Зар сам, мислим, зато разбио проклете Агарјане и главу своју залаг’о бранећи српске и ’ришћанске светиње, па да под старост своју мијењам вјеру, да постајем муртат и отпадник своје цркве и народа? Ударише ми сузе, а капетан јопе поче:

– Не бојте се ништа, господине и војводо. Ово није оно што ви мислите. Ово је медаља и одликовање за ваше услуге… Примите и носите овај криж на јуначким прсима к’о премилостиви знак царске милости…

Ја плану’ к’о рис:

– Знам ја, господине капетане, што је нишан и одликованије! То није нишан, то није медаља! То је крст… криж друге цркве и другог закона. ’Вала ћесерокраљу на милости његовој, али му слободно одма’ мореш тел ударити да ћу ја прије погинути него што ћу ту крижурину на својим прсима, при чистој свијести, понијети. А теби, господине капетане, ’вала, и ја ти одајем чест: ти капетан, ја капетан. Истина бог, ја од ћесерокраља немам бурунтије, али…

– Молимо, молимо покорно! – једнако обиграва око мене капетан и држи крижурину у руци.

– Ја, господине капетане, нећу таког нишана, а кад буде од неко доба нећу никаквог! Шта ће ми одликованије и шточија милост? Ја ако пијем, пијем за своју вољу и ћеив; ако разбијам турске ордије, разбијам за своју вољу и ћеив; ако дијелим мејдане, дијелим за своју вољу и ћеив. Што ће ми нишан? Нишане су носили и увијек ће носити муртати и отпадници своје вјере и народа, а ја то нит’ сам био нит’ ћу икад бити! – шкрипну’ ја зуб’ма и викну’ на момка: Дијете, понеси ту ракију и прасе!

Виђе већ и капетан да је ударио на оштру сикиру и да од пазара не мере ништа бити, па се ушути и обори очи земљи. Дуго је и дубоко нешто премишљ’о и у глави, види се, дебели мисли сабир’о, док ја не викну’:

– ’Ајдемо ми, господине капетане, под чадор пити и шенлучити ко једне војводе и јунаци, а то ми моремо, ако ћеш ме питати, оставити поповима и пратровима, па нек’ они о том разбијају главу и воде бригу.

Он, онако збуњен и убијен, забркљачи нешто на солдате, те се логор брзо стиша и умири, а ми уђосмо под чадор.

Записмо се, ја и капетан, к’о нико до тада под овим божјим кубетом. Најприје ја уточи њему полић, што сам га максуз уза се понио, отпи’ га мало, да не би, бог га убио, помислио да је ракија отровна и пружи’ му га. Он ми некако чудесно одаде чест, прими полић, искапи га, па се стресе управо ко острижена овца под јесен кад облада мраз и стегне студен:

– Добра ракија!

– Јест, господине капетане! Нема так’е ракије у све седам царевина, али, кад буде додуше, код мене је свака ракија, каква била да била, добра. Ракија ти је, ако почем нијеси знао да ти кажем, једно најпоштеније, најчеститије и богом милосним најблагословљеније пиће! Ни на што се на ’вој земљи не могу толико ражљутити ко на ’не људе који се одераше вичући да ракија упропасти свијет. Правде ми и штуца ми мог, а то је велика заклетва, мени тог свијета није жао, већ мене душа моја боли што тај свијет, у свом блентавом незнању и будалаштини, упропасти толику ракију! То је мени жао, господине капетане! – викну’ ја, спусти’ полагано, кријући, у полић мали дукат, нали’ га и додадо’ капетану:

– Виђај-де сад, господине капетане, што је ракија! Што је више пијеш, све је слађа. Сваки ти полић долази слађи од слађег, и не заборави, господине капетане, да се у слаткој ракији највише пута пос’о виђа и свршава.

Капетан облапорно зграби полић, па га изврну јопе надушак и разраколи се к’о пијет’о око кокоши, не скидајући очију с ардовића:

– O-хо-хо! Баш слатко и поштено пиће!

– Што је моје, није лоше: брез шећера је зашећерено, а брез меда замедљено!

– O-хо-хо! Баш слатко и поштено! – разраколио се капетан, и дуката нестаде некуд из полића.

– Јест, господине капетане, слатко и поштено и, штоно ја реко’ Сарашћер-паши кад сам га ’вако у чадору на Добрњском пољу по’одио: брез шећера зашећерено, а брез меда замедљено! И видим, господине капетане, да су сви ови први и главни људи у свима царевинама једнаки. Свијет се мијења, умире и рађа, али они остају увијек и на сваком мјесту једнаки, и за живу се главу никад и ни у чему не могу промијенити, а најслађе им је пиће брез шећера зашећерено, брез меда замедљено!… Пимо и веселимо се, господине капетане! – нали’ ја јопе’ полић и заслади га једним дукатом. Пимо и веселимо се, господине капетане, јер нит’ је ћесерокраљ, видим, посл’о бољег војводу од тебе у ’ву земљу, ни’ си ти затек’о бољег и честитијег старовника у ’вој земљи од овог истог Симеуна Пејића Рудара, ђака од намастира Гомјенице.

– То истина, то истина! – заплеће већ капетан језиком, раколи се и обиграва око ардовића.

– И ја знам и свачим би’ се на свијету заклео да би’ ја и ти један другом све учинили и свађе на руци били. Зар није тако?

– Тако буде, тако буде! O-хо-хо! Слатко и поштено пиће!

И други се дукат неђе забаци и изгуби, ко да у црну земљу пропаде.

Ја лијевам, шећерим и медим полић иза полића, а капетан једнако изврће и раколи се од драгости ко неки Илица ’Одалица кад угледа ђе у селу кот’о да пече. Нема вајде крити, и мени се каткад понеки, ако ће и грк, полић не’отице омакне низ грло.

Развезосмо разговор о свачем: о јунаштву, ашиковању, да опростите, и делијању, о мејданима и љутим биткама, о црквама и намастирима, док ја, некако неотице, не поче говорити о ’вој нашој светој Ћаби и Немањића славној задужбини:

– Славна је и света Немањића лоза, лијеп је и красан бијел Вилиндар насред Горе Свете, нема мане ни другим задужбинама: свуд се оре пјесне и молитве свете. Само је тужна и жалосна света лавра Гомјеница на Крајини љутој… Господине капетане, зар не чујеш писке и јаука? Чујде!

– Чујем, чујем! – дрма капетан главом, а заклијештио очима к’о коза пред мрак.

– Оно пишти и јауче старац игумане, сиједи и честити Парто од Гомјенице намастира…

– Чујем, чујем! – понавља капетан, а ништа, ко ни ја, не чује; али се у зашећереној и замедљеној ракији море чути што чојек ни у сну не мере уснити.

– Чуј-де и почуј, господине капетане, како плачу и наричу ктитори и приложници те свете обитељи српске и ‘ришћанске! – викну ја и јопе нали полић.

– Чујем, чујем! – забрсла капетан и испразни на брзу руку полић, а од тешке жалости ударише му сузе на очи. O, како тужно и жалостиво плачу и наричу!…

– Чуј-де, господине капетане и ћесарокраљски војводо, чујде, како цијела, љута и крвава Крајина плаче и тугује за својом пострадалом Кабом и светињом!

– Чујем, чујем, господине и војводо! Али говори, одма говори: има ли јој помоћи? Море ли јој се помоћи?

– Ракијо, мајко! Ракијо, и отац и мајко, помози сад ил никад! – прошапта ја, наточи полић, зашећери га и пружи капетану:

– Силни, крабри и велики ћесерокраљски геренале и војводо! – стадо му из петних жила подлијевати воду. Ко што је тај полић ракије у твојим рукама, тако је и спас те свете Ћабе у твојој гереналској сили и моћи! – обгрли му кољена и заплака се, а сви, вала богу, знате да се лакше чојеку у ракији заплакати него дјетету кад му мати не да сисе. Силни ћесарокраљски геренале, ново је вријеме настало, нови људи завладали… У нужди и невољи овако се ради и свршава пос’о, а кад огране жарано сунашце и ослави прољеће, онда… онда… Силни и крабри ћесерокраљски геренале и војводо, помози! Утишај писку и јаук божјег службеника, обесели ктиторе и приложнике, утјеши и обрадуј крваву и љуту Крајину, не заборави ни овог раба божјег и припадника тс свете обитељи што је сву младост и снагу своју оставио у ратовању и четовању с мрским Агарјанима, бранећи пребијелу Немањића задужбину и част и поштење вјере и народа! Примакни мурећеп и вати се књиге и дивита, обрадуј нам старца игумана и све редом приложнике и ктиторе… Макни пером по артији, па нек засија сунце са небеса, замирише тамјан са олтара и одјекну пјесне и молитве…

Молим ја, преклињем и увијам се око капетана, док наједанпут изненада цикну борија тако жалобитно да обојица од некакве језе и туге задрктасмо. Капетан сав поблиједио, па се тресе ко да га грозница потајно увати, а зуб му о зуб удара. Борија једнако цичи тужно и жалостивно: „Издати смо! Издати смо!“

– Издати смо, издати смо! – јаукну капетан, и обојица излетисмо пред чадор.

Кад ја погледа низ Радмањско поље, а оно све поцрњело, што се пјева, од коња и јунака. Логор се сав узбунио. Не зна се шта се ради и чини од солдата! Неко обуко чизму на главу, а капу на ногу; неко припасо пушку, а сабљу или баганету пребацио преко рамена; неко обуко кабаницу, а заогрно кошуљу. Мотљава и ломњава на све стране брез краја и конца! Борија једнако цвили:

– „Издати смо, издати смо!“

Капетана убила шљивова грана у главу, па блено ко будала, те нит говори ни ромори.

Ја потего дурбин да разгледам војску: чија ли је, и ко јој је војвода и старјешина. Видим, Турци нијесу, а Каури нијесу. Напери ја дурбин управ на војводу, не би л њега како упознао: Турчин није, а Каурин није, већ је главом Парто калуђере! Развесели се и обрадова, па капетана удари по плећима:

– Не бој ми се, мио побратиме! Што си мрке оточио брке? Разведри се, силни геренале, данас ћемо у крв загазити… Биће меса орлу и гаврану!

Већ стража каурска поче припуцавати. Покаткад запраште пушке ко ненарезано кестење у ватри.

Капетан занијемио од стра, па ни да трепавицом макне!

– Не бој ми се, мио побратиме, већ ми предај команду над војском, да ја будем војсци војевода.

Ја брзо свуко са себе гереналску ођећу и оправу, и обуко капетаново одијело и припаса његово оружље, па пошједо и његова коња, те се стави војсци у прочеље да преплашим, тако преобучен, старца игумана и његову љућану ордију.

Капетан забркљачи нешто на солдате, а они се сви уредише и стадоше ко укопани. Очита им некакву подугачку молитву и оштро им заповиједи и нареди да се мени у свему покоравају, а он остаде с неколико солдата код чадора.

– Чувај се, господине и војводо! – шјетује ме капетан. Увијек се држи стране и пристранка. Заводи војску за бусије и не излази на отворено поље.

– А, то не ваља ништа, господине капетане! – обрецну се ја на капетана. Тако у нас бабе ратују. У мене нема друге, већ очи у очи, прса у прса! То је јуначки и делиски! Какве стране и пристранци! Какве бусије!…

Капетан само слеже раменима и предаде се судбини, а ми се кренусмо. Ја напријед, а војска за мном.

Ја забркљачи ко командијер:

– Баталијун, наштараик на ап! Борије, добоши… таламбаси!

Зацичаше борије, ударише таламбаси, диже се граја и галама од црне земље до неба.

– Баталијун, аз дур! – командијерам ја и мијешам по мало и турски.

Стадоше солдати и укочише се, а борије и таламбаси умукоше. Само се још разлијеже јека по планинским гудурама.

– Баталијун, пушка пун… Туфек гој! – додадо на турски да им протолкујем. Напунише пушке.

– Баталијун, наштаранк на ап! – командијерам да пођу. Пођоше.

– Баталијун, аз дур!… Стој! – толкујем да стану.

Стадоше јопе.

– Баталијун, баганете на оп! – командијерам да натакну баганете на пушке.

Натакоше и на моју команду пођоше, а ја се јопе раздера колико ме грло доноси:

– Баталијун, напријед! Јуриш-иш-иш-иш! Отвори се јуриш на све стране. Сразише се двије војске силно и бијесно ко бирземаниле на брани косовској кад ми Срби, аој туго, изгубисмо силу и госпоство. Стоји вриска коња и звекет оружља. Праште пушке, сијевају баганете, а каурски топ риче с оног брдашца изнад Кадине Воде ко свети Громовник, милост га било, кад се ражљути на нечастиве. Риче топ, јече брда и долине, а земља се тресе и угиба.

С обе стране почеше рањеници падати.

– Напријед, браћо, напријед! Напријед, да осветимо главу и смрт мученичку и јуначку нашег Симеуна, који паде мучки од душманске руке, за вјеру и ‘ришћанску пострадалу светињу! – виче покојни Партенија из свег грла, језди на ату ко какав силни турски газија, са исуканом сабљетином према мени, а ћурчина се око њег салампија ко у каквог паше.

Сусретосмо се управ на ’ном пристанку изнад гињенички гробова.

– Још ме чекаш, каурска ђидијо!? Још ме чекаш, крвожедни и немилосрдни гаде, што погуби мучки мога Симеуна, десну руку, вјерна пријатеља, бранитеља цркве и олтара… Још ме чекаш!? – врисну Партенија, шкрипну зубма и изману сабљом, па да ће ме посред врата.

– Парто драги, родитељу мили, не! – заплака се и указа му се.

– Симеуне, синим те, зар си ти то?! – јаукну од радости и великог чуда Партенија кад познаде грло.

– Ја сам, оче мој свети; ја сам, миришљава кито босиока и до гроба мрачног вјерни друже и пријатељу!

– Ама, каква ти је то сад јопе друга ођећа, ако за бога јединог знаш?! Симеуне, Симеуне, у што се још нећеш претворити, побогу брате!…

Пушка једнако прашти и зрно зуји и свира нам око ушију. Навалила љута Крајина, па ока отворити не да.

– Баталијун, аз дур! Стој! – забркљачи ја на црну милитерију која бијесно удараше на Партенину љућану ордију.

Солдати се уставише. Пуцањ на мојој страни престаде, таламбаси и борије умукоше, замало би, па се и топ ушути.

– Оче мој свети, командијерај својој војсци да више не насрће и улудо не гине.

– Ама, шта је то, Симеуне, ако се часним крстом крстиш?! Говори и казуј шта је? Каква те је то допала толика част и званије да волика царска војска пред тобом дркће и стрепи?

Кад се обадвије војске умирише и престаде кровопролитије на обе стране, ја му све по реду каза шта је и како је било.

Он диже очи и руке небесима:

– Господе, Господе, који ведриш и облачиш, каква су ово чудеса, милост те било?

– Ништа се не чуди, оче мој дуовни. Све је ово вако суђено и милосним богом одређено и наређено.

– Ама, како ти даде ођећу и команду над толиком војском?

– Сами Господ наш, Исус Кристос обрезумио га је да испуни вољу и жељу рабу свом праведном…

– Ама, како то, ако за бога знаш? Говори!

– Говори ти! – велим му ја. Како ти дође до толике, силне војске и ордије?

– Сине мој дуовни, казаћу ти: јавише ми да си мучки погино. Долеће ми Белемез на диванану: „Oче, вели, погино је Симеун. Од подне једнако праште пушке и грува топ с Кадине Воде“. Истом ми то говоримо, док дотрка Шошљага, сав се задуво и у голу воду учинио. Вели: „Oче, каже, Симеуна разнесе топ на миљуне комада. Шта ћемо? Људи не били, већ курве и роспије, ако га не окајали!“ Сузе ми саме на очи ударише, онда ме обузе свега срклет, па подвикну на Белемеза и Шошљагу, и на остали народ који се бијаше слего и стрчо са свију страна:

„Дјецо моја и браћо моја, бранитељ ове свете обитељи и божјег крама погино је. Окајмо га, јер ће нас проклети и на Страшном суду сапрети часне мошти Немањића свете лозе. Ко је жељан битке и мејдана, за мном! Ово ће бити пошљедња битка у ’вом мутном времену. Тако ће бити јер ја дубоко и далеко видим. Од вечерашње вечери сасадићемо са тисови држалица тешке наџаке, објесити о клин штуцове и острагуше, свући топле ћуркове и човали чакшире и са прса сребрне токе и илике, а обући се у црну ризу туге и жалости да кукамо и оплакујемо минуле дане агарјанске силе и зулума. Дјецо моја и браћо моја, дубоко ја и далеко видим: нашим несретним и чемерним отечеством обладаће дебели, црни мрак и мртва, ледена слобода. Затрће се паклено и погано шјеме агарјански крволока и зулумћара. Оног крволочког и бјесног зулума нестаће, али ће настати суви зулум који ће гристи срце и душу, сисати крв и потајно ломити измождене кости. Тако ће бити, дјецо моја и браћо моја, јер моје очи дубоко и далеко виде. Него, на ноге, браћо, ко је жељан битке и освете за потоњи ришћански род и пород!“ Сви повикаше: „Свјештениче и дуовниче наш, за тобом и у ватру и у воду!“ Ето тако сам, чедо моје дуовно, дошо до волике војске и ордије.

– Вала ти на бризи твојој, родитељу мили и вјерни друже до пошљедњег издиканија!

– А шта је, дијете моје, с капетаном било? Да ли си израдио пашош и бурунтију да се смијемо дигнути у писанију по ришћанском свијету?

– Капетан је код чадора. Него, одма командијерај војсци нек се натраг враћа, а ми ћемо заједно капетану поћи и повести само Белемеза и Шошљагу, перјанице дивне од крваве и љуте Крајине.

– Чини и ради, синко, шта ти памет твоја донаша. Ја сам се помео, ја не знам ништа. Мени се, синко, чини да ово сањам, да сам ко у неком бунилу и возбужденију…

– Његова се војска врну намастиру, пушкарајући и пјевајући. Само Белемез и Шошљага остадоше с нами.

– Ђаволе, бог те убио! – зачуди се Белемез кад ме угледа.

– А, шејтане, напријед ти се пете окренуле! – крсти се забезекнуто Шошљага и завирује са свију страна. Ама, јеси ли ти то, Симеуне, ако у бога јединог вјерујеш?!

– Ја сам, јуначино стара и дивна крајишка перјаницо – одговори му, па се окрену солдатима: Баталијун, Кадина Вода… логор наштараик на ап! Борије, добоши… таламбаси!…

– Ама, откуд тако брзо изучи језик каурски и њиову команду, побогу синко? – чуди се покојни Партенија. За свашто ли те, вели, бог створио, милост га било!

Кренусмо се. Ја и Партенија напријед, Белемез и Шошљага за нами ко наши доглавници и перјаници, па онда солдати. Свирају борије, ударају таламбаси, прелијева се оружље и ођећа, а ми јездимо лако и дикли, ко да смо на Косово пошли.

Кад бисмо на по пута, ја се одвоји од Партеније, измако се мало напријед и забркљачи:

– Десет солдат баганете па оп, па наштараик на ап око Партеније, Белемеза и Шошљаге!

За тренут ока склопише се солдати око њи, а они преблиједише ко мртваци.

– Чедо моје дуовно, шта је то сад јопе?! – јаукну Партенија, а Белемез истрже анџарину иза припашаја да све искомада.

– Аз дур, Белемезе! Не чини гараза брез невоље!… Не бој се, оче мој свети и браћо моја. Не бој те се ништа, ја се мало шалим…

– Не шали се, синко. Знам ја твоју шалу.

– Симеуне! – врисну помамно Белемез и исколачи очи ко катил. Симеуне, не шали се, јер ако се ја почнем шалити, биће меса орлу и гаврану! Неће ти помоћи ни свети Илија, а камоли та голобрада каурска вузлад…

– Шала, Белемезе, шала!

На команду се солдати уклопише и вратише у баталијун.

Што се више приближујемо логору, Партенија и Шошљага све бљеђи и немирнији, а Белемез намрштио се и закрмио ко џин, па не види никог на ’вом свијету. Јуначина је то и делија био, покој му души! – уздахну Симеун.

– „Браћо! – чу се онај иза каце који се бијаше ушутио. Браћо, да попијемо по чашу ракије за спомен и покој душе покојног Белемеза, бог му дао рајско насеље?“

– „Да попијемо!“ – викнуше сви као једно грло.

– „Вала вам, Србови моји чесни и поштени, што се тако шјећате своји јунака који бранише и заклањаше народ свој од сваког зла и напасти! – стаде Симеун благосиљати. А и теби вала, синко, што нас опомену да не заборавимо свој старински, српски обичај!“ – додаде и погледа у мрак.

– „Точи, Мићане!“ – викну онај из мрака.

– „Ама, шта је вами, људи, вечерас?! – трже се Мићан запрепашћено. Јесте ли ви при себи? Је ли то икад било на ’вој земљи откад сунце грије, да се пије за спомен и покој душе живом човеку?!“

– „Шта жив? Ко жив, Мићане? “ – гракнуше сви.

– „Жив Белемез.“

– „Нек си ти жив и здрав, а Белемез је, покој му души, давно промијенио свијетом и отишо богу на истину.“

– „Ама, људи, жив је Белемез! Шта је вами вечерас? Зар се није неке године чојек одселио у Лијевче па…“

– „Па зар се у Лијевчу не мере умријети? – претрже га неко из мрака. Е, мој Мићане, жалосне те твоје памети! У што ти прође твоји педесет година, јаде мој и чемере? Ти се у имену вараш. Оно је жив Билмез, а не Белемез. Друго је Билмез, а друго, јопе, Белемез!“

– „Јест, тако је!“ – повикаше у један глас сви и зачуђено погледаше у мрак.

– „Нека тако и буде, – у недоумици промрмља Мићан тешко кроз зубе и поче точити. Ја, браћо, већ видим шта је. Ја не жалим ракије, али ћете огријешити душу, јер је тежак, претежак гријек пити покој живом чојеку!“

– „Oн је жив… оћу рећи, мртав, а да је и жив, твоје, Мићане, није поповати већ ту ракију пећи и точити!“ – издера се онај као мало осорно иза каце.

Кад се сви обредише два, трипут чашом, спомињући и узносећи сва добра и честита дјела јуначког Белемеза, Симеун некако тужно продужи:

Кад бисмо надомак логора, покојни Партенија сав задркта и стресе се:

– Чедо моје дуовно, увати ме студен и некаква дрктавица – једва простења. Имаш ли иђе кап ракије да се мало разгријем?

– На моју душу, немам ни капи; а за кап добре ракије не би, ево сад, жалио златан дукат дати.

Белемез се трже и намргођено, шутећи ко камен станац, извади из бисага плоску и пружи је брез иједне ријечи Партенији.

Туј се обредисмо једно десетак пута, онако с ногу, и кренусмо. Белемез скамењено шути и једнако држи десну руку на анџару. Само ђекад сијевне очима и зашишти кроз зубе.

– Симеуне, сине мој дуовни, нешто нам је љут Белемез – пришапта ми Партенија. Гледај, синко, и разведри га, јер зло ће бити ако се разгоропади.

У путу једва некако разведри и развесели Белемеза, те скиде руку с анџара. У том стигосмо и логору.

Солдати се, на команду моју, разоружаше и смјестише, а капетан нас дочека код чадора са стражом и одаде нам по реду и старјешинству чест. Све му каза шта је и како је било. Он се млого обрадова.

– Ово је војсци старјешина и војвода – пружи руку на Партенију. А ово су му доглавници и перјаници.

Капетан се зачуди:

– То жупник! – вели.

– Шта?! Шта, господине капетане? – шкрипну Белемез и истрже помамно анџар. Шта? Зар ми Шокци и мрцињаши? Ово је наш свјештеник! Какав жупник?…

– Молимо покорно, молимо! – сагиње се капетан пред Белемезом.

– Пушти ме, Симеуне, да га сасијечем! – вришти Белемез.

– Нека, Белемезе! Немој, братимим те!

– Шта немој? Није се вође честито ни воде напио, а одма поч’о шокачки и мрцињашки брезобразлук проводити. Нас Турци турчише пет стотина година, од Косова белћим, па нам не могоше ништа учинити, а он…

Видим ја, гори Белемез и чвршћи у светој, православној вјери од самог мене. Би ми то, нема вајде, драго и мило, те и ја учини ршум на капетана.

– Полако, дјецо моја, полако! – стаде покојни Партенија молити нас и умиривати. Тако се у њи говори, то је по каурски свјештеник… дуовник – протолкова, па се окрену капетану.

– Господине капетане, ја нијесам жупник, већ по православној, восточној цркви: игуман! Партенија Давидовић Делић, игуман од намастира Гомјенице. То је моја чест и званије.

– Е, кад је тако – стиша се Белемез и извуче из бисага плоску, те пружи капетану:

Де-де, господине капетане и царски већиле! С добром ти и пуном дошо, а с бољом те и пунијом испратио! Не замјери и опрости. Таки је у нас обичај од старина. А сви смо вође, вала богу, једни јунаци, једне војводе и четовође. Ако ми један другом нећемо одати чест и пружити поштење1, ја ко ће други?…

Добро нас и баш поштено дочека и угости капетан. Одма нареди да се постави вечера и отвори буре вина. Почесмо вечерати господску, царску вечеру и помало уз јело пити и шенлучити. За нашу вољу и весеље заповиједи тобџији да топ грува и риче док гођ ми вечерамо и шенлучимо. Онда забркљачи на логор, те се за тренут сав диже, натаче баганете на пушке и опколи нас. Откад је гавран поцрнио таке части и дочека нико није доживио под овим божјим кубетом!

Већ се угријасмо. Почеше здравице. Први се диже капетан и изговори поштену и ријечну бешједу, па заврши: „Премилостиви ћесерокраљ чуваће сваком образ и поштење, поштоваће све вјере и законе, потпомагаће цркве и намастире, а црквењске поглавице држати у великој чести и милости! Живио! И наздравље!“

Од наше стране подиже се Шошљага и изговори још поштенију и ријечнију бешједу:

„Силни, ћесерокраљски геренале и војводо! (То сам му ја пришапно.) Вала ти од неба до црне земље на твоме дочеку и чествовању! Дабогда се ти, добри чојече и медено љето моје, дичио и поносио својом силом и моћи ко Локвари крађом, Дујаковци свађом, ко Павићи десетарима, а Татићи катарима; ко Гомјеница делијама и калуђерима, а Лусићи поповима; ко Стричићи пиром, а Добрња провом; ко Перван удовицама, а Мелина цурама; ко Кочића Главица висином, а Тимар низином; ко Кола плоскама, а Шљивно шљивама; ко Рекавице касаплуком, а Бања Лука газдинским лоповлуком и невјерлуком! Живио! И наздравље!“

Кад смо се дигли иза сопре, било се увелико уноћало. Логор се смири, топ умуче, а ми уђосмо под чадор и настависмо јопе пити и шенлучити. Зора нас је цјеливала у ведра и насмијана, јуначка лишца.

Док се ми умисмо и богу помолисмо, утом стиже и момче што смо га још, да речемо, ко синоћ послали раз ракије. Доћера два товара и ардовић башице за капетана. Налисмо нас четворица плоске и један товар дадосмо логору на увеселеније.

– Де-де, господине капетане и царски већиле! – пружи Белемез одма капетану своју плоску. Де-де, да мало живнемо… Бог зна оћемо ли се више икад и виђети…

– Де-де, господине капетане и царска перјаницо! Прими и од мене поштење – додаде му и Шошљага плоску.

– Де-де, господине капетане и ћесерокраљска дико, да се мало окријепимо и разгалимо! – пружи му и Партенија своју плоску.

– Де-де, капетанино моја и јуначино стара, да ми разбијемо мамурлук ко што раде и остале делије и јунаци! – викну ја и спусти преда њ и плоску и ардовић. Ако оћеш што слабије и блаже, држ’ се овог! Ако ти срце жели што јаче и јуначније, ево ардовића! Наздрави ми и развесели се, гереналино моја чесна и поштена!…

Капетан прима једно по једно поштење, меће покрај себе и ко мало чуди се. Види се, необично му и непознат му наш адет и обичај.

– То млого! – вели и смијуљи се.

– Па, да речеш господине капетане и царски већиле, није ни мало! – дочека Белемез.

– Не замјери, таки је у нас адет – додаде Шошљага да му протолкује.

Обредисмо се једанпут чашом, обредисмо се други пут, обредисмо се и по трећи пут. Сваки шути, нити ко шта говори ни ромори. Обредисмо се и четврти пут, док ракија плану уз образе и енглен се отвори. Ракијо, ракијо, свађе ли си од помоћи и користи, дрво ти се твоје посветило дабогда!

– Ћесерокраљска гереналино и свијетла јуначка, војинствена главешино! – диго се ја и узе чашу. Дај ми изун и изволеније да проговорим под твојим крабрим окриљом неколико бешједа…

– Молимо покорно, молимо!

– Ћесерокраљска гереналино и свијетла јуначка, војинствена главешино! Дична је ово и благословљена земља ко ниједна земља под небесним сводом. Свима се њезиним другама са истока сунце рађа, а ево њој се оће са запада да роди и да је топло и шчедро огрије, јер је она одувијек, од искони, била у милости код господа бога и код божји, свети угодника, а и богоносни отаца. Ћесерокраљска гереналино и свијетла, јуначка, војинствена главешино, и браћо моја рођена, чудесна је то судбина и удес нашег премилог отечества које већ пет стотина година цвили под тешким наџаком агарјанске, паклене силе и зулума! Чудесна је то судбина, велим, али бог премилостиви и све седам царевина тако су шћели, па је, ево, тако и било. Викните сви: Вала им на њиовом премилостивом дару!…

– Вала им на њиовом премилостивом дару! – викнуше сви осим покојног Партеније, кога стоструке сузе облише јер је он једини разумео и у глави својој растресо моју неразумљиву бешједу.

И мене сузе облише и застаде ми ријеч у грлу – уздахну дубоко Симеун и застаде у причању.

– „Ули-де му, Мићане, једну!“ – једва чујно шапну онај из мрака без искре заједљивости.

– „Да није шале – настави Симеун меко и благо – да није шале, еглена и ове благословљене, што се каже, мученице, вјерујте ми, дјецо моја, да би пола свијета у нашем несретном отечеству од грког јада и чемера полуђело и сишло с ума. Дјецо моја и браћо моја, ви не знате оног старинског времена: пушка ми, пушка ти! Ви не знате оног делиског шенлука и весеља. Знам ја, ви трпите и мислите, и све се вами чини да је ово вако одувијек било. Али нас, старе и изнемогле, нагони на сузе немило и грко туговање за старим вактом и земаном. То старинско вријеме нашим слабим и ојађеним душама мирише ко увели босиљак и свето миро. Нами на ’вом грешном свијету ништа не остаје до превјечна жалост и туговање за минулим временом… Мени увијек срце задркће и мисли некуд далеко, далеко одлете, кад се шјетим шта сам некад био а што сам данас дочеко. Али шта ћу, тако је, ваљада, суђено!“ – уздахну опет Симеун и продужи:

Млого се они, капетан, Белемез, и Шошљага, зачудише нашим жалобитним сузама.

– Молимо покорно, што то јест?! – пита капетан, а језик му се већ поткратио.

– Господине капетане, новоме царству свак се живи обрадово у ’вој земљи, а само нас двојица плачемо под старост своју. А зашто да речемо? Јер је осиротила и пострадала Немањића света задужбина коју нам наши стари оставише и завјешташе у аманет и на чување – дочека ја капетана и тако унеколико забаци траг нашој жалости и ошјети га на наш јучерашњи разговор.

– Говори има ли јој помоћи?! – забрсла капетан.

– Има, има, силни геренале! – викну Партенија, а ја му зашећерену чашу башице пружи:

– Ко што је ова чаша у твојој руци, тако је спас и помоћ за ту пострадалу, божју обитељ у твојој војинственој сили и моћи…

– Шта ћете, браћо, да вам учиним? Говорите, све ћу вам учинити…

– Бурунтију! Бурунтију царску дај да се смијемо дигнути по народу у писанију… Ми смо једни школници и учевни људи, ми оћемо да идемо по реду и закону.

– Говорите, говорите, све ћу вам дати…

– Бурунтију, бурунтију дај нам!

– Све ћу вам дати. Говорите! – скочи капетан.

– Ама, говоре људи! Зар не чујеш, бог те убио! – љутну се Белмез и погледа га крваво. Бурунтију царску оћемо.

– Бурунтију? Што је бурунтију?

– Бурунтија… пашош, царска дозвола.

– Добијете, све добијете!

– Точи ракију и шећери док се није попишманио – шапну ја Шошљаги.

На срећу и спасеније ове свете Ћабе, капетан се не попишмани, већ нам за тренут ока написа и издаде бурунтију – има у њој у дужину два аршина а у ширину два – и удари на њу седам дебели царски печата, ко белћим за све седам царевина.

– Господине капетане, да неће бити млого ови печата? Ми нећемо никуд надалеко, ми ћемо се држати нашег сента – стаде заврзивати Белемез ко каква будала.

– Нека, Белемезе! Не уплећи се, кад… На ноге, браћо, да се иде! Ти ћеш, Белемезе и Шошљага… вас ћете двојица узјати коње и напријед носити измеђ себе отворену царску бурунтију, а ја ћемо и Партенија за вами – наређујем ја. Таки је ред да царска бурунтија иде напријед. Треба јој одати чест…

– Шта?! – раздера се Белемез. Зар ја да носим шокачку… Док је гођ не освјештате, благословите и водицом не пошкропите, ја се је нећу ни малим прстом дотакнути, па да би сад знао да ћу главу изгубити!

– Полако, Белемезе! Шути, не вичи толико, чуће капетан, – ушуткује га покојни Партенија.

– O, да чворновита и врлетна чојека, боже мој милостиви! – вајка се Шошљага и држи бурунтију. Ајде болан, Белемезе!…

– А ја! Овај не иде док од Иванке не постане Јованка, па да ће сад лемеши почети с неба падати. Зар ја да мрциним своје чисте ришћанске руке са шокачким… – шкрипну Белемез зубима и сијевну бијесно очима. Никад!!

– Шта ћемо сад, Симеуне, побогу синко? Били то могло бити како друкчије? На прилику, да сам Шошљага носи бурунтију напријед, а?…

– Не бој се, оче мој свети. Ми ћемо њу освјештати и пошкропити водицом…

– Не, синко, ако за бога знаш! Не смијемо од капетана, јер би му се замјерили, а чојек…

– Ништа се ти не бој. Ми ћемо њу освјештати, а капетану ћемо, ако успита, казати да је то молепстије за ћесерокраља…

– Ама, шта ти још неће пасти на ум, побогу брате! – развесели се Партенија и загрли ме од велике радости.

Тако и учинисмо, те се све лијепо и у реду сврши.

Капетан издаде команду и наредбу на логор, те се солдати уредише с обе стране пута куда ћемо ми проћи с бурунтијом.

Пођосмо. Напријед Белемез и Шошљага с бурунтијом, па онда ја и Партенија, а за нами момак с товаром ракије. Кад бисмо насред пута, раздера се топ, запрашташе преко нас унакрст пушке, а граја и галама да проломи небеса: „Живили наши мили гости, и сретан им пут!“

Тако нас је капетан јуначки и дично испратио с царском бурунтијом. Нема вајде крити, добар је и поштен чојек био, не валећи му вјере и закона.

– Добро моје и паметно чедо, коме ћемо на конак пасти? – упита ме покојни Партенија кад изађосмо на Клисину.

– Попу Ђурђу на Мањачу.

Како ја реко, тако је и било. Замркосмо код попа Ђурђа и туј законачисмо. Лијепо нас и поштено дочека. Испрва се мало уплаши, ал кад виђе царску бурунтију и кад је мало проучи, а мало прескочи, осоколи се.

– Добро је, браћо, млого добро што имате царску бурунтију, јер једнако, и овдан и обноћ, крстаре солдачке патроле кроза села. Боје се ешкије и Турака, да не би оклен кријући ударили. Баш ми је, вели, драго што имате царску оправу и сигурацију, а још ми је, каже, драже што је Симеун на се ударио таку ођећу!…

Шјутрадан сазва поп Ђурађ старјешине из цијеле своје парокије. Људи се скупише.

Ја одма нареди да се изваља мјешина ракије међу њи и да се отпочне разговор и еглен.

Обредише се једанпут, свак шути; обредише се и други пут, нико се не чује, само се ко ошјећа неки немир и жамор међу парокијама. Кад се обредише и по трећи пут, истаче се Јанко Делић, први и најзгоднији парокијанин, и данас је жив:

– Браћо! Оно је, болан, наша Каба, па би јој требало помоћи…

– Уточ’-де му, дијете, још један полић – пришапну ја момчету.

– Јест, браћо! – викну још јаче Јанко кад прими и изврну полић. Онај намастир, оно је ко једно наше уточиште… оно је ко једна наша дика и понос, да се дичимо и поносимо њиме међу другим вјерама и законима…

– Тако је, Јанко, тако! – повика Вук Радановић. Ја од своје стране, а за здравље своје чељади и сермије пишем, ово данас пред богом и пред људима, овна трећака у свети намастир. Нека нам је на корист, свети намастир. Нека нам је на корист, свети оци наши дуовни, а мени, мојој чељади и сермији на здравље и спасеније!…

– Вала ти стара и чесна кућо Радановића! Додај-де, дијете, овај полић нашој мркој Вучини…

– Ја од своје стране, а за здравље свога дома и тора пишем у свети намастир овна четвртака, овцу с јањетом, руно вуне и товар шенице. Нека нам је на корист, оци наши дуовни, а мени, мом дому и тору на здравље и спасеније! – викну Јанко Делић и погледа по људима. Пишите, браћо, што ко море и од срца жели! Севап је, јер је оно, штоно некакав говорио, наша дика и понос…

– Вала ти стари и берићетни доме чувени и свађе припознати Делића! Нек те бог благослови здрављем и сваким берићетом!…

Настаде жамор, све већи и јачи. Отпоче писанија: неко овна, неко овцу с јањетом, неко јаловицу, неко шиљеже, неко јање. Тога дана уписасмо и укуписмо стотину што мали што велики глава, па се кренусмо попу Вукосаву у Бањицу. И туј нас бог обрадова са осамдесет глава, те одма пријеђосмо из Бањице у Соколово попу Стевиши. Туј, готово, најбоље прођосмо, јер поћерасмо са питомог Соколова сто педесет и три главе… И тако од попа до попа, из парокије у парокију – по свој Крајини. За два мјесеца и двије неђеље наћерасмо на иљаду глава.

– Доста је! – викну ја кад избројисмо сермију на Бјелајском пољу. Нека нам је срећно и берићетно. Враћајмо се светом намастиру.

И ми се вратисмо – заврши Симеун и подиже поносно главу: Сваком ћу оном очи његове ископати који од данас рекне коју грку и злобну ријеч против ракије!

– „Јуначино наша! – чу се онај иза каце. Нека ти је просто и од бога и од људи да је каблом пијеш кад си је тако делијски и јуначки бранио и одбранио! Точи, Мићане!“

Напомена

1 Част, пиће.

Јуре Пилиграп

 

И ову приповијетку објавио је Српски књижевни гласник, III/1903, књ. VIII бр. 66. Кочић је није касније уносио ни у једну своју збирку

___

То вам је човјек од педесет или, да вам не слажем, од четрдесет и пет година. Висок је, сув, а прав као шипка; опаљених упалих образа, а мале пиргаве очи испод слубљеног чела увијек су му нешто напрегнуте, као да непрестано у нешто пиље.

Носи се као и остали тежаци кршћанског закона. Љети: бијеле набране гаће, па преко гаћа танку, а некад богме, и дебелу кошуљу; бијели кратки зубун, навезен и поткићен сприједа ситним расутим ресицама; на ногама радним даном потковани опанци кузолаши, а кад пође онако суду или миси, обује стајаће опанке каишлије. На глави му је обично фес без ките, а кад је какав велики год или збор, устакне шубару, коју му је одма некако првих дана иза „укопације“ поклонио један „инђил.“ Зими још само обуче бијеле уске сукнене чакшире и нескладно пребаци преко рамена лугасту неоморену хаљину.

Удовац је. Лијепа и милокрвна Луце поодавно је промијенула свијетом. Јуре је дуго и искрено жалио за њом, а можда још и данас жали. Сермије какве нема. Колибица, одмах уз обалу Гомионице, и један налучак зиратне земље – то му је све. Кад су мајдани некад на Гомионици радили, Јуре је био момак и дувао у мијехове у вигњу покојног Стипуре. Аустрија уђе, мајдани престадоше, Стипура умрије, Јуре се ожени Стипурином Луцијом, а спахија му додаде комадић земље, те се тако окући, и од тога дана га је свак звао Јуре Луцин.

Настаде ново вријеме. Све се преокрену. Турци Крајишници, разбијени под Бањом Луком, враћали су се, како стари причају, у малим четинама преко наших села Бишћу и Кладуши.

– Чекајте, Власи! Мало лакше и ви, Балије! Јурина је вира заступила! – узвикнуо је тада Јуре, те му се тако још и данас руга Тешица Чепркало.

Јуре се много чему надао од новог времена. Није шала: бити царске вјере! Још за турског суда као момак, Јуре се истицао гдје год је могао. Нико није знао од Јуре боље подворити бега, агу или каквог кесеџију, кад би гдје пао на конак. (O томе би нам могао причати стари Стипура, да није умро.)

За првог кнеза под „укопацијом“ изабра село Ђукана Батара, а да се задовољи и оно неколико кућа кршћанског закона око Гомионице, метнуше Јуру за кнежева заступника, и од тог га је дана свак звао Јуре Заступник. То Јури у први мах није било драго. „Зар тако наша вира ради! Али нека, паметна је наша вира. Полако, Власи! Мало лакше и ви, Балије!“ – помисли Јуре у себи.

Као кнежев заступник вршио је своју дужност тачно и уредно. Заступао је кнеза и гдје треба и гдје не треба. Више је ишао на уред него кнез. На уреду и на суду био је врло слободан. Побије ли се гдје ко, Јуре је први на лицу мјеста. Украде ли се гдје што, Јуре лети и јавља жандармима. Отме ли се гдје цура – кога било закона – Јуре калаузи и тражи отимаче.

– На моју виру и душу, теже му је сто пута нег’ кнезу – говорили су тежаци кршћанског закона кад би видјели Јуру како пирла кроз село. Потеци вамо, потеци тамо! Паде човик с ногу! Нигди не стоји, а кнез…

– Ко мрцини Влах!

– Де те ви, де те! – говорио би често пута Јуре. Чини ми се да се ја код суда више питам нег’ кнез… Јер, знаш, знам ја ’вамо закон, а кнез… Е, зна и кнез, ама се туј ’оће још нешто. Еј, људи, ви мислите да је то толико! Није лако с господином пристолником барабар стати! – вели Јуре и убада жилавим прстом у слубљено чело. Лако је било за турског земана, кад се од аршина судило, али данас – данас је све друкчије… И у селу се данас зна ко је други иза кнеза…

Те исте године у љето, кад се поче писати десетина (нигдје је не било!), постави десетар Јуру за првог вијећника, и од тог дана га је свак звао Јуре Вијећник.

– Облада шокчевина на све стране! – говорило се по селу.

Као вијећник, или, како се Јуре радије звао, „царски процинитељ“, био је вреднији и бистрији у својој служби и од самог десетара. Дође стогу, обиђе га неколико пута и измјери очима са дна до врха, па онда се мало поизмакне и одбочи на дреновац (штап), те хладно и мирно очекује шта ће друга рећи.

– Де те ви, моја је задња – вели Јуре.

– Немој, Јуре, тако! Ми тебе, бива, држимо за човика, који…

– Никако, никако! Моја је задња – дочекује Јуре.

– Да закајтим педесет ока царевине? – пита десетар и вади десетински тефтер.

– Нема! – дочекује домаћин, спреман на одговор. Лагана је зоб ове године… Уб’јена је превећ…

– Трвено је, браћо, млого – вели други вијећник и вади сноп из стога, па показује десетару и субаши.

– Шта је теби, десетару! Јеси ти, ћоће, ноћас спаво? – љути се субаша. Има овди, валах и билах, два пута више. Шта би ти реко, Јуре?

– Некако би’ се ја и ти, Бећир-ага, тукали. Ја ока мање, ја ока више. То ја, бива, велим ко први царски процинитељ и тако је ’вамо при мени, а ви сад… – вели Јуре и чеше се дреновцем по леђима.

Онда обично настаје свађа између домаћина и Јуре.

– Немој, човиче, тако! – вели званично и озбиљно Јуре. Ја сам се присего богу и честитом цару да ћу право, а ’вамо јопе’ знам закон и пилиграпе…

– Не гријеши душе, Јуре! – вели домаћин. Нема, болан брате, толико, нема! Нема, ове ми ди’аљке, а ди’аљка је божије благо! А кад не знате за бога и за божију правду, ето вам, нос’те, нос’те све! – отреса домаћин рукама и искључује се. Нека царевина не пропане, а ја ћу штап у шаке, торбу на раме, па у бијели свијет…

– Ја толико мећем ко, драгости моја, први царски процинитељ, па ти сад…

Обично се вијећање тако свршавало. Али је било случајева кад је Јурин дреновац по Јуриним леђима играо. На жалост, како се још и дан-дањи говори, то се често, врло често, догађало. Како се тада вијећање завршавало, најбоље ће знати Јуре. Али Јуре је – Јуре! И од тога он има неке користи зна кад ће рђаво вријеме.

Село се побуни с неправда које је чинио Јуре при вијећању. Тужбе учесташе, те се Јуре мораде драговољно одрећи царске службе као „први царски процинитељ.“

Зато га, веле, суд одма друге године постави за пољара, и од тог дана га је свак звао Јуре Пољар. Он је био управ за пољара. Није имао какве земље да зирати и обрађује, а није имао кога ни да чува. (Милокрвна је Луце била већ умрла.) Дјеце није имао, а као кршћанин мрсио је и сриједу и петак, те је и то било добро дошло. Као мало припознатијем човјеку и царском службенику могла му је и најсиромашнија станарица лијеп ручак или ужину спремити. Двоје, троје јаја на таву убити, изнијети здјелицу варенике или киселине, онда донијети „вришке“ воде – па ти је одма царски службеник задовољан.

А кад је који од нашег закона у каквој царској служби, па ти дође на ручак, ужину или вечеру у петак – мука жива! – јадају се жене. Те дај угњечи мало гра, те дај укувај на копрен погачицу… те дај изнеси један полић ракије („Макар и шпиритуше, вели, стаје ми кру’ у грлу!“). Те дај пристави мало чорбе… Те дај ово, те дај оно!… Те учупај главицу лука… Те не мерем бијелог, учупај црљеног! … Мука, мука жива, кажем вам! И наши почеше мрсити сриједу и петак. Станарице дануше душом; ама, прошћете, ниђе вам јаје у селу не остаде! Ово вам је жива живцата истина! Дјеце ми моје, јест!

Не надере ти се Јуре какве помасне цицваре, па онда да пландује под каквом буквом крај точка, као што је обично радио Кондија, већ дреновац у руке, па кроз зијане. Гдје нађе какву стругу или мазгалу или опао плот, навуче грања, па лијепо све загради и уреди, као самом себи, онда се обазре на све стране, не би ли кога видио. Ако кога угледа, зовне га и почне му се јадати како је тешко бити пољар.

– Али, знаш, драгости моја, ја знам закон и пилиграпе, па се мора… Знаш, закон вели да пољар мора струге затворити, опалу ограду мало притврдити и гдигди који колац ударити. Ја се, драгости моја и дитићу мој, држим суда, а суд и закон тако заповида, а већ пилиграпи! Пилиграпи, драгости моја, пилиграпи! – вели Јуре и тресе главом. Пилиграп не зна шале! Не бенда се код суда ово, оно… За турског вакта уби човика, па изио вук магарца, а данас – данас је све друкчије… И у пољу се данас зна ко је од кога пречи и старији…

Заиста је Јуре уредно и по закону вршио своју службу. Кад би затекао марву у зијану, истјерао би је мирно, без галаме (Кондија би викао, да се чуло у десето село, јер је увијек био бунован, а чобанина би мало покарао. Онда би се убрзо тргао, па би га посавјетовао очински и напоменуо како је данас све друкчије и како се може лако запасти „Црне куће“.

– Суд је, драгости моја и дитићу мој – суд, а ја прико суда ништа не смим… Ма, кад би ти само знао шта је пилиграп! ти би прије кабулио умрети нег да ти се он попне на леђа…

– Ма, једе ли се то, Јуре? – подражује га чобанин Ташице Чепркала.

– Не вриђај царског службеника, опомињем те у име закона! – вели Јуре и дрхће од љутине.

– Бака, бака шокачког закона! И ви сте ми не’ква вјера и закон! Мрцињаши! Лyнтори! Једете жабе… спужеве, крепалу марву! Ајде, мрцине шокачке! – вели Мика и пљује на Јуру.

– У име закона, не вриђај царске вире! – виче Јуре и дркће на ногама. У име царског пилиграпа! – дере се Јуре, да сва брда одјекују.

Ова се свађа Микина и Јурина одма рашчу по селу, и од тог дана га је свак звао Јуре Пилиграп.

Јуре је хтио у први мах тужити Мику, али се послије домисли. Кад би га пријавио, суд би одбио дјетету на лудост, па куд би његова срамота! „Ето, Јуре, ни твоја се не услиша!,“ рекли би му сељаци. А опет једини га је Мика љутио и подраживао с „пилиграпима“, а други су га чобани оба закона поштовали, па чак и капу му скидали кад би им назвао бога.

Девет равних година био је Јуре пољар и радио је и ногама и рукама да се докопа кнезовског мура. Кад би ма ко изишао од суда на село у каквој било царској служби, Јуре му је био на руци. Сваки царски службеник радије се свраћао Јуриној колибици него и најзгоднијој кући у селу. Оно чемерне пољарине (варићак кукуруза с куће на кућу) и оно мало мрса, што напроси у јесен, више поједу царски службеници него он. Осим тога држао је увијек по једну кокош или пиле на узици – за образа. Доћи му кући, а да ти не пружи чашицу ракије, ја филџан каве – то није могло бити.

Ораха, љешника, сувих крушака, сувих шљива, сувог меса – свега је тога понешто сваке јесени сносио Јуре, као миш, у један трап под кућним прагом, те је и љети и зими могао уживати као један царски службеник с царским службеницима.

– Е, драже ми је ’нако липо и у реду дочекати једног царског, драгости моја, службеника, нег’, боже ми прости, и самог цара – вели весео и задовољан Јуре, па кад спомену царско име, устаде и званично скиде шубару. Царски службеник царском, драгости моја, службенику тегли, па крај! Ето, долазе ми десетари, надесетари, комисије, мирџије, шикутори, суцки гласници, лугари вилаџије, па ето, и ви, царски оружници!… Ја знам, на моју гришну душу, да ви на ме не би ни погледали да нисам, драгости моја, у ’вој царској служби…

– Е, баш ти нас, пољару, добро и ’нако службено дочека – веле они. Боже здравља! И ми ћемо се теби одужити.

– Знам ја, човиче, да царски службеник неће царског службеника заборавити… И ја сам један царски службеник… и ја ’одам по свиту. Знам, ’вала богу, шта је служба… царска служба, а знам и шта је, драгости моја, свит… И ви ћете мени помоћи, да… и тамо код суда приказати и припоручити… Знам ја то! – вели Јуре и испраћа их.

– ’Оћемо, Јуре. Да кога би, кад тебе не би!

– Ма, и ја се слушам и питам код славног суда, ама ја млим да је боље и ’наки… драгости моја, кад ко други рекне какву добру и липу рич. Знате то, ’вала богу, царски сте службеници!

Од неко доба поче се по селу зуцкати да ће Јуру Пилиграпа закнежити. Сад суд, веле, почиње постављати кнезове, и кроз који дан „одузеће ђендари кнезовски мур од кнеза и предати Јури Пилиграпу.“ Стари се кнез огријешио нешто о царевину. („Притиско мур на не’кву молбеницу, шта ли? “ – говорило се по селу.) Глас се тај све више и више ширио…

Неки су опет говорили да ће жандари поставити за кнеза Иву Жигу, што се лањске године вратио из солдачије, јер веле: „царске је вјере, а ’вамо јопе’ зна ред и команду.“

*

Жандари „дали налог“ да се село скупи код Милосавића кућа. Сваки је старјешина морао доћи на скуп. Стари се кнез, веле, „заваљује“ на служби, па да се изабере нови. Дошли људи, мало је ко изостао, па сједе и разговарају се. Жандари сјели мало подаље, па пију каву и шале се с малим Гојком Симеуновим.

– Хоћеш била царски солдат? – пита га један жандар.

– Ја би’ војио бити зандар – одговара малишан и гриска комадић шећера.

– Што волила пити шандар? То слушпа, тешко слушпа!

– Екк! – отеже Гојко и кесери се. Зандара се свато боји, а цаца тазе да содате туту. Тазе: „Де-ти, Дојко, доцес ти по’ Свабину томанду!“

Још би они тепали један другом, да се не утаче Тешица Чепркало, који се у свашто уплетао и за свашто се волио распитивати:

– Молимо ти се, господине, немој замјерити што ћу те нешто питати?

– Топро! – рече жандар, климну главом, па га онда мирно од главе до пете погледа.

– Је ли сваки који из те ваше земље ’вамо нами дође господин?

– Ја, ја! Свак коспотин! – дрмну жандар главом.

– А молимо ти се, господине, би ли наш чојек, кад би му било суђено, да оде у ту вашу земљу, био господин?

– То не пила! Тамо све коспоту! Не треба коспоту!

– Баш, велиш, тамо у вас све гола господа? Боже мој, сретне те ваше земље!… Мого си тамо остати, а не верати се по ’вије’ нашије’ стијена’, а господине?

– O, Босна, допро Босна!

– Оно, брате, богме, да речеш да је рђава, па и није! То ми знамо! Ама баш да си тамо осто, не би се кајо, јер, господине, курвали је Босна! Мјере јој нема, па то ти је! Дубока је, предубока… Млога је мајка ш ње закукала… А велиш, у вас тамо све гола господа? – трже се Тешица.

– Ето Јуре Пилиграпа! – повика неко.

Јуре је ступао одмјерено, одбачајући се на дреновац, и водио је за собом једно десетак сељака са свог краја.

Кроз подерану шубару испала му масна просиједа коса; кратки бијели зубунчић скупио се и отрцао, а ситне се ресице покидале, само овдје-ондје по једна, по двије; кроз ногавице од чакшира пропала кољена, а кроз стајаће опанке каишлије вире голи, рањави прсти.

– Добар дан, царски оружници! – назва бога жандарима, па се као званично рукова с њима. ’Ваљен Исус, Иво! – окрену се тежацима и назва им бога, упита се само за здравље с кнезом, па онда сједе покрај жандара, а дреновац прислони уз плот.

– Ти, Јуре, снала сакон… сакаснила! – издера се на њ службено жандар што се мало прије шалио с Гојком и врло се озбиљно разговарао с Тешицом Чепркалом.

– Буде знала закон и… – уплете се Иво Жига, који је најприје дошао и непрестано са жандарима сједио. („Лако му је“, веле тежаци, „царске је вјере, а ’вамо јопе’ зна ред и команду! А мало, веле, наноси и на њи’ов језик“.)

– Оно јест, господине! У једну, драгости моја, руку имаш и ти право. Да речеш да не знам закон и пилиграпе – знам брате богме! Не треба гришити душе! Што јес’ јес’! Ама се не мере на сто страна!… Позиво сам онај доли народ са свог краја. (Наша вира! – шапну Јуре жандару, па настави гласније.) Дилио сам и нек’ве позовке што су овог уреда дошле од славног суда… Вели кнез:

„Узми, Јуре, вире ти, ове позовке, па и’ подили. То ти, вели, боље знаш нег’ ико други у нашем селу.“ Ено жива кнеза, нек ми не да лагати! – вели Јуре и показа руком на кнеза.

– Тако је, потврди кнез, па се осмјехну.

– Сви тошла? – пита жандар.

– Сви су дошли осим Чочорике и Злорека – јавља Јуре. – Њи’ два не признају ни закона, ни пилиграпа, ни овог суда! Ништа не признају! За ’во девет година нису ми ни једног зрнца у име пољарине дали… Веле: „Ти, брате Јуре, кажеш да цара служиш, па нек ти цар и плати!“

– Славни сут – устаде жандар (устаде и онај други), скиде капу, па поче читати.

И сељаци сви поскакаше и скидоше капе осим Тешице Чепркала.

– Скини капу! – виче полако Јуре и пријеча очима на Тешицу.

– Није ми је ни ћаћа скидо! – одговори мирно Тешица.

– Славни сут – настави жандар – поставља са кнеза села К. (Јуре задрхта) Иву Шику.

Јуре преблиједи. Мале пиргасте очи заводнише, а чело му се набра. Шубара му испаде из руку. Није се он томе надао. Држао је, као боже помози, да ће њега суд поставити за кнеза.

Међу људима се осјети неки немир, који пријеђе у тихи и једва чујни шапат, док се већ и гласови не чуше.

– Зар баш тако?! – чу се из гомиле дубок глас, пун туге и оштрог пријекора.

– Ево, људи, повр’ свега другог, да и то доживимо… да нам се кнез намеће!

– А-а! То не мере бити! – виче један и млата рукама.

– Вала, господине, молимо те, ко што се старији моли, дај ти тамо прикажи суду нек нам не ружи села. Зар да нам, што ’но онај не’кав говорио, јучерашњи најменик буде кнез!

– Зар да нам јучерашње вузле заповиједа?! – издера се један.

– Ја знам кад му је мати цуром била! – додаде други.

– Мани се, чоче! Ја знам кад га бог није ни мислио створити! – претјера Тешица Чепркало. – Збогом људи! Ја оно’… Боже, да неком издобри!

Намргођени и огорчени, почеше се људи један за другим осипати.

– И ја се заваљујем на царској служби – вели Јуре и глас му дрхти – и молим царске оружнике да тамо прикажу славном суду нек ми ’нако по закону и царском пилиграпу одреди пензију.

Тајна невоља Смаје Субаше

 

Приповијетка је објављена у Политици, I/1904, бр. 270. За живота пишчева више није била прештампавана.

___

Млад је и здрав Смајо. Весео је увијек и ни на што се не тужи. Куд год иде, пјева и јаше коња бијесно и силно, увијајући се на седлу као каква фитмија и готово кад га год сретнеш, увијек му је други коњ, млађи и бољи. Весељу, пјесми и лову нигдје краја ни конца!

– Никад бољег субаше! – хвале се кметови.

Откад је трећина постала, и откад су субаше пошле кроза села, честитијег, бескрајнијег и веселијег Турчина нијесам видио својим очима! – говорио је свак по селу.

– Кад нам је већ така судбина да морамо и субаше имати, нека нам драги бог поклони и у добром здрављу и весељу подржи нашег доброг и честитог Смаил-агу! – благосиљали су га са свију страна.

Сваког је кмета, и сиромашног и богатог, лијепо Смајо дочекивао код чардака. Сваком би испекао каву и напунио лулу дувана, а и чардаку су често стизале милоште и поклони од кметова: неко кокош, неко пиле, неко јање, неко опет лонац масла и чабрицу сира. Свега је понешто стизало, и Смајо је био задовољан с кметовима, а кметови с њим. Нико се ни на кога није могао потужити, јер би огријешио душу, а то није рад ни Смајо ни његови кметови.

Смајо се при процјењивању десетине заузимао за своје село, те десетар од њег није смио ни писнути. Колико би Смајо рекао да у једном стогу има „царевине“, толико је и било. Он је субаша Хаџи-Селим-бега Џинића, чија се ријеч још и данас уважава и поштује, па му је било лако чинити што је год хтио и желио. А Смајо је истински желио да свак буде весео и задовољан, да свак пјева и кликће, извијајући се као шева испод чистог и ведрог неба. Душа би га забољела кад би виђео тужно, невесело лице, и гледао би да га како било развесели.

– Де, ћоће, запали! – пружио би му одмах кутију. Мани се, вире ти твоје, мисли и думана! Запали, мајка му стара, па се малко разведри. – Све ће боље бити него што ми мислимо.

Онда би ударио у веселе и необуздане шале, које би и мртва уста на смијех натјерале.

Околна су села завидјела кметовима Хаџи-Селим-бега Џинића што таког субашу имају, а и бег се, нема вајде гријешити душе, очински бринуо за своје село, бранећи га од сваког зла и напасти. Мало је, врло мало таких бегова и спахија. Он је често излазио у село и одсједао у Смајину чардаку. Кметови би се сви скупили, и он би их о свему распитивао: како је љетина понијела, како су шљиве родиле, може ли се живјети, и напосљетку би оштро дигао очи и погледао Смају:

– А како ви с овим? Да ли вам је, бивакарце, добар?

– Добар, предобар! – гракнули би сви као једно грло. Ако нам мислиш нажао учинити и срце нам наше из њедара извадити, онда слободно мореш Смаил-агу дигнути из овог чардака! Његова пјесна и шенлук, његово чисто и поштено срце вриједи, беже, пола Цариграда. Откад је свијета и вијека, ’ваког чојека није сунце виђело!

Бег би се задовољно осмјехнуо и на поласку би турио Смаји прегршт ситне јаспре да разда кметовима.

У пошљедње вријеме био је Смајо нешто замишљенији, и сваке вечери, у велико вечерње доба, кад се уноћа и кад се све смири и обамре, јекне са чардака пјесма:

Соба ми је празна,
А постеља хладна,
Не могу да спавам,
Бећар сам,
Јадан!

Све се село избуди. Од торова узавру пси и чобанско подвикивање. Ноћ се затресе и уздрхти, чиста и ведра ноћ ране јесени! Смаје сутрадан не би било у чардаку, и кад би се послије неколико дана вратио, на лицу је лебдио дрхтав немир и нека болна, дубока замишљеност.

– Наш се субаша нешто млого промијенио – ишао је шапат од уста до уста.

– Нешто га боли и гризе. Савладала га је некаква потајна бољка и јад. Браћо моја, шта би то могло бити? – питали су се људи међу собом.

И Смајо је с дана на дан постајао мрачнији и замишљенији и чешће, много чешће, силазио у варош него прије. Одлази и враћа се, али га нико није питао зашто је то толико учестало његово путовање. Једнога мјесеца пред позну јесен остао је читавих петнаест дана у граду, и кад се враћао, пропјевао је обноћ кроз село, и то му је била као пошљедња пјесма. Једно десетак дана иза тога био је врло весео и са сваким се шалио, а послије тог времена сасвим се помрачи његово свијетло и весело лице. Усне се од дугог ћутања упише једна у другу, и Смајо као да онијеми. Кад би коју ријеч и проговорио, била му је горка као пелен, а тешка као олово. Ријетко је излазио међу људе. Непрестано је сједио на чардаку, туробан и замишљен. Често се тргне из мрачних и црних мисли, стресе се као да хоће некакав невидљив терет да збаци са себе.

– Тешко оном, по сто пута тешко, кога стежу невидљиви окови! – уздахне дубоко. – Што ућиних од себе, постове му његове!… „Купи ми, мој шећерни Смајкане, шамију, купи ми папуће, набави ми нову феређу, ова ми се много похабала“! Хај, хај! – уздахне још дубље и очајније. – Што ућиних од себе, слип ходио по дунајлуку! Е, вире ми турске – заклиње се сам себи и млата рукама као да је мало шенуо с памети. Е, вире ми турске и рамазана ми мог, да сам знао да ће иза оне онаке сласти и милошће доћи ова горћина и думан, волио бих скоћити у Врбас него ово доћекати!

Од веселог и плахог Смаје постаде једно биједно, намрштено и зловољно лице, које поче на сав свијет мрзити и викати. Стаде чак и прорицати да се примакао кијаметни дан – Страшни суд, јер се свијет искварио и испоганио:

– Ништа ово данас не ваља! Све је ово једна петљага и роспилук. Али нека, нека! Примиће се дан кад ћемо сви знати што смо и на ћему смо. Убрзо ће завриштити ћорав ђогат под ћоравим Османом…

Свијет се упрепастио, па се превија и крсти од чуда:

– Шта би чојеку, ако ко за бога јединог зна!?

Једног дана нареди Смајо слузи да сазове све момке који су се ове јесени иженили. Момци се сутрадан скупише пред чардаком, а он поче нешто бесмислено и неразговијетно говорити. Нико га није разумио. Он се горко заплака и, заносећи се у страну, јекну:

– Плаћимо и јаућимо сви скупа! Наша је несрећа и невоља дубока и црна ко кара-дењиз, и висока ко ово небо над нама!

Просјаци

 

Цртица је објављена у Политици исте године кад и претходне – I/1904, бр. 321. Није прештампавана за ауторовог живота.

___

Једног врелог, љетњег дана, враћао сам се са Сане. Подне је било поодавно прошло, а сунчана распаљена врелина никако да малакше. Сунце све оштрије и врелије припиче. Трамошљанска брда са прорјеђеном, ситном шумом пламте и преливају се у пуном, блиставом модрилу, а горе далеко преко њих дрхти у прозрачној сумаглици још брдовитија и врлетнија Врховина.

Коњ погнуо главу, па лијено, изнемогло каса и каткад немарно, преко воље, махне репом. С обје стране друма диже се маховинасто стијење из којег силно бије љетња спарна жега. Куд год погледам, нигдје жива створа! Све се склонило негдје у хлад, па дахће и жудно очекује кад ће минути ова досадна врућина.

Бијаше ме обладала тешка жеђ, а још је далеко Дундариште, у коме ме очекује као лед студен точак, који шиба и пљушти испод високих и танковијастих букава. Немилице сам гонио коња и, док би човјек попушио лулу дувана, био сам надомак точка, који се још од незапамћена времена зове Ајлучки точак.

Из приличне даљине угледах кроз лишће натоварено парипче и два човјека гдје се одмарају крај точка. Они су лежали потрбушке на сувом, сагњилом лишћу, а коњ је, привезан за букву, немарно цоњао одмахујући овда-онда репом. Кад чуше топот коњски, обојица се тргоше иза сна и почеше звјерати око себе. Један је био слијеп.

– Помози бог, људи!

– Бог ти помого, незнана делијо! – одазва се слијепац, а преко усана му прелетје чудноват осмијех.

– Одмарате ли се? – упитах ја кад се напих воде и привезах коња за једну букву.

– Одмарамо се и уживамо царску праву… ко и сви остали прошјаци и вјечити путници.

Обојица се нешто сашапташе. Вођ устаде и извади гусле које су вириле из једне повеће торбе с коња, а слијепац се промукло накашља:

– Како, господине? Како твоје лијепо здравље!?

– Добро, добро, слијепче. А како ви? Ми добро! – рече вођ ненадно и спусти гусле слијепцу на крило, па сједе крај нас. У нас, господине, међе нема. Цар је цар, па му се зна међа и граница, а прошјаку? Прошјаку, рођено моје, нема међе ни границе: пукло испод неба, па куд ти душа твоја жели!… А народ, добар па даје. Даје, брате, и капом и шаком, јер ми ’нако све лијепо и по реду…

– Е, немој тако! – претрже га слијепац. – И ми неђе зациганимо. Усићимо се, па нам се не да макнути од куће док нам се штогођ не метне у торбу и не пружи у руку. Тако, брате мој, говори! Немој… Што јест – јест!…

Ведар, јасан осмијех, пун радости животне заигра се око усана слијепчевих. Учини му се да му се у том тренутку шупље, унакажене очне дупље испунише сјајем и неизмјерним жаром среће и задовољства. Он се једнако осмјехиваше и пипаше по земљи, док напипа штап, па се одбочи на браду.

– Како ти је име слијепче?

– Андрија… Андрија Чојкадић.

– А оклен си старином?

– Оклен сам, питаш?

-Да.

– Како да ти кажем: старином сам и кућом са Мразова, а сад ми је кућа цијели свијет. Све је моје, а ја јопе свачији – рече и опет се чудновато осмијехну.

– Јест, господине! – забрсла вођ. Право велиш, Андрија: све је наше, а и ми смо свачији, или, ако оћеш, ничији. Суђено нам тако, па мирна Крајина…

– Вјере ти, слијепче, јеси ли задовољан судбином!?

– Богами, јесам, – одговори слијепац Јаким, дубоким гласом, у коме не бијаше ни трунка сумње. – Јесам, рођено моје! Задовољан сам… Испрва – право по души говорити – било ми је мало и жао, знаш, кад сам ослијепио, а послије: ништа! Све се то обикне и заборави… Прије него што ће ми се родити прво и једино мушко дијете, изгубио сам вид. Сви кажу: налик, Андрија, на те, и лијепо је ко златна јабука. Мене све нешто гризе и боли душа што немам очију па да га и ја погледам. Већ је и проговорило. Млого сам га размитио. Узмем га на крило, а он одма: „Цаца, цаца, ђе су ти оци?… „Мени то буде тешко и жао, па га тај час повргнем на земљу, а некакве ме мисли са свију страна сврзу и обладају. Шта туј! – поче се као од нечег Андрија отресати. – Тако ми је суђено од бога, па то ти је. Зар није тако? – викну и чврсто ме ухвати за руку.

По гласу и стезању руке видјело се да очекује од мене да речем: „Тако је, Андрија, тако! Суђено ти је, па шта можеш сад? … Ја то и рекох.

– А друго ми је све добро – настави више као за се. Не могу се ни на што потужити. Што добри тежак има, и нами пружи и дадне. Ваког народа нема надалеко. Само да оће већ једном бог драги и њему да провиди и просвијетли…

– О! – викну вођ и одмахну руком. – Народ добар, предобар! Накупимо свега: мрса, вуне, жита, гра, предива… Е, брате, свега! Ено пун товар! Свега имамо… Народ даје, а ми благосиљамо и молимо се милостивом богу за сав ’ришћанлук и нашу вјеру и закон.

– Па куд сте сад наканили?

– Горе ћемо Змијању – одговори мирно слијепац и поче оправљати гусле.

– Да, Змијању ћемо горе! Одсијече брзо вођ. – Змијање је млого блажно. Овце се сад почињу стрићи, па ће бити вуне до миле воље. Змијање нас одијева, а ови доњи крајеви ране и поје…

Вођ је и даље нешто причао и млатао рукама, а ја сам посматрао слијепца како оправља гусле. Руке су му пуне, бијеле и чисте, без жуљева; образи округли и једри, чело високо и малко намрштено, коса свијетла и црна као угљен, а очи…

– Андрија! – викнух.

Он не чу, јер се бијаше нешто дубоко забавио око гусала…

– Андрија! – викнух ја јаче.

– А? – трже се он као иза сна.

– Вјере ти, назиреш ли имало?

– Кад је врло ведро и топло вријеме, обузме ме нека жеља, некаква силна дрктавица од превелике радости. Учини ми се: видим, прогледаћу!

Он махну тужно главом и опет се ушути. Тешко му, види се, што га то упитах.

Вођ једнако брсла:

– Народ добар, предобар!… Али, богами, народ је нешто ови’ пошљедњи година нешто малаксо и у танке нити увео, па му није ни до чег. Свак се забавио о својој муци и невољи. Али јопе даје. Даје, брате, и капом и шаком!

Врућина бијаше јењала. Сунце почиње падати на заранке, просијавајући меко кроз лишће које се тихано и једва осјетно покреће и подрхтава.

Планина оживље. Чују се узвици пробуђених козара и говедара који крећу благо на попасак. Одјекују кроз шуму довикивања чобанска и потмула, пригушена јека звона.

– Андрија! – викну вођ. Јењала врућина. Да се крећемо! Далеко је Змијање. Загуди мало господину, па да се иде већ…

Слијепац усправи гусле на крилу и, дрхћући, превуче гудалом. Јекну болно струна кроз планину. Дрхћу прсти, јеца слијепчево грло и звуци се, меки и дубоки, разлијевају испод суморних, ћутљивих букава, које се пркосно небу дижу, обасјане и освијетљене изнемоглом свјетлошћу пошљедњих сунчаних зрака.

Слијепац заврши пјесму и пошљедњи звуци одјекнуше силно и бурно кроз планину:

Рани сина па шаљи у војску,
Србија се умирит не може.

Учини ми се да се од ових снажних и поноситих ријечи затресе планина, зашуморише букве и као да све око мене оживље и поче дисати новом снагом и животом…

Просјаци се дигоше и брзо изгубише у планини.

Папакало

 

Штампано у Политици, III/1905, бр. 670, а одмах затим и у Српском цвећу, II/1906, бр. 3. Ни ову цртицу Кочић није уносио у своје збирке.

___

Још као дијете, кад сам дошао у манастир Гомјеницу, затекао сам Папакала међу манастирским момцима. Он је био пола ђак, а пола момак.

У то вријеме манастир је био далеко на гласу са својих чудноватих калуђера, а још више с чудноватијих ђака и момака. Много су се приче причале и разносиле по нашој крвавој Крајини о некаквом Петру Лемуту, Мићи Шињори, Обраду Балабану, о Пивељи и Савељи, и о некаквом бијесном Морачи и Гарачи, а највише се говорило и причало о Ђурашину Папакалу. O гомјеничким калуђерима и о њиховим згодама и незгодама ишло је такође тајанствено шапутање од уста до уста по свој Босни и Херцеговини. Говорило се и упорно тврдило да њих не обара ни најроднија шљивова грана, нити их бије зрно, ма и златно било, из најбоље пушке.

Живјело се у то вријеме, како стари данас болно уздишу, веселим, безбрижним, пуним и једрим животом. За сопру се сједало око Митровдана, а устајало о Ђурђевдану. То је било као неко јуначко и витешко доба на мојој милој и љутој Крајини. Изумријеше старе делије, па нестаде и оног старинског живота за којим се данас толико много уздише. Чини ми се само да га чујем и осјећам у оним тамним и густим шумама, кад кроз њих заурличу силне вјетруштине.

Од свију старих делија и момака најдуже се у животу одржао Ђурашин Папакало. Он је био ко пошљедњи изданак оног старог кола људи и оног старинског времена и живота, на који се ново доба пакосно и заједљиво кесери и церека. Папакало је то болно осјећао и клонио се и нових људи и новог живота. Све га је ново болело и вријеђало. И кад пошљедњи његов игуман премину, он као да сасвим занијеми. Нови му манастирски настојитељ одузе кључе од подрума и амбара, забрани му да не прислужује кандила и да не чита више Вјерују на служби, које је он непрекидно пуних тридесет година читао. То је било његово, дугим годинама освештано право, које му никад није нико и никад порицао. Често су га болна на рукама доносили из ћелије у цркву да очита Вјерују. Кад очита, онда га опет однесу натраг у ћелију. То је био неки обичај, који се морао чувати и чувао се док се не појавише нови људи.

– Ти си, брате, празнослов и прост човјек – вели му нови игуман. – Сваку ријеч наопако изговориш. То данас више не иде. Па онда оно твоје: „Па… па… Вјерују . па… па… во јединога… „Два ти дебела сата треба док очиташ једно Вјерују, а данас се више не сједа за сопру о Митровдану а устаје о Ђурђевдану, ко што је то могло некад бити.

Папакало је скамењено ћутао. Иако су му старачке усне заигравале да реку коју ријеч, он их је грчевито стезао, јер се бојао да не рече што неприкладно и неразборито.

– Боже мој, боже, куд наше вријеме прође – уздахну и погледа изнад манастира у низ гробове у којима почиваху његови мили и драги другови. Настаде пошљедње вријеме. Дође оно: Устајте, ви мртви, да лијежемо ми живи.

Од тога доба Папакало је само шутио и у својој се ћелији молио тихо и скрушено богу да га прими себи. Бјежао је од свега, сваког, јер му се чинило да га свак попријеко гледа и презире. У цркву није одлазио, али се и даље борио за своја права: да на служби чита Вјерују. Сваке недјеље и празника, кад се чини служба, он стане крај црквеног прозора и пази кад ће доћи ред да се чита Вјерују. Кад чује ријечи из олтара на које долази Вјерују, онда се прекрсти и дубоко поклони, па настави читати… Тако је то ишло до смрти његове.

Ново вријеме је из дана у дан све јаче и немилостивије шибало својим снажним крилима на све стране и обарало старе обичаје и навике које од памтивјека владаху у овој светој обитељи. У манастиру се живот сасвим бијаше измијенио и преобразио. Нестаде оног богатог и искреног чашћавања и гошћења; не одјекују више страшни штуцови иза пуних сопара, нити се прелијева у оним крупним цариградским филџанима блистава и жута шљивовица од седам година. Мину, мину – све мину, и прође ко слатки дјетињи сан!

Папакала је нешто невидљиво стезало и гушило. Увијек је туробан, увијек замишљен! Не ради ништа, а у пошљедње доба слабо је што и јео. Преко дана не излази из своје ћелијице, која је препуна босиља, девесиља, јабука и крушака што му народ ко милошту даје о празницима и зборовима. O, како је то некад слатко мирисало и опајало, а данас ништа не осјећа, већ само из дана у дан уздише:

– Тешко оном, по сто пута тешко, кога стежу невидљиви окови!

Пролазе досадни дани, нижу се црне и тешке ноћи, а несретни Папакало, осамљен, увријеђен и понижен, копни и вене. Већ је сав изнемого и обијелио као овца. Нигдје никог да му каже бар коју слатку и утјешну ријеч! Он је са леденом језом у срцу осјећао како се све око њег измијенило: нигдје милости и топлог искреног сажаљења.

Биле су зимске задушнице. Кроз огољело и спржено грање звиждали су снажни вјетрови. Небо је било мрачно, а по земљи пукла страховита снијежна бјелина без краја и конца.

Папакало изашао на гробље својих старих другова, па иде од гроба до гроба и припаљује свијеће, али док једну запали, друга се угаси.

Вјетар звижди и трне свијеће, а у старом Папакалу распламтјела жеља да на свим гробовима својих другова прислужи не једну свијећу и да све горе у исто вријеме.

Ено га, прислужио је на гробу игумана Силавестра, проигумана Мартирија, јеромонаха Мардарија и дугогодишњег чтеца Симеуна. Али док је, дрхћући, припаљивао свијеће на шупљикавим и потамњелим биљезима Савеље и Пивеље, и бијесног Мораче и Гараче, већ су се све остале биле угасиле. Њега то болно дирну и учини му се као да из гробова игумана Силавестра, проигумана Мартирија, јеромонаха Мардарија и дугогодишњег чтеца Симеуна зачуше ријечи, пуне горког пријекора:

– Рабе божји, шта ти учинисмо за живота својега, те не прислужи свијеће на гробовима нашим! Сви те једнако вољесмо и лијепо живјесмо во времја живота нашего…

Он остави освијетљене гробове Савеље и Пивеље, бијесног Гарача и Мораче, и тихо плачући приђе гробовима игумана Силавестра, проигумана Мартирија, јеромонаха Мардарија и дугогодишњег чтеца Симеуна и прислужи свијеће на гробовима њиховим.

Онда припали и себи свијећу и леже између потамњелих биљега.

Уз тихано шумљење планинских вјетрова горијаху воштане и миришљаве свијеће и полагано издисаше једно јуначко и витешко доба на мојој милој и љутој Крајини.

Илица Одалица и Лазица Вуцалица

 

Објављено у београдском Дневном листу ХХII/1904, бр. 354, а затим тек у Целокупним делима које је приредила Зора Вуловић 1932. године

___

Надалеко су чувени Илица ’Одалица и Лазица Вуцалица. Па ко су они кад су тако разглашени? Илица ’Одалица и Лазица Вуцалица су пошљедњи тужни остаци многобројних сеоских трговчића ’одалица. Много је њих било за турског суда. Као што свега старог полагано нестаје, тако су се и они из године у годину све више губили. Калаба, Шобота, Белемез, Торбица и многи други данас више не „’одају“. Торбица је носао меку робу. Осим тога куповао је и прњу. Оптужише га да вара жене на поњави, те му, сиромаху, „котарски уред као суд“ одузе дозволу. Тако је и с другима било.

Многи су они можда и помрли. Многи су се опет забили у наше касабице, те се зими уз какву сиромашну, али обично подебелу удовицу паре, а љети раде у башчи код богатијих газда. Неки се још нису оставили трговине, већ купују старе ствари па их препродају. За Белемеза кажу да је негдје у Посавини отворио дућан, па само прњу и кости купује, те их по машини некуд у свијет шаље.

Од свију ових трговчића што их ја тубим, најстарији је Илица ’Одалица. Већ пуних четрдесет година бори се он с планинским мећавама, вјетровима, кишама и вересијом. „Вересијо, вересијо, у гроб ћеш ме прије времена оћерати!“ Лазица се неке године почео за њим вуцати, те га прозваше Вуцалица. Друкчије се они зову код „котарског уреда као суда“. То свијет не зна, па не знам ни ја.

Не мрзе се. Увијек заједно иду: Илица напријед, а Лазица за њим. Само кад се напију и посваде онда се растану, али гдје се први пут виде, ту се и умире. Од села до села, од збора до збора, од цркве до цркве, од куће до куће, ходају они и носе робу. Имају они као год и попови свој крај, своја села куда пролазе и проносе робу. У друга села неће ни да завире, јер их тамо свијет не зна, нити знају они свијета.

– Сто пута сам каз’о да се држиш свог села, будало једна! – грдио је Илица Лазицу, јер је био зашао у непозната села, те мало није платио главом.

Лазица је извадио дозволу од котарског уреда као суда, а Илица је само поднио с молбом ферман, који му је још султан издао, котарском уреду као суду, да га славно исти потврди и мурлеише. „Котарски уред као суд у Б. Б. није обнашао удовољити препокорној молби Илице Н. званог ’Одалице, ходајућег ситничара, већ му на основи фермана Његовог Царског Величанства Султана милостиво подиељује нову дозволу“. Поврх свега тога Илица носи још и дан дањи султанов ферман у великој пртеној кеси, у којој и паре држи. Кад год одријеши кесу, погледа у ферман, па уздахне: „Мој вермане, мој златни земане!“

Дају много и на вересију, па их и свијет добро пази и свака их кућа лијепо дочека кад пану на конак. Што у једног има, можеш наћи и код другог: керице, рудице, мавеза, ризе, оптоке, свиле, бројаница, ђинђува и многих других ситница и керевека. Продају они и бољу, дуплију робу: чивит, без, косе, брусове, каву, шећер. Соли немају. Гдјекад им у бисагама можеш наћи и по два, три кила бијелог или црвеног дувана, иако су на то заборавили извадити дозволу.

Много су они препатили и много штошта доживјели. Надалеко и нашироко причају се и проносе њихове многобројне згоде и незгоде које су их сналазиле у дугом низу година њиховог бескућног и луталачког живота. Нарочито се Илица ’Одалица свагдје хвали и поноси својом кабастом тежином и дубоким, свјежим досјеткама.

Ја ћу вам, драги читаоци, овом приликом, како се то већ обично каже, испричати једну такву цртицу Иличине досјетљивости.

Било је то прије десетак година, на вашару у В. В. Показивали су у једној комендији најдебљег и најтежег човјека на свијету.

– Извол’те унутра за видети најдебло и најтешко човек на цело свет! Извол’те, извол’те! Господа плаћају сексер, госпоје грош и маријаш, ђаци и војници само пет марјаши! Извол’те, госпоја! – окрену се комендијаш једној сељанци.

– Потпрни се ти, мој драги, са својом капом а немој са мном! – рече застиђена сељанка, па се изгуби у свијету.

Илица се прогура кроз свијет.

– ’Ајде, извол’те господин газда, унутра! – виче му комендијаш.

– Је ли ти, Швабо, шта би ти рек’о за овог побру? – испрси се Илица и уприје прст у се. – Како би ова роба могла код тебе проћи? А, мајка ти стара, жито ти родило?

– Извол’те, извол’те – само још данас.

– Чекај мало, Швабо! Сабур, жито ти родило! Народе! – окрену се Илица свијету што је стајао иза њега. – Народе, чуј и почуј! Овај нас Швабо, жито му родило – вара! Ја сам тежи и дебљи од оног његовог чојека, јер мене ни царски кантар не море поднијети! Не бацајте узалуд паре!

Престаде свијет улазити у комендију. Видје комендијаш да не остаје ништа друго него да се Иличина воља испуни: да се потегну на царском кантару.

– Не могу ја тако лако свога гласа упуштити! – вели Илица. – Да се потегнемо на царском кантару!…

– Тако је! – повика свијет. Што би ми њему давали паре џабе!

Ето га! – викну народ кад угледа најдебљег и најтежег човјека на даскама пред комендијом како се рукује са Илицом.

– O, грдна рано, да су оно два прасца што би чојек за њи’ силне паре згрн’о! – насмија се неко.

Дуго су нешто разговарали. Илица се окрену па викну:

– Народе, добро отвори очи! Још су нешто ћућорили. Слеже се свијет са свију страна.

– Е, народе мој, жито ти родило! Ето, видио си и брез једне паре најдебљег и најтежег човјека на цијелом свијету! – викну Илица и изгуби се у вашару.

Чврко

 

Цртица је објављена у листу Дан, II/1906, бр. 1 и није прештампавана за Кочићевог живота. Није ушла ни у Целокупна дела Кочићева 1932. него тек у његова Дјела I. 1951 (приредио Н. Милићевић).

___

Иако му то није било ни име ни презиме, у селу га је свак тако звао. Али му то нико није смио у очи рећи. Говорено му је тако иза леђа, а никад пред њим.

Уз пошљедњу буну дошао је неоклен отуд из дубоке Крајине с једним братом, кога су му убили сережани у оно прво мутно вријеме, кад је од сережанске пушке пропиштало материно млијеко наших отаца и наше старије браће.

Страшно је то вријеме било! Ми, тадашња дјеца, ми се још и данас сјећамо тога, и данас као да кроз нашу душу струји и пишти оно жалобитно цвиљење и кукање наших матера и сестара кад сережани у поноћи дигну човјека из куће и поведу касарни. Ми се и данас сјећамо оних страшних људи у црним, чованим хаљинама и црвеним капама, који су говорили нашим језиком ачећи се и заносећи мало на њемачки, да би се оцевима нашим и мајкама нашим чинили страшнији, важнији и ученији. Нама још никако не излази из памети она груба звјерска, полублесаста лица, која за вјечита времена проклеше мајке наше и наше сестре. Нама се чини као да и данас слушамо негдје у даљини ријеч њиховог цвиљења, кукања и проклињања.

Чврку и брата му једне мрачне и кишовите ноћи дигоше иза сопре, свезаше у тешке лисичине и одведоше касарни ти исти сережани. Зашто, још се ни данас не зна, нити ће се икад знати.

Кроз густу и црну помрчину разлијегали су се ударци тешких, окованих кундака уз дубок, протегнут јаук:

– Немојте, браћо! Немојте, браћо, ако за бога једног знате! Једна смо вјера и једна крв… Јаој! – ломило се испрекидано запомагање пољем испод села, праћено силним звиждањем планинских вјетрова, али из села није их пратило жалостивно лелекање као друге, јер немађаху никог од родбине и својати.

Друге вечери након ове страховите ноћи стајао је Чврко сам, без брата, на кућном прагу, сломљен и сатрвен, са неизмјерним болом и распламћелом мржњом у души. Одједном се трже из дубоког премишљања, узе с верига котао воде, сали на огњиште и суну у ноћ.

Од те вечери његова је кућа стајала накрај села нијема и пуста, затворена мртвим коцем.

Он је пошао по најму, али се ни у једног домаћина није могао дуље времена задржати. Не прође ни петнаест дана, а он ће домаћину:

– Имам ли ја штогођ да примим од тебе?

– А што?

– Тако, оћу да идем.

– Куда?

– Не знам ни ја, али оћу да идем, куд било…

Послије је радио на надницу, па би често пута у пола дана остављао посао и тражио да му се плати пола дневнице, те би пребацио преко себе гуњ, и одшврљао некуд у свијет као метиљаво бравче.

Свијет је само слијегао раменима и шутио. Кад би се он гдје појавио, свакога је обузимала некаква језива слутња. Свак га се је клонио и бјежао од њега као од какве нечастиве напасти.

– Овај чојек нешто крупно и тешко носи на својој души! – шаптала су уста устима која нису знала за ону страховиту, мрачну ноћ.

Чврко је само шутио – шутио и о нечем премишљао.

Кад падне звјездана планинска ноћ, он се изврне на траву и дуго, дуго гледа у небо и звијезде, и све му се чини да кроз ноћ чује оно запомагање и јаук, кад му брата у немилој помрчини нестаде.

Његова кућица накрај села, затворена мртвим коцем и обливена пуном свјетлошћу дизала се као каква авет, и он је из ње слушао сваке вечери пријекорне и грке ријечи, које је он једини разумио. То га је једном дубоко дирнуло, заболило и подстакло да изврши оно што од давних дана носи на души својој. И те ноћи њега нестаде негдје.

Чврко је сједио као и увијек на трави, зурећи укочено у модре, планинске врхове, поврх којих се дизаше немарно пун, крвав мјесец. Кроз освјежавну мјесечину хујило је тихо и меко, тајанствено и језиво шапутање, које обузимаше и опијаше душу његову. На највишој јели према њему дрхтала је у суморној свјетлости крвава глава са црвеном капом на којој се тужно прелијеваху блистави знаци некадашње снаге и моћи.

Мрачајски прото

 

Приповијетка је први пут објављена у загребачком Новом Србобрану 1903. (бр. 243), а затим у II књизи Кочићевих приповиједака „С планине и испод планине“, издатој у Загребу 1904.

Тодор Крушевац у својој монографији о Кочићу говори и о прототипској основи овог Кочићевог лика. „Мрачајски прото је живео, како је причао сликар Перо Поповић, у селу Славићки, где и данас има дрвена црква у којој је служио. Сачувана је и једна клада, срезана у облику столице, на којој је прото седео док је исповедао свет. Тврди се да су за турског времена сељаци неколико пута ноћу преносили цркву с једног места на друго, да би је Турцима приказали као чудотворну. И заиста, Турци су је оставили на миру.“ (Т. Крушевац: „Петар Кочић“, 1951, стр. 97)

___

Кад ме баш толико молиш, ето, хајдемо, па шта нам бог дадне! – поче Стевица, син попа Јове, жилаво и окретно момче. – Не знаш ти још какав је то човјек, да бог милостиви сачува! Никог не воли, никог не трпи, ником не вјерује. Мрзи на сав свијет, а на родбину, чини ми се, највише. Отјерао је сина од себе, а попадију је толико тукао и мучио док неке године од тешких убоја не умрије код кћери у Божићима.

Сваку жену зове Ђурђијом. Пакосно се и заједљиво слади тим именом, у ком се нешто подругљиво, ниско, нечасно крије. „Дијете, дијете, чувај се сељачкије’ Ђурђија, Христос и ’ убио! Ђурђија је Ђурђија! Удри Ђурђију, криж јој Шокачки!“продере се и силно задрма косматом, подбулом главом, кад му се парохијанин потужи на жену.

Од давнина се не може с нашом кућом. Због нурије гонио се много година с мојим дједом, и силно га је, кажу, мрзио, па и оца мрзи као Турчина, више него Турчина! Од велике мржње и пакости никад неће проћи друмом покрај наше куће, кад се враћа из парохије, иако му је много ближе, већ околиши по по сата и иде странпутицом. „Зар ја да идем путом куд пролази проклети, куљави, паклени Џибо!“ Џибо, Џибовина, тако зове оца, а дједа зове Џибукардом.

У парохији нити ће гдје ноћити нити шта окусити. Ни воде неће да се напије из туђе руке. „Не вјеруј ришћанину! Превариће, слагаће, облагаће, украшће, небо га убило!“ Док сврши вјенчање, крштење, опијело или што друго, одма на коња, па кући. Код себе не да никоме преноћити. Сам владика да дође, па ништа!

Кажу стари људи да је за турског суда само једанпут био у граду, а откад је Шваба ушао, не сјећају се да су га икад видјели. Много су га Турци мучили и једном су га хтјели код Шибића чардака на колац набити. Други су му пут пријетили да ће га на ражањ натаћи и уз ватру као вола припећи, а трећи су га пут свукли гола и држали два дана у тешким, гвозденим букаријама под врелим сунцем уз разбукталу ватру. И данас се на то тужи и вели: „Стари, крепали Џибукарда, Ђурђије и ришћани криви су томе, небо се над њима проломило!“

Не држи слуге. Све сам ради. Кува, пере, намирује коња, тимари га и чисти. Коњ му је као ала! Кад га узјаше, завришти и закопа ногама. Размитио га је, и воли га више него ишта друго на свијету. Још има једног пса. То му је, како кажу тежаци, сва сермија и родбина. Ено му се већ види кућа кроз воћњак! – викну Стевица, и глас му као мало задрхта.

Облачан, влажан, тежак дан. Свјетлост слаба, мутна; топлина се не осјећа иако је љето. Стевица се задихао и уморио од причања, па тромо ступа преда мном уским, утабаним путићем, који се као испребијана змијурина вијуга испред нас кроз засијане њиве. Тешко, густо, овлажено жито мрачасто се прелијева и повија. Зрела, једра зрнца са уздрманих класова круне се и просипају по обући. Преплашена препелица негдје се у разору залепрша, дигне на крила, па се опет скрије у бледуњавожутом житу, из кога бије влажна, пријатна свјежина.

– Богами, брате, мене лијепо страх! – трже се Стевица кад се у близини пред нама, на једном брежуљку, указа врло висока, дрвена кућа, под којом су се видјела врата од подрума с тешком, челичном бравом.

– Што?

– Не знаш ти, кажем ти, још какав је то створ! Можемо и настрадати. Истина, он мене не мрзи као оца, али…

Што се више приближујемо Стевица све немирнији, све се више мијења у лицу и плашљиво обазире.

Уђосмо у авлију. Нигдје живота. Мртва, дубока тишина. Све пусто, суморно, тешко. Само негдје у пчелињаку брује потмуло и уједначено пчеле, и тек каткад по једна, по двије прозује покрај нас, па их нестане иза дрвених, укочених стаја, које нас као хладно, презриво, зачуђено погледају.

– Да ли је код куће? – прошаптах.

– Ја мислим, да јест – одговори Стевица једва чујним, уздрхталим гласом и поче ме гурати руком, кроз коју је струјило тихано дрхтање. – Хајде ти напријед!

Приближих се лагано на прстима и извирих иза горње стрехе. Код куће је! Поднимио се на обе руке и одбочио на голе, сувоњаве лактове, па укочено, блесасто зури у нешто пред собом. На коштатом, подбулом лицу и у мутним, престрављеним очима огледало се нешто немирно, растргано, нешто тешко, суморно. Сиједа кесераста брадица у нереду, а коса с понеким црнкастим праменом, замршена, масна, разастрла се по широким, угнутим плећима.

Трже се као иза сна, као иза дубоког, тешког сна, дохвати кутију, смота цигару, припали је и поче пушити. Отпуши неколико димова, па поврже цигару на брвно крај себе, гдје их је још једно десетак лежало, само мало отпушених. Онда тешко уздахну, опет се подними и нешто се дубоко, дубоко замисли.

Наједанпут устаде и поче немирно горе и доље ходати по диванани. Нешто је у себи шаптао, тешко, уморно превртао очима и млатао рукама, као да се с неким препире.

– Е, јадни и чемерни прото! – викну промукло. Покрадоше те, отеше ти све… Ономе си псу јуче крстио дијете… Јеси ли де?! Данас ти рече паре донијети, па, ето, видиш! Ама не вјеруј ришћанину, сунце га небеско сагорило!

Од силне мржње, пакости, злобе, сав се тресао и дрхтао. Умири се и сједе. Смота нову цигару, отпуши је мало, па је полагано спусти међу оне остале, те се опет одбочи на руке и замисли.

Изађох иза стрехе, а за мном Стевица.

– Помози бог, оче прото! Он се преплашено трже и унезвијерено ме погледа, силно, страховито ме погледа:

– А ко си ти?! Оклен си? Шта сам ти крив?!

– Помози бог, оче прото!

– Ама, каква си ти вјера?! Шта ћеш ти од мене? … А куд си ти пошо, Џибићу?! – писну, као да га нешто уједе за срце кад угледа Стевицу иза мојих леђа. Је ли те то посло куљави Џибо да се мало, знаш, наврнеш код проте: да видиш је ли крепо? Ако није крепо, бива, да га упиташ кад ће, а? Џибовино, Џибовино, шјеме ти се умело!… Ама, шта ће те ви, људи, од мене?!

Глас му је злобно, пакосно грмио, а кроз рапаво, промукло грло, пробијала је дрхтава узнемиреност.

– Па онако смо се, оче прото, мало наврнули…

– Ама, како сте ви ушли да вас пас не опази и не залаје?… Нећеш више ни залајати, Џибовина ти се меса на Божић најела! – загрми, суну у собу, излети с пушком и, у трку, посрћући, изгуби се иза куће.

Стевица поблиједио, па дрхће као прут. Очи му се укочиле од страха.

Пушка грмну, пас скикну!

– Тако! Кад проту не знаш чувати, који с тобом залогај братски дијели, а ти сад носи поздрав у пако старом Џибукарди! О-о! Ама како су могли ући?! – чуди се и, узбуђен, узнемирен, потресен до дна душе, хода по авлији, носећи у руци задимљену пушку. – Неко ми и звоно скино с авлијскије’ врата! – врисну, упути се, дрхћући, вратима и стаде снажно теглити за дебео конопац, који ми нисмо ни опазили кад смо ушли. Конопац је био везан за кућни комјен.

Залупаше повелика, крупна, јасна звона са свију прозора, врата, и са чађавог кућног комјена. Сва су звона вјешто била повезана једно за друго. Он стао, па љутито вуче за конопац, а звона циче, јече и потмуло се разлијежу.

Остави авлијска врата и стаде отварати стаје, мумлајући нешто кроз зубе. Кад год коју стају отвори, а звоно изнад врата цикне. Кад све обиђе, умири се мало, уђе у подрум и поче се разговарати с коњем, који радосно зарза кад се врата отворише.

– Магајце један! Како си ми, како си ми, магајце један! Нијеси ти коњ, већ онај вејити, вејити магајац! – тепа му, и чује се како га милује и лагано удара по сапима. Сад ће теби твој прото дати соли, па дати зоби, па те онда лијепо напојити и истимарити. Воли тебе твој прото, магајцино једна стара! А зељова! – раздера се и стаде љутито, злобно шкрипити зубима. Њега је прото опремио да носи у пако старом Џибукарди селам ама максуз селам, што балије кажу!

Кад напоји и намири коња, уђе у собу, остави пушку и изиђе на диванану.

– Ама, што сте ви, људи, дошли? Ја тебе мало ко и познајем – окрену се мени и наднесе руку над очи. Ти си…

– Јесам, јесам, оче!

– Е, па, ето, шједи кад си дошо. А, закона ти, ђе се нађе с тим Џибиним пашчетом? … Шједи, шједи, па ћемо попити каву, па свак за својим послом! Шједи и ти, Џибићу, кад те већ ђаво донио. Шједи, Џибићу, шједи, мјесто се прошјело под тобом! Твој ми је ђед о глави радио, па отац, па сви твоји, али ево им!… Млого ми је – обрну се мени и пружи ми млин, пун несамљевене каве: – Самељи то, снажан си, видим, па ћемо попити каву, па свак за својим послом! Млого ме је, кажем ти – уђе у кућу, клекну на кољена и поче распиривати ватру. Млого ме је, кажем ти, Џибо – диже се и пође у собу. – Ђе ћу сад наћи ђезву, вилџане, шећер? А! Ево и’! – чује се из собе. Млого ме је, кажем ти – настави излазећи – Џибо облагиво и код владике и код овог швапског суда. Ама мрачајски прото, ако ’ш, мало бенда и владику и овај суд… Не гледај, Џибићу! Што звјерњаш по соби, а? Има прото свега у својој кући, немој мислити да нема… Јеси ли самлио већ? – издера се на ме.

– Јесам, оче прото, јесам! Изнесе каву. Почесмо, ја и он, пити.

– Оче прото, ули-де и Стевици један филџан.

– Јеси ли ти господар у ’вој кући, или је прото мрачајски?! – диже помамно главу и извјери се. Пи ту каву, пи! Немој туј ко будала каква заврзивати… Види ти њега! Он да мени заповиједа! Данас га први пут донесе ђаво, па већ се направио ко неки господар у мојој рођеној кући.

– Ама, није, оче прото, већ…

– Шта није, шта?! Е, е! – стаде се пакосно кесерити. Да је ово отров, налио би му и десет вилџана а не један – нек цркне пашче!… Да је теби знати колико је мене његов ђед, па отац, па сви његови мучили, облагивали, пањкали и код турског суда, и код овог швапског суда, и код владике, и код људи!… Али се мрачајски прото једанпут страшно осветио старом, крепалом Џибукарди! – шкрипну снажно зубима, поврже филџан, па устаде и поче ходати, млатајући рукама. Почуј-де, момчићу! Отишо ја једног дана у нурију да вјенчам једну сељачку Ђурђију. (То је било за султановог наџака.) Она моја Ђурђијетина остала сама код куће. Враћо сам се покасно из села. Прилазећи кући, чујем из собе Ђурђијин кикот и некакав мушки глас. Свежем коња за плот, скинем бисаге и кубурлуке, па се пришуљам пенџеру: Џибукарда с Ђурђијом! Кикоћу, говоре и уговарају, како ће ме и кад ће ме са свијета смакнути. O, небо вас убило! – врисну, и сав се од љутине затресе, јер се толико био занио у говору да му се чинило да сад гледа пред собом Ђурђију и Џибукарду и слуша како се разговарају. Поврати се из дрхтавог заноса, па настави: – Тргнем пушку из кубурлука: оћу ли пуцати, мислим се. Дуго сам премишљао, док ми нешто не суну кроз главу. Уђем у кућу, снимим с тавана три вијенца оније љутије, црљеније паприка, закључам врата на соби, намакнем капке на пенџере, па онда, како се вуруна споља ложи, турим оне паприке и пробијем пет, шест лончића на вуруни, затворим је сачом, а и тутунлук подобро зашушкам да дим не пролази. Ја кад се распали паприка, ја кад поче праштити, ја кад стаде Џибукарда с Ђурђијом играти и пјевати! „Oтвори, побогу брате!“ – пишти Ђурђија ко змија у процијепу. „Oтвори, оћорависмо! Помагајте, људи, поцркасмо!“ – „Oче и у Христу брате, тако ти свете причести и часне трапезе, отвори!“ – преклиње Џибукарда и таба по соби ко каравлашки међед. – “ Отворићу, отворићу, док се вјенчате, и док мени Џибукарда, ’нако и спрема се, опијело очата. Вјенчасја раб божји Џибукарда, раба божја Ђурђија!“ – смијем се ја и раздраган одам испред собе. И данас ми се чини да ми је то био најзадовољнији час у животу!

Престаде и, сав блажен, задовољан што је имао то коме испричати, сједе на праг.

– То је ђед тог пашчета, ако почем нијеси знао. Крено је давно – додаде заједљиво и злобно погледа Стевицу, па поче сркати већ охладњелу каву.

– Па шта би са њима, оче прото?

– Кад је паприка сагорила, отворио сам врата и избацио сам и’, онесвијешћене, пред кућу, онда сам, по обичају, свршио вечерњу, закључо кућу и лего спавати – рече мирно, без искре узбуђења, и припали цигарету.

– И ти си, како велиш, и како чујем, много трпио и патио?

– Јесам. А што је теби за тим? Што сам препатио, не казујем свијету! – издера се осорно, одбочи на лактове, спусти обрве, па се удуби свом снагом у некакве црне мисли и укочено се загледа у западно небо.

Вече се примиче. Сумрак се, као крадом, шири, а сунце лагано, боно, величанствено боно, за планинским врхунцима издише.

На подужем дијелу западног неба пружили се тамномодри облаци, испросијецани оштрим, при крајевима зашиљеним пругама, које се црвене као усијани челик. Из раздробљених, испреметаних, пећина, избија отворена, свијетла црвен попут распаљене ватре усред црне, бурне, јесенске ноћи. Преко црвених пруга и оне чудновате, пећинске ватре превукоше се тихано мрачни облаци, и цијело западно небо чињаше се као огромни, дебели, тамни застор.

Сутон се све више смрачује, и као да лагано шушти, обавијајући све пода се у дрхтаво, нијемо, ледено ћутање. Све ћути и дрхће; све се спрема на миран, угодан починак, да у заносном, слатком ћутању проведе кратку, влажну, миришљаву ноћ. Одасвуда бије влага. Вече мирише и разлијева око себе сладак, опојан мирис. Мирише сазрело жито, миришу модре, набубриле шљиве кроз поблијеђело, поспано лишће, мирише милодув и босиље – све мирише и одише снажном, опојном свјежином, а у меком, слађаном шуштању изумиру пошљедњи, дрхтави одјеци тешког, уморног, дневног живота.

Прото се трже, погледа у ноћ, задрхта и престрављено се стресе. Клисну у собу, скиде пушку с клина, пребаци је преко себе, а дугачак нож задјену за појас, па нас оштро, сијекући очима погледа и узнемирено, дрхћући прошапта:

– Дјецо, црна је ноћ на земљу пала. Свак себи! Тражите конак!

.

СИМЕУН ЋАК

Мејдан Симеуна Ђака

 

Трећу приповијетку Кочићевог циклуса о Симеуну Ђаку објавио је најприје Српски књижевни гласник, IV/1904, књ. II, бр. 3, а затим ју је писац унио у III збирку приповједака „С планине и испод планине“ (Београд 1905).

У причи се више пута помиње „бањалучки трбушати Ликота“. Ријеч је о митрополиту Евгенији Летици, који је у борби за црквено-школску аутономију заступао владино гледиште, те га је Кочић због тога оштро исмијавао. Због ових инвектива надлежни органи управе у Сарајеву разматрали су и могућност евентуалног кривичног гоњења аутора, (Видјети Крушевчеву биљешку у I књизи Сабраних дјела П. Кочића, 1967, стр. 289)

___

Тишина. Само котао кврца, и каткад варница прсне, па се као у љутини распршти и утрне. Кроз поразбијане црквене прозоре шири се тежак, загушљив мирис од зејтина и тамјана и мијеша се с млаким ракијавим задахом који се диже поврх узаврелог котла.

– Дај ми кажи, Мићане! – трже се мајстор Глишо као из дубоког премишљања, примаче се ватри, истресе лулу о длан, па је опет напуни и метну угљен… – Дај ми кажи, Мићане, мореш ли икако знати што Симеуна не закалуђерише? Ето, рећемо, служиш већ пуни тридесет година калуђере, па ћеш то, ја млим, боље знати него што други. Е да вамо речеш да није учеван, јест брте богме, дупло, кабасто учеван! Ено у намастиру има макар два товара књига, па коју гођ отвори, зна у њој, на моју душу, ко и сарајевски владика, а да и не мећемо у рачун овог бањалучког трбушатог Ликоту, што носи шкрљак ко и сваки швапски шикутор, срам га и стид било Кристова лишца!

– И ја се, људи, томе чудим: шта би то могло бити по сриједи? – чу се неко иза каце, па зијевну и стресе се.

– Е, мој брате, учеван велиш! Он вамо учеван јест, ама није све ни у науци. Сјарниде, Глишо, тај угарчић!

– Јунаци моји, ја би реко да је томе ракија највише крива?

– Оно да… додуше… нако по прави… Ја не знам, – завија и заплеће Мићан.

– Ракија, Мићане, ракија! Немој завијати. Часног ми крста, не крстио се њим већ клањо ко Турчин или носио шкрљак ко трбушати Ликота, срам га и стид било Кристова лишца! – ако Симеун није досад попио толико ракије да би се на њој, кад би се пуштила кроз бадањ, могло самљети двадесет улчека сирове зоби!

– Ти, мајсторе, увијек прегониш! – љутну се Мићан. Двадесет улчека сирове зоби! Не гријеши, болан, душе!

– Не гуди ни ти, Глишо, баш тако дебело! – чу се онај иза каце и опет зијевну. Пију, а и пили су, драгости моја, и други. Или је покојни Силавестар пио, или је жив роб није пио, па га јопе заигуманише, па запроигуманише, док га чак и не зајермонашише. Шта ти велиш, Мићане?

– Боље да и то раде него да носе шкрљаке и да се по Бањој Луци шајцају са швапским роспијама ко трбушати Ликота, срам га и стид било Кристова лишца! И то ми је владика и један Кристов свјештеник! – викну мајстор Глишо и презриво пљуну.

Мићан их погледа мрко, дебело, па мирно, као с неком тугом настави:

– Буд је њему његова крива, ћуд! Он ће шјећети с тобом, разговараће се, братски ће се љубити и грлити, онда ће скочити и, подвриснути: „Стој! Буди мене миран!“ па ће те на мртво име испребијати, ако је јачи. Крошто, зашто, то нек сам бог зна. А право, по души кад будемо говорити, мекана је срца и податне руке: залогај би чојеку из уста дао. Нема вајде крити, воли, браћо, и да мало удари у страну кад што о себи говори. Али његова лаж, његове, оћу рећи бешједе, нијесу ником на штети.

– Какав је да је, наш је! Драг нам је. С ону страну цркве чуше се промукли гласови, одјекнуше потмуло кроз цркву, разлише се и тихано, дркћући изумријеше у врховима четвртастог звоника и обло сведеног кубета.

– Ето и’, на моју душу, котлу! – трже се Мићан као да га нешто за срце уједе и устаде са стоца.

На авлијском зиду више котла затрепери свјетлост од свијеће, па се заигра по котлу, док се и по нама не расу. Изнад олтара према ватри указа се Сопронија Лубурић Кнежопољац, проигуман од намастира Гомјенице и Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице. Огрнули некакве старе, лисичином постављене ћуркове, испријечили подугачке чибуке, па иду и помало посрћу, а ђаче пред њима носи дебелу, воштану свијећу.

– Добра вече, ктитори и приложници сија свјатија обитељи и всего мира!

– Бог добро дао, оци наши дуовни! – одазваше се сви и поскакаше на ноге.

– Ракијо мајко! – прошапта неко у мраку.

– Ама, ви се нешто заговорили о Симеуну и о старим калуђерима, па чусмо… Не да нам се спавати… те дођосмо да… – заплеће језиком отац Сопронија.

– Не шједај, Симеуне, на ту клупу! – викну Мићан и подмаче му свој столац да сједе. Малоприје нам се неотице просу ком, па је, прошћеш, мокра.

– Није ни он најсувљи, – промрмља неко иза каце.

– Шта ви то причате о мени? – учини се Симеун као да и не чу што онај у мраку рече.

– Збиља, брез шале, шта ви то причате о мом Симендашу, о мом старом делији и бранитељу ове обитељи и ове наше свете Ћабе? – рече врло меко, готово побожно, отац Сопронија и сједе на праг од подрума. Ја најволим на прагу…

– Од подрума! – додаде неко из мрака.

– Ама, ко то вечерас непрестано надовезује и бронда у мраку?! – разгоропади се Симеун, скочи помамно са стоца и живо сијевну очима. Часне ми трапезе, ја ћу ш њим вечерас морати подијелити мејдан ко бирземаниле с Асан-бегом Чеком од Сане, па коме бог и срећа јуначка вољадне!

Једва га умирише и свладаше да не подврисне: „Стој! Буди мене миран!“

Мићан им, и њему и оцу Сопронији, наточи по чашу ракије. Слетише са свију страна Симеуна да им приповиједи како је дијелио мејдан с Асан-бегом Чеком.

– Ви оћете да вам то приповједим? Е, моја дјецо, истрово је Швабо свијет, испоганио и превјерио. Ушла у народ некаква невјера и проклетство. Нико ником не вјерује, па се бојим да и ви мени нећете вјеровати…

– Јест богме, Симеуне! Пошљедње је вријеме настало, видим ја. И владике почеше ко и шикутори носити шкрљаке и шајцати се по чаршији у по бијела дана са швапским роспијама, стид и’ и срам било Кристова лишца! – уздахну мајстор Глишо и опет презриво пљуну.

Послије дугог мољакања и устезања, Симеун изврну чашу и поче:

– То је било прве неђеље иза укопације а управо на неђељу дана пред овај мој, ако се почем шјећате, зулум у Бронзаном Мајдану, кад сам оно нако по старинским мало преплашио Мајданце и покупио нешто намета. Устрија је, ко што знате, била већ заступила. Швапски солдати изашли с једним капетаном на Кадину Воду, поразапињали чадоре, па нако ћуте. Свијет се био мало смирио, али још, штоно веле, заудара кокија од барута. Тако то потраја једно два, три дана, док повикаше: „Ето, вели, Турака Крајишника на Бању Луку! Ето и’, кажу, ко на гори листа!“ Једни ће, чује се, ударити, под Дервишагом Поздерцом, преко Полоја, па на Бронзани Мајдан, па онда већ преко села доље на Бању Луку; а други ће – Нали-де, Мићане, још једну чашу оцу Сопронији! – А други ће, под Асан-бегом Чеком, кренути са Сане уз Козицу, па ће пријећи на Томином Мосту преко Гомјенице и ударити на намастир. Туј ће, поговара се, уватити конак, вечерати, шенлучити, па онда, управо пред зору кад се дијели дан и ноћ, запалити цркву и кренути на Бању Луку. Тако се у оно вријеме новтало и говорило, и ово вам је, дјецо моја и Србови моји, ко једно историческо збитије.

Свијет се јопе узнемири. Почеше људи склањати нејач и сермију у збјегове. Свеједно вам је, браћо, било ко кад чојек иза великог умора легне да спава па га у пола сна пробуде.

Изашли ја, покојни Партенија и Исаија у авлију, па одамо и једнако погледамо преко Гомјенице и ослушкујемо.

– Шта ћемо, браћо? Да бјежимо? – узвртио се Исаија.

– Шта ти велиш, Симеуне? – окрену се покојни Партенија мени.

– Ја велим ако ћете ме послушати: да свете књиге, иконе, крстове, одежде и све што се могне из цркве дигнути, склонимо у збјег…

– Па и ја тако мислим – утаче се Исаија. Онда би се, вели, и ми могли ђегођ склонити.

– Па онда – настави ја, и не гледећи на Исаију, јер знам какав је јунак – па онда да скупимо једно пет, шест стотина људи, па да бранимо ову нашу свету Ћабу од проклети Агарјана.

Говоримо ми тако, док улети у авлију Станко Ђаковић:

– Ето, вели, Крајишника уз Козицу! Чују се пушке.

– Шта ћемо, побогу браћо?! – узвртио се Исаија ко Циганин у котлу, па дркће ко прут и ода горе и доље по авлији.

– Шта је? Што си се уплашио толико? Калуђер си. Немаш дјеце па да ће, ако вечерас погинеш плакати гладна и гола за тобом. „Шта ћемо, побогу браћо!“ Добро. Шједићемо, пићемо и разговараћемо се ко и досад, док се људи не скупе, па…

– Теби је, Симеуне, увијек до некакве бреспослице! Глава, болан, игра.

– У тебе игра, видим ја, да ми и не кажеш.

Препо се Исаија, замислио се, док се нешто не дошјети:

– Да зовнемо, вели, капетана и солдате с Кадине Воде да нас бране?

– Тешко оном кога други брани! – дочека га ја ко из свог штуца; састави ватру у ватру.

Попасно је доба. Сунце привило крају и већ пада на заранке. Пушке учестале. Пуцањ се све ближе и ближе примиче. Исаија узја коња и побјеже капетану на Кадину Воду.

– И стари су ти бјежали, кукавицо сиња! – викну ја и испали штуц за њим, онда нареди момцима да сазову људе, па шједо с Партенијом пити. – Ули-де, Мићане, још једну чашу оцу Сопронији!

– Ули Мићане, ули, – чу се неко из мрака. Па мореш и Симеуну једну узгред наточити.

– Нек је отац Сопронија задовољан и почествован, а за ме је лако! – рече Симеун, искапи чашу, па настави: – Скупи се свијета пуна равна, равдијана авлија. Све наоружано до зуба, дошло да брани од мрски Агарјана ову свету цркву. Покојни Партенија – и у гробу му вала! – изваља цијело цјелцато буре ракије из подрума, да се народ мало ослободи и прибере.

– Пите, браћо их Србови моји! Боље да ми попијемо него Турци Крајишници и Асан-бег Чеко, булешику му његову и џамијски шиљак!

И богами свијет се лијепо и подобро прибра. Станко Баковић узе гусле, превуче два, трипут гудалом, па кликну:

Свака стаза жали по јунака
Равни Азић Залавару старог,
А Трамошња Тому Баковића,
Гомјеница Парту игумана,
И јунака Симеуна Ђака.

Вјешт Станкела, бог га не убиће, па превлачи ситно по струњи, а грло укоритио, па мисли чојек: не пјева, већ заједно са струњом плаче, јеца, цвили. Мене обузе некакав силан мерак, очи ми успламћеше ко двије живе жеравице, па подврисну колико ме грло доноси:

– Стој! Буди мене миран. Асан-беже Чеко, булешику ти твоју! Гинућемо, браћо, сви ћемо гинути за ову свету Ћабу!

– Сви ћемо гинути! – оде одјек гором и планином из пет стотина грла.

– Вала народу који ће нас тако спомињати кад вечерас погинемо бранећи Христов олтар и свету Ћабу од мрски и нечастиви Агарјана! – јекну покојни Партенија ко убоден, а глас му жалобитно задркта, и сузе га облише.

– То нешто, Симеуне, млого жалостиво. Ули-де му, Мићане, једну чашу.

– O, људи, ово укрстило с обадвије стране па не да ока отворити! – прошапта зловољно Мићан и поче точити. Јадан ли сам и кукаван, како ћу шјутра старјешини изаћи на очи!

– Уточи, Мићане, узгред и мени једну – пружи му и отац Сопронија чашу.

– Истина, оче Сопронија, то се чини чојеку жалостиво, али то је једна жалобитна приповијест, ко једно, што вели Симеун, историческо збитије – разлаже онај у мраку.

– Да, да, дјецо моја и Србови моји, млого сам ја црни и мучни дана претурио преко ове сиједе главе бранећи ову свету цркву од немилостиви и безбожни Агарјана, те вам је и ово ко једно историческо збитије! – уздахну дубоко Симеун и пружи руку да прими чашу.

– Па то је, болан Симеуне, ко једна историја! – узвикну отац Сопронија меко и као мало зачуђено, па изврну чашу наискап.

– Тако је, тако, оче Сопронија: управо ко једна, што реко ти, историја, ко једно историческо збитије, што кажу наше свете, православне књиге – потврди Симеун, испи чашу надушак, отра бркове, напуни и припали лулу, па одушевљено настави:

– Стоји народ спреман и наоружан. Свијетли се и шкрипи оружље, а чаша иде од руке до руке. Турци се све више примичу. Пушке једнако праште, не престају. Уватила се, боже мој, она барутна думагија од неба до црне земље! Ништа се не види, а подави нас кокија од барута. Док одједном ударише таламбаси, цикну турска борија, и пуцањ престаде. Наша мртва стража повика с Томиног Моста: „Чујте и почујте! Окренуше Турци на Вилусе! Увано ће у Доњем Первану пасти на конак!“ „За мном, браћо!“ врисну ја ко…

– Не, Симеуне, побогу брате! Превали кото, ако за бога јединог знаш! – викну преплашено Мићан и ухвати га за рукав, јер се бијаше у причању толико занио да би ударио у јуришу посред котла, да га не зауставише. Симеун се само мало трже натраг, ни најмање се не збуни, већ још одушевљеније и силније настави:

– За мном, браћо! За мном, ко се часним крстом крсти и чији су стари на Косову кости оставили за вјеру и отечество! – вичем ја ко рис, а обузело ме некакво снажно дрктање и огњевит мерак, те од велике силе поче ођећа на мени пуцати.

– За тобом и у гору и у воду, делијо и војводо наш! – оде одјек гором и планином из пет стотина грла.

Покојни Партенија на брзу руку очата војинствену молитву и освети барјак, па га с благословом предаде Станку Баковићу. Онда мене исповиједи и причести, а осталу војску само благослови и пошкропи водицом. Опреми се ја за трен ока. Даде ми Партенија своју панцијер-кошуљу, гереналску кабаницу и ону шкрљачину што jе неке године, кад је ишо у Каурску, купио од некаквог Прајза у Задру. Обуко најприје панцијер-кошуљу – неће ми ни она, мислим у себи, бити на одмет – онда обуко кабаницу, па добро натуко шкрљачину, припаса сабљу, а штуц и острагушу пребаци преко себе, па се врго ђоги на рамена. Вришти ђогин пода мном ко царски ат, гризе ђем и разбацује пјену, пропиње се на предње ноге, а из стражњи прште варнице ко небеске свјетлице. А кад пирне кроз ноздрве – нећете ми, браћо, вјеровати – а кад вркне и пирне кроз ноздрве, са дрвећа полијеће лишће!

– Вјерујемо, вјерујемо, Симеуне! Што не би вјеровали? Улиде му, Мићане, једну чашу.

– Нека! Нећу! – одгурну Симеун осорно руком чашу, јер је био пао у онај непојмљиви, ватрени занос кад сви живци дркћу и трепере у огњевитом одушевљењу, кад ријечи живо прште као варнице, а слике се нижу неизмјерном лакоћом, кад лаж постаје истина у коју се тврдом, каменом вјером вјерује, и кад се обичан лажовчина претвара у чудновато, загонетно створење. – Али, чујте ви шта ће сад бити! – викну Симеун и продужи: Пођосмо. Поврви војска, народ, за мном ко, не буди примијењено, овце на солило. Код млина неко повика:

– Стој! Ко је?

– Војвода Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице и његова ордија, – јави по команди барјактар. А ко сте ви?

– Не питај, већ удри! Зар не видиш да су балије, шиљак им џамијски! – повика неко из ордије и опали из пушке.

– Стој, не пуцај! – викну ја. Стој, не пуцај! Држ’те се реда и команде! Ово је турски аскер. Да и’ најприје питамо, браћо, шта траже они овуда?

– Ама, шта ћемо и’ питати, крст им њиов! – рикну ко лав покојни Белемез и исука некакву анџарину да и’ све искасапи.

– Стој, не сијеци! Стојте, браћо, не сијеците, јер ово могу бити и наши људи – суну мени нешто кроз главу.

– Па, браћо, и јесмо ваши ако сте Србови – одговара један, а цепти на њему ођећа ко да га је грозница уватила. Ама, не би, вели, реко да сте Србови… Какав вам је то војвода: ко каква швапска генералина… капетанина! Збиља, да то није капетан с Кадине Воде?

– Ама, какав капетан, какви наши, крст вам, оћу рећи шиљак џамијски! – завитла Белемез анџарином.

– Не сијеци, Белемезе, ја сам… Давид! – викну један мален, готово прирасто за земљу.

– Ама, јеси ли ти то, Давиде? Из даљине реко би чојек да си прави мустапез. Ама, крсног ти имена, ће набави мустапеску ођећу. O, људи, људи! – чуди се Белемез и облијеће око њег. Ко би, вели, реко и помислио да је ово Давид Штрбац! У свашто ли се овај чојек претвара. Кристе, истини боже!

– Не претварам се од бијеса већ од невоље љуте. Браћо, Асан-бег ће на намастир! – уздану Давид, па се окрену мени: Јуначе и бранитељу ове наше свете Ћабе, твоја глава прва ће пасти. Турци су љути на те и на оца Партенију, јер се пронио глас по Крајини да сте вас двојица кријући око поноћи сваке ноћи добивали некакве несретне депешине из Црне Горе и од српског књаза из Биограда. А сад се јопе говори да сте вас двојица неке ноћи, у глуво доба некакве четри проклете и несретне депешине из Беча добили. Вамо, веле, око Сане свак вјерује да сте ви довели Швабу у Босну.

Истом то Давид говори, а од Томина Моста пуче пушка, па се разлијеже пјесма и попјевка:

– Курво, кучко, Симеуне Ђаче! Курво, кучко, Парто калуђере! – познадо му грло.

– Ето га, на моју душу! – повика неко. Ама, каква је то наша мртва стража? Они јавише да Турци окренуше на Вилусе, и види сад.

– Стража је побијена, а оно је био балијски мариветлук – вели паметни Давид.

– Курво, кучко, Симеуне Ђаче! Курво, кучко, Парто калуђере! Јесте ли ми конак приправили? – гигија и попјева Асан-бег.

У мени узавре крв. Поче ођећа на мени од некакве силине и пасјалука пуцати. Ободо коња, па подврисну:

– Курво кучко, Асан-беже Чеко, у сусрет ти иде Симеуне!

Вришти ат пода мном, баца пјену, пропиње се на предње ноге, а испод њег сијевају варнице ко небеске свјетлице. А кад вркне кроз ноздрве – море бити да ми нећете вјеровати – а кад пирне и вркне кроз ноздрве, са дрвећа полијеће лишће!

Сретосмо се. Он сам, а ја сам. Ја подврисну колико ме грло доноси:

– Стој! Буди мене миран, курво кучко Асан-беже Чеко!

Кад ме угледа, препаде се силно, поблиједи, обамрије. Оружље му испаде из руку.

– Сјаши, балијо! – загрми ја и напери штуц.

Он сја и стаде ко укочен, онијемио од стра.

– Бацај све што имаш од оружља уза се још!

Побаца све.

– Узјаши, Турчине! – вичем ја и увијек држим наперен штуц, – није штуц већ мајку своју. Сјаши, Турчине, узјаши, Турчине! Сјаши, балијо, узјаши јопе, балијо! Сјаши, Асане, узјаши јопе, Асане! Сјаши, беже, узјаши јопе, беже! Сјаши, Чеко, узјаши јопе, Чеко! – командијерам ја, а он сјаива и узјаива.

– Аман, доста.

– Није доста, није. То се теби само чини, Асан-беже, да је доста, а није доста! Дрмну га штуцом међу плећи и викну:

– Нек сјаше аскер, да узјаше башибозук! Нек сјаше башибозук, да узјаше царски редип! Нек сјаше царски редип, да узјаши царски сухарија! Нек сјаше царски сухарија…

– Аман, доста је; аман, доста је! – виче Асан-бег, а ознојио се па једва дише.

– Није доста, Асан-беже, није! То је пред вечеру, па ћеш боље и слађе јести. То је, Асан-беже, и здраво у једну руку. – Дрмну га јопе штуцом и подвикну: Нек сјаше сухарија, да узјаше субаша! Нек сјаше субаша, да узјаше паша! Нек сјаше паша, да узјаше везир! Нек сјаше везир, да узјаше валија! Нек сјаше валија, да узјаше газија. Нек сјаше газија, да…

– Аман, доста је! Помагајте, људи!

– Ама, није доста, Асан-беже. Шта је теби вечерас? Е, кад си се уморио, узми ту серџаду из теркија и простри је па се мало одмори.

Прострије он серџаду и поче да шједа.

– Не шједај, Асан-беже! – викну ја, и дрмну га јопе штуцом међу плећи. Е, баш ти ја ништа не знам, Асан-беже! Боље ћеш се на коњу одморити. Јаши!

– Ливше ће ми бити на трави.

– Неће, Асан-беже, неће. Мене ти питај. Боље ја то од тебе знам. Јаши, шиљак ти џамијски! – пуче штуц по лећима и Асан-бег узја.

– Ама, шта је то вечерас, ако за бога јединог знаш?! Уби ме, не мучи ме више. Алал ти крв, уби ме! – преклиње Асан-бег. Алал ти крв и овог и оног свита!

– Шта је теби, Асан-беже, вечерас. Да се нијеси збиља, богами, уморио? Е, баш ја ништа не знам! Сјаши, сјаши; ливше ће ти бити на трави. И ти имаш право. Скини узгред и седло, па се мало наслони и одмори, у том ће ти и Партенија припремити госпоцку вечеру. Надамо ми се теби има већ неђеља дана. Довели смо и двије Влахиње. O, да и’ видиш, Асан-беже, па да ти се очи двије нагледају, дао би пола Крајине!

Он скиде седло, шједе, па се мало наслони и одану, а ја потего острагушом међу плећи:

– Е, баш ја, Асан-беже, ништа под богом живим не знам, а видим не знаш ни ти. Јаши! Најбоље се, болан, чојек море на голу коњу одморити кад је зорли уморан. Јаши, јаши.

– Аман, шта чиниш ти вечерас са мном?! – јекну Асан-бег и једва узја гола коња.

– Нишга зло, Асан-беже, не чиним. Дијелим мејдан.

– Аман, зар се тако дили мејдан?

– Вако дијели мејдан Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице, ако нијеси почем знао. Он друкчије не зна. Уби га, Асан-беже, посијеци, он друкчије не умије. А баш би му драго било кад би и друкчије знао, али шта ћеш кад не зна! Сјаши, узјаши! – вичем ја, штуц му исправља леђа, а он сјаива и узјаива на онако гола коња. Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши…

– Доста је, ако за бога јединог знаш!

– Није доста, болан Асан-беже! Још једно двије, три иљаде пута, па ће бити доста, да ти и не кажеш… Сјаши, узјаши! Узјаши, сјаши! Узјаши, сјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши!

Срце му препуче. Удари крв и на нос и на уста, и на уши и на очи. Страота, браћо, погледати!… Шта би вам, дјецо моја и Србови моји, више дуљио? Све вам је ово вако било, и ово вам је ко једно историческо збитије – заврши Симеун као с неком тугом.

Онај изађе из мрака, пољуби га у руку и пружи му чашу хладне ракије:

– Ово сам ја цијелу вече за тебе ладио, делијо наш и бранитељу ове наше свете Ћабе! Прими ову чашу, наздрави ми, опрости ми и благослови ме!

– Вала ти, синко, на твојој части и чествовању! Бог нек те благослови, ова света црква и отац Сопронија! – једва изговори Симеун и принесе чашу устима, а сузе га облише.

Истинити зулум Симеуна Ђака

 

Приповијетка је такође објављена први пут у збирци „С планине и испод планине“ 1902. године

___

Ја млим, људи, требало би претргнути; шта би ви рекли? – упита котлар, па спусти справу у пинту и поче „градијерати“.

– Зар ти то мореш, Мићане, брез свијеће? Не видиш, болан!

– Свеједно, брате! Донио ти миљун свијећа, а не донио ниједне – не знам ти ја овије лумера. Гурнем ово у пинту, па ако стоји, добро и јест; а ако се врти, нек се врти. Шта ћу му ја? Ништа му ја не знам, да простите, ко нека ствар кантару.

– Да нијеси ти, Симеуне, почем вјешт овим швапским лумерами?

– Бјежи, чоче, какве лумере, каква ли… Налиде, Мићане, једну чашу, па додај вамо. Ја ћу њу градијерати. Док окусим знам колико је гради.

Мићан му додаде пуну чашу.

– Знаш што је, Мићане, ако још само кап… Знаш што је кап? Кажем ти, ако још само једна кап кане – слободно мореш цијелу пинту пролити: не ваља! Управ ти је сад под мјеру: десет гради.

Симеун се нешто присјети, па нагну још једанпут.

– Није! Нијесам добро погодио. Чекај, чекај! – забрза, изврну до дна, па се стресе. Десет и по! Управ под мјеру. Толико ти је. Ако ми почем не вјерујеш, ено ти Бање Луке и царске мјере… Свачем ја знам вDрак. Нит ми требају какве справе, ни каурске лумере. Шта ће ми тај гад? И досад је свијет брез тог био, па је некако живио… Ја ти кажем, Мићане, ено ти царске мјере, па вали ли, штоно кажу, један драм од десет и по гради, горио ти ја ко ова што ће сад планути! – вели Симеун, па сасу двије, три заостале капљице на ватру, а плавичаст пламен лизну уз један угарак.

– Е, кад је тако, Симеуне, онда боже помози, – осмјехну се Мићан, засука рукаве, па измакну пинту испод цијеви. Помоз’те, људи!

За часак накладоше нов котао и подјарише ватру.

– Симеуне, зове те отац Сопронија – долетје ђаче. Теби је, Мићане, реко да му у ’вај ардовић улијеш ракије, ама добре… Игуман ти је прикричио да добро припазиш, јер би, вели, могла оклен виланција трнапити… Ајдемо, Симеуне!

Одоше и однијеше пун ардовић башице. Симеун посрће и крупно уздише:

–– O, мајко моја! O, свети мој оче, не мереш да спаваш. Разбио ти се сан. Ето теби твог Симендаша…

– Симендашу! Пострагијо стара! – чу се громовита гласина оца Сопронија.

– O, мајко моја! O, свети мој оче! – јаукну од радости Симеун, удари главом о олтар, паде и једва се диже, па се изгуби у мраку.

*

Мићан прегледа још једанпут котао. Кад нађе да је све у реду, огрну хаљину, сједе пред ватру, извади лулу, па напуни. – Оно нам је – вели Мићан, па се сагну да метне угљен на лулу. – Оно нам је малоприје причо Симеун какав је зулум починио у Мајдану. Млого је, бог и душа, ударо у страну, ама није му замјерити: остарио је. Ја ћу вам сад један зулум његов приповједити – али прави, истинити зулум. Ја млим да нијесте задријемали? Слушаћете? Е, онда добро; чујте:

Било је то на двије године пред ову пошљедњу буну, дабогда не била пошљедња! Баш тс је године, ако почем пантите, пао Ђурђевдан у Велики петак: Добро то тубим, ко да је јуче било.

Био сам уз покојног Партенију момак. Тог цијелог прољећа препили су Партенија и Симеун и учили некакве депешине… лепешине, како ли се каже. Те су им лепешине долазиле из Црне Горе и од српског књаза из Биограда. Увијек су им стизале око поноћи, у глуво доба. Тако су барем они говорили и народу казивали. Ко им је то доносио, ја вам ни данас не знам казати. На моју душу, не знам, браћо! Лепешине су стизале, они су учили, а ја сам износио из подрума ардовић по ардовић.

Једног дана пребаци Симеун штуц прео рамена, па ће покојном Партенији:

– Свети мој оче, ти чувај ову нашу свету ђабу, а ја одо у ешкију. Више се, вели, овај зулум не мере трпљети.

Проода се горе до млина, па се пред мрак врати:

– Још, вели, није дошо земан за крст часни крвцу проливати, за Ристову вјеру умријети. Донес-де, Мићане, још један арловић!

Другог дана, јопе штуц на раме. Испратисмо га ја и Партенија недомак оног моста на Гомјеници. Туј још попише по неколико полића, ижљубише се и алалише. Ми се вратисмо, а Симеун некако жалостивно отпјева уз Куреповац тамо према Грмечу:

Већ је крвца из земље проврела,
Земан дошо, ваља војевати.

Партенији се нешто ражали. Иде, а сузе му врцају, крупне ко љешници:

– Е, мој Симеуне, моја грдна рано! Проклете те твоје ћуди!

Не прођоше ни двије неђеље, ето ти Симеуна ђе иде:

– Нема, вели, сложна и једина друштва. С овим се народом не мере ништа почети. Понеси, Мићане, побогу брате, ако иђе кап имаш!

Наставише јопе пити. Ардовић по ардовић – љето дође; ардовић по ардовић – љето прође, јесен дође. Ниђе капи ракије!

Шједе они мамурни. Шљива премакла, па се забринули. Кажем вам, ниђе капи ракије!

У цијелој намастирској нурији само је те јесени у Гавре Брадаре пеко кото. Три пута ме је слао Партенија Брадари по ракију. Не да се Брадара ни доћи. Вели:

– Да те посло мутесарип бањалучки, не дам! Не дам, брате, ни за паре, ни за љубав, не дам никако!

Мисли омсица: шљива је премакла, сад ћу шићарити. Сад ил никад! А ви знате кад Вла, штоно веле Турци, увати вурсат – мјере му нема!

Кад се ја трећи пут врати од Брадаре, затеко и’ у Партениној соби. Вргли руке, прошћете, остраг, па одају гор и доље по одаји. Намргођени, љути, ко гладни курјаци: шуте.

– Зар не да? – викну Симеун кад ме угледа празни шака.

– Не да. Каже: „Да те посло мутесарип бањалучки, не дам!“

– Даће! – загрми Партенија. А тебе није посло мутесарип бањалучки, већ главом Партенија Давидовић Делић, игуман од намастира Гомјенице.

– И Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице! – додаде Симеун, а очи му сијевнуше ко у катила.

Задркта ја од главе до пете. Кажем вам, браћо, ко калуђера није служио – тај се не зна богу молити!

– Мићане, ајд опремај коње. Ићи ћемо тамо у Мелину чатати некаквој бабетини страшну молитву… Симеуну опреми мог ата, мени зекана, а ти себи осамари ону ћо- раву коблетину. Ајд сад!

Ја изађо пред собу и стадо. Од калуђера сам се научио прислушкивати. Врата су одшкринута, па се види. Партенија отвори своју собицу за оставу, па поче избацивати ођећу:

– Ето ти, вели, Симеуне, те моје ћурчине, што ми је покојни владика Антим – алал му курдељ! – поклонио за педесет бијели меџедија. Ето ти и те шубаретине, а ево ти оружља, па се наоружај, штоно има ријеч, до зуба. Чуј сад што сам ја ижињо. По Крајини се прочуло да ћеш се ти одметнути у ешкију. Је ли? Јест… Е, добро. Кад сад пођемо од намастира, ти ме поћерај на ату, па кад будемо поред Брадарине куће, ја ћу котлу, а ти за мном. Казаћу им да си се одметно, поробио и намастир и мене, па оћеш и главу да ми узмеш… Ја не знам како би друкчије разбили овај несретни мамурлук?

– O, свети мој оче, твоје памети, твоје науке од истока до запада нема! – викну Симеун и пољуби Партенију у браду.

– Ту ћурчину, вели Партенија, мореш и наизврат обући. Наоблачило се, па се бојим биће кише… Мићане, поведи коње!

Ја стрка низ басамке и брже боље оседла и опреми коње.

Кад доведо’ коње, а они већ изашли пред авлију, па одају и једнако се нешто договарају. Ј$ да вам је било видити Симеуна, побогу браћо! Обуко ћурчину наизврат, па је сапо под грлом пуцетом колик највећом крушком миољачом. На глави му шубаретина, има у њој у дуљину, боже ме не покарај, по аршина. На десно раме метно свој штуц, а на лијево Партенину острагушу, па пребацио прео себе вишеклију. За припашајом се испријечиле двије зкке и анџар, има у њему аршин. Кад се окрене, шкрипне оружље, а ћурчина се око њег’ засалампија. Уватио га некакав мерак, па ода и сијева очима.

Партенија нешто облијеће око њег, а он га мрко погледа и вели: „Знам! Доста! Буди мене миран!“

Објеси ја још на ата кубурлуке са двије граше и кожне бисаге.

Ја и Партенија узјасмо и пођосмо.

– Ти, Симеуне, вели Партенија с коња, мореш одма двије, три пушке испалити, а послије… Знаш већ!

– Знам! Доста! Буди мене миран! Кад бисмо на ’ној окуци у гају, јекну штуц ко небески гром; за штуцом цикнуше двије мале, па се раздера острагуша ко свети Илија. Зуји куршум око ушију. Препаде се покојни Партенија, па се обазрије и викну:

– Устави, Симеуне! Устави, болан; доста је!

Симеун и не аје, већ једнако пуни и подврискује:

– Стан’, курвићу црни калуђере, данас мени измакнути нећеш!

– Устави, Симеуне! Устави, болан! – стадосмо и ја и Партенија викати.

Не помаже. Пушка једнако прашти, не престаје. Партенији паде с главе камиланка и одваља се у поток, а једно му зрно проби џубе на два мјеста.

– Гони, Мићане, поплаћасмо главама на правди бога! – јаукну Партенија. Ја мислио нако мало… а он сад почо збиља. Да будале, боже мој!… Гони, Мићане!

Поћерасмо, колико игда могосмо. Ми на вр’ гаја, а он на окуку; он на вр’ гаја, а ми у луке; он у луке, а ми под Брадарину кућу.

– Ето калуђера! Сакри, дијете, ту ракију! – чу се неко код котла.

Доћерасмо коње управ пред кото.

– Побогу отац, какво је то тако пушкарање отуд? Да нијесу Мајданци? – пита Брадара.

– Не питај, већ спасавај! – укну Партенија и једва сја с коња. Одметно се Симеун у ешкију, поробио и намастир и мене, па оће и главу да ми узме…

– Стој, калуђере, губу ти твоју! – подврискује Симеун и једнако пуца из луке.

– Ето га, Гавро! Спасавај!

– Бјежи, оче, у кошару… у сијено! Ми се завукосмо у сијено. Партенија се завлачи, нако гологлав, и уздише: Еј, блентави Партенија, шта учини сам од себе!“

Извуко се ја из сијена и примако се брвнима.

– Шути, Мићане! – виче Партенија. Шути, не диши! Ето га!

– Брадара, с калуђером на сриједу! – викну Симеун и сја с ата.

– Није, Симеуне, вође калуђер. Малоприје протрка тамо у село – одговара Брадара и дркће.

– Мени је свеједно. И ти си брадат – рече Симеун, па га увати за браду и стаде водати око котла.

Вода га и чата баш ко на вјенчању: „И Брадара роди сина Мануила…“

– Да теби, Гавро, није почем тешко? – пита га Симеун, па на сваком ћошку застану, Брадара се кукавни поклони, а он га дрмне штуцом међу плећи – Е, не мереш, брате, друкчије. Ово је јерусалимско вјенчавање. Девет пута ваља обићи око котла. Тако је то на нашој светој Каби.

Обиђоше девет пута.

– Е, сад си вјенчан; ама нако јерусалимски вјенчан! Сад понеси ракију!

Јадни Брадара нали плоску и стаде више котла. Почеше пити.

– Гавро, брате! – вели Симеун, пошто попи неколико полића. Гавро, брате, ја се огријеши о те! Опрости, брате! O, проклете моје ћуди!

– Вала, Симеуне, не ваља ти посо.

– Опрости, брате, опрости! – викну Симеун и скочи, те се пољубише. Збиља, Гавро, је л вође отац Партенија? O, проклете моје ћуди!… Мало не уби калуђера… Да сам га, којом несрећом, убио, куд би ми онда душа! Зови га, Гавро! O, оче мој свети!…

Једва Партенија изађе из кошаре. Кад се угледаше, обојица заплакаше, загрлише се и пољубише, па онда отрше сузе и шједошс пити.

Из староставне књиге Симеуна Ђака

 

Као и претходни текстови, објављено најприје у Политици. I/1904, бр. 173, а затим у III књизи „С планине и испод планине“ (1905).

___

Света је ово и мудра књига. У њој је списана и запечаћена судбина свију земаља, свију народа, свију манастира, текија, цркава и други божји богомоља. Земље и народи, слушајте ријечи њезине, љубављу задануте, свјетлошћу божањском озарене, крвљу списане и запечаћене, а тамјаном и измирном окађене. Земље и народи! Слушајте ријечи њезине и спасавајте се!

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

У Босни, срцу и снази сербског отечества, на иљаду и осам стотина и неколико година послије Кристова рожденија настаће превртанија и друга судија. Земљом ће завладати два господара. Један ће се звати Ићинђи, а други Биринђи. Ићинђи ће се почети силазити са пријестола, а Биринђи пењати. Ићинђији, кад се буде силазио са пријестола, запеће ћурчина за златан ексер, и неће моћи саћи; а Биринђији, кад се буде пењао, стаће Ићинђи ногом на подрпану, лисичију ћурчину, те се неће моћи попети. И тако ће то чудо и ругло остати за млого и млого година на поругу и срамоту роду человјеческом.

Са Биринђијом доћи ће црни људи у бијелој кожи. Обрадоваће им се и тежак и лежак. Истом ће се послије виђети да ти црни људи црно мисле, а још црње раде. Све што буде чесно и поштено у овом сербском отечеству пропиштаће од невоље љуте.

Опасност за вјеру и учевину. Дигнуће се људи аршинџије да бране вјеру од проклетог Запада и отпадног Рима. Народ ће листом за њима поћи, али ће и’ на по пута оставити.

Одма у почетку, кад се појави Биринђи са црним људима у бијелој кожи, пострадаће и осиротиће и млоге свете задужбине. Тако, на прилику, манастир Гомјеница на Крајини љутој. Али ће се јавити човјек, истина зулумћар и делија, и у ракији извршиће свето и богоугодно дјело, и спашће од пропасти пребијелу Немањића задужбину.

Након млого година иза тога јавиће се нови људи и прави синови овог сербског отечества. Кад се они јаве, залепршаће се барјаци, црљени ко крв, на свима брдима и по свима раскршћима, и на њима ће писати свјетлоснокрвавим словима: Десетина и Трећина. Народ ће разумјети то божањско знаменије, поврвиће за њима, и тако ће се заметнути љута и крвава кавга. Од свете и племените, за род и отечество проливене крви створиће се дубоко крваво море. Настаће морске буре и вјетрови. Морем, од восточне стране, удариће силна далга о подривени и заљуљани пријесто, на коме ће дрхтати и стрепити привезани Ићинђи и Биринђи, подуватиће га и са страшним јауком и лелеком стрмоглавити у мрачни и бездани тротрокан на славу истиног бога и вјечите правде.

Утолиће вјетрови и морске буре, изведриће се и уљепшати вријеме и, другог дана при рођају жараног сунашца, из тог дубоког, крвавог мора испливаће у свјетлосноцрљеној ођећи Мрко Унуче Црног Ђеда и завладаће овом благословеном и млого напаћеном земљом. У славу и чест његову пропјеваће брда и долине, поља и планине, које су нијемо и језовито шутиле за царевања Ићинђијева и Биринђијева.

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

Света је ово и мудра књига. У њој је списана и запечаћена судбина свију земаља, свију народа, свију манастира, текија, цркава и други божји богомоља. Земље и народи, слушајте ријечи њезине, љубављу задануте, свјетлошћу божањском озарене, крвљу списане и запечаћене, а тамјаном и измирном окађене. Земље и народи! Слушајте ријечи њезине и спасавајте се!“

Зулум Симеуна Ђака

 

Прву од своје четири приповијетке о овом свом јунаку Кочић је, без претходног објављивања у периодици, први пут штампао у својој првој књизи („С планине и испод планине“, Сремски Карловци 1902). И за њега и за игумана Партенија Крушевац наводи да су одиста живјели. Симеун је, пише он, „живот провео као ђак у манастиру Гомионица и био исти онакав како је Кочић описује“ (исто дјело, стр. 92). А за Партенију Давидовића наводи и писане документе који говоре о њему. означујући и године његовог рођења и смрти: 1822–1889. (исто дјело, стр. 93–94).

___

Јесен се је поодавно одомаћила. Све је срађено. Кукурузи се перушају, конопље набијају, а и котлови су почели пећи.

Игуман је извадио дозволу и јуче још пред зору наставио котао. Примакао је један ред преко дозволе, али игуман је па неће на њег ни свијет ни суд. Тако он, кажу, ради сваке јесени.

Сједи се око котла, помало пије и прича, да котлар не задријема. Одма до пинте сједи Симеун Ђак.

– Знаш ти збиља, Петрићу, какав је зулум Симеун починио у Бронзаном Мајдану? – упита ме котлар Мићан и сагну се да сјарне ватру.

– Још мало, па ће прокапати! – Зар не знаш збиља?

– Не знам. Какав зулум? Кад?

– Ето га, нек ти приповједи. – Само што није прокапало! – И данас још Мајданци на њег шкрипе зубма.

– Наточи ти мени, Мићане, једну чашу – вели Симеун – да ја видим каква је нова ракија, а за то… боже, лијепог здравља, наша је ноћ и божја.

Мићан наточи. Симеун узе чашу, мало нагну, отпљуцну, па ће:

– Браћо моја, што која година, све слабије! И берићет и ракија и људи и све, све!… Опогани се свијет, истрова се, па крај! Ни оне старе пјесне, ни оније људи, ни оног весеља и шенљука, ни оног старинског јунаштва… Све се изродило и некако асли преокренуло.

– Богме је тако, Симеуне! – уздахну неко у мраку. Мићане, Мићане! Дај свијећу – прокапа кото!

Котао прокапа, Симеун отпоче:

– Па баш оћете да вам приповједим? Е, ајде-де, кад сте навалили. Онако од истине, што је за дружине. То вам је било некако прве ли, друге ли – не знам сад право – неђеље… Биће баш прве неђеље иза укопације. Крајишници се враћају… бјеже од Бање Луке. Јадно, чемерно, убијено бјежи, не обазире се… Ја и покојни Партенија – вјечна му памјат – стојимо горе код кошара, па гледамо… Врви Крајишник ко да из земље изниче! Стали ми, па бројимо… Људи, нећете ми вјеровати, а ово је цијела цјелцата истина: седамдесет и три ли, и двије ли – сад ћу вам, бој се, слагати – иљаде све сама Крајишника набројисмо! Та силесија прође испред нас док би чојек ударио длан о длан. Голо, јадно, чемерно бјежи, не осврће се… Један, сирома, ижеднио, лијепо му пјена тргла на уста, сврати се оном точку код горњије млина да се напије воде, а покојни Партенија – вјечна му памјат – затеже из острагуше, па у по поле чела прс! А ја зграби штуц, па посред сриједе оног мјеста ђе је Партенија згодио! Ено му гроба, нек ми не да лагати – викну одушевљено Симеун и показа руком на гроб покојног Партеније.

– Тако ми се рађали! – узвикну весело Мићан и пружи му пуну чашу башице. Сама прва кап! Де-де, даље причај.

– Е, људи моји, нит је такије нишанџија кад било, а какав је земан насто, тешко да и’ и буде, – дочека неко из мрака.

Вели покојни Партенија: „Симеуне, сине мој дуовни – настави Симеун кад искапи чашу – ти добро, вели, знаш шта су, каже, Мајданци радили… какав су, вели, зулум и безаконије чинили на нашије светиња по нашије намастарије и црква. Видиш: Крајишници су, вели, разбијени, настаје, каже, друга судија. Мутно је, вели, данас вријеме у нашем отечеству, ама ће се, каже, брзо избистрити. Већ мој, вели, дуовни сине, док је вако вријеме, требало би на Мајданце – Наточ’де ми једну, Мићане! – Требало би, каже, на Мајданце нако јуначки ршум учинити; јер доста су и они нами и овој нашој светој ћаби јада задали. Добро ти, вели, знаш, шта би ти, каже, говорио!“ „Знам, ама како ћемо? “ – „Лијепо“, вели. „Oно неке године, кад сам… Ама, наточи ми, Мићане, једну, пост’ јој њезин! – Оно неке године, вели, кад сам ишо у Каурску, донио сам једну швапску шкрљачину и једну овинцирску… гереналску кабаницу. Купио сам то, каже, неђе у Задру од једног Прајза. Опазио сам ја већ одавно да ће нешто бити, па велим: нек се и ово нађе, злу не требало! Ето ти, вели, те шкрљачине и гереналске кабанице, а ено ти мога ата, што ми га је покојни владика Прокопије, каже, поклонио за стотину жутије дуката… Наби, вели, ту шкрљачину, обуци кабаницу, припаши сабљетину, узјаши ата, а већ, вели, не гине ти оку, двије ракије попити, па…

– Што не наточиш чојеку чашу ракије, Мићане?! – н$брекну један на котлара. Видиш, стегло се чојеку грло, па не мере да приповиједа.

Симеун искапи на душак.

– Ђе оно стадо ја?

– Нође: „А већ, вели, не гине ти оку, двије ракије попити, па…“ – исправи га котлар.

Да! „А већ, вели, не гине ти оку, двије ракије попити, па онда ко каква швапска гереналина међу Мајданце, те чини, каже, како те памет твоја учи! А само, вели, да ми није браде, ја би ишб, ама не мерем с брадом. Бојим се, вели, познаће ме, па оде и брада и глава.“

Ја укабули, па што бог и срећа јуначка дадне… Те цијеле, боговетне ноћи нијесам мого ока на око склопити. Мријети, људи, ваља, а душа излази на тијесна врата: мало сам се и бојо. А како се не би и бојо, кад вамо знам какви су Мајданци…

Шјутрадан устадо рано. Истом зора почела бијељети. Помоли се богу, па се онда обуко. Најприје човали чакшире, па чизме прео кољена, онда припаса сабљетину, по земљи се вуче, па натуко шкрљачину, па онда обуко кабаницу и сапе златали пуца. Ни игуман ме не могаде познати, тако сам се био прерушио. Све то би док би чојек попушио лулу дувана – Улиде једну, Мићане! – Још сунце и не мисли огранути… Људи, нећете ми вјеровати, а ово је цијела цјелцата истина: кад се огледа на шјену – ни узми, ни подај – права правцата швапска гереналина!

– Е, људи, да и то чујем док нијесам умро: шјен брез сунца! – чу се неко иза каце.

Симеун погледа попријеко у мрак, изврну чашу башице, па настави:

Кад сам узјо ата и изишо на Козијерац, било се подобро одјутрило. Ко иза јучерашње кише изведрило, ниђе облачка! Само доље над Козаром наднијели се црни облаци, а горе око Кочића Главице врза се густа маглуштина… Језди ђогин, поладан вјетар пирлија, а срце ми се у прсије разиграло. Зађо у Медењак, па загрокти:

Медењаче, висока планино,
не раниш ли у себи јунака,
који би ми на мејдан изишо?

Симеун у одушевљењу одиста и отпјева, а неко дочека из мрака:

– Не чуј, вило, не преузми гласа!

– Е, људи, баш нако по старинску! – чуди се котлар.

– Да шта ти мислиш? – продера се Симеун. Кад сам стиго у Мајдан, мртво све ко гробље. Ниђе никог!… Паче није! Нијесам још био стиго… Ама, немој, оца му, пометати, па чојек не зна, како ће… Заборави се! А давно је, браћо, и била укопација…

– Давно, предавно, мој Симеуне! – уздахну Мићан и сјарну један угарчић. – Људи, бојим се да неће загорети? – Де-де, Симеуне; што си стао? Приповиједај, да видимо шта ће бити – вели Мићан и пружи му опет пуну чашу башице.

Кад се мало одмори на ’ној страни под Медењаком и привати крува – настави Симеун – узја јопе на дорина ко на горску вилу, па повади сабљу из корица и подвикну грлом јуначкијем: „Ан банга баталијун гитара јорда Бања Лука, Кадина Вода, Бронзани Мајдан сема пирден! Баталијун! Балаију-у-н!“ Јече, људи, горе и гудуре – од страоте се божје ћутећи не мере… Крнатим ја грчки, наносим мало па арапски, забркљачим коју каурску, а понека се и каравлашка омакне… Ко белћим: ја сам геренал, а за мном иде баталијун… табор војске. А ударио сам по гори барјаке и оставио разапет чадор, нек виде Мајданци да баш иде за мном војска, а ја ко гереналина напријед измако. Нека ко мисле: пошо Швабо од Бање Луке, ударио на Кадину Воду, па ће сад преко Бронзаног Мајдана тамо у дубоку Крајину… Гони Крајишнике! – Налиде ми једну, Мићане! – Тако сам ја то ижињо и уредио. Али давно су јопе казали: ђе је среће, ту је и несреће.

Кад бијадо испод Маслишта, па да ћу вамо кроз Кланац, сретоше ме два Циганина: „Помози бог, Симеуне! Ш¤њ, куда с богом? “ Познаше ме. Ја протрну сав, ама се брзо сабра. Звизну сабља, са Цигана полећеше главе, а ја ободо ата кроз Кланац. Ево ме у Мајдану! Е, де-де ми сад једну, Мићане, уточи!

– Де-де, Мићане! Нали чојеку чашу ракије.

– Боже мој! – чуди се један. Ко оно вријеме! Онда је могло свашта бити.

Симеун изврну чашу, стресе се, па настави:

Кад сам дошо у Мајдан, све се дигло! Јаучу жене, дрече дјеца… Људи моји, мене обузе некаква жалост. Али кад се шјети њиовије зулума и безаконија, нестаде жалости ко да је руком однесе. Освета, освета! Каква милост! Оно, истина, јеванђеље и Свето писмо… ама, чојек је чојек: „Турк пезевенк, бре!“ – закрпати на муктара, кад изађе преда ме. Цепти на њему ћурак, ко да га је грозница уватила. Нареди му да сазове све Мајданце, а ја се окрену према Медењаку, па забркљачи: „Баталијун, гирдена сора!“ Знаш, да се не би побунили… Скупише се сви. Само Шаћир Пулац заграби уз ону страну од џамије, а ја зажего из штуца, пр$с! Жива га земља не дочека…

– Буди на ријечи при којој си, а мен’ с чини да је Шаћир лањске године на сараорини погино?

– Није то, чоче, онај Шаћир!

– Ама, јест, чоче! Један је Шаћир Пулац. Нема и’ стотина!… Шаћир Пулац, онај зулумћар што је за турског суда сто пута, макар, за часном трапезом ручо…

– Ма да, чоче, тај! Зулумћар? Зулумћари су сви они били, осим честитије и паметније Џинића… Богати, немој ме пометати, јер… Кад се скупише пред џамијом, нареди да се усијече нарамак, ама подобар нарамак прућа. „Лијежи, Турк пезевенк, бре!“ – загрми ја с ата. Један по један, док дође ред на муктара. „Аман, господару… царски сине! Аман, не срамоти Турчина!“ – „Лијежи, Турк пезевенк, бре!“ Кад виђе да ништа не помаже, истрже се ко рис од оне двојице што су га држали: „Мртва ме, каурине, мореш…“ Не доврши. Звизну сабља! Људи моји, нећете ми, море бити, вјеровати, а ово је жива живцата истина: Сат ли, подруг ли, стајо је труп усправ, а глава се откотрља, па говори: „Каурине, вели, приватио си Босну, ама наш цар има још земаља… Чок јаша падиша!“ Мени би нешто жао.

– Шјетио си се, море бити, оне пјесне:

„Јао мени до бога милога, ђе погуби од себе бољега“ ?

– Јесам се, вала, баш те пјесне шјетио! – потврди Симеун. Али се загазило. Мора се гавељати. Нашједе ми крв на очи. „Oџа, на џамију!“ Моле, преклињу. „Вакасуз је, честити господару… царски сине!“ – преклиње оџа. Ја се окрену према Медењаку, па подвикну: „Баталијун гитара јорда Бронзани Мајдан!“ Препаде се оџа и попе се на мунару. Ја одја ата и дадо да га водају, па се онда ко какав кесеџија крену силовито кроз сокаке и мале. Све мртво ко гробље. Само сабљетина о калдрму звецка, а оџа на џамији учи. Учи, оџа, и ја сам учио! Наредио сам био да се и ручак спреми, ама кесеџијски ручак: погача на копрен, печен крмак и десет ока вина. Кад се врати, а оно све стоји готово на ’ној равни пред џамијом. Рушим ти ја крметину, пијем вино, а оџа једнако учи. Учи, оџа, и ја сам учио! Ту сам нако кесеџијски ручо и покупио нешто намета. (И данас се од тог, међу нами буди речено, помало беслепшем и дуваним.) „Мајданци, на скуп!“ Скупише се. Ја узја ата и завитла сабљетином: „Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице!“ – па ободо ђогу низ Котаре равне. Мићане, наточи ми једну, пост јој њезин, да разбијем старе дерте!

– Људи моји, нит је такије јунака кад било, а какав је вакат насто, тешко да и’ и буде! – чуди се и крсти онај за кацом.



Нема коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *