Сабрана дјела 2

Садржај

Пјесмарица
Поноћни звуци / Пролетни звуци / (Спустивши главу на моје груди) / (Ја те љубим дивни створе) / Пошљедња суза / Бар тад хоће л’ / Поточић / (У одбљеску бл’једих зв’језда)

Лирске прозе
Јелике и оморике / Кроз маглу / Кроз свјетлост / У магли / Пјесма младости / Јајце / Тежак / Молитва / Тавновање / Жалобитна пјесма / Кмети / Слободи

Лирске суданије
Суданија / Низ друм / О, проклете вечерашње вечери!

Јазавац пред судом

.

ПЈЕСМАРИЦА

Поноћни звуци

 

Прва Кочићева објављена пјесма штампана је у београдском средњошколском листу Подмладак, I/1897-98, бр, 16, с потписом: Петар Кочић, гимназијалац, VII р.

У поноћне слатке часе,
Кад царује анђ’о мира,
Као болник са постеље,
Тужно јекне моја лира.

Зашто цичи тако позно
У свечане мирне часе –
Кад ни зефир тихе ноћи
С меким цвећем не игра се?

То духови ноћи неме,
Што нечујно светом блуде,
Додирују струне њене,
Успомене да пробуде.

Да подигну црни вео
Са прошлости моје сретне,
Што у мрачном гробу труне,
К’о у зиму равни цветне.

Ох, врати ме, песмо мила,
На обзорје прошлих дана,
Да с висине среброзрачне
Бацим поглед дуж пољана.

Где у сретно певах доба,
У заносу бурних снова,
А где сада тужно лежи
Потавнели низ гробова.

Пролетни звуци

 

И ова пјесма објављена је у истом листу (Подмладак, I, 1897-98, бр. 21), с ознаком датума када је написана: Београд, 15. марта 1898.

С пољана влажних уморне земље
Копрена зиме тихо се диже
И бујно доба пролећа жељ’ног
С чарима љупким на земљу стиже.

На плавом небу сунашце дрхће;
Пролетне песме звуци се оре –
Подмлађен живот шири се, буја
Кроз пуста поља и неме горе.

Кристални поток сребрним током
Несташно плави пропланке цветне,
Љубица плава где слатко снева
Заносне снове младости сретне.

У сетном складу природа јеца
И болно прича пролећу бајну,
К’о нежна мајка чедашцу своме
Окрутне зиме несносну тајну.

*

„Придруж’ се и ти“, велиш ми, друже,
„Ускрслој песми природе будне –
Тамо ћеш наћи у чистом храму
Освештан венац утехе жудне“.

Када ми роду слободе сине
И блесне моћно кроз вео мрачни,
Онда ће срце грлити с песмом
Пролеће љупко предела зрачни’.

Ал’ данас за ме утехе нема,
Пролеће само, о, друже мили,
Низ бледо лице сузе ми мами,
Докле ми народ у ропству цвили.

*

Ове стихове написао је Кочић у писму својој дјевојци, каснијој супрузи, 5. VIII 1899. из Сарајева. (Видјети писмо бр. 9 у III књизи овог издања). Објавио их је први пут Ђуро Гавела у Сабраним делима Кочићевим 1961.

Спустивши главу на моје груди,
Плакала ти си, невино чедо,
А твоје нежне и бујне власи,
Скриваху лице туробно, бледо.

И ја сам плак’о, гледећи тебе,
И бујни поток суза је тек’о,
Али сам ипак пресрећан био,
Јер љубав сам за љубав стек’о.

*

Ја те љубим дивни створе,
Љубићу те врелим жаром
Док ме смрца не уграби
И растави с твојим чаром.

Али ни гроб неће моћи
Угасити љубав свету,
Коју гајим у свом срцу
Према теби, љупком цвету!

Кад посетиш мој гроб хладни,
Чућеш речи о љубави,
Што ти збори тавна хумка,
Цвете лепи и убави!

Пошљедња суза

 

Написана такође у Бечу исте године и објављена у Босанској вили XIV-1899, бр. 23-24.

Клонуле су младе груди, изумрли осјећаји,
А у оку испијеном пошљедња се суза сјаји.

Ишчезли су мили снови, а живот ми као сјена,
Са сломљеним духом лута кроз пољане
успомена.

Кад застанем, сав задрхтим, јер се свуда
гробље стере,
Гробље свето слатких нада, гробље свето
жарке вјере.

Занесем се и јаукнем на згаришту идеала,
И спустим се с горком тугом гдје ј’
пошљедња нада пала.

Свуда пустош, нигдје знака, да се шири
живот данка!
Следило се, изумрло у гробници вјечна
санка.

И пошљедња суза паде на гробницу
освештану
Остављајућ’ бједни живот измученом
сиротану.

Бар тад хоће л’…

 

Пјесма је објављена у Босанској вили, ХV/1900, бр. 24. Испод текста стоји да је написана у Бечу исте године. Занимљиво је да је у свим каснијим издањима (код З. Вуловић, Ђ. Гавеле, Т. Крушевца) у II стиху последње строфе оно „од мрамора хладна“, како је стајало у Вили, замијењено, па стоји „од мермера хладна“.

Усануће огањ младалачког жара,
Изумр’јеће снови идеалног доба
И надања храм ће срушити се свети
И наручје н’јемо отворена гроба.

Китњасте ће равни прецвјетати тужно –
-На пропланку среће и спокојства мила
Завладаће сумор и гавран ће црни
Са рапавим криком раширити крила.

Освештани в’јенац са увелим цв’јећем
На заранку жића задрхтаће боно,
А с црквице мале са прегорком тугом
Пошљедњу ће пјесму зајецати звоно.

Кроз долине тавне и пољане цвјетне,
Где се олтар свети успомена диже
Објавиће звуци неутјешне пјесме,
Да дух страшни с громом разорења стиже.

Бар тад хоће л’, дјево, ти преболни звуци,
У грудима твојим од мрамора хладна
Пробудити тугу, да зајецаш горко
На заласку сунца мог живота јадна!?

Поточић

 

Пјесма је написана у Бечу 1900, како стоји испод текста а објављена у Босанској вили, XVI/1901, бр. 8.

Поточић је давно засто
И не креће млинског кола,
Што у леду тужно ћути,
Као израз тешког бола.

Преко шљунка таласићи
Са заносом пјесму више,
Разносише слатке звуке,
Па се боно заледише.

Не чује се пјесма тиха,
На валима да забруји –
Поточић је давно засто,
Кроз шумарке виш’ не хуји.

Ох, да му је да зашуми
Кроз мирисне, цвјетне равни,
Што их сада обавија
Магловити вео тавни.

Али лед је груди стего
И сребрне вале збио –
Поврх њих се кристал-в’јенац
Вјечне туге ухватио.

Не тугујмо, поточићу!
Живот нам је слатка нада,
Што нас кр’јепи и уздиже
Из понора горких јада.

Кад с’ осмјехну мајски дани
Причаћемо боле своје –
Кад млинарка млада дође
Поточићу – срце моје!

*

И ова пјесма, написана у Бечу, штампана је у Босанској вили, XVI, 1901, бр. 17-18, дакле одмах иза претходне.

У одбљеску бл’једих зв’језда, што с висине
тужно сјају.
Под печатом разорења н’јеме хумке почивају.

Свуд тишина мртва влада под окриљем
благе ноћи,
Само гдјекад к’о да јекне бони јаук у самоћи.

Лаки листак са гранчице, што га вјетрић
с болом креће,
К’о да тугу слатку буди за споменом давне
среће.

Он шумори пјесму ноћну над хумкама
давних снова,

Што их крије мрачним велом потавњели
низ гробова.

Њежни звуци затрепере и јаук се бони чује,

К’о да слушам глас утјехе, што кроз поноћ
одјекује:

„Оживиће мили снови, ускрснуће слатка нада

И јекнуће пјесма звучна на гитари вјечна склада“.

Занесе се срце боно, опијено пјесмом милом,

Што је шуми лаки листак под поноћним
тавним крилом.

Окићена љупким в’јенцем, на мене се прошлост
смије,

Дочарава прошле дане и вјером ми груди грије.

Али јава, клета јава одједанпут све поруши

И ускрсну црну сумњу у рањеној мојој души.

*

Свуд руине, развалине, минулога милог доба –

У одбљеску бл’једих зв’језда свјетлуца се гроб
до гроба.

.

ЛИРСКЕ ПРОЗЕ

Јелике и оморике

 

Своју прву „пјесму у прози“ Кочић је објавио у Српском књижевном гласнику, III/1903. књ. VIII, бр. 3, с посветом Павлу Лагарићу. Следеће године „Јелике и оморике“ нашле су своје мјесто и у другој Кочићевој књизи („С планине и испод планине“, Загреб 1904).

___

Са чистог, блиставог неба просипа се жива, треперава, весела свјетлост. Мирише дријемовац, то рано, дремовно, планинско цвијеће. По влажним пропланцима зелени се задовољни, кочоперасти кукуријек, а са сувих присојних камењака, измеђ труле, спржене бујади, почињу се плавити миришљаве љубичице.

Птице слађано и складно цвркућу и, дрхћући у њежном, раздраганом узбуђењу, прелијећу с гране на грану. Кроз чађаве комјенове тихано шуми дим и весело, лагано се повија кроз танки, бледуњавосвијетли, прољетни ваздух, губећи се у тужној, леденој модрини јелове шуме што се поносито наднијела над селом.

Укочено, скамењено, величанствено дижу се јелике и оморике кроз ведру, насмијану свјетлост. Нешто су тужне, замишљене. Све се радује ускрслом, уздрхталом животу, а оне? Њима је све једнако: и прољеће, и љето, и јесен, и зима. Оне су увијек хладне, суморне, тужне, јер – срце пишти, нико га не чује; сузе теку, нико их не види.

Кад их год погледам, дође ми тешко. Зашто је природа према њима, према мојим милим и драгим јеликама и оморикама, тако немилостива срца била?

Јелике моје и оморике, и ја се више ничему не надам; и мој је живот као и ваш пун њежне, дубоке чежње; али – срце пишти, нико га не чује; сузе теку, нико их не види.

Ваше оштре, шиљасте бодље, то су следењене сузе – добро ја то знам! – а њихова зелена боја, то је чежња, дубока, њежна чежња за вјечито зеленим прољећем које нам неће никада доћи!…

Срца пиште, нико их не чује; сузе теку, нико их не види.

Кроз маглу

 

Своју прву „пјесму у прози“ Кочић је објавио у Српском књижевном гласнику, III/1903. књ. VIII, бр. 3, с посветом Павлу Лагарићу. Следеће године „Јелике и оморике“ нашле су своје мјесто и у другој Кочићевој књизи („С планине и испод планине“, Загреб 1904).

___

Изјахао сам наврх Кланца. Иза мене се, под блиједом, мутном свјетлошћу, шири Радмањско поље и сви брежуљци и равнице доље до Козаре, над којом се, као и обично у јесен, бијаху наднијели мрачни, згуснути, при дну загаситоплавичасти облаци.

Пред мном се, опет, планинском долином, окруженом са свију страна брдима, расула сјеркаста, влажна магла, па се, с ове стране до мене, бјеласа и каткад на површини лагано залелуја. То је она тешка јесенска магла која једног јутра ненадно осване, и коју, истом кад подобро застуди, љути зимски вјетрови у страшном урлику распрште и некуд далеко, далеко пред собом отјерају.

Планински врхунци натмурено вире из магле као снажни, намргођени дивови, покиснули и ражљућени на ледену студен позне јесени. Узвишени, осамљени, ближи облачном небу него они ситни брешчићи што се као из петних жила упињу да их достигну, хладни, тихи и суморни, као да презриво шапћу: „Иако се густи и тешки облаци црне невоље на нама вјечито одмарају, опет смо снажни; наша снажна плећа подносе све. Ми смо моћни, ми смо силни!“ – као да крупно одахну, одбијајући немилостиво од себе залутало, растргано, маглено прамење.

Испод магле чује се звекет гердана, крупна, јасна звона на овновима и воловима, жалобитни звуци чобанских свирала и сјетне, дјевојачке пјесме, пуне слатког страховања, пуне тихе, притајене чежње. Кобна је јесен на прагу, а зима се ледена примиче, па је тешко самотном чељадету зиму презимити, дугу планинску зиму, кад оштра мећава бијесно звижди око смрзнутих јелових брвана малене зградице из које се шири јак мирис сува цвијећа и увелих, миришљавих јабука и крушака; кад чврсте, младе смрчике, засуте бијелим, дебелим ињем, од љуте студени пуцају; кад испод планине гладни и бијесни вуци урличу, па кад се човјеку, од страха и студени, у жилама крв леди а у костима срж смрзава. Тешко је самовати планинском чељадету, тешко, претешко!

Коњ уједначио, па поносито, гипко језди у лаганом раванлуку, док неоклен из магле, као изненада, јекну пјесма:

Јесен дође, а мој драги оде;
Ђе ли ћу ти презимити зиму!

Умиљато, обло, једро грло пригушено, забринуто јеца и дрхти кроз маглу приближујући се према мени. Свијетли, гвоздени ланац испод врата на коњу уједначено звецка, и ми се полагано спуштамо у мрачну, планинску долину. Са свију нас страна обасипа магла, једва чујно струјећи покрај ушију. Зађосмо у маглу. Само се још, подалеко иза нас, види влажан, бљедуњав траг од мутне свјетлости по жутом, утабаном путу.

Дува студен вјетар, оштра, ледена измаглица бије и гризе по образима, око бркова и косе хвата се мекано, бјеличасто иње, а пјесма се све више и више приближује, боно, сјетно јецајући:

Јесен дође, а мој драги оде;
Ђе ли ћу ти презимити зиму!

Коњ језди и стриже кроз маглу. С обе стране пута, са живе ограде, црвене се дугуљасте бобице бијелог трна, и модре се округле, набубриле трњине кроз танки, сивкасти прах. Позно, планинско воће!

Истом се у близини покаже марвинче, или се изнад мене залепрша птица, па опет нијемо, нечујно утоне у густу, збијену маглу као у сиње, непокретно, дубоко море. Негдје звекну гердан, чу се дјевојачки врисак, онда лизну кроз маглу блиједоцрвенкаст пламен и прсну варница, па се опет све умири. Само пјесма и даље јеца, цвили, и у слаткој чежњи и тузи умире, а жалобитни се припјев све тужније, силније, заносније понавља:

Јесен дође, а мој драги оде;
Ђе ли ћу ти презимити зиму!

Наједанпут снажно духну вјетар, разби маглу на све стране, и преда мном се, у мутној, дрхтавој свјетлости, указаше крда оваца, говеда, и гомилице чобана с накукуљеним црним хаљинама. Сједили су око ватара, поврх којих се млитаво, изнемогло повијаше црно прамење растрганог дима.

Низ једну окомиту низбрдицу, измеђ неколико осамљених јела и оморика, на пушкомет према мени, силазило је женско чељаде што онако заносно и жалостивно малоприје пјеваше кроз маглу. Чим је вјетар изнад ње распрштио и разнио маглу, престала је пјевати. Пјесма јој се скаменила на уснама. Било ју је стид, ваљда, од свијета. На њој се, кроз замагљену свјетлост, прелијевао блиједосребрнкаст гердан, а дугом, свијетлоплавом расплетеном косом тресао је и повијао ледени, узнемирени вјетар. Јадно чељаде! Можда је полудило?

Од једне чудне и загонетне болести, која се ненадно појави, страдају планинска женска чељад. Кад се чељаде развије и од силне једрине забрекне да кошуља на њедрима попуцкује; кад се набубриле усне зарумене; кад врела и успламћела крв снажније заструји кроз набрекле жиле: у напону снаге, младости и здравља јави се та немилостива бољка, и чељаде провиче, што народ каже. Кобна је то тајна. Од чег долази, не зна нико. Планинска су срца тврда. Боле своје, јаде своје, жеље своје не казују ником, већ их носе у гроб собом. Јадно чељаде, да ли је и тебе снашла та невидовна биједа?

У тренутку звизну ражљућени вихор с друге стране, истјера маглу из планинских гудура и увала, па је опет расу по згаженим стрњиштима, спрженим, сувим сјенокосима и по жутој, жилавој бујади, која нијемо и укочено дријемаше под студеним јесенским дахом.

Коњ језди, ланац испод врата тупо и једнолико одјекује, узбуђена магла снажније струји крај ушију, а ледено, свијетло иње све се више и више хвата по окрајцима замршене гриве, блиједо треперећи кроз замућени, магловити ваздух.

Коњ зазрије у нешто и удари плаховито, заносећи се, у страну. Задрхтах, напрегох очи и спазих како се женско чељаде, уз мекан звекет, пробија кроз маглу према мени. Сретосмо се. Марушка, модроока Марушка!

– Марушка, побогу сестро, шта је теби!? Што си као луда расплела косе?

Она не одговори ништа, већ једва чујно, погнуте главе, назва бога, па се одмаче мало у страну и стаде крај једног крошњастог, огољелог трна, чије су шиљасте, влажне бодље с некаквом јогунастом, пркосном оштрином стршиле кроз мутну, дрхтаву маглу.

– Збиља, Марушка, куд си посрљала тако необучена, у ову проклету маглу? Шта је теби? … Јеси ли ти оно мало прије пјевала?

Шути и укочено, погнуте главе стоји, као да су јој се сви живци скаменили, изумрли.

– Е, људи! – чу се неко подалеко испред нас у магли. Е, људи моји, што још чојек неће доживити!

– Ама шта? – чу се други глас.

– Не питај, побогу брате! Чу ли ти, вјере ти, пјесну мало прије кроз маглу?

– Чуо сам. Жалобитно и умиљато пропјева неко путом, тамо према Кланцу. Лијепо ме ледени трнци подиђоше и некаква ме туга облада. Све ми се чини да је женско грло. А би ли знао ко је то пропјевф?

– Марушка Регодина. Помисли, болан брате, те срамоте и тог чуда! Дошли сватови да је воде. Жене је увеле у зграду, расплеле јој, по обичају, косе, и почеле је за вјенчање пресвлачити и китити босиљем. Изашле жене да јаве да је све готово, а она уграби и суну ко луда у маглу…

– Прекидам те у ријечи: за ког је то испрошена?

– За ’ну сакату кљусину, за ’ног мрциног, крепалог Обрада.

– Зар за њег, братимим те? ! Нака цура да пође за ’ну мрцину! Е, то је, људи, богу плакати!

– Шта ћеш, мрцина згодна, а ашика јој узеше у војску. Какав је Лако, да га не примише увано би се данас код Регодине куће врућа, црљена крв пролила!… Онај је модрооки ђаво умиро за њим…

Жив, ватрен, одсјечан разговор и мек, уједначен топот коњски некако је чудновато одјекивао кроз маглу, и све се више и више одмицао, док сасвим не изумрије, умукну.

Високо, танковијасто, дивљачно чељаде шути. Тврда једрина затегла сваки крајић бијеле, влажне кошуље на њој.

Поче дрхтати и цвокотати зубма. Преко округлих, пуних њедара, која се тресу од љуте студени, стаде се прелијевати свијетли гердан од цванцика крсташица и талира крсташа.

– Ама, зар си ти побјегла, Марушка? Хладна, растужена, модроока Марушка скамењено шути и дрхће.

Унезвијерено диже главу и погледа тужно, забринуто, очајно некуд у маглу. У модрим, трњинасто модрим, уплаканим и мутним очима тињала је прикривена туга, помијешана с оном немирном, уздрхталом чежњом која се често виђа у очима младе, планинске чељади.

– Куда гледаш? Куда ћеш? – упитах је њежно, благо, јер ме обузе некакво језиво сажаљење.

– Куда ћу! Не знам ни сама… У маглу! – уздахну дубоко, па зајеца, а кроз извезену, танку кошуљу почеше се бурно дизати и спуштати обле, уздрхтале груди, тресући снажно тешким герданом.

Јецајући, погледа ме дубоким, тужним погледом, погледом који моли, преклиње, тужи: Брате, брате, све ми хоће да отму – снове моје, жеље моје, наде моје, све, све! Зар је он моја прилика? Он, стара, злобна, пакосна кљусина! Он зар да зна и осјећа каква је силна сласт у љубљењу, грљењу, грижењу и дивљачном, грчевитом стезању, кад кости пуцају, снага се увија, а раздрагано, уздрхтало срце хоће да искочи из распламћелих, разиграних груди! О, каква је неизмјерна и језива сласт загристи у топло, једро лице које пуца од младости и свјежине! Како се је угодно и пријатно одмарати иза голицавог, сладосног умора на милој, мушкој руци, кад око тебе миришу јабуке, крушке, суво, скорушено цвијеће, а на двору се прелијева мјесечина по блиставом, окорелом снијегу!… Опет грљење, љубљење, стезање, грижење; опет дрхтање, заносно дрхтање, дрхтање без свијести; опет меки, слатки звуци, звуци које уво не чује, али који топло струје, трепере, продиру кроз срце, разлијевају се по снази која се, од силне сласти, увија као усијани, растегљиви челик. Напољу се ненадно дигне онај притајени, планински вихор. Ломе се и крше јеле и смрчике под тешким, скореним ињем. Неоклен из даљине заурличу вуци, а с планине, од чобанских колиба, одјекују узвици и снажно се разлијежу кроз снијежну, узнемирену, страховиту ноћ. Она се плашљиво припија уза њ, а жедне, суве усне нешто неразговијетно шапућу… Узвици изумиру, вјетар се смирује, и ноћ, лагано шумећи око брвана, почиње уједначено дисати. Она се још јаче припија уза њ и меће му главу у топла њедра. Ноћ протиче, мирис се по згради разлијева, а на свјежу, снажну, уморну младост пада тежак, дубок, сладак сан… Зора! Зар тако брзо мину, прохуја ноћ? ! Опет оно страсно, преслатко, зорино миловање; опет грљење, љубљење, грижење, стезање да кости прште; опет дрхтави, нијеми, глуви занос; опет пјесма, мека, слатка пјесма коју уво не чује, али која ватрено струји кроз срце, разлијева се топло кроз снагу, заноси, опија!… „На рад, дјецо, зора је!“ – чује се свекар, Лакин отац. „На рад! Доста је миловања, пост вам ваш!“… И тако хује и протичу весели, ведри, свијетли дани, дани и с облацима без облака, а за њима се нижу бурно немирне, слатке, преслатке ноћи.

– Шта сам некада сањала и у слађаном, језивом страовању очекивала, па види сад! – поче Марушка јаче јецати и гушити се. Ал жива нећу за њег! – врисну и помамно шкрипну зубма. Волим да ме вуци истргају него да ме се његова рука дотакне!

Изнад нас се стаде магла комјешати и све силније шумити. Шуми магла. Вјетар, све оштрији, студенији, провлачи се испод магле и обузима нас све већом, оштријом студени. У даљини се чује снажан, потмуо тутањ и разлијеже се кроз планинску долину. Сад се изгуби, нестане га, па се опет поврати, хујећи као удаљена хука морских валова. Хуји тутањ и проређује, разноси маглу. Изумрло, огољело трње око нас почиње се трести, дрхтати, савијати. Све се јаче диже бура, звижди, јауче! Кроз проријеђену маглу већ се указују мрке, црне јеле које се крше и превијају под страшним урликом, а испод њих се нијемо, укочено назиру спржене, голе равни, хладне и мртве, као блиједи, мртвачки образи.

– Марушка, куда ћеш на оваком времену? Врати се натраг! – говорим ја, а снажни, бијесни вихор гуши ме, зауставља ми дисање.

– Не говори то!… Прије и у гору и у воду него натраг! Волим да ме бијесни вуци на комадиће истргају него да ме се његова рука дотакне! – писну и, уплаканих, трњинасто модрих очију, свијетлоплаве, замршене косе и уздрхталих усана, суну у влажну, узбуђену, ледену маглу, из које још за часак тихано допираше мекан звекет гердана и испрекидано, пригушено јецање увријеђеног, уцвијељеног и пониженог женског срца.

Кроз свјетлост

 

Такође објављено исте године и у истом часопису, у Српском књижевном гласнику, III/1903. књ. X, бр. 6 , што недвосмислено упућује на то да је све те ствари Кочић истовремено писао и чак, вјероватно, истовремено Ј. Скерлићу, уреднику Гласника, послао.

___

Кад се све зазелени, и кад оштра, врела свјетлост облије земљу, па земља замирише оним освјежавним, пријесним мирисом на зелено, њега обузме топло, нијемо дрхтање. Пробуде се успомене и мила сјећања на минуле дане. Како је све то преливено нечим тајанственим! Како то све боно дира и прија уздрхталој, раздраганој души као мека мјесечева свјетлост кад се у миришљавој, љетној ноћи разлије по обамрлим брдима и ћутљивим долинама, кроз које једнолико шушти вода, а отуд из мрке, јелове шуме допире потмуло шапорење и некакви неразговијетни, дубоки уздаси! Сва су се сјећања стишала на дну душе, па одатле, у топле ведре дане, снажно замиришу као увела кита милодува, предишући слатком тугом за бурно прохујалим добом делијања и ашиковања.

Све прође и мину. Само га још запахњује мирисни, слатки дах сјећања и успомена на прошле дане. И кад сунце залази, и кад се изнад модрих планинских овршака полагано уздижући рађа, увијек га то на нешто подсјети, и њега облада туга и насртљива, пламена чежња за нечим нејасним и растегљивим као дах. И душа се скупи да потајно, нечујно загрца и пропишти за данима пуним свјетлости, мириса и зеленила, за данима који се неће никада, никада вратити.

Сваког – сваког прољећа, кад се пуна, једра свјетлост разлије по миришљавом, планинском зеленилу, њега обузме врело, грчевито дрхтање, узнемиреном душом му заструји преголема туга, и он се сјети оног првог дана.

Јахао је. Поносито се усправио у седлу, затегао узду, па језди као какав делија преко планинске долине. Ражљућен коњ гризе помамно ђем, фркће и баца млаку, густу пјену, мека се земља угиба под копитама, а око њега струји свијетли, врели, прољетни дан. Поврх њега, у топлом треперавом ваздуху, нешто ври, дрхће и као да лагано шуми: прољеће, прољеће!

По округлој долини расуле се овце с јањцима, а бјеличаста, узаврела свјетлост расплинула се по мекој, свиластој вуни, па се овце и јањци бљеште и прелијевају као овеће груде блиставог, препаданог, планинског снијега.

Околна брда, као мало намргођена, утонула у густу, устрепталу тиморину, па као да нешто крупно, радосно шапћу. Кроз тиморасто плаветнило још се бјеласају, на једном врхунцу наврх Мањаче испод суморних јела, разбацани, нестопљени снијежни сметови као овце кад полегну на пландишту. Далеко још тамо бљешти се у сунцу хан, осамљен на друму, а иза хана, на стрмој, врлетној страни, стрше оштро кроз пуну, дрхтаву свјетлост јеле и оморике с оним чудноватим премлазом дубоке туге и неизмјерне, вјечите чежње.

„Хану, хану!’’ ври у њему силна, распламћела жеља, па све јаче, оштрије боде коња мамузама и, весео, раздраган, отвара пожудно уста да се надише освјежавне сласти која се око њег разлијева.

Откад је дошао кући, све га нешто вуче тамо на друм. Воли он друм, воли хан, воли ону чудновату, вечерњу, друмску тишину, кад само сломљени и прашинасти пијесак на друму под ногама шкрипи и тупо одјекује, а изнад хана уједначено шуморе мрке јеле; оморике кроз прозрачни, вечерњи сутон. Слатко му је, преслатко Видино враголасто, меко шапутање. Заноси га њезин гипки поносити ход, пуна заобљена њедра, озбиљно напрегнуто лице, и онај дубоки, топли сјај што јој се свијетли у крупним и као угљен црним очима. И увијек кад на њу помисли, раздраганом душом му затрепери њежна сјета и он пане у меке, сладосне сањарије.

Синоћ је до великих вечерница сједио с њом на диванани пред ханом. Свијет је пролазио друмом. Изломљено камење прштило је и одјекивало под колима и под тешким, снажним корацима, а оздо, од Кадине Воде, уз друм, разлијегала се она позната кочијашка пјесма:

Дојке расту, јелеци пуцају,
Срце иште, удати се хоће.

Вида је сва задрхтала. Топла, влажна румен облила јој је образе, и она је стидљиво оборила главу. Он јој је нешто неспретно, збуњено рекао и изгубио се, сав дрхћући у врелој раздраганости, у млаком вечерњем сумраку.

Данас је, на овом ведром свијетлом дану, још више раздраган. У грудима му се буди и диже живо, дрхтаво, топло врење. Навиру нејасни, снажни, досад непознати осјећаји. Кроз душу му струји слатка, неодољива чежња. За чим – ни сам не зна. Нешто у њему ври, некаква неизмјерна сласт испуњава му разњежене, уздрхтале груди. Сад би га обузела притајена, њежна сјета, сад би опет, весео раздраган, некуд далеко, далеко полетјео. Куда, коме – ни сам не зна. Али силно осјећа да се нешто топло у њему диже, да му се нешто слатко и врело прелијева у души.

Трза узду и несвјесно, помамно боде коња. Из загријане земље диже се и шири млака, миришљава свјежина, а око њег се титра и као пјенуши пуна, једра свјетлост. Са свију га страна запљускује и обузима нешто пријатно, голицаво, језиво. Дрхће, заноси се, и чини му се да не јаше на коњу, већ да га носе некаква мека, снажна крила кроз ову милу планинску долину, пуну свјетлости, мириса и зеленила. Очи му се засјенише. Само назире непрегледно зеленило, обливено у свјетлости, како се пред њим шири и подрхтава, а осјећа како све око њег примамљиво шуми, дрхће, стрепи. Угиба се, увија се, ломи се и крши, а кроз сву снагу, кроз све живце струји нешто врело и неизмјерно слатко!

Све помамније, грчевитије боде коња. Пред њим се разлио Понор, па се кроз свјежу, живо зелену бујад вијуга и прелијева под сунцем као растопљено сребро. Са пландишта ричу и бучу бакови, долигају говедари; са перила одјекују ударци пратљача, бијели се на обали прострто убијељено платно и женске бошче, а на облим дјевојачким њедрима пресјајивају се дуги, блистави гердани. Двије се дјевојке загрлиле на перилу, па се, уз раздраган, необуздан кикот натпјевају:

Љуби, драги, колико ти драго;
Само немој изгристи по лишцу,
Да ми мајка не позна по лишцу

Умиљати, једри гласови, пуни уздрхтале радости, пуни пробуђене, животне снаге и свјежине, весело дрхћу и трепере испод ведрог, распламћелог неба, а тамо далеко, у модрим планинским врхунцима, као да се разлијежу дрхтави, заносни одјеци: прољеће, прољеће!

Ти га снажни, врели гласови још више раздрагаше, занијеше, опише. Помамно, бијесно ободе коња, у трку прелетје преко Понора, и у тренутку се створи пред ханом.

Врата на дућану затворена. Нити се ко види ни чује, као да је хан опустио. Он узлети уз басамаке и одшкрину врата на малој собици. Вида је спавала на бијелом као снијег кревету, обучена, замршене косе. Јастук јој се исплазао испод главе, те јој се глава пресамитила преко њега. Кошуља јој се размакла на заобљеним прсима, а врело, животворно сунце пробило кроз прозор па се распрштило по глаткој, влажној, бјеличастомраморастој удољици између оне двије округласте, месасте јабуке. Жеже и пали узаврела врућина, али она, сирота, не осјећа, већ слатко, заносно, убрзано дише. Обла се, пуна њедра дижу и спуштају, те се и бијела, танка, мало овлажена кошуља на грудима сад снажно затегне, сад опет шумно попусти и улекне. За свијетлом, накићеном тканином виде се кључеви од дућана и два, три стручка увела милодува.

У чистој, миришљавој собици дубока тишина. Само је тихано претрзава Видино бурно, убрзано дисање. Он је гледа и као да јој топло, мирисно дисање прождире, а нека снажна милина разлијева му се по грудима, и он дрхће и стрепи.

Поче у сну бунцати. Око усана јој затрепери растегнут, задовољан, стидљив осмјејак. Види се да Вида нешто слатко сања.

Наједном диже главу увис као змија, склопи чврсто мало отворене очи, раскрили руке, па као да нешто тражи да грли и љуби. Под грлом јој пуче пуце, и обле се, бијеле груди указаше. Држи раширене руке, дрхће и отегнуто, испрекидано, страсно мрмља: „А-а-а!“ У том буновном, несвјесном мрмљању цело јој се лице оштро затегну и као да се претвори у саму, необуздану, пламену страст. Њега обузе силна жалост што се она тако пати, нешто га снажно привуче њој, и вреле, пожудне усне грчевито се спојише!… Дуго га је, дуго, у заносном бунилу љубила, грлила, гризла, док се онесвијешћена, изнемогла, блиједа, не завали на кревет, па заплака.

Он сав задрхта, занесе се у некакву чудновату земљу, пуну свјетлости, мириса и зеленила, у земљу гдје све примамљиво шуми, дрхће, стрепи. У том заносу завуче јој главу у врела, миришљава њедра, загризе снажно зубма, као бијесно пашче, у обло тијело, па од силне, опојне раздраганости зајеца. Он љуби и грчевито јеца, топле се сузе слијевају на мило, онесвијешћено тијело, а напољу, кроз дрхтаву, бјеличасту свјетлост и густу тиморину, као да заједно са њиме јецају пуни, снажни, тајанствени звуци: прољеће, прољеће!

У магли

 

Симболистичка лирска проза Кочићева објављена је у првом годишту београдске Политике. I/1904, бр. 259, а затим ушла и у III књигу Кочићеву „С планине и испод планине“ (Београд, 1905). У листу је имала карактеристичан мото:

Ich liebe die Wolken, ich
libe die Nacht,
Denn Wie die Wolken, kann
ich Weinen
Und Wie die Nacht ist meine
Welt.

___

Мој је живот магловит, и кад год настану дуге јесенске кише с намрштеним, мутним небом и блатавом земљом, мене обузме неодољива туга и немио, потајан бол који ме силно и немилосно раздире. Тада ме душа заболи и срце зажели да се уклони негдје далеко, далеко испод овог суморног, тешког неба.

Већ трећи дан а киша једнако пада, и по брдима се погоне сиве, поцијепане маглуштине. Моју душу савладао тешки јад: ни свијетла, провидна дана, ни мирне, слатке ноћи. Она се увија под невидљивим теретом, плаче и цвили, и узалуд се напреже да каљаве путове, суморна брда и ожалошћене планине претвори у сами сјај и љепоту. Јауче и цвили душа моја, а киша непрестано ромори по крововима, слијева се кроз олуке и у једноликом шумењу облијева ледене, изумрле путове. Свијетле се и бистре локве, и негдје се у даљини чује раздраган дјечји кикот, који се разлијеже кроз каљаве и упрскане улице, изумирући у кућама што су се укочиле од влаге и студени, па као да ће сад заплакати. Киша једнако лије и шушти потмуло, падајући на разглибану земљу, а душа моја, пуна бола и туге, јеца и уздише, проклињући и сам дан рођења. Око мене магла, свукуд магла, ледена, влажна магла! Мрак у души, мрак у срцу, мрак и недогледан јад и невоља на све стране!

И у те доцне, јесенске дане, кад отпочну пљуштати бескрајне кише, јави ми се пред очима Циганка, моја биједна и јадна Циганка! Свело, уплакано лице и крупне, црне очи, пуне јада и чемера, засвијетле необичним сјајем кроз влажну, јесенску сумаглицу. Мене обузме и запљусне опојним мирисом оно прво свјеже и слатко осјећање живота и уживања, и сузе, саме од себе, потајно избијају на очи. Жалосна и изнемогла моја Циганка све ближе и ближе примиче се мени, и ја слушам јаук и лелек њезин који претрзавају очајни узвици клетве и заклињања: „Не остављај ме! Не остављај ме, живота ти, јер се ти нећеш никад вратити у отаџбину, којој си све дао а она те је презрела и немилостиво одгурнула! Не остављај ме, поведи ме собом!“

И ми се сустигосмо у магли. Дркћући као преплашено срнче, приђе ми и приви се уза ме, па грчевито зајеца:

– Брате, брате, не остављај ме! – задрхта слатко и меко њезин глас, и она се, још јаче дрхћући, припи уза ме. Не остављај ме, свега ти на свијету!

Силно је и снажно стегнух и загрлих, и осјетих како ме кроз танку бјелину топло додирују обле груди и све јаче распаљују узаврелу крв, а спојене усне дрхте, пламте и миришу страсним разблудним мирисом. Са свију крајева склопила магла, па хуји и подрхтава. Мирно. Глува, дубока тишина на све стране. Ништа се не креће, ништа се не чује до нашег испрекиданог јецања и леденог, магленог шумења. Много срећни и много, премного биједни, стајали смо нијеми, непомични, стезали се и грлили, а око нас је треперила магла и шумио студен вјетар, носећи собом неоклен из даљине освјежаван мирис свелог цвијећа, јабука и крушака.

Истријезнисмо се и кренусмо на пут кроз маглу. Она једнако прича да је срећна и набраја безазлено којекакве лудорије из прошлости.

– Ја сам срећна, много, премного срећна! – непрестано се умиљава и улагује.

– Ја сам несрећан, много, премного несрећан.

Она се учини као да то не чу, па настави још живље:

– Је л де да смо ми срећни, много, премного срећни?

–Јест, ми смо несрећни, много премного несрећни!

– Види како се магла разилази и проређује по брдима, види како се сунце милостиво указује осмјехивајући се на нашу срећу…

– И голему, преголему несрећу – додадох и несвјесно је одгурнух од себе.

– Види тамо далеко оних нијемих брда како се дижу, обасјана и освијетљена – тамо је земља, лијепа и добра земља која ће те раширених руку дочекати, јер и ти њу неизмјерно волиш и увијек о њој говориш и сањаш. Разведри се, јер путујемо у земљу снова твојих!

– Намрачимо се и стегнимо срца, јер ћемо убрзо приспјети у земљу гдје ће нас дочекати мраз и сува, оштра зима са леденим, страховитим вјетровима и подмуклим бурама.

– Не говори тако! Разведри се и раздрагај кад око нас све мирише и предише мекоћом и слатком, заносном топлином.

– Јест, јест, све око нас цвили и плаче, проклињући и сам дан постанка. Зар не чујеш како вјетар дува преко наших влажних и ожалошћених планина и оштро шушти кроз увале и гудуре, спуштајући се с брда и цвилећи у тужном шуштању и хујању по овој мртво освијетљеној равни?

Магла опет поче склапати и обузимати нас са свију страна. О, како је нешто страхобно и језиво долазило отуд из нијемих и мрачних продола планинских, хујило кроз маглу и обузимало нас свом снагом. Ми смо дрктали осјећајући се далеко од људи и обична живота, осамљени, спојени и сливени уједно с тим планинама и магловитим, укоченим брдима.

– Магла! Опет зар магла? – прошапта она дркћући, припи се уза ме и заплака се.

– Магла, магла, магла и недогледан јад и невоља на све стране! – јаукнух болно и дивовском је снагом стегох на груди.

Пјесма младости

 

Песма младости објављена у Политици, такође у првој години њеног излажења, I/1904, бр. 343, ушла је у III књигу Кочићеву „С планине и испод планине“ (Београд 1905). Интимни дио Кочићеве лирске прозе том се пјесмом и завршава.

___

Да ли је ово, друже, што ћу ти сад рећи била јава или сан, не знам. Али знам да се скоро догодило, и да се догодило под позну, дубоку јесен на једном планинском друму.

Киша је почела негдје око поноћи падати. Загријан освјежавном топлином чистог, миришљавог кревета, слушао сам у дрхтавој раздраганости како капљице шуште и роморе по крову, док се убрзо не стадоше слијевати у тешким, дебелим млазовима кроз зарђале олуке, пљуштећи уједначено по земљи на неколико мјеста. Кроз то тајанствено, једначито слијевање и меко шумљење чинило ми се да брује негдје далеко, предалеко дрхтави звуци, ширећи се и изумирући у мрачној, кишовитој ноћи, којом потресаху кадикад немирни планински вјетрови. Уљуљкан тим чудноватим ноћним шумљењем, брзо сам заспао.

Сјутрадан, кад сам се пробудио, било је натмурено, облачно и кишно вријеме. Планине су биле нијеме, изумрле, умотане у магли.

Изишао сам пред хан на друм. Једна кола протрчаше друмом, па се за тили час изгубише у магли. Кроз маглу је допирао до мене само још звекет звонцади с коња, испрекидан колским зврјањем.

Покрај мене пролазе људи, намрштени, мрачни у лицу и као нешто предубоко замишљени и забринути. Све је на њима ледено, укочено, без живота: корак им тежак, тетурав, сметен и као непоуздан; очи без сјаја и живости; руке малаксало спустили низа се, па тако нијемо и хладно промичу покрај мене у хан.

Магла на све стране, стоји, не креће се, не подрхтава. Све се бијаше око друма притајило и као утонуло у страхобно, дубоко ћутање, док из даљине не одјекну пјесма:

Расцвјето се ђул у башти,
Милодув се размирисо –
Дођи, драги, очи моје,
Да ти гризем б’јело грло,
Да ти пијем црне очи,
Да пресвиснем у љубљењу,
У љубљењу и грљењу!

Пјесма ова пјевана је болно, у некаквом заносном, необузданом одушевљењу са врелим и пригушеним прекидима, а глас је био мек, женски, али промукао, изнемогао и као полупијан.

О, како ми ова пјесма дође драга и позната! О, како ме снажно и болно гане и потресе! Кад сам ја морао чути први пут ову пјесму? Добро се сјећам да су се те њезине ватрене и вреле ријечи некада са бучним шумом слиле у моју душу и ту се дубоко, предубоко упиле! Али кад? Да ли оне ведре планинске ноћи кад сам, као занијет, лутао кроз свијетлу и млаку мјесечину, дрхћући, стрепећи и жудећи за нечим чему имена још не знадох?

Укочен и занесен до дна душе овом пјесмом, нијемо сам зурио у суру маглу, док покрај мене не звркнуше кола бијела као снијег, са бијелим упрегнутим коњима.

Друже, да ли је ово био сан или јава, не знам! – Са кола слетје високо женско чељаде, врело и задихано, у бјелини, крупних грахорастих очију које су биле влажне и помућене. На њој бијаше све ново, бијело, чисто и миришљаво. На пуним њедрима, која су већ почела сахнути, стајала је прибодена велика јесенска ружа са потрганим увелим лишћем.

Приђе ми, те се нијемо, без ријечи руковасмо. Онда она жалобитно, пригушено прошапта:

– Ја сам младост твоја, некад бурна и снажна као планински вихор, некад ведра и насмијана као жива планинска свјетлост, а мека и слатка као освјежавна планинска мјесечина. Јест, ја сам младост твоја… Дошла сам да се на овом страховитом горском друму опростим с тобом, јер смо се овдје и први пут састали.

Ми се обоје заплакасмо, и гушећи се у сузама, извртали смо чашу иза чаше, што нам их је налијевало једно вижљасто и црнпурасто дјевојче са вјечитим осмјехом на танким, руменим уснама.

Младост је моја полагано издисала на мом крилу, а са њених пуних и расцвјеталих груди ширио се опојан мирис просута, увела цвијећа и проливеног, погребног вина. Напољу је вјетар јаукао погонећи пред собом огромне праменове поцијепане магле и звиждећи бијесно по укоченим крововима, који су језовито и болно шкрипљели, а њихова потмула, немила шкрипа потресала је с болом моје срце и запрепашћену душу. Младост је моја, вајме, издахнула! Али се мени још чинило да из мртвих груди допиру пригушено и у јецању њени врели звуци:

Да пресвиснем у љубљењу,
У љубљењу и грљењу!

И те су се ријечи и даље разлијегале, све слабије и изнемоглије; и вихор је и даље тужно урликао, све бјешње и силније, цијепајући у милионе праменова суру, јесенску маглу, а ја сам нијемо стајао, без суза у очима, држећи миришљаву воштану свијећу над мртвим тијелом младости своје.

Јајце

 

Овај Кочићев запис објављен је у Политици I/1904, бр. 270, а затим прештампан у III књизи „С планине и испод планине“ (1905).

___

Кад сам год пролазио кроз овај пријестони град наших заборављених, несретних владара, увијек су ме обузимали ледени трнци и чудновата дрхтава језа. Ненадно и несвјесно сав бих задрхтао од непојмљива страха, суморности и туге која вјечито лебди и обавија ову камену и нијему пријестоницу минуле босанске снаге и моћи.

Висока, четвртаста и очађела кула Светог Луке, што се оштро диже између ниских кућица, прибијених уза стрму страну; огромни и у трави обрасли градски бедеми са осутим, проваљеним зидинама; мрачне, влажне, студене катакомбе и поцрњеле куле, гдје су некад мучени и издисали непослушни поданици и смјели завјереници, са исушеним и испијеним човјечјим костима и дебелим, гвозденим синџирима – све то носи на себи печат, тежак, претежак печат чамотиње, суморности и скамењене туге која мирише на нешто давно, предавно минуло, пропало и сурвано.

Јајце је вјечито, било прољеће, било љето, била јесен или зима, тужно, туробно и мрачно. Нигдје ведра и насмијана лица, нигдје жива и ватрена хода и корака. Овај свијет што промиче кроз ове тијесне, кривудаве и прљаве улице, тих је, миран, сталожен, без живота и узбудљивости. Све се креће лијено, тромо, изнемогло, тужно. Покрај мене пролазе, промичу уморно и сломљено младе и плаве Шокице у црним, атласким димијама и црносвијетлим шамијама, пуних, бјеличастих образа, крупних, плавих и необично тужних очију са притињеним сјајем. Све су лијепе, али вајме! то је она ледена, тужна љепота без ватре и заноса. Све на њима опомиње на непреболну тугу и вјечито, суморно кајање. Уистину, чини ми се да ову стару и изнемоглу престоницу наших владалаца тишти некаква тешка, немила туробност и страшно проклетство минулих, сарањених покољења.

И ја увијек побјегнем из овог суморног града што потајно и невидљиво тугује и цвили за нечим, на Пливин водопад, да тамо слушам урнебесно хуктање и шумење дивље, необуздане Пливе како урличе и јауче падајући низ излокане, проваљене и растргате гудуре. Страшно је то хукање и шумење! Сад је тужно и жалобитно, да човјека срце од туге заболи, сад опет силно, бијесно и снажно као снага и сила босанских несретних краљева и банова.

Сјео сам на шупљикаву, овлажену седру, па слушам уједначено, бијесно шумење и гледам пјенушаво и као млијеко бијело скакање подивљале Пливе. Сунце је на смирају. Само још на тавним овршцима јелове шуме трепери блиједомодра свјетлост од уздркталих зрака са западног неба. Од отворено плаве боје тихано се прелијева планинско небо у изблијеђели, вечерњи сјај. Сунце се лагано спушта иза мрачастих брда око Јајца, а на другој страни све се више и више уздиже округли, црвени мјесец, пробијајући се кроз танку, бледуњаву, небеску модрину. У тренутку се облише дебели млазови страховитог водопада као крв црвеном свјетлошћу. Ја сав задрхтах и стресох се. У страхобном шумењу разлијегао се као јаук, лелек и шкргут зуба, а око мене је све заударало на студену влагу и на гњило, спарено, људско месо!

Тежак

 

Своју патетично-лирски интонирану цртицу „Тежак“ Кочић је објавио у првом броју бањалучке Отаџбине, I/1907. и због ње одмах дошао у сукоб с властима. Лист је био заплијењен, а Кочић неколико мјесеци касније изведен пред суд и осуђен. „У том чланку, вели се поред осталог у пресуди Окружног суда у Бањој Луци за Кочића и В. Кондића, одговорног уредника, настојали су (они) раздраживати пучанство на презирање и мржњу против државне управе ових подручја и земаља“. Суд је прогласио ту кривицу као „велики погибељчина“ и осудио Кочића и његовог друга на затворску казну. (Види о томе: Петар Кочић, Документарна грађа, Сарајево, 1967, стр 203-212)

Казна коју је поднио није спријечила Кочића да текст „Тежака“ касније инкорпорира у један свој саборски говор и прочита га у оквиру расправе о буџету 1910. године (Види о томе говор под насловом „Критика аустријске управе у Босни“ у III књизи овог издања).

__

Болујем и копним у грком чемеру и немаштини љутој откад знам за се. Болан сам, преболан, брате си мој слатки и медено љето моје, а онако посигурно не знам шта ми је, шта ме боли. Само ошјећам да је бољка моја велика, и бог драги зна има ли јој лијека и илаџа. Снага ми је сва утрнула и вредовна, а душа празна, сува и исцијеђена ко исцијеђени лимун са мора.

Радим и мучим се ко тешки покајник од ране зоре до мрклог мрака; са звијездом, што но веле, падам, са звијездом устајем.

У прољеће, гавељајући, гладан и сувотан, по врлетима за плугом и натапајући сваку бразду сузом и знојем, молим се добром и премилосном богу за род и берићет. Преко љета ми се окрави смрзнута душа, и ја дркћем и стрепим ко јасиково лишће над њивама својим, а под јесен, кад све срадим у зноју и у суво згрнем, немилосно навали и ала и врана на труд мој и крваву муку моју. Душа ми тада процмили – процмили ко гуја у процијепу, пред очима ми нешто замагли, и у ушима зазуји. Али, док се обазрем на своју гладну и голу максумчад, тргнем се, снага ми обамре и само узданем проклињући живот свој, матер своју и утробу њезину грешну…

Тако трајем живот и дане, и трајаћу до мотике, каква је права под овом новом управом и суданијом.

У стари земан, за турског суда и турске, да кажемо, суданије, могло се некако живкарити и прометати. Боже ми прости, и бог је боље давао. Берићета је било у свачем… свачег је било у изобиљу! Свијет је био асли пунијег и ситијег срца. Ага је остављо, царевина није прегонила ни сваку брезпослицу узбијала. Било је за нас, да рекнемо, тежаке и праве веће. Ако је ђекад тежаку и било криво у чаршији и на суду, било је криво и чаршилији на селу и планини, ђе косовица суди, па се то некако испорављало и везало једно с другим…

Кажем ти, рођено моје, могло се лијепо живкарити и деверати, а откад заступи ова проклета и црна укопација, налет је било, све нас у црно зави. Бијели некакви људи у црној ођећи и црним шкрљацима размиљеше се као мрави по земљи нашој и отроваше нам и земљу и живот… Љетина нам поче издавати, сермија пропадати, а у људе уђе некакво проклетство и невјерлук.

Аге нам се и бези пропише, и прозлише, царевина удари тешке намете, а попови накривише наеро камилавке и ударише устрану… од народа. И вјера нам посрну.

Замрзну свијет сам на се. Све ти је то оштро, набусито; ниђе меке ни слатке ријечи. И љубав се и оно лијепо поштење старинско забаци, изгуби ко да га никад није ни било…

Сваком је докундисала ова црна укопација и црна суданија. Свак се диже, свак тражи неку праву: и поп и калуђер, и бег и ага, и газда и заначија, а царевина, сапреле је муке наше на страшном суду, сваком понешто додаје и пружа. Само ми, тежаци, заборављени и забачени, венемо, трунемо и у мукама издишемо. И ми смо се поимали да устанемо, да зајаучемо, али нас увијек изда снага и језик нам се поткрати, и над нами се јопет склопи црни мрак и мук. Злоба нас је изјела, немаштина сатрла, голема неправда убила, па куњамо ко метиљава марва. Слаби смо, немоћни смо, неумјетни смо.

За турске суданије било је у нас и паметни људи слободна срца. Многи су пашама и везирима на диван излазили и умјели су мудро и слободно еглендисати. Кад заступи Устрија, ми се асли престрависмо и разбисмо ко крдо оваца кад га курјаци погнају. Изгубисмо срце, а изгубисмо и памет. Језик нам се завеза, па не умијемо ни двије унакрст пробешједити. Људи који су некада с пашама и везирима водили мудре и дубоке еглене, данас тим људима застаје ријеч у грлу кад почну бешједити доље у суду с оним голобрадим вузлетом, на коме све трепти и цепти од грдног швапског витмилука и роспилука.

Суди ми, кажем ја, по правди божјој и људској. – Не суди се, вели, у нашег цара по правди већ по палиграпу. Кад би он судио по правди, не би толике стотине година владао над деветнаест милета и седам, осам вјера и закона! – На те бешједе мени се језик завеже, па ни макац. Видим, истину говори, и онако је, друкчије не мере бити.

Тако ти је то и на суду и на путу. Одасвуд нас бије мраз и лед, и ми венемо и пропадамо ко позни ушјеви од студени. Слијепи смо код очију, луди и блентави код памети, а оковани без синџира.

Шта да ти, брате си мој слатки и медено љето моје, дуљим и набрајам! Толико ти још кажем да је наше тежачко живљење само једна, што но веле, дуга тужбалица јада и чемера, патње сиње и невоље љуте.

Молитва

 

Штампана такође први пут у бањалучкој Отаџбини, I/1907, бр. 3, ушла је и у Кочићеву књигу „Јауци са Змијања“ (Загреб 1910).

___

Несрећан си, Народе мој, биједна си, Отаџбино моја! Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер што ти је стегао душу твоју. Знам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не дају кукати над општим јадом твојим, Народе мој заробљени и кукавна Отаџбино моја!

Немилосно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грлу стају. Гробови остају неопојани ријечима чистијем, непокапани сузама искренијем, а мајке сиње неутјешене утјехом благом, па се буни у љутој срџби и божје и људско срце, и мртва се тијела у мртвачкој одори дижу из неоплаканих гробова и оглашује се језивим јауком и лелеком да душа у човјеку протре и премрзне.

O боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и Земље своје. Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне ко брда хималајска, силне и моћне ко небески громови, оштре и језиве ко свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве ко што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском. Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати!

Тавновање

 

Цртица је објављена у Политици, IV/1907, бр. 1415. Кочић ју је написао у истражном затвору, ишчекујући одлуку о правоснажности осуде изречене у октобру те године због објаве „Тежака“ и других противдржавних текстова у Отаџбини. Испод текста је то и означено: Црна кућа у Бањој Луци.

___

Уторак

Неколико пута сијевнула је и бљеснула на сунцу оштро и језиво шиљаста бајонета поврх моје добросретне и уморне главе, док ме не угнаше међу високе и дебеле тавничке зидове.

Изненадно ме и мучки уапсише, те за дуго нисам могао разабрати шта се са мном догађа. Истом кад ме бацише у полумрачну ћелију и кад осјетих онај учмали тавнички задах, разабрах се и видјех гдје сам. Пакосно звекетање дебелих и тешких окова на робијашима и једнолико одјекивање поткованих ципела оборужаног војника, који ходаше горе и доље по мрачном и каменом ходнику испред моје ћелије, подсјећаше ме тврдо и упорно на изгубљену слободу.

Настаје моје робовање. Робовао сам савјесно и беспријекорно, без жаљења и роптања на судбину. Био сам расположен и заметао сам преко цијелог дана шалу и маскару са апсеницима. Готово су ме сви знали по чувењу. Било их је доста који су скоро напамет знали ону „Пјесмарицу од Давида Штрпца“.

Робовао сам савјесно и беспријекорно, али сам и често са уздахом и тугом погледао кроз гвоздене шипке на брда и планине око Бање Луке, које се већ почеше жутијети…

Најлакши ми је дан у недјељи био уторак. То је пазарни дан. Тога дана тежаци моји са горњих крајева заустављали су се пред Црном кућом, не би ли ме угледали. Чуо сам ја, они су ме жалили и страховали за мој живот, можда више него ја сам. Њихов крупни и врлетни говор одјекивао је бунтовнички, допирући и до мене кроз гвоздене шипке. То су планинци моји, који кажу да жене и кукавице шапћу. То су планинци моји и браћа моја, која силно воле и силно мрзе. Знам ја њих. Међу њима сам се родио и међу њима одрастао. Слобода је њихова у еглену голема; нема јој мјере. Машта је њихова увијек узбуђена, и што њима падне на ум, то ће ријетко коме пасти.

Увијек су се они, рано ујутру, у гомилама заустављали пред Црном кућом, и ту су се, окренути према апсани, дуго разговарали и крупно препирали, као да се око шта свађају. Они се ни богу не умију тихо и полако молити.

– Овај је Швабо на велико своје зло усто! – грми из гомиле једна врлетна и тешка гласина. – Нека он слободно зна да му неће никако ваљати што је нашег Петрића уапсио!

– Вала, право велиш, Мићане! – дочекује други. Шта он то у својој блентавој башуни мисли и куда он то сумијера, кад се овако заобадо, па решти и апси све што је, да речемо, наше вјере и закона!…

– На моју вјеру и душу, браћо, отроваће га! – вели трећи. – Не мере, болан, Швабо да гледа живе наше учевњаке и школнике. Ако ћете ме питати, он се више боји њиове учевине него пушке, а већ Петрићеве учевине нема надалеко. Сваки ти је он швапски мариветлук уватио, и доље у суду врло мучно ш њим еглендишу. Он одма дочека: „Није тај палиграп! Дај онај други и по томе ми суди и расуђуј!“

– Курвали је наш Петрић, ама ето га мучки уапсише, па боже да жив изиђе из оније зидина.

Тако они дуго стоје, разговарају и вијећају. Неки пут пријеђе и подне, а они једнако стоје, млатају рукама и погледају на Црну кућу, као да би је прождрли. Једна се гомила уклони, а друга пристигне.

Кад мене угледају, скидају некако неспретно капе и још се неспретније клањају: ко, белћим, одају чест, што но реко покојни Симеун Рудар.

Једног уторка, преко високих тавничких зидина, пребацише једну цедуљицу, привезану уз камен. Планинци моји јављају: „Само реци, па ће се Бања Лука за тили час зацрљењети од нашије шалова и забијељети од нашије гуњева. Нека не мисли врнтави Швабо – шта мисли!“

Ја сам им отпоручио да ништа не чине, јер ми је било жао да планинчад остају без отаца својих.

Они су се растужили због мог тавновања и спјевали су пјесму, која почиње.

Штоно цвили насред Бање Луке,
Штоно цвили јутром и вечером?
Ил је утва, ил је гуја љута?
Нит је утва нит је гуја љута,
Већ то цвили Кочић Петрашине,
Ако цвили, за невољу му је:
Црни сужањ с нашије планина.
Каури га мучки заробише,
Преб’јеле му савезаше руке,
И у црну отпратише кућу
Са јунаком Кондић Василијем.
У тешке га вргоше окове
И бацише на дно у тавницу
Да тавнује до судњега дана
Брез осуде и судије сваке.
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

Тако су ме планинци моји сваког уторка походили, пјевали и туговали за мном, а ја сам савјесно и беспријекорно робовао…

Жалобитна пјесма

 

Објављена такође у Политици, двије године касније V1/1909, бр. 2134, са сјећањем на исти затвор и исто вријеме, иако испод текста стоји: Бања Лука, 1909.

___

С дана на дан све се више, а живље осјећао ледени задах јесенског времена. Ваздух је ударао на влагу, и студеније и оштрије шумио кроз уске прозорчиће на ћелијама Црне куће. И небо није више чисто и свијетло ни засићено врелим и опорим дахом сунчане жеге, и оно се нешто смирило и намрштило као да ће од љутине проплакати злобним и пакосним сузама.

Зловољан и уморан, попео сам се био на једну апсеничку клупицу и наслонио на отвор замазаног прозорчића да кроз ледене и гвоздене шипке удахнем мало освјежавног ваздуха што обилно струјаше са наших мрких и натмурених планина изнад Бање Луке.

Разгледао сам тако и размишљао.

Башче и њиве око Црне куће голе су већ и празне; на воћкама поломљене гране са опаљеним и сасушеним лишћем, без рода и плода, са болним и тужним изгледом. По путовима и пролазима жути се сатрвена слама и крупно, расуто зрневље, а непокошена кукурузовина повија се под студеним вјетром, каткад зашушти и као да пригушено зацвили.

Разгледајући и размишљајући тако, ослушкивао сам са засталим дахом како све кроз узбуркано и узнемирено вријеме дрхће и слути рану јесен.

Већ се и птице селице спремају на пут, и њихов пискави цвркут жалобитно се разлијеже око Црне куће. Неуморно цвркућући, облијећу, падају сад под кров, и опет се дижу и збуњено и пометено лете као да не знају ни саме куда ће.

Наједном, високо изнад моје ћелије, у другом боју, јекну позната робијашка пјесма:

Свака птица ластавица
Лети широм весело,
А ја тужан у тавници
Пјевам пјесму жалосну.

То пјева о н, Милан истражник, који већ дуго чами у истражном затвору. Знам његово меко и сребрно грло, његов звонки и дрхтави глас који се, пун болне чежње, често пута, заносно и необуздано разлијеже кроз мрачне ћелије и студене зидине тавничке. Кад он, Милан, ту рогобатну, суву робијашку пјесму запјева, све ненадно задрхће, мртвило тавничко ишчезне, очи се пуне сузама и нешто свијетло и топло проструји кроз учмале душе.

А ја тужан у тавници
Пјевам пјесму жалосну

понови млади истражник, и његове болне ријечи прихватише сви: и окорјели разбојници крвљу људском упрсканих руку; и препредене варалице што се вјечито смију и подсмјехивају, и жене и бивше дјевојке у женском одјељењу, и војници на стражи; и сам стари керкермајстор промрмља нешто што личи на пјесму; и његов мали синчић, истом што је проходао, прихваћа пјесму и, озбиљан, пун дјетиње безазлености, пјева:

А ја тузан у тајици
Пејам песму зајосну.

Пјева, онако за себе, и хода онако по авлији, занесен и понесен Милановом чудноватом пјесмом.

Кад год Милан ту пјесму запјева, сви се апсеници као преобразе, постану меки и падну у тугу и неку болну сјету. И лице Смаје Дугајлије, што се хвали Црном кућом и каже да бољој кући није назвао бога, и његово се лице мало преобрази, умекша, и очи му се живље засвијетле.

– Не би требало да пива ту писму. Млого је жалобитна, а и онако је доста жалости у овој кући, – вели Смајо, и тек тада осјети гдје је и на ком је мјесту.

Милан и даље пјева у пуном заносу, а Црна кућа прихваћа пјесму и сва врије од узбуђеног пјевања. И стари керкермајстор, човјек намргођена званична лица, а добра срца, заборавио је на своју дужност! Миланова пјесма пјева судбину једног осуђеника на смрт, и све што се више приближује крају сјетнија је и тужнија:

Све субота по субота
Мене воде вјешал’ма;
Ах, не плачи, сејо драга.
Мајко, мајко, не плачи!

Пошљедње ријечи, пјеване неизмјерном тугом и у грозничавом заносу, истргоше из Миланових уста необуздани апсенички гласови, и тад се цијела Црна кућа затресе, заљуља из темеља.

Керкермајстор се ненадно зблану и истрча на авлију.

– Мир! – громовито јекну крупна, званична гласина као плотун пушака, и Црна кућа се следени, скамени.

Кмети

 

Ову своју пјесму у прози Кочић је објавио у новопокренутом листу Ошаџбина у Сарајеву, 1/1911, а затим је прештампана и у календару Вардар за 1912. годину.

___

Узаман су надања, јалова су и празна очекивања наша, видимо ми. Вијекови пролазе, цареви се на Босни мијењају, а ми, проклетници и мученици, једнако робујемо и кметујемо. Чврсти у вјери и драгим обичајима својијех пређа, везани љубављу и гробовима отаца за родну земљу, ми, гладни и сувотни, преврћући изнемогло тешке бразде, работујемо за сите и богате. Тежак је, претежак живот наш! Душа је наша изубијана и изуједана, руке клонуле од вјековног давања и снага малаксала под теретом дугог кметовања и робовања. Под бременом љутијех недаћа ми посрћемо као у бунилу кроз овај пусти и грки живот. Ми свијетла дана немамо, ми мирне ноћи немамо!

Стани, путниче и намјерниче, и погледај пусте равни и брежуљке, погледај њиве ове плодне и житородне: годинама и годинама, вијековима и вијековима натапаху их пређи наши крвљу и знојем. И ми их натапамо и у зноју лица свога вадимо из земљине утробе плод и род да га послије, без милости и по закону, разграби и ала и врана. Сатрвени радом, сломљени тешком жалошћу за разграбљеном муком својом, понижени до скота, ми, поруга и срамота земље своје, падамо у црну чамотињу и немоћ. Ми свијетла дана немамо, ми мирне ноћи немамо!

И оне горске звијери имају гдје мирно склонити главу, а ми, убоги, немамо сигурна станишта и стојбине. Итри ловци с пушкама у руци прогоне горске звијери, а нас људи с царскијем законом у руци гоне с кућишта предака нашијех. Ми смо ти, што но веле, незаробљено робље једно: код куће а без куће, код земље а без земље, код постојбине а без постојбине. Ми свијетла дана немамо, ми мирне ноћи немамо!

Прислушај, путниче и намјерниче из далеке земље, туговања наша, и објави и огласи на све стране свијета, нека знаде све седам царевина црну муку нашу и црни живот. Ми свијетла дана немамо, ми мирне ноћи немамо!

Слободи

 

Посљедњи, заправо, свој белетристички текст, пјесму у прози „Слободи“ објавио је Кочић такође у сарајевској Ошаџбини, 11/1912.

___

Многи су вијекови, многа покољења и пјесници славили Тебе. Многа се свјежа крв лила за Те и у име Твоје!

Са Твојих као крв црвених усана вјечито струје и шуме слатке и опојне ријечи, које вијековима из темеља потресају, које прегажено робље до уздрхталог заноса усхићују! Ти, о чиста и свијетла жено, од искони рађаш, а Твоја бујна и обла њедра кроз дубоку и бескрајну вјечност неодољиво миришу страсним и разблудним дјевојаштвом које заноси и опија.

Раздраган и занесен узаврелом и вјечито узбуњеном крвљу, коју ми балкански хајдуци, преци моји, у баштину даше, свјестан о животворном сјају љепоте и пуном обиљу милости и снаге Твоје, ја, мали и ситни, падам на кољена и у заносу дижем молитве Теби, о Безгранична, о Бескрајна и Бесконачна: дођи већ једном и походи земљу моју, јер све је без Тебе ништа, – ништа је с Тобом све! Вијекови би потамњели, народи би подивљали да високо не сија звијезда Твоја.

У божанској срџби која Васељеном потреса осветнички и с крвавим бичем у руци дођи и прогнај развратну блудницу, која се је, увијена у китњасти вео дарованих права, под Твојим великим и светим именом дигла с кужним задахом на Твој сјајни и узвишени трон у земљи нашој!

Пусти са својих усана пламен огња и освете и сагори, у помами љутој, црне развратнике, што подло и кукавички служе блудници отровној! Нека загрме и јекну, о сјајна и боголика жено, са Твојих усана, црвених као небеска црвен, звуци заносне пјесме напора и борбе кроз ову скамењену и језиву тишину!

Задрмај овом учмалом земљом, потреси смрзнутим срцима, освјежи и оснажи, да све и свак осјети сав неизмјерни сјај и драж љепоте, све обиље милости и снаге Твоје, као што их осјећа и над њима дрхће узаврела и вјечито узбуњена крв моја, коју ми балкански хајдуци, преци моји, у баштину даше!

.

ЛИРСКЕ СУДАНИЈЕ

Суданија

 

Своју најопсежнију приповијетку Кочић је започео објављивати у бањалучком „Развитку“, I/1910, бр. 2-6, а затим, у цјелост штампао у Босанској вили, током 1911. године (бр. 13-24) и 1912 (бр. 1-8). Исте је године објављена и засебно (Сарајево, 1911).

__

Наједанпут се ненадно отворише врата, и у ћелију моју улетје пуцер Коста, сав задихан и усплахирен:

– Господине, господине!

– Шта је? – тргох се ја, мислећи да се нешто догодило.

– У оној великој соби, број 26, сад ће се држати суданија… Керкер је отишо на рапорт…

– Бјежи бога ти, Коста! – љутнух се, јер ми бијаше криво што ме је тргао из мисли. Шта је то суданија? Каква суданија у Црној кући? – додадох блаже.

– О, да видиш само: то је за новице! – убрза Коста звјерњајући на све стране по ћелији, не би ли гдјегод угледао који опушак. – То је једна красота и љепота видити. Свеједно ко прави суд: апсеници туже, апсеници бране, апсеници свједоче, апсеници суде. Ако то није за новице и овамо, помози ми рећи, за пјеснарице, онда не знам шта је.

Коста умуче, јер се чу звекет ланаца и пригушено шаптање. Неко је шаптао кроз рупицу на вратима до моје ћелије, и шапат је потмуло одјекивао кроз дуги, камени ходник.

– Чујеш, Марко! – дозива неко. У овој соби упријеко од твоје ћелије биће суданија. Судиће готово сами Кнежопољци. Они су то и изумјели, и вјешти су ко какви суци и адвокати. Расправу ће, веле, водити Игњатија Вребац. Зову га савјетник Вребац.

– Па коме ће то они судити? – прекидох Косту, смијешећи се.

– Судиће оном Ћири што има два имена и два брезимена. Под истрагом је за једно јагње и за двије качице сира.

– А ко ће још бити у суданији осим Игњатије Врепца?

– Биће све сама освета тројица… Србови, осим Омеше Мустића – вели поносито Коста. Србови ти се у свачем разумију, и свачем они знају верак, и вође су свађе на првом мјесту.

Ја се осмјехнух, он ме погледа мало укосо, па настави:

-У истрази су пуцери Србови, у осуди исто Србови. По собама су команданти Србови, Турци неће ништа да буду. Они мрзе све што је каурско. Море бити да ми више мрзимо, али се свега примамо – лакше је одати и нешто радити него чамити у ћелији. Католици су туњави и сплетени, па и’ не мећу ни за што. Они се само моле богу… Има у мене један у соби за крађу – покро цркву – па само што чата некакве здраве Марије! Ћутљив је, не говори ништа и не прича ништа. Уздише само и мисли на осуду. Ми Србови јок! Тешко је и нами, али се отимамо и бранимо шалом и егленом…

– Доста, Коста! – рекох ја и изиђосмо на ходник, на коме се осјећаше живље кретање, дозивање и жамор, него обично.

Завирих у собу број 26. Насред собе већ бијаше стављен дугачак сто, са кога апсеници заједнички једу. Застрт је чаршафом. На столу су двије празне канте за воду и једна крпа у облику јањеће коже; без сумње corpus delicti: двије качице и јањећа кожiнца! Пред столом је подугачка клупа, на којој већ скрушено сједи оптуженик Ћико право Ћиро Трубајић, звани Куљић, пристар човјечуљак, блијед и испијен, шиљаста носа и свијетлих очију. Гледа плашљиво и стидљиво преда се. Само каткад, кријући, подигне лукаве жмиркаве очи и погледа по соби, чешући се иза ува. Види се на њему да се „догони“ и припрема како ће се понашати кад га једног дана позову пред прави суд. Иза оптуженика Ћике право Ћире Трубајића званог Куљића, стоји под пушком, под правом пушком и бајонетом, један апсеник у капи, прописно и званично. Пушку је ту дигао један Кнежопољац из војничке стражарнице са доњег боја, када је разводник страже у рану зору, послије инспекције, тврдо заспао. Оштро и укочено стајао је „солдат“, не мичући се и не гледајући ни на једну страну. Његово прописно и укочено држање највише је опомињало апсенике на прави суд, а пушка и бајонета наглашавале су видну везу између „узвишене“ правде и грубе силе.

Иза дугачког је стола, према оптуженичкој клупи, пет столица: једна ће бити за предсједника суданије, двије за суце и двије за присједнике, људе из народа. До њихових је столица мала клупица са сточићем за перовођу, а до те је клупице сто и столица за бранитеља; десно према бранитељу уређено је мјесто за „државног“.

Пуна је соба апсеника. На све стране у гомилицама води се и диже се жив разговор и препирање. Падају шале и досјетке.

– Крабри се, Ћико, и брани се паметниијем бешједама! Плач и јаук не помаже ништа на суду. Клин се клином избија, а бешједа бешједом…

– Не признаји ништа, него се одупри на све четири ноге па одбијај… не дај на се!

– Рђаво му је некако састављена шједница и суданија да је бог убије! Много ће му дрмнути.

– Тешко оном коме суди савјетник Игњатија Вребац, то толико само могу да кажем.

– Ако му што не угарјети Омеша Мустић, ја не знам ко ће други… Неко повика:

– Ето и’!

У соби настаде гробна тишина, а оптуженик несвјесно задрхта и проблијеђе као крпа у образима. Сиромах!

Почeше се као бојаги из разних канцеларија скупљати и достојанствено улазити у судницу као прави суци. Први уђе савјетник Игњатија Вребац, озбиљан, намргођен, мало погнут, гледа преда се и носи голем дењак списа. Сви скочише на ноге.

Иза предсједника суданије уђе брзим кораком и сједе на своје мјесто бранитељ, младо момче Кнежопољче жива погледа. Под пазухом носи читав нарамак књига и списа. Забринут је много. Шути и нешто пише, преврћући непрестано силне хартије пред собом. Само каткад баци на оптуженика поглед, пун забринутости и сажаљења.

Иза бранитеља уђошe људи из народа, присједници Омеша Мустић и Кнежопољац Лука Прамасунац са перовођом. Сва тројица се као плашљиво спустише на своја мјеста. Само око дебелих усана Омеше Мустића заиграва упола пригушен осмјејак. За њима ступише у судницу оба суца вотанта, и, раскошно се размећући својом „уредовном“ слободом, окретношћу и спретношћу, сједоше на десно од предсједника. Показују се безбрижни и равнодушни према свему: оптуженика и не погледаше! Већ се сад на њима види да неће много питати нити ће се одвише уплетати у расправу.

– Могли би већ и почети суданију, ама ето нема још „државног“! – рече суво, озбиљно и са мало прикривеном зловољом предсједник расправе, судски савјетник Вребац.

Напошљетку заглави врата и „државни“, окошта и плећата људина, средњих година и крупних граорастих очију. „Државни“ је двадесет и девет пута досад био под истрагом, а „све на правди бога и за четири вола“! И сваки се је пут „отео“, па и сад тврдо вјерује у своју стару срећу. И он је Кнежопољац, и име му је Глигорије Злојутро.

– ‘Бро јутро! – шапну неко покрупно из једног ћошка, кад се „државни“ појави на вратима.

– Неком је и злојутро! – дочека други, и силан се смијех и граја диже у судници.

– Мир! – оштро и званично викну предсједник суданије, и, кад се граја смири, рече још званичније: За расправе, ово што сад чините, нећу ни по које благо трпити. То поштованој пулици унапријед кажем да се зна на царској шједници и суданији владати по реду и закону. Са царскијем законом у руци, који је пун и препун љутије и бијесније палиграпа, надам се и збиља увјерен сам да ћу овђе моћи поставити мир и ред… С обзиром, дапаче и с погледом на палиграп 112, 113 и 114 – а ове палиграпе подупире палиграп 218, тоћка а, тоћка б и тоћка ц кажњеног закона – избацићу ван свако оно лице и дапаче сваку ону особу која буде сметала царску расправу…

– Ћата ли га његов кнежопољски, како кити и везе! – чу се опет пригушен смијех и шаптање.

– На моју душу, ко прави судац! Виђе ли само колико оније палиграпа има?

– Ама остави ти палиграпе! Мени је чудно само како он зна онако вјешто на швапски заносити… Само не знам шта му је оно пулици…

– То је ко свијет… народ што слуша расправу и суданију.

– Молим господина „државног“ да шједе на своје мјесто – рече предсједник, па и сам сједе.

„Државни“, сједајући, љутито и осорно баци преда се на сто једну књигу – на сву прилику „кажњени законик“ – и погледа оптуженика погледом пуним неизмјерне мржње, злобе и пакости.

Тај разбојнички поглед збуни оптуженика, и он упола скоро озбиљно викну:

– Што ме тако страшно гледаш, ако бога јединог знаш!? Ако ме тако буде гледо онај прави, од мене нема ништа… ја сам већ сад печен и варен!

Судски подворник метну на дугачки сто пред предсједника суданије крст, начињен од дрвета, и двије шипке у облику свијећа. Покрај њих спусти и књигу ћитаб, на којој ће се муслимани заклињати.

У судници завлада дубок, свечан мир, пун уздрхталог очекивања, и предсједник, бацивши званично поглед на све стране, огласи отегнутим гласом:

– Суданија почиње!

Иза предсједникових сувих ријечи: суданија почиње, у којима је треперила немила и ледена званичност, оптуженик се још јаче узнемири, скочи несвјесно с клупе, приђе ближе столу и заусти да нешто рекне, али му ријеч застаде у грлу.

Предсједник суданије, окорјели судски савјетник Игњатија Вребац, сав блажен и пун задовољства са успјехом свога званичног држања и понашања, промијени глас и меко, благо, очински рече оптуженику:

– Ћико синко, видим да си се млого нешто устрашио, иако ово није прави суд и права царска суданија. Кад је тако сад вође, како ли ћеш се истом јадно и кукавно понашати и бранити кад те онамо позову! Видим, синко, да у теби нема млого крабре кнежопољске крви, и то ми је жао у једну руку, а у другу ми је руку драго што ти замишљаш да је ово прави суд – то ја и оћу!… Ако ко мисли да се ми вође играмо суданије ко каква дјеца, нека то одма извади из главе. Ми се вође припремамо и догонимо како ћемо се бранити кад изађемо пред прави суд. Ћико синко и друга на правди бога заробљена браћо моја, тако је данас вријеме! Брез науке, брез разније маривета, прискочица и, да речемо, доскочица не мереш данас никуд макнути. Ми смо то у Кнежпољу одавно виђели, па се у нас по сијелима држе шједнице и суданије, и овоме каурском суду најтеже је осудити Кнежопољца. Сад послушај, синко Ћико: ово на десној страни, то ти је највећи и најцрњи душманин – то је „државни“! Он вата све зле бешједе твоје, и радује се несрећи твојој. Оно тамо, на лијевој страни, то ти је бранитељ, он ти је пријатељ, и крви би ти своје уточио док шједи на оном мјесту. Он вата све твоје добре бешједе. А ја сам, ко на премјер, прешједник, ја ватам и добре и рђаве бешједе. Које бешједе претегну, оне се подвуку и сабију под палиграпе, па ти се онда суди. Ови на десној страни од мене, то су царски суци, људи од палиграпа и науке, а ови божјаци, на лијевој страни, то су: „Ајд, Алија, нек је више војске!“

– Молим, молим! – викнуше оба присједника.

– То је увреда! Зар је то равноправност! – узвикује као бајаги ражљућено први присједник, Омеша Мустић.

– Нека, Омеша! Не мути, не циганчи!

– Молим, ја сам Муслиманац, ја нисам Циганин. Отац ми је био Циганин.

– Нека, богати, Омеша, не пометај! – рече предсједник суданије благо, па настави: – Ћико синко, кад уђеш у суд немој се ништа бојати, и оно су људи. Они се тобоже праве да су само суци, и ништа више, а то је, синко, једна голема лаж. Чојек остане увијек чојек, то добро упанти!…

– Ама, што се они онако на шједници праве ко свеци? Све ти је то мирно и побожно ко у цркви! Зашто то?

– То ти је, синко Ћико, зато, ако почем нијеси знао, да ти лакше дрмну што више мјесеци или година тешке тамнице, куће необичне, а да ти у оној побожности и светитељству и не ошјетиш да то долази од људи већ од бога и правде божје!… Кад сам био неке године на раду у Олденбургу, рече ми један Прајс: „Претварању људском мјере нема! Све ти је, вели, на свијету лаж, петљање и претварање“. То, каже, пише у књизи једног њиовог великог и кабастог учевњака. Малоприје сам ти реко да ти је онај, на лијевој страни, бранитељ, и да би ти крви уточио, док шједи на оном мјесту ђе је сад. А кад би га ја, почем, пребацио на десну страну, теби би памет стала шта би од тог чојека било, како би те почео љуто гонити и оптуживати! Зар то није претварање?… Него, синко Ћико, кад допанеш несреће на правди бога, а сви смо ми вође на правди бога…

– Јесмо, вала, сви! – гракнуше свиколици у један глас.

– Ја би га у злато оково који би ми вође реко да је крив.

– Не моремо, брате Игњатија, казати да смо криви, кад нијесмо!

– Знам, браћо, знам. И не треба да кажете. Не треба да гријешите душе, а не би требало ни тијело заборављати, јер је душа у тијелу, а не тијело у души. Него, синко Ћико, кад допанеш несреће и изађеш пред суд, брани се добро и уздај се у се и у своју памет, ако је имаш. Не признаји никад, све зле бешједе побијај добрим бешједама. Највише пази што свједоци говоре. Ако рђаво што говоре, вичи само: „Молим бога и славног суда, то није истина, то је само једна биједа и мусаведа!“ Кад највећу лаж говориш, претвори се и угоди тако да ти бешједе истинито од срца теку, да ти из очију, из чела, из грла и из свију твојије ријечи бије истина и само, што но веле, истина!…

А сад још само неколико бешједа да вам кажем, па ћемо почети суданију: да би нам суданија била права царска суданија и расправа – окрену се предсједник према „државном“ – ти, Злојутро, бркљачи и добро заноси на швапски! Убацуј, што више мореш, њиовије ријечи у свој говор, ко на прилику: дапаче, с погледом, с обзиром, акопрем, даклен, дотично. Нек ти Ћико буде и мушко и женско, кад говориш. Мијешај једно с другим. Ако ти мало еглен буде и неразумљив, то није ништа – то је дапаче истом онда добро! Љуто оптужуј и насрћи на оптуженика, удри га са свију страна и заспи га у палиграпе да се испод њи не види!… А ти, дијете – окрену се бранитељу – убацуј и ти по коју њиову бешједу, али мало мање од „државног“, и брани оптуженика ко брата што би бранио!… И ја ћу свакако заносити: како и колико, то ја већ знам. Ти сс, Ћико, брани просто, онако сељачки, али добро пази на бешједе… А ви, царски суци и пришједници, упитајте и ви по коју ријеч. Јавите се да сте живи, и немојте дријемати. Али, додуше, да нам шједница љепше изгледа, морете мало и задријемати, па ћу вас ја опоменути, кад то затреба…

Наједном ненадно промијени предсједник суданије глас и држање, и свечано, погледавши на све стране, крупно викну:

– У име бога великога, цара честитога, царског закона и силније царскије палиграпа суданија почиње!

Онда одмјерено, са једном светитељском мирноћом, привуче преда се голем дењак списа, обори благо земљи очи, и, заносећи мало у говору, тихано и убрзано промрмља, више као за се:

– Данас хоће се водити главна царска расправа и суданија упорабом палиграпа 264 тоћка а и б кажњеног законика проти Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић. .. Но, како се зовете?

– Молим бога и славног суда, и данашљу главну царску расправу, ја се зовем Ћирило Трубајић – одговори оптуженик мало узнемиреним гласом.

Предсједник, немарно претурујући списе и као бајаги тражећи нешто, рече, и не гледајући оптуженика:

– Но, што то јест? Ви се, дакле и акопрем, не зовете Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић? Да ми нећемо повалити и осудити праведног чојека? … Но, како вам јест име?

– Молим бога и данашњу царску расправу, мени је само име Ћирило Трубајић.

– Но, господин државни: или ви тужите Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић, или тужите Ћирило Трубајић? Кажите туде нама своје разлоге!…

– Славно судишће! – викну громовито „државни“, скачући жустро са столице, и пошто по свој судници заоколи својим страховитим и крвничким погледом, злобно га заустави на оптуженику, па викну још јаче и силније: – Славно судишће и велеућени господине предшједниће, пред вама туде јест једна положара, један преварант, један вуцибатина и вердектер, те напокон један уписни и опасни тат, или, по босанцки, хајдук. То јест једна овде данас опасна особа по дотићно властнићтво, и он јест ућерал у страх и трјепет по свој оној околици. Он имал два име и два брезиме, јер то њему добро, млого добро јест… да се од царскије оружника лакше крије и претвара: како му кад буде затребало. Да речемо ово: неком јест украдено јање, и дотићник каже да га је украл Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић. Дођу њему царски оружници, а он вели: „Е, баш је лопов тај несретни Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић. Ја сам, знате, господо ђендари – тако се по боснацки вели царским оружницима – ја сам, знате „Ћирило Трубајић“. – Догоди се опет да свијет рекне да је нешто Ћирило Трубајић ућинил саламао-о! – рече „државни“ и турну руку у џеп да покаже како се краде и сакрива – а он вели: „Е баш је лопов тај проклети Ћирило Трубајић! Шта је то опет укро? Ја сам, знате, Ћико право Ћиро Трубајић звани Кулјић“. И тако, никад краја!… За то и с погледом на то прилажем славном овом судишћу да се овај опасни тат и преварант, с обзиром и на то што хоће у блудњу завести славни суд, казни по палиграпу 315, ставка друга кажњеног закона! – заврши „државни“ и љутито тресну једном књигом о сто.

– Нема вајде, браћо, гадно и Злојутро гони и насрће! – чу се један из гомиле са дна суднице.

– Ћаћа ли и’ њиов кнежопољски како ли ти је сваки оштар на језику… ко и сабља! – рече неко, и граја се диже.

– Мир! – викну предсједник и окрену се према оптуженику и бранитељу: – Но, шта будете рекли на ове бешједе господина државног?

Бранитељ устаде, одбаци некакву артијицу на страну, накашља се и поче мирним и одмјереним гласом:

– Славна суданијо! Високославни и дапаче велеучени господине прешједниче! Учени и праведни царскм суци, и ви, добри и честити људи из народа! Срце ми се моје цијепало кад су вође пред нами малочас падале силне погрде и ружне бешједе на ову – пружи руку на оптуженика – на ову саму доброту од човјека, на ову племениту и честиту душу, коју је зао удес и некаква црна помитња бацила на оптуженичку клупу. С позивом и упорабом 217. палиграпа кажњеног законика, ја одбијам, најљуће одбијам све те погрдне бешједе! – викну јаче бранитељ уздрхталим гласом, сијевајући љутито очима на „државног“, који се злобно и заједљиво осмјехивао. Одбијам све то – још једном кажем! – и молим славни суд да с обзиром на палиграп 318. тоћка е ријеши, да се данашња главна расправа и суданија одгоди и да се још једном путем уреда и дотичније власти извиди и дапаче утврди да ли је ово на оптуженичкој клупи познати и опасни тат Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић или је ово честити муж Ћирило Трубајић. С погледом на све речено, ја предајем славној данашњој суданији свој приједлог и молим да се вијећа.

– Суданији су данас предана два пријелога: један од стране господина државног да се оптуженик с обзиром на палиграп 315. ставка друга кажњеног законика, што хоче завести суд у блудњу, казни, а други од стране славне одбране да се данашња царска шједница и главна расправа одгоди и да се још једном путем уреда и дотичније власти извиди и дапаче утврди да ли јест ово на оптуженичкој клупи познати и опасни тат – по босенски, хајдук – Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић, или јест ово племенити и честити муж Ћирило Трубајић. То су, господо, ваши пријелози, пак ће суд одступити и вијећати – заврши предсједник суданије са језивом, званичном мирноћом, и устаде, а за њим се, шутећи, дигоше остали суци са перовођом, приђоше једном сточићу уврх суднице, крај прозора, и почеше вијећати.

Кад се искупише око сточића, хладно и достојанствено проговори предсједник суданије:

– Молим господина перовођу да вође нами, на темељу 321. палиграпа, прочита из протокура дотичне пријелоге, односно господина државног и односно славне одбране, а господу суце и пришједнике молим да добро поћуте и онда с погледом на то да вијећају…

Перовођа, сав радостан што и он већ једном почиње да „суди“, стаде нешто из записника тобоже читати и набрајати с брда с дола, без главе и репа, сасвим нејасно и неразумљиво.

– О Крстане, побогу брате, то си ти нешто кабасто задро! По коме ли је то палиграпу? – дочека други присједник Лука Прамасунац.

– То ти је, брате Крстане, одвећ учено! – викну први присједник Омеша Мустић. Постидићеш нам господина прешједника својом науком!

Међу слушаоцима који се бијаху збили, на заповијед господина предсједника, у дну суднице, осу се силан смијех.

Савјетник Вребац силно се узруја, али се свлада, па више као за се зловољно промрмља:

– Да! Наша високоиста влада зида жандарске касарне, а суду оставља да се пати и девера с овом једном уџерицом и за суђење и за вијећање!

– Тако је! потврђује први судац.

– Нами би вође требале двије собе: једна за суђење, а једна за вијећање! – дочека други судац, па се окрену другом присједнику: – Шта ти велиш, Лука?

– Богами, господини моји, ја не велим ништа! Лахко је вами тако еглендисати: ви сте владини а влада ваша! Таке крупне бешједе, ако оћете, мени ко једном, речемо каз’ти, тежаку и не приличи говорити о великој и високој влади…

– Твоје су, Прамасунче, бешједе на свом мјесту!рече предсједник суданије са пуно искреног одобравања и озбиљности, и окрену се према слушаоцима, па настави врло благо: – Браћо, у име нужде – јер немамо двију соба – а не у име закона, молим вас да будете мирни. Окрените се сви тамо према шјеверу да нас не видите и зачепите уши да нас не чујете кад будемо вијећали…

Господина државног, господина бранитеља и оптуженика умољавам с погледом на све околности и прилике да под сваку цијену изађу напоље, које ће им ова славна суданија бити заквална, и које не би ваљало да они што чују, па да послије побијају…

– А могли би нам, господо – прекиде предсједника Омеша Мустић – и једну велику љубав учинити, на које вас ниједан царски палиграп не сили… Могли би, то јест уједно, и припазити да не би оклен изненада бануо кекермајстор или кључар Николица…

– Добар је наш Николица! – гракнуше сви апсеници у један глас, готово да се туку с Омешом. Николице се не треба бојати. Нека они припазе на оног крепалог Јову!

– Добри су они сви – вели болно Омеша Мустић – али мени силни постови, дункели и тврди кревети срце моје отргоше!

Кад „државни“, бранитељ и оптуженик пзађоше напоље, а апсеници се окренуше према сјеверу и зачепише уши, погледа предсједник натмурено у перовођу и рече оштро:

– Ти, дијете, нијеси ни за што! Мислио сам приложити на високоисту владу да ти се од првог свибња повиси ајлук, а сад видим да сам криво мислио. Човјек се учи док је жив, веле блентави Бошњаци, а ова им бешједа и није блентава…

– Па то и није њиова бешједа! – дочека први судац. То је наша… устријска бешједа!

– Јест, јест, тако је! – потврђује други судац. То је наша… устријска бешједа, па су је они сами побошњачили.

Примили, па је криомице побошњачили, а то је у неку руку кажњиво – рече предсједник и додаде тише: – Ово не би требало пред господином државним говорити!

Присједници се скупили и скрушили као убоге сиротице, па шуте.

– Да се вијећа! прекиде шутање предсједник суданије, и опет оштро и натмурено погледа у перовођу, па онда поче мирно и одмјерено разлагати: Суданији су предана – пиши ово, сметењаче божји! – окрену се перовођи – и пази добро, јер би могла Врковна Суданија поискати шједничке протокуре и ине списе дотичне и дапаче назочне расправе. – Суданији су предана два пријелога, један од стране господина државног да се оптужени по палиграпу 315, ставка друга кажњеног закона казни с обзиром на то што хоће завести у блудњу суд, а други од стране славне одбране да се одгоди данашња расправа и да се путем уреда извиди и дапаче утврди да ли се оптуженик зове Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић, или Ћирило Трубајић, које молим да се вијећа…

– Ја би њему – вели љутито први судац – објесио о врат и палиграп 315, ставка друга, с обзиром на то, нек добро упанти марва босанска кад је шћела у блудњу завести царску суданију.

– Тако је! То су и моје бешједе! – одобрава још љуће други судац.

– Шта ви велите, господо пришједници? – пита предсједник суданије.

– Ми велимо, господине прешједниче, оно што и ти велиш! – дочека први присједник Омеша Мустић.

– Па ја не велим ништа.

– Е па не велимо ни ми ништа! – добаци други присједиик Лука Прамасунац и слеже раменима.

Предсједиик се нешто замисли и, послије малог размишљања и шутања, рече првом суцу:

– Виђајдете, господин тајник, шта пише палиграп 315, ставка друга?

Први судац узе „кажњени законик“ и поче читати:

– Палиграп 315, ставка друга кажњеног законика од 17. коловоза киљаду осам стотина седамдесет и девете године пише:

„Свако оно лице или дапаче особа која хоће у блудност завести суд, односно дотичне власти, јест крива злочина, и кажњава се од једне до пет година тешке тавнице, куће необичне, оштро гвожђе, свако четрнест дана пост и тврди кревет.“

– А сад нам изволите прочитати палиграп 391, тоћка ц! – рече предсједник и намигну нешто првом суцу:

– Палиграл 391. тоћка ц кажњеног законика од 17. коловоза киљаду осам стотина седамдесет и девете године пише: „Сваком оптуженом лицу или дапаче особи јест дозвољено и извољено све које би се могли бранити и отимати кад на њи дигне тешку тужбу господин државни“.

– Господо суци и пришједници! – рече свечаним гласом предсједник суданије. Чули сте два палиграпа: палиграп 315. ставка друга, и палиграп 391, тоћка ц царског кажњеног законика од 17. коловоза 1879. године, па сад вијећајте и судите право и по души, које сте се заклели богу и честитом цару!

Настаде дубок тајац и тишина коју ненадно прекиде Омеша Мустић:

– Ја сам за овај други праведни и добри палиграп, и код тога палиграпа умирем! Пиши одма, перовођо! – заврши чврсто и одрешито први присједник.

– А ви, господо? – пита предсједник.

– Па баш и ја млим – прихвати ријеч други судац – да се држимо овог другог палиграпа. Праведно је и дапаче је на темељу закона да се оптуженик смије свакако и свачим бранити…

– И ја сам за то – вели први судац. Само додајем испред себе славној овој суданији да се оптуженику ово његово шаврдање упише у осуди у тешку околност.

– Ја се слажем са бешједама господина другог суца и првог присједника Омеше Мустића, а одбијам тешку околност господина првог суца, јер ће и онако бити доста тсшкије околности – вели други присједник.

– И ја сам зато да се одбије тешка околност – рече предсједник, па настави:

– С погледом на све речено у свези са § 391, тоћка ц, одбија се приједлог господина државног… Сад ће се али вијећати о пријелогу односно славне одбране да се данашња главна расправа и суданија одтоди, те да се поново путем уреда и дотичније власти извиди и дапаче утврди да ли се оптужени зове Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић, или јест ово Ћирило Трубајић, које молим да се вијећа…

Узе ријеч други присједник:

– Зазор ми је међу оваквом учевном господом и шједити, а камоли говорити, али опет морам бешједити. Има једна старинска бошњачка ријеч која вели: боље је деведесет и девет криваца пустити него једног праведника осудити. По тој бешједи, пошто не знамо посигурно да ли је ово злочести Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић, или честити домаћи Ћирило Трубајић, то молим славну данашњу шједницу да се оптуженик пусти из истражног затвора док се пропитају царске власти, јер се и власти могу преварити…

– Власти се не могу преварити! – викнуше сви осим Омеше Мустића.

– Власти су власти! Зар се тако о властима говори? – плану предсједник суданије као рис.

Молим, молим! – брани се други присједник. То је мој приједлог које молим да се вијећа, а опет вам кажем да се и царске власти могу помести и збунити…

– То је злоба! То није истина! – прекиде га први судац.

То је дапаче грчкоисточна палитика, а ово је суд! Не дам о томе говорити…

– Доказе и разлоге оћемо! – виче други судац.

– Доказе и разлоге на сриједу! – додаде још љуће предсједник.

Под пљуском ријечи и љутих насртаја, немоћан да брани своје правично мишљсље, други присједник се збуни и ушути. Само што рече:

– Нек буде тако како ви оћете.

– Шта ћемо и како ћемо? – пита предсједник.

– Пријелог односно одбране нек се одбије! – вичу оба суца.

– Ама по ком палиграпу? Сви ушутише и замислише се.

– Мора се рећи с обзиром на то што се одбија, – вели предсједник суданије у великој недоумици.

– Па ми смо суци, ми моремо како оћемо!

– Знам, знам али се мора рећи с обзиром на који се палиграп одбија!

– Па ми смо увјерени да је ово Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић – вели први судац. То је доста!

– То није доста! – рече зловољно предсједник и опет се замисли.

Наједном се осу предсједниково суво и изморено лице благим и свијетлим осмијехом, пуним топле и неизмјерне радости. Меко, врло меко, упита перовођу:

– Ђе су кажњене вјерице?

– Ево и’! – одговори перовођа и додаде му списе. Туј су међу списима.

– Добро је! – рече предсједник и, сав задовољан и радостан, поче читати: – Кажљена вјерица Окружног суда у Бањој Луци: „Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић, грчкоисточног вјерозакона, родом и стојбином из Дугог Села, није код овог суда кажњен“. Кажњена вјерица Котарског суда у Бањој Луци: „Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић, грчкоисточног вјерозакона, родом и стојбином из Дугог Села, кажњен је код овог суда с обзиром на палиграпе 425, 456, 463, 471. и 483. на 10, односно 6, односно 7, односно 30 и односно 15 дана затвора, све за мале крађе, провале и дапаче преваре“. Кажњена вјерица Палитичног суда у Бањој Луци: „Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић грчкоисточног вјерозакона, родом и стојбином из Дугог Села, отац седмеро дјеце, неписмен, више пута палитично кажњен, познат је овој области ко један преварант и тат – по боснацки хајдук. Иметка нема. Палитично владање сумљиво“. Кажњена вјерица Царске жандармарије у Дугом Селу: „Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић, грчкоисточног вјерозакона, који се али често издаје да јест Ћирило Трубајић, јест код пућанства на злу гласу стојећа особа. Иметка нема. Палитично владање врло сумљиво. С обзиром на оружничке извиде иста особа гоји палитичне свезе са злогласним Давидом Штрбцом, које се и овом приликом повјерљиво доставља тој славној области“… С погледом на све ове млогоцијењене кажњене вјерице и доставе, са особитим обзиром али на дубоку кажњену вјерицу Царске жандармарије у Дугом Селу од 21. травња, мора се одбити…

– И дапаче одбија се! – дочекаше оба суца.

-…и дапаче одбија се пријелог односно славне одбране! – заврши предсједник одсјечним гласом и са ријетким задовољством, па онда полагано устаде.

За часак се сви, шутећи повратише и посједаше на своја мјеста у највећој тишини и свечаном расположењу. Господин „државни“ бранитељ и оптуженик уђоше и сједоше на клупе, пуни радозналости, очекујући са нестрпљењем закључак суда.

Лагано и одмјерено, са великом душевном мирноћом и сигурношћу, поче предсједник разлагати:

– Данашњој царској суданији предана су два пријелога које она примити и вијећати благообнашла јест. Са свију страна и са свију тоћака, с погледом на све прилике и околности гледала јест ова царска славна суданија шта море бити и шта али не морс бити. Решетала је и претресала јест све на сва сита и решета, вијећала је и ово јест извијећала: пријелог господина државног да се оптуженик с погледом на палиграп 315, ставка друга, казни, одбила је славна суданија с обзиром на палиграп 391. тоћка ц, јер је али оптуженику извољено и дозвољено све које би се мого бранити и отимати. Гледе пако пријелога, односно славне одбране да се данашња главна шједница одгоди с погледом на особу оптуженика, исти пријелог ова славна суданија на темељу млогоцијењеније кажњеније вјерица Окружног суда, Котарског суда и Палитичног суда у Бањој Луци, с особитим пак обзиром на дубоку кажњену вјерицу Царске жандармарије у Дугом Селу од 21. травња, одбити благообнашла јест – заврши своје разлагање предсједник суданије и, погледавши у господина „државног“, бранитеља и оптуженика који шутаху, настави више као за се: – Продужују се главна расправа проти Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић.

Претресајући списе, предсједник суданије и не погледавши оптуженика, упита га:

– Но како се сад будете звао?

Оптуженик хтједе нешто рећи, али се наједном трже, па ушути и криомице погледа у бранитеља. Господин „државни“ непрекидно га оштро посматра очима, пуним злобе и неизмјерне злурадости. Предсједник, гледајући благо у оптуженика, очекује са леденом светачком равнодушношћу одговор на своје питање. У судници као да дрхти и трепети мукла тишина, пуна уздрхталог очекивања. Наједном скочи бранитељ:

– Молим бога и славног суда да се вође нами, на темељу палиграпа 372, прочита кажњена вјерица Царске жандармарије у Дугом Селу од 21. травња, пошто али та пријава грдно терети оптуженика. То је мој пријелог…

Предсједник, увијек и свакад присебан и достојанствен, рече свечано перовођи:

– По сили своје чести и по снази своје прешједничке и дапаче уредовне власти, с позивом на палиграп 331, ставка трећа, заповиједам да се дотични спис прочита!

Перовођа прочита:

– Кажњена вјерица Царскe жандармарије у Дугом Селу од 21. травња: „Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић који се али често издаје да јест Ћирило Трубајић, јест код пућанства на злу гласу стојећа особа. Иметка нема. Палитично владање врло сумњиво… С обзиром на оружничке изводе иста особа гоји палитичне свезе са злогласним Давидом Штрбцом, које се и овом приликом повјерљиво доставља тој славној области“.

– О-хо! – викну господин „државни“ и скочи као опарен са столице. Славно судишће! Упорабом палиграпа 111…

– На моју душу вјешала! – чу се престрављен узвик.

– Е, јадни Ћико, јадна ти мајка твоја!

– Славно судишће – наставља брзоплето и задихано господин „државни“. Упорабом палиграпа 111, тоћка а, тоћка б, тоћка ц, тоћка е, прилажем на славна царска суданија да се, осим палиграпа крађе, Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић суди и осуди ко један, на премјер, бунтовник и рушител Устрије, пошто али добрано ту нами познато јест ко јест и што јест Давид Штрбац и пошто ова високоиста особа али јест опасна по монаркију и Устрију, које молим да са осуди на вјешала…

Док је господин „државни“ говорио, предсједник се непрестано мрштио. Било му је криво, то се видјело на његовом сувом и измучсном лицу, што господин „државни“ својим испадима и неупутним предлогом хоће да помете ток суданије и да у његов посао унесе збрку и пометњу. Зато, кад господин „државни“ заврши свој једва разумљиви говор, рече оштро и одлучно:

– По сили своје чести и по снази своје прешједничке и дапаче уредовне власти, с позивом на палиграп 331, ставка трећа, упућујем господина државног на редовити пут кажњене правде! „Државни“ се збуни и једва промуца:

– На темељу закона благообнашо јесам…

– Не на темељу закона него на темељу моје прешједниче и дапаче уредовне власти! – прекида га љутито предсједник, знајући унапријед шта ће господин „државни“ рећи.

„Државни“ се још више збуни и тешко измуца:

– Не на темељу закона него на темељу прешједничке и дапаче уредовне власти високоучевнога господина судског савјетника Игњатије Врепца благообнашо јесам пријелог свој вратити са лица мјеста данашње шједнице и високоисти упутити на редовити пут кажњене правде. Надаље пако будем овде објавил – страшно и силно викну „државни“ – и славном суду и оптуженику да се будем, за славу и процват стародревне монаркије, чврсто држати за палиграп 111, тоћка а, тоћка б, тоћка и тоћка е, које молим да се ово упише у записник дотичне шједнице…

Предсједник је господина „државног“ оштро посматрао, једва подносећи његов тешки и неумјесни говор. Кад је изговорио, он га још једном заједљивим погледом измјери од главе до пете, па онда погледа благо у бранитеља, који се нагло диже са своје клупице и поче говорити гласом пуним меке, живе и дрхтаве топлине:

– Славна суданијо! Акопрем господин државни враћа свој пријелог са лица мјеста данашњс шједнице, молим бога и славног суда да се његов високоисти и дапаче опасни пријелог не уписује у записник дотичне расправе и да се уопће одлучи од данашњег суђења и вијећања. Славна суданијо! Морам се силно пожалити, морам плакати и цвилити пред богом и овим славним судом кад видим и чујем овакве злобне и пакосне пријелоге односно високоисте оптужбе…

– Молим, молим! – прекида га набусито предсједник. Није извољено, и дапаче вам забрањујем таке крупне бешједе пред судом говорити и вријеђати славну оптужбу!

Бранитељ се малко збуни, па још живље настави:

– Молим бога, славног суда и високоучевног и дубокоправедног господина прешједника, ја нијесам никога вријеђо нити ћу кога вријеђати! Само сам жељан и дапаче вољан да на лицу мјеста данашње расправе јаким бешједама одбијем биједу и једну мусаведу господина државног које јест благообнашо теретити мог брањеника. Ја браним, и у бога се драгог уздам да ћу одбранити једног честитог и поштеног чојека, коме у свој Босни и Ерцеговини равна нема…

– У крађи и лоповлуку! – добаци неко са дна суднице, и силан се смијех и граја диже.

– Но, то добро јест! – викну господин „државни“ и окрену се према слушаоцима.

– Мир! – силно се продера предсједник и обрну се љутито према државном: – Жалосно, доиста жалосно, господин државни!

– Жалосно је, господин прешједниче – чуо се Омеша Мусић – што у овим качицама нема сири, а…

Опет се диже граја и смијех.

– Славна суданијо! – настави бранитељ кад се граја стиша. Ја сам кастиле и намјериле тражио да се нами вође проучи на лицу мјеста кажњена вјерица Царске жандармарије од 21. травња које сам чуо да је опасна за мог брањеника. То је, што тамо пише, само једна биједа и мусаведа! Ћирило Трубајић и Давид Штрбац! Ћирило Трубајић, мек, питом, пун ко шипак вјерности за Устрију и монаркију! Давид Штрбац, злобан, пакостан, подругљив, заједљив чојек који не признаје ни бога ни цара, ни патрике ни владике, ни калуђера ни попа, ни газде ни аге… чојек, славна суданијо, који би, каже, истом онда могу мирно умријети кад би се напио агинске и жандарске крви! Славна суданијо, ја сам бранитељ, али – викну јачим гласом и уприје прстом у оптуженика – ово је већи бранитељ! Ово је бранитељ Устрије и монаркије, ово је крабри војак царски, и ево вође на лицу мјеста славног суда предајем кажњену вјерицу и цајгнис крисмилистерије из Беча – заврши бранитељ, приђе предсједнику и предаде му поносно један комад артије.

Предсједник са великом званичношћу прими артију и прочита:

– Ћирило Трубајић, у цивилу назван Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић…

– Ето, што је блентави цивиљ! – прекиде предсједника оптуженик. Цивиљ ништа и не ради него издијева људима имена…

Предсједник га мрко погледа и настави:

– Исти Ћирило Трубајић јест вјерно служио честитог цара двије године…

– Молим бога и славног суда! – чу се неко са дна суднице. Ћико је отпушћен из милитера, јер је много ио. Мого је по девет комиса на дан појести. Мало није високо царство упропастио!… Опет граја и смијех.

– Зато је он, молим бога и славног – суда – наставља онај са дна суднице – прије нас свију отпушћен из солдачије. Вели му господин капетан: „Ти, Трубајићу, ти нам будеш царство упропастио!“

– Ти, безобразниче, да си одма ушутио! – викну љутито предсједник. Шта се нас буде тицало што твој господин капетан говори! Вође ми имамо пред нами високоисти цајгнис царске крисмилистерије из Беча у коме пише: „Ћирило Трубајић палитиш унгеверлик!“ То на боснацки излази да јест оптуженик палитично добар човјек… Но, како се будете звао? – обрну се предсједник оптуженику.

– Молим бога и славног суда, ја се у милитеру зовем Ћирило Трубајић, а у цивиљу Ћико право Ћиро Трубајић, звани Куљић.

– Но, ми јесмо цивиљ, па хоћемо тебе звати Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић. Како буде вашем оцу име?

– Станко, молим бога и славног.

– Жив није?

– Није, молим бога и славног.

– Одаклен јесте?

– Из Дугог Села, молим бога и славног суда.

– Кажите туде нами, Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јићу, којег јесте вјерозакона?

– Ја сам српске прекославне вјере, славни суде! – са неким поносом одговори оптуженик.

– Сербин, то не добро! – дочека први судац и намршти се.

– То не добро сербске, не добро! То заудара на барут! – додаде други судац.

– Да, да! – промрмља предсједник – ви јесте геркоисточне вјере… ви јесте један геркоисточњак.

– Молим бога и славног суда, ја Срб… српске вјере и закона! – викну оптуженик, мало изненађен, и диже три прста.

– Но, што се тиче ове славне суданије ви морате бити и звати се како хоћете, високоистој али влади то не буде драго. Будите геркоисточњак, то добро вјера како и сербска. Керст таки! – рече предсједник суданије и диже три прста.

– Да, да, керст таки! – дочекаше оба суца и стадоше климати главом.

Оптуженик је био у великој недоумици.

– Но, оптуженик – викну предсједник. Учините по вољи нашој великој и високоистој влади, и кажите туде нами да сте један геркоисточњак. То буде за вас добро! – заврши предсједник значајно и погледа у бранитеља, који нешто намигну оптуженику.

– Па кад оће тако славни суд, ето бићу геркоисточњак! – одговори оптуженик измјењујући погледе са бранитељем.

– Но, добро – рече задовољно предсједник и продужи: – Будете писмени?

– Не знам писати, молим бога и славног суда. И отац ми није знао писати…

– Ожењени јесте?

– Ожењен сам, молим бога и славног суда.

-Децу имате, колико?

– Седмеро, молим бога и славног суда.

– Она ће му дјеца главе ваљати! – чу се опет узвик са дна суднице. Браниће га по палиграпу 63.

– Јесте кажњени?

– Молио бога и славног суда, ви то боље знате. Има то у вашијем тевтерима.

– Но, ми све знамо, хоћемо да чујемо али туде од вас…

– Молим бога и данашњу високу царску расправу, ја сам асли забораван чојек… Ја се не шјећам да сам икад био кажњен.

– Перовођо! – викну предсједник. Пишите тамо у протокур „навозито непоречен“. – Но, видите, оптужениче – настави предсједник и подиже једну артију испред себе – вас тужи државно објесништво у Бањој Луци да јесте 17. српња починили злочин по палиграпу 249, 251, и 254. тоћка ц, и данас јест се састала главна царска расправа која хоће туде да вами суди. С обзиром на речено питам вас, имате ли какву противост на кога суца или пришједника који јесу данас у шједници? То слободно јест вами рећи…

– Питам ја бога и овог славног суда – викну болно оптуженик и стаде живо сијевати очима на првог присједника Омешу Мустића. – Питам ја бога и овог славног суда, је ли нас Србове баш дотле довело Косово несретно да нам и Цигани почињу судити? ! Судише нам толике стотине година Турци, каури па Швабе, па зар и Цигани… Вирауни? О грдне ли жалости наше! О црно Косово, ниђе те не било! – викну још болније и узбуђеније оптуженик.

– Молим славног суда! – скочи наједиом Омеша Мустић – оптуженик нишани својим бешједама на ме, а ја нијесам Циганин. Отац ми је рахметли био Циганин, а ја сам један прави Муслиманац… Да овди данас судим, ја зато имам уза се царску оправу и сигурацију… Нема је присједницима тешко, и нами се неправо чини. Ако кога осуди суд, вели се: „Њега су присједници осудили“. А ако кога славни суд пусти, онда кажу: „А, шта знају и могу присједници! Суд је чојека пустио!…“ То је, Ћико, жалосно, а остави ти црно Косово. А жалосно је још и то што у овим качицама нема сира, а ја од јуче нијесам ништа окусио – заврши Омеша Мустић и сједе, а у судници се диже граја.

Кад се граја слеже, устаде господин државни:

– Славно судишће! Чудновато туде јест и много чудновато јест, пошто се и ја али хоћу са оптуженика сложити да се Омеша Мустић одстрани са лице мјеста данашње главне расправе. Моји пак туде нису разлози црно Косово. Омеша Мустић ко један Циганин не зна што моје јест и што твоје јест, и он не буде добро и праведно суђити. У свези с горе реченим прилажем да се високоиста особа одстрани са лица мјесто. То је мој пријелог које молим да се вијећа.

Бранитељ, који је неколико сумњивих погледа измијенио са оптужеником док је господин „државни“ говорио, устаде и рече:

– Славна суданијо! Мене је млого зачудио говор тосподина државног. Он вели да се слаже са оптужеником да се први пришједник Омеша Мустић одстрани са лица мјеста данашње шједнице. То оптуженик али није тражио. Оптуженик јест само онако у вјетар говорио о Косову и Циганима. И ја и оптуженик одајемо велику чест господину Омеши Мустићу, пошто он али има царску оправу и сигурацију да суди. Ми противости на господина првог пришједника немамо никакве и молимо бога и славног суда да исти остане у шједници. То је мој пријелог које молим да се вијећа.

– Суд ће се повући и вијећати о преданим пријелозима – рече мирно и хладно предсједник и диже се, а за њим се дигоше и остали чланови осим Омеше Мустића.

Послије подужег вијећања и препирања, у коме је други присједник Лука Прамасунац свесрдно бранио свог друга, отвори предсједник поновно сједницу и крепким гласом, пуним званичне свечаности, објави закључак суда:

– С позивом на царску Деклемацију од 28. коловоза 1878. године у свези са големом Лесперином краброг и високославног ћесерокраљског генерала неумрлог Јозипа Пилиповића од 31. коловоза исте године, те надаље с обзиром на Велику бешједу милистра Андрашије на Берлинској шједници од 28. српња те исте године – одбија се пријелог односно славне оптужбе да се први пришједник Омеша Мустић одстрани са лица мјеста данашње главне царске расправе, пошто јест али у свима горе реченим деклемацијама, лесперинама и артикулама осигурана свака чест слобода и иметак старовника Босне и Ерцеговине брез разлике вјере. Први пришједник Омеша Мустић јест старовник, јест Босанац, јест Муслиманац. С погледом на то и на темељу свију горе реченије деклемација, лесперина и артикула оставља се високоисти Омеша Мустић, родом и стојбином из Тешанке код Тешња, вјерозакона муслиманског, у својој чести и чествовању да и даље суди и осуђује, а господину државном даје се од стране овог суда укор и пријекор што не познаје и дапаче не признаје царскије закона и наредаба! – заврши предсједник са једном бисмаркском одлучношћу и безобзирношћу.

На миг предсједников перовођа поче читати оптужницу:

„Државно објесништво у Бањој Луци тужи Ћику право Ћиру Трубајића званог Куљића, 40 година старог, родом и стојбином из Дугог Села, грчкоисточног вјерозакона, ожењеног, оца седмеро дјеце, неписменог, навозито непорочног, с погледом на то што јест исти дана 18. липња 1907. године узео без знања и приволе, а користи своје ради, Луки Ћулуму јање из тора и двије качице сира из мљекара, чиме јест али дотично лице поћинило злоћинство од крађе с обзиром на §§ 249, 251, и 254, тоћка ц.

У погледу тога и с позивом на то државно објесништво у Бањој Луци прилаже да се одржава главна царска расправа пред Окружним судом у Бањој Луци; да се на високоисту расправу позову: 1. окривљени Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић из истражног затвора у Црној кући: 2. свједоци: Дане Кнежевић и Јосип Прокаска, царски оружници, Мујага Аџић, трговац из Горњег Шехера, те приватни учесник Лука Ћулум из Дугог Села; и 3. да се на високоистој расправи прочитају и проштудијерају сва доказала као на прилику: оружничка пријава, број 18, записници истраге и извида, број 6, 11, 14, 15, 19, доктурска свједоџба с обзиром на очи Мујаге Аџића, трговца из Горњег Шехера, и горе по закону реченог свједока, број 33. те напокон кажњене вјерице, број 16. 17. 18. 19.

Образложење

У ноћи на 18. липња 1907. године нестало јест селаку Луки Ћулуму из Дугог Села без знања и приволе истог Луке, а туђе користи ради, једно јање, по босенски терзе, из тора и двије качице сира из мљекара. Исти приватни оштећеник Лука Ћулум као један човјек од реда и закона, а с позивом на голему Лесперину високославног и краброг ћесерокраљског генерала Јосипа Пилиповића од 1878. године јест али покрађу царским оружницима пријавио. У поводу службенијех обзира јесу царски оружници Дане Кнежевић и Јосип Прокаска дошли и увиде на мјесту лица узели, које се јест дапаче течајем извида исповртило да је обадвије покраће по §§ 249, 251, и 254, тоћка ц, поћинила злогласна и на злу гласу код пућанства стојећа особа, именом: Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић. У погледу околности и прилика, а у назочности приватног оштећеника Луке Ћулума, јест горе по закону речени окривљеник Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић признао и дапаче уважио пред царским оружницима да је покрађе поћинио, које ће високоисти оружници под службеном присегом данас пред судом посвједочити. С обзиром на јањећу кожицу јест иста пронађена и законито углављена код Мујаге Аџића, трговца из Горњег Шехера, које ће исти Мујага као свједок пред данашњом славном суданијом посвједочити да је кожицу купио за 8 гроша од окривљеника Ћике право Ћире Трубајића званог Куљића. Све горе по закону речено јест окривљеник признао и дапаче напокон уважио пред царским оружницима у назочности приватног учесника Луке Ћулума.

Течајем истраге јест али окривљеник првотни исказ из темеља преврнуо, бранећи се да су му празне качице навозито подметнуте од непознате особе дотично лица. Касније, пако, на другом преслушању у истрази јест окривљеник и овај исказ изврнуо, тврдећи да јест празне качице у погледу мјеста нашао у шуми више куће горе по закону реченог приватног оштећеника Луке Ћулума. Кад су га царски оружници у поступању службенијех извида упитали: „Па ко би онда могао крађу извршити и сир појести? “ – одговорио је окривљеник: „Сигурно какви вјешти и стари јазавци“. (Са дна суднице глас: и двоноги). Сва се али горе по царским прописима речена порицања и врдања окривљеника не могу по § 460. уважити, јербо јесу посвема измишљена и нетемељита с обзиром на § 463. Исто је тако протизаконито и нетемељито и петљање окривљеника да је свједок Мујага Аџић слаб у очима и да се јест само упознао у њега, јер он навозито њему није никад никакву јањећу кожицу продао.

Уваживши све прилике и тешке околности у свези са рђавим гласом и владањем дотичне особе и према свима топогледним палиграпима кажњеног законика јест Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић крив злочина од крађе по §§ 249, 251, и 254, тоћка ц. У поводу тога јест подигнута оптужница у свим погледима и обзирима темељита и оправдана.

Државно објесништво:

Глигорије Злојутро

Док се читала оптужница, коју је сам главом саставио стари и искусни предсједник, у судници је владао дубок мир и тишина. Пао је само један једини повик. Предсједник суданије, саслушавши оптужницу са званичношћу која задивљује својом ледено-свечаном мирноћом, диже благо очи и стави питање на оптуженика:

– Но, јесте ви разумјели оптужницу и признајете ли у погледу оптужнице да сте криви злочина од крађе по §§ 249, 251, и 254, тоћка ц?

Оптуженик, који се за вријеме читања оптужнице немирно вртио на клупи, скочи и поче одговарати:

– Молим бога и славног суда, све сам ја уразумио што пише. Лијепо се у оптужници пише да су сир покрали јазавци, бог и’ убио. Оће јазавци богме. Јазавци су врло прождрљиве звијери, господини суци, не знате ви то… И крадљиви су, крадљивији су често пута и од сами Цигана. Ми то сељаци, ако ћеш, боље познајемо и од највеће царске господе и судаца – заплеће и удешава оптуженик, замишљајући у себи да је пред правим судом.

Предсједник се мало смрачи у лицу и онда се јетко осмјехну:

– У оптужници не пише да су јазавци покрали сир, а ти, синко, мореш говорити шта оћеш и како оћеш. Тсби као једном оптуженику јест дозвољено и дапаче извољено по закону свачим се бранити и отимати. Мореш и лагати и петљати до миле воље, али најбоље би било да признаш. јер ко признаје пола му се прашта. Сјети се добро да ће иза тебе доћи овамо свједоци који ће побити твоје бешједе, и ми ћемо теби као једном петљанцу и лажову теже судити. Признај, синко, и облакшај души својој сињи терет у погледу злочина од крађе по §§ 249, 251, и 254, тоћка ц – рече предсједник меко, гледајући очински у оптуженика.

– Молим бога и данашњу славну царску расправу, како да признам кад нијесам крив! – викну оптуженик јаче и стаде млатати рукама, јер га и сувише охрабрише благе ријечи и умјерено држање предсједника суданије. Чист сам и прав сам ко од мајке рођен. Чистији сам и свјетлији сам и од оног жарког сунашца што нам свима сја и што ће нам свима заћи…

Оптуженик наједном сав погружен и потиштен ушути, и послије мале почивке јаукну као изван себе:

– Еј, Лука Ћулуме, душманине мој, кућа ти се међу кућама бијељела од швапскије позивница ко звијезда Даница међу звијездама, што ме биједиш на правди бога!

Предсједник се сасвим смрачи у лицу и врло оштро рече оптуженику:

– У име закона одговарај суду! Овђе не помаже никакво јадиковање и проклињање.

– Не дај се, Ћико, крабри се и отимај се! – осу се смијех са дна суднице.

– Мир! – викну предсједник и обрну се оптуженику: Реци истину, признај и облакшај души својој… Како си се увукф у мљекар? Или си се увукф кроз под или си обио врата?

– Молим бога и честитог суда, што сам знао, то сам казф у истрази. Испрва сам морф признати, јер су ме жандари душмански тукли… Ја нити знам Кулумова мљекара нити сам какав сир покрф. Мене Ћулум и царски оружници само бантују и биједе код овог славног суда, што им нијесам покоран и што им не чиним темена.

– А јање? – пита предсједник и не скида погледа са оптуженика. Да нијесу јазавци и јање украли и продали кожицу Мујаги Аџићу из Горњег Шешера? Знаш, у Босни смо, па би могло и то бити! – рече предсједник пакосно, а сва судница прсну у раскалашан смијех.

Оптуженик, стојећи под кишом смијеха и огледајући се збуњено око себе, наједном живо диже очи према предсједнику суданије, као да му је пала нека велика мисао на ум, и одрешито рече:

– Јазавци су сир покрали, а појео га је, како га ви зовете, главом Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић са својом женом и седмеро дјеце…

– Но славном судишћу буде туде познато – прекиде оптуженика „државни“, злобно се церекајући – да јест Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић појел сир, ама туде нами не буде јасно како проклети јазбеци јесу покрађили сир.

– Стани, пакосна и злурада душо, што си толико кидисо? – осорно се одсијече оптуженик према „државном“ и додаде у себи: „О, кад би смио овако према оном правом.“

– Но, Ћико, повједите туде нами како буду проклети јазбеци покрађили сир и како будете ви појађили сир? – пита предсједник суданије, намјерно заносећи и сувише у језику, очигледно, да се мало подсмјехне „државном“.

Оптуженик се чврсто исправи и поче да казује:

– Молим бога и славног данашњег суда, казаћу све како је било, казаћу цијелу истину, па ето вас и закона, а ево мене и ено Зенице… Ја сам један чојек ноћник („Државни“ злобно мрмља и нешто биљежи). Никад ми се не да рано лећи и заспати. Предраго ми је у ноћи, кад жена и дјеца полегну и кад огране мјесец, кренути у ноћно одање и шајцање. Слободан сам и по дану и по ноћи, јер ме село и околина поштива и воли ко очи у глави (бранитељ нешто задовољно биљежи). Једне ноћи, некако пред поноћ, изишф сам био у шајцање, и у шуми изнад куће овог истог Луке Ћулума, иза једног грма опазим некакву гужву и гомилу: добро се не распознаје, а све ми се чини да је живо и да се креће. Залупа ми срце у прсима ко никада. Уставим дисање, корачим на прстима мало ближе, наднесем руку над очи и шта видим: три јазавца! Један се проклетник изврно на леђа са качицом на трбуху, коју чврсто држи предњим ногама, а она га двојица гурају и вуку. Ја пођем лагано за њима, кријући се да ме не опазе и не осјете. Изгураше качицу и оног под качицом путељком на један заравањак. Онај се под качицом гицну, качица спаде, и он се обрну на ноге, а лисаста му се главица забјеласа у ноћи. Ја клисну’ и попе’ се на један рачваст грабић – јер јазавци, да опростите, лете на рђаво мјесто, међу краке – и викну им озгор, шалећи се: „Морете ли сами? Оћете ли друга, крабра и сложна дружино? “ Све три се силно узнемирише и узвијерише уз грабић, не одмичући се никако од качице. Њушке им се забијељеше ко препрана вуна у ноћи. Појмише се ко да ће насрнути на грабић. Мене обузе цијелом снагом дубока језа и смртно дрктање…

– Крабри се, Ћико – викну неко, а по судници се опет разли пун и срдачан смијех слушалаца и чланова суда који су са живом пажњом пратили оптужениково казивање. Само се господин „државни“ непрекидно мрштио, показујући зловољно лице, док се је млади бранитељ задовољно смијешио, осјећајући како живахно и убједљиво казивање оптужениково утиче повољно на расположење чланова суданије.

– Мене обузе – настави оптуженик задихано, убрзано, у очигледном страховању да што не изостави што је срочио у глави, дајући у неким тренуцима својим говором и кретањем утисак као да стоји пред правим судом. Мене обузе ледена језа и смртно дрктање. Стсже ме у грлу, капа ми стаде на глави играти и перчин расти. Нешто ми се навуче на очи, и учини ми се да јазавци почеше грепсти и пењати се уз грабић. Цвокоћући зубима, у смртном страху викну, колико ме грло доноси: „Натраг злотвори! Натраг ајдуци једни и отмичари туђе муке! Уа! У-а! -а!“ Преко обамрлог села и околине крупно одјекнуше моје бешједе у висовима, а неоклен од торова узавреше пси, док настаде силан лом и бјежање јазавчје кроз шуму. Лом и бјежање преко страна и потока, лом и бјежање кроз провалије и суртулије – побјегоше! Врева се паса код торова смири и у шуми се све утиша ко да ништа није ни било. Само мјесец изнад свега на земљи високо и мирно свијетли, пун и округо ко чалма Мујаге Аџића из Горњег Шехера, а ја на грабићу још једнако цвокоћем зубима, пиљећи у качицу на заравањку („Државни“ нешто биљежи)… Кад сам дошо себи, сишо сам са грабића и нашо сам на заравањку, поред ове, и ову другу качицу, обе пуне сира. Нашо сам још и пуну врећу неомлаћеније кукуруза, два вијенца сувије крушака и један подугачак радиш љешника, све сама јазавчија мива и јестиво… Све сам то однио, себи а по себи, својој кући и сиротињи, и једно два три мјесеца људски сам живио са својом старом и седмеро дјеце. Ја ко овамо мислим, гријек није од горске звијери штогођ уграбити гладном и сувотном тежаку кмету, који се одрије давајући агама, и који се није ни на пет Божића и Ускрса имо чиме омрсити, откад је ушла Устрија и откад је преко Саве прснио своју мундуру онај устријски генерал што га господин прешједник суданије очитава у закону… Ето, молим бога и славног суда, каза по истини све како је било, па судите по правди и закону: ето вас и царског закона, ево мене и ено Зенице, ако сам крив.

– Добро се и Ћико брани, ћаћа га њигов ранио! – чу се један глас са дна суднице, пун радости и унутарњег задовољства.

– На моју душу, људи, ако овако знадне говорити и бранити се онамо на суду, оде Ћико врајлос!

– Ама из чега излазе овако мудре и смишљене бешједе, то је чудо једно!

– Лијепа ти је, Ћико, приповијест, нема вајде крити – вели, пакосно се смијешећи и чешући се иза ува, приватни оштећеник Лука Ћулум. Ама, синко, у ту ти приповијест неће нико паметан вјеровати, како ти је оно и реко наш поглавити господин вакмајстор Дане Кнежевић кад те је испитиво у селу на мјесту лица. Добро везеш, Ћико, добро, само да се не пометеш…

Оптуженик, потпуно свјестан о великом утиску што га је његова сјајно смишљена одбрана учинила и на суданију и на слушаоце, живо се обрну приватном оштећенику и пркосно му добаци у брк:

– Лакше мало, лакше, Лука Ћулуме! Сабери се, болан. Суд је ово и тешка су ово царска господа. Није ово село, жалосна ти мајка, и не суди вође шоца Личанина Дане Кнежевића него правда и царски палиграпи, ако почем нијеси знао.

Приватни оштећеник Лука Ћулум се збуни, повуче се стидљиво у страну и ушути.

Прелиставајући велик дењак списа, предсједник суданије диже једну повећу хартију и рече оптуженику:

– Видите, окривљениче и дапаче оптужениче, ви јесте и пред оружницима и у истрази пред суцом истражитељем друкчије исказали него данас. Како то?

– Молим бога и славну расправу, што сам данас казо, то је права истина и тако је све било.

– А шта суду знате о украденом јањету казати? – рече хладно предсједник и опет се упусти у званично пребирање и прегледање списа.

Оптуженик је шутио, не дајући никаква одговора на питање предсједника суданије који је непрестано нешто пребирао и тражио по списима. Велика запара и тишина бијаше овладала судницом. Само се чуло мукло шуштање хартије под крупним предсједниковим прстима. Наједанпут се јави млади бранилац за ријеч и поче говорити:

– Славна суданијо! Државно објеснишгво тужи мога брањеника Ћирила Трубајића, да је укро и јање Луки Ћулуму из Дугог Села. С позивом на царску Деклемацију од 28. коловоза и с обзиром на голему Лесперину генерала Јосипа Пилиповића од 31. коловоза 1878. године, те у свези са законима и отоманским канунима, по којима се у Босни и Ерцеговини тужи и суди, вође се данас не би смјело никако говорити о крађи јагњета. За турског суда и по турској… отоманској прави за јање се није никад ни тужило ни судило. У големој Лесперини генерала Јосипа Пилиповића стоји написано:

„Ваши ће се обичаји и ваши закони чувати и поштовати све дотлен, док се нови закони не објаве народу“. Царски, отомански закони не гоне за крађу јањета, а по њима се и данас суди, и они се и данас држе у великој чести и штимању. С погледом на царске, отоманске законе од 7. рамазана, од 15. мухарема, од 13. хусеина и од 23. мујаге у свези с горе реченом големом Лесперином генерала Јосипа Пилиповића прилажем и молим славну царску суданију да мога брањеника Ћирила Трубајића пусти испод суђења за крађу јањета, јер горе речени отомански закони побијају палиграпе 249, 251, 253, тоћка ц, на које се али позива високославно државно објесништво… Славна суданијо, радост ме велика обузима што је судбина наредила да у данашњој шједници суди и господин Омеша Мустић, човјек праведан и мудар, који се добро разабира у шеријату и отоманској прави и законима…

– Па прилично се и ја разабирам у шеријату и отоманској прави! – упаде поносито у ријеч бранитељу први присједник Омеша Мустић. По шеријату и по старом адету није се гонило ни судило, ако ко, сувотан и жељан меса, увати и закоље јање, да омрси посно грло. Мерхаметли су, болан, турски закони и лијепа је турска права! Није се за турског суда за свашто гонило ко данас. Данас господин „државни“ прилаже на вјешала ако ко, сувотан и гладан, увати шугаво пиле и поједе без знања и приволе…

– Доста блебетања! – викну предсједник суданије, сав намргођен и нарогушен, и престријели ватреним погледом првог присједника коме застаде ријеч у грлу. Ово је суд, и вође није никако извољено и дозвољено славити турске законе и турску праву – додаде стишаније и погледа у бранитеља који настави:

– Не поприми ли и не уважи ли данашња царска суданија мој пријелог односно оптуженика у погледу крађе јањета, много ће погријешити, јер ће га посигурно уважити Врковна суданија која турске законе држи у великој чести и штимању.

– Е, горе се право турски суди! Горе су све сами чалмаши са саруком од два аршина! – добаци неко заједљиво са дна суднице.

– Тешко кмету сиромаку ако га судбина баци пред Врковну суданију! То толико могу само рећи – чу се још опорији и заједљивији глас.

– Молим, молим! Таке бешједе нијесу за ово мјесто – викну оштро предсједник суданије и погледа у господина „државног“ који се неспретно спремао на говор:

– Славно судишће! Пријелог односно славне одбране у погледу крађе од јањета није али на мјесту – поче господин „државни“. Државно објесништво, оборужано и подупрто са свију страна законима и прописима, противи се силом закона пријелогу односно славне одбране и прилаже да се расправа у цијелости изведе и да се доказ истине о украденом јањету проведе с погледом на приложену оптужницу, а по §§ 249, 251, 253. тоћка ц кажњеног законика. Позиви на царске отоманске законе и на старе адете у свези са шеријатом не могу се али уважити, па државно објесништво прилаже, не смећући с ума § 347 парбеног поступника, да се приједлог славне одбране одбаци са лица мјеста данашње расправе.

– По сили своје чести и по снази своје уредовне власти одбијам пријелог односно одбране и настављам главну расправу у смислу парбеног поступника! – одговори предсједник суданије доста опоро и набусито, и обрну се оптуженику: Но, шта нам знате о јањету рећи?

– Молим бога и честитог суда, ја не знам ништа о јањету…

– Знаће свједоци… Нека приђу свједоци, царски оружници Дане Кнежевић и Јозип Прокаска! – викну званично предсједник суданије и махну руком оптуженику да сједе.

– Препокорно јављамо да смо пришли! – одазва се на предсједникове ријечи крупна гласина, и пред суданију ступише оба жандарма напоредо, с укоченим војничким држањем.

– Молим, ко јест од вас Дане Кнежевић? – пита предсједник, гледајући немарно у списе.

– Молим препокорно, ја сам Дане Кнежевић, ћесерокраљски вакмајстор из Дугог Села – одговори вакмајстор, салутирајући.

– Да ли познајете, господине вакмајсторе и вјерни царски службениче, овог човјека на десно, који јест по државном објесништву оптужен у погледу крађе јањета и двије качице сира Луки Ћулуму из Дугог Села?

– Молим препокорно познајем га добро. Ово је једна опасна особа по дотично власништво, ово је једен вердектер и уписни тат. Ово је далеко позната битанга и вагабунд Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић, који нам толике године задаје бриге и посла…

– Све те красне и учевне бешједе повратите натраг, господине свједоче! – викну званично предсједник суданије и погледа оштро у вакмајстора. Вође се не смије нико вријеђати. Ово је суд, и вође се о свачјој чести и образу води рачун. Ми не тражимо грдња ни погрда него истину и само истину. Запамтите да ви јесте пред судом само свједок, а никако ћесерокраљски вакмајстор Дане Кнежевић из Дугог Села, кому у његовој служби нека је свака чест!

– Тако је! – добаци млади бранитељ.

– Јест, јест, господине свједоче, тако је! – дочекаше оба присједника, злурадо се осмјехујући.

– Молим, молим! – викну још званичније предсједник суданије. Нико вође по смислу закона нема право да одобрава или не одобрава мој поступак и моје ријечи осим силе закона и снаге моје коли прешједничке толи уредовне власти.

– Молим препокорно, славни суде, ја повраћам што сам река – одговори збуњено свједок и ушути, очекујући скрушено да му се постави питање.

Предсједник суданије ставио је још неколико кратких питања, на која је свједок нејасно одговарао, позивајући се непрестано на своју „оружничку пријаву“ и истражне списе. Други свједок, Јозип Прокаска, по народности Чех, стојећи прописно поред првог свједока, климао је непрекидно главом у знак одобравања. То непрекидно климање главом једило је предсједника суданије, који се је све немирније врпољио на столици, гледајући мрко испод ока на убогог „Пемца“.

– Доста већ климања главом која је празна ко празна и расушена каца! – викну љутито и набусито предсједник суданије и отпусти једним покретом руке оба свједока, који се стидљиво повукоше у страну. Нека приступи суду свједок Мујага Аџић из Горњег Шехера!

– Молим бога и славну расправу, приступио сам! – Јави се Мујага Аџић и стаде пред суданију.

– Ви сте Мујага Аџић из Горњег Шехера? пита предсједник, преврћући списе.

– Јесам и главом и брадом! – одговори одсјечено свједок.

– Ви ћете се, Мујага Аџићу из Горњег Шехера, у смислу кажњеног законика и парбеног поступника по § 488, заклети да ћете данас пред судом говорити истину и само истину у односу купљене и код вас законито углављене јањеће кожице – разлаже предсједник суданије, устајући са столице и стављајући пред свједока турски ћитаб.

За предсједником у дубокој тишини и највећој свечаности дигоше се и остали чланови суданије осим првог присједника Омеше Мустића, који је као Муслиман остао да сједи при полагању заклетве.

– Положите руке на ћитаб и говорите за мном! – викну предсједник суданије и поче да заклиње: – Заклињем се богом живим, свезнајућим и свемогућим…

– Заклињем се богом живим, свезнајућим и свемогућим…

-… и свим што ми је најмилије на свијету…

-… и свим што ми је најмилије на свијету…

-… да ћу говорити истину и само истину!

-… да ћу говорити истину и само истину!

– Валахи! – подиже јаче глас предсједник суданије.

– Валахи! – прихвати ријеч свједок још јачим гласом.

– Билахи!

– Билахи!

– Талахи!

– Талахи! – изговори свједок, не предишући, пошљедњу ријеч заклетве пуним и снажним гласом који се разли у таласастом брујању по судници, у којој дрхташе дубока и побожна тишина.

Кад се заклетва заврши, чланови суданије опет достојанствено посједоше, и предсједник рече:

– Мујага Аџићу из Горњег Шехера, познајете ли ову особу дотично лице десно од вас?

– Молим славну расправу, не познајем га само ја. Њега познаје цили свит, познаје га сваки грм, свака буква. Ово је Ћико Трубајић. Зову га још и Куљићем.

– Да ли сте од исте особе дотично лица купили јањећу кожицу, која јест код вас пронађена и законито углављена?

– Молим, славни суде, ја сам јањећу кожицу заиста купио од овог Ћике, кога још зову и Ћиром, за осам гроша здраве паре.

– Да се ти, свједоче, почем нијеси упознф у оптуженика? – уплете се у расправу други присједник Прамасунац. Море бити да је теби какав други тежак продф кожицу, а?

– Море бити, ага, да си ти сеф? – уплете се важно и са пуно званичности у расправу и први присједник Омеша Мустић. Могф си ти, драги ага, и од другог јањећу кожицу купити? Знаш, Влах Влаху сличи ко јаје јајету, па…

– Ко Влах, шта Влах? ! – загрмјеше повици са дна суднице.

– Језик за зубе, Вирауне један, Србија вође суди!

– Чекајте, људи, док изговорим – брани се Омеша Мустић и наставља као да и није рекао ријеч Влах, која је изазвала узбуну међу слушаоцима: – Знаш, драги ага, Србин Србину сличи ко јаје јајету, па би се ми, Турци…

– Ко Турчин? Ти Турчин? Ајде сиктер! – дочека га свједок презриво. Ти си Циганин, Фираун!

Предсједник се суданије врло званично намргоди и рече оштро свједоку:

– Турчин Нетурчин, Циганин Нециганин, први присједник Омеша Мустић јест по вјерозакону муслиманац, а у Босни и Ерцеговини све се конта и уважава по вјерозакону. Пошто али тако главни и врковни закони прописују, позивам свједока Мујагу Аџића из Горњег Шехера да се држи у реду и да одговара у смислу закона на бешједе првог присједника господина Омеше Мустића!

– Само то оћу да кажем – настави озбиљно први присједник – Србин Србину сличи често ко јаје јајету, па би се ми, Муслимани, могли преварити и огријешити душу, а то нам није никако у вјерозакону. Зар није тако, ага?

– Оно асли тако је. Ми смо Муслиманци једни људи од истине – одговори веома меко и понизно свједок.

– То ја теби и велим – узе опет ријеч први присједник. Зато се, драги ага, добро промисли, добро све извиди и провиди, и добро погледај оптуженика, јер се једном рађа и једном умире, а ти си данас пред суданијом ко један истинити муслиманац изговорио тешке ријечи: валахи, билахи, талахи!

„Државни“ се наједном горопадно здрну и викну:

– У смислу закона забрањујем таке разговоре и намигивања са свједоком! То јест по закону али недопустиво!

– Господине државни, ви по закону овђе немате шта забрањивати! -рече суво и са пуно омаловажавања предсједник суданије и обрну се свједоку: – Да ли сте ви, свједоче, купили јањећу кожицу од оптуженика кад је улазио у град на пазар или кад се враћф с пазара?

– Молим славног суда, кад се враћф с пазара.

– Е, видите, свједоче, ви сте у истрази, преслушани као свједок, друкчије исказали. Овђе пише – вели предсједник суданије, гледајући у истражне списе – да сте кожицу купили од оптуженика кад је улазио у град на пазар.

– Море и то бити – слеже раменима свједок и обори очи. Не могу славном суду данас ништа посигурно рећи, јер је то давно било, па се заборавило.

– Да ли ово јест јањећа кожица коју ви јесте купили и која јест код вас законито утлављена? – пита предсједник суданије, дижући са стола једну крпу, која је лежала пред судом као corpus delicti.

Послије одужег загледања и завиривања кожице са свију страна, свједок слеже раменима и у великој сумњи и недоумици рече:

– Могла би бити, а могла би и не бити.

– Да ли јесте, свједоче Мујага Аџићу из Горњег Шехера, икад боловали од какве очне болести и мараза? – уплете се у расправу и млади бранитељ.

– Бољеле су ме очи више пута, и управо могу рећи да нисам најздравијег вида.

– У доктурској вјерици – вели предсједник суданије – о очима свједока Мујаге Аџића из Горњег Шехера пише да јест он слаб у очима, да слабо види и тешко распознаје ствар од ствари, особу од особе, и да има од давнина некакав мараз у очима… Свједоче! – викну јаче предсједник. Погледајте добро оптуженика и кажите нам слободно и по души да ли јесте од њега купили јањећу кожицу?

На миг предсједника суданије скочи оптуженик с клупе, и обрну се лицем у лице свједоку који га дуго посматраше.

– Све ми се, Ћико, чини да сам од тебе несретну кожицу купио – рече свједок и у недоумици слеже раменима.

– Не гријеши, болан, душе! Тебе очи варају. Нијеси ти од мене ништа купио, ага.

– Зар баш тако, Ћико? – пита зачуђено свједок.

– Јест баш тако, ага! Не гријеши душе. У џенем ћеш ага, а џенет ти отворен стоји!

Свједок ушути и нешто се као дубоко замисли.

– Жао ми је џенета, Ћико, а све ми се чини да сам кожицу од тебе купио – рече свједок, послије мале почивке, некако тешко и буновно као да се иза сна пробудио.

Предсједник немарно махну руком, и свједок се, непрестано слијежући раменима, уклони испрсд суданије.

Послије кратког преслушања приватног учесника Луке Ћулума и послије подужег читања кажњених вјерица и „иних доказала“, предсједник суданије подиже свечано глас и рече:

– У смислу кажњеног законика и § 450. парбеног поступника проглашујем да јест поступак доказа истине у данашњој главној расправи завршен! Сад имаде ријеч господин државни да преда суданији у погледу оптужнице коначни пријелог. Након господина државног с обзиром на дотичне законске и уредовне прописе предаће суданији и господин бранитељ односно одбране свој пријелог.

Господин „државни“ се поносито и гордо диже. Читаво му се лице намрачи, а крупне му се очи испунише и засвијетлише неутољивом злобом и пакошћу према оптуженику који се поче немирно на оптуженичкој клупи врпољити, несвјесно осјећајући већ унапријед сву немилу тежину ријечи којима ће га засути господин „државни“.

– Славно судишће! – проломи се крупна и рапава гласина господина „државног“, и у судници завлада дубок тајац. Славно судишће! Пред нами туде данас јест на оптуженичку клупу једна врло опасна особа по дотично власничтво у смислу кажњеног законика. Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић јест али чувена особа у погледу злочина од крађе. По далеким царским друмовима и хановима од Црне Горе до Саве воде селаци буду говорили и причали о његовим крађама и лоповлуцима. Он јест задал страх и трјепет на све стране. У свом селу и околини: ђе што виђе то и диже! Славно судишће! То и тако говори народ и неучевни људи из народа. За исту особу јест али и званично, законито и дапаче уредовно углављено да је преко сваке мјере опасна по туђе власничтво, што доказују вјерице Котарског суда у Бањој Луци од 14. вељаче 1890. године, број 204 и Палитичног суда у Бањој Луци од 18. коловоза 1890. године. број 370, а да и не спомињемо кажњену вјерицу Царске жандармарије из Дугог Села и ријечи господина ћесерокраљског вакмајстора Дане Кнежевића на данашњој расправи

– Баш ријечи господина ћесерокраљског вакмајстора Дане Кнежевића не морате спомињати – прекиде „државног“ са много омаловажавања и са неке висине предсједник суданије – јер за једног ћесерокраљског вакмајстора свак је лопов и вердектер ко се родио у овој земљи!

Пошљедње ријечи предсједника суданије, изговорене суво и званично, изазваше силно одушевљење и повике у читавој судници.

– Љубим ти руке твоје и праведност твоју! – скочи оптуженик с клупе и поче обасипати пољупцима руке предсједника суданије.

– Молим, молим! – брани се предсједник. Наставите у смислу закона оптужбу, господине државни!

– Високославно судишће! – продужи „државни“. Надаље јест уредовно путом извидв, истраге и свједока углављено да је иста особа Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић дне 17. липња у ноћи, без знања и приволе, а своје користи ради, однио јање, по босенски терзе, приватном оштећенику Луки Ћулуму из Дугог Села, а дне 33. коловоза те исте године јест истом Луки Ћулуму нестало двије качице сира, што јест акопрем недвојбено у смислу истражније списа и исказа свједока течајем данашње главне расправе доказано да је и ову покрађу извршио исти горе по закону речени оптуженик Вико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић без знања и приволе приватног учесника, а своје користи ради, чиме али јест поћинил злоћин од крађе по §§ 249, 251. 253, тоћка ц кажњеног законика. Славно судишће! Данашња одбрана оптуженика јест само једна лијепа приповијест којој не море нико паметан вјеровати, како оно добро и рече приватни оштећеник Лука Ћулум из Дугог Села. Шарена приповијест оптуженика да јесу јазбеци покрађили сир, неможна јест у смислу кажњеног законика, пошто су али јазбеци горске звијери. Како шивотиња, како јазбец да се осуди!? …

– Јазавац је већ осуђиван и осуђен у овој земљи, у овом граду! – добаци бранитељ, јетко се осмјехујући.

-И мајмун, молим бога и славног суда! – уграби ријеч једна грлата људина са дна суднице, и сва судница прште у дивљи смијех и повике.

– Јест, добро си то казо: осуђен је и мајмун прије десетак година тамо у Бишћу! – узе опет ријеч бранитељ. Тамо се је на вашару бавила некаква швапска комендија са два мајмуна. Један од та два мајмуна ископо је једном тежаку око. Суд је осудио комендијаша на новчану кажњу и оног мајмуна на смрт, да се послије 14 дана погуби. У том се је комендија преселила на вашар у Приједор. Кад је судска комесија у Приједору добила налог да с обзиром на закон изврши осуду и погуби осуђеног мајмуна, није то могла учинити, јер су оба мајмуна била врло слична, и судска комесија није могла никако да дозна ко је од та два мајмуна онај прави, осуђени. Тако се је осуђени мајмун избавио смрти… Овим сам ријечима шћео да опоменем господина државног да се и шивотиња море осудити с погледом на Ж 388. кажњеног законика – заврши са пуно поноса своје разлагање млади бранитељ и сједе.

Кад се иза бранитељева говора бука и повици смирише, продужи господин „државни“ своју оптужбу са пуно срџбе и јеткости, сијевајући љутито очима и на бранитеља и на оптуженика:

– Високоисто и високославно судишће! Акопрем јест државном објесништву познат § 388. кажњеног законика, не море се али оптуженик Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић извући испод кажње која га патри по § 249, 251, 253, тоћка ц. Државном објесништву у Бањој Луци јест надаље познато да су јазбец и мајмун осуђени, али су тамо биле друкчије прилике и тешке околности у смислу закона него данас вође. Данас вође јест у течају расправе законито углављено да је у питању стојећи оптуженик поћинио злоћин од крађе и да јест исти укрф Луки Ћулуму из Дугог Села јање и двије качице сира. То јесу акопрем свједоци царски оружници Дане Кнежевић, Јозип Прокаска и Мујага Аџић из Горњег Шехера, те приватни оштећеник Лука Ћулум из Дугог Села данас течајем главне расправе исказали и дапаче доказали с обзиром на све топогледне палиграпе и тоћке кажњеног законика… Велеславно судишће! Џабе би било да и даље говоримо с погледом на оптужницу, јер је све јасно и законито доказано: Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић недвојбено јест поћинил злоћин од крађе, јест повриједио и увриједио §§ 249, 251, 253, тоћка ц кажњеног законика! Све судске и палитичне кажњене вјерице и сви искази по закону реченије свједока доказују и доказали су да јест у питању стојећи оптуженик врло опасна особа по дотично власничтво, да јест вердектер, да јест далеко чувена битанга и вагабунд, да јест напокон уписни тат, који живи од крађе и у крађи живот проводи… Само два његова имена, велеславно судишће, и два брезимена јесу тврд и голем доказ истине да код њега не иде ништа чисто и поштено, да он јест један обични сељачки крадљивац и уписни тат, који се зове и презива онако како му кад годи да се зове и презива. Само то петљање и сам тај мариветлук са два имена и два брезимена доста је велеславном судишћу да му одмјери и одвали у смислу закона најоштрију и највећу кажњу тешке тавнице, куће необичне!… Високославно судишће! Устријска царевина јест дапаче на Берлинској шједници од 28. српња 1878. године у смислу Велике бешједе милистра Андрашије испросила од све седам царева дозволу за улазак и укопацију ове земље, да у њој уведе мир и постави ред и закон. Зато ми данас и оћемо ред и закон; оћемо да се зна чије је што; оћемо да се живо ради и да се не краде ни бег ни царевина, ни тежак ни лежак, како се то али по боснацки вели. Високоисто и велсславно окружно судишће! С погледом на то и на све горе речено, и с обзиром на велике прилике и тешке околности, државно објесништво у Бањој Луци прилаже да се оптуженик Ћико право Ћиро Трубајић звани Кул-јић, 40 година стар, родом и стојбином из Дугог Села, грчкоисточног вјерозакона, ожењен, отац седмеро дјеце, неписмен, навозито непоречен, суди и осуди поводом тога што јест исти дана 18. липња 1907. године узео без знања и приволе, а своје користи ради, Луки Ћулуму из Дугог Села јање из тора и двије качице сира из мљекара, чиме јест али починил недвојбено злочин од крађе с обзиром на §§ 249, 251 и 253, тоћка ц царског кажњеног законика – напрегнутим и промуклим гласом, пуним злобе и пакости, заврши господин „државни“ оптужбу и сједе, непрекидно стријељајући подмуклим погледом и бранитеља и оптуженика који се узбуђено врпољио на клупи и мијењао боју у образима.

– Људи моји, ја опет велим: гадно и Злојутро насрће – чу се неко са дна суднице кад „државни“ доврши оптужбу.

– Није шала: памет и наука! Виђе ли ти само како му при крају вјешто покупи и повеза и род и пород, и жену и дјецу, и село отклен је, и године колико му је, и вјеру које је, и крађу коју почини и домаћина кога оштети, па га онда љуто стеже у неколика тешка и гвоздена палиграпа… Јао, Ћико и’ Зеницо црна!

– Јао, Зеницо црна, ватром изгорјела! – чу се пискутљиви глас приватног оштећеника Луке Ћулума, пун заједљивости и злурадости.

– Не прегони ни ти, Ћулуме, и не буди тако злурад, јер: из Зенице икад, из земљице никад!

– Веселите се, душмани моји и душмани правде божје, веселите се данас или никад! – викну оптуженик и, сав зајапурен у образима, окрену се према слушаоцима, па онда поче, умиљавајући се као пашче, погледати у бранитеља који се мирно и достојанствено спремаше на одбрану.

– Славна суданијо! – одјекну ненадно звонко грло младог и окретног бранитеља, и у судници поново наступи гробна тишина, без гласа и даха. Славна суданијо! Послије девет мјесеци мучног истражног затвора бацила је, ево данас, црна судбина на оптуженичку клупу једно само поштење и доброту од човјека. Већ девет мјесеци, велеславна суданијо, труне и гњије у Црној Кући, одвојено и далеко од своје кућице, од своје слободице и своје ситне дјечице, честити и царским властима препокорни житељ и старовник Дугог Села Ћирило Трубајић, у цивиљу назван Ћико, право Ћиро Трубајић звани Куљић. Ову и овакву добротињу и чисто поштење од човјека јест, велеславна суданијо, течајем главне расправе господин државни оцрнио да горе не море бити! Немајући чврсте доказе и тврде исказе преслушаније свједока, господин државни се, у том шкрипцу и неприлици, машио за празне и неваљале ријечи да њима умрља и пред данашњом славном царском суданијом оцрни ову чисту и свијетлу особу дотично лице, које већ девет мјесеци труне у истражном затвору на правди бога…

-… и за двије качице сира и једно јање! – додаде неко са дна суднице, и смијех се осу на све стране, чак и око окорјелих и званичних усана предсједника суданије заигра се прикривен осмјејак.

– Велеславна суданијо! – настави присебно и мирно одбрану млади бранитељ као да ништа није ни било: У оптужници високославног државног објесништва од 20. вељаче 1908. године оптужује се честити Ћирило Трубајић, у цивиљу назван Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић, да јест дне 18. липња 1907. године узео без знања и приволе, а своје користи ради, Луки Ћулуму из Дугог Села јање терзе из тора и двије качице сира из мљекара. Господин државни не море али пред лицем данашње главне расправе да докаже да јест оптуженик заиста починио злочин од крађе и повриједио §§ 249, 251, и 254. тоћка ц, него је ударио у погрде и неваљале ријечи, ко на прилику: да јест оптуженик вердектер, да јест далеко чувена битанга и вагабунд, да јест опасни и уписни тат, да се о његовим лоповлуцима и крађама прича и говори од Црне Горе до Саве воде… Надаље јест господин државни, велеславна суданијо и ви присједници, ви паметни и правични људи из народа, реко за оптужника: само његова два имена и два презимена јесу тврд и голем доказ истине да је он један обични сељачки крадљивац и уписни тат који се зове и презива како му кад годи. Кад би господин државни, велеславна суданијо колико-толико познаво ову земљу и народ, мислим да се онда не би овако непромишљено размето празним ријечима. Баш његова два имена показују нам да он своме крају не задаје страх и трјепет, како то вели господин државни. Оптуженику јест кршћено име Ћирило, Ћиро, али га свако од драгости зове и од милости му тепа Ћико. Изволиће нам али и господин државни да се онима који задају страх и трепет, да се лоповима и крадљивцима не тепа! Његова два презимена казују нам да јест он потомак једног богатог и зенђилог племена, из којег није нико никад крао и коме није у крви да краде. Трубајићи су били далеко чувено племе са свог богатства и великог мала, у њи су се иљадиле овце, све ти је то било пуно, сито и дебело, па су и’ и прозвали Куљићима, то ће рећи: куљави, дебели, пуни, сити.. . Изволиће нам али, опет велим, и господин државни да се овом потомку Куљића не море рећи да је уписни тат и да му је већ у крви да краде!…

– Вјеру му његову, и дијете добро исправља! – чу се узвик са дна суднице, пун чуђења и одобравања. Чусте ли људи, разумјесте ли, господини суци, како све вјешто повеза и једно с другим испорави: бива, Ћики тепају, а крадљивцима сви знамо да се не тепа; Ћико је изданак Куљића којима није у крви да краду, па ни Ћико не море бити уписни тат! Паметно дијете!

– Паметни смо сви, само среће немамо! – добаци неко између слушалаца и граја се диже.

– Мир! – викну предсједник суданије, сав блажен и задовољан смишљеним говором младог бранитеља, коме махну руком да настави одбрану.

– Како видите, славна суданијо, баш ова два имена и два презимена иду у прилог по закону реченом оптужнику, иду у прилог његовом поштењу и доброти. Ја, велеславна суданијо, нећу али да се вође разбацујем само празним ријечима и бешједама – нека то чини ко је и до сад чинио – него ћу дапаче чврстим доказима и исказима заклетије свједока ишћерати ствар на чистац са двије качице сира и са јањећом кожицом која је пронађена и законито углављена код Мујаге Аџића, трговца из Горњег Шехера. Горе по закону речени оптуженик јест отворено и искрено – које се али ријетко догађа на суду – пред данашњом славном суданијом признао и очитово да је заиста појео двије качице сира приватног оштећеника Луке Ћулума из Дугог Села са својом женом и седмеро дјеце. Али упитајмо се, велеславна суданијо, како је оптуженик Ћирило Трубајић у цивиљу назван Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић до те двије у питању стојеће качице сира дошао? Којим путом и начином? Да ли крађом или преваром? Да ли он јест ту починио злочин од крађе и законски повриједио §§ 249, 251. и 254, тоћка ц кажњеног законика, како то али пише оптужница високославног државног објесништва од 20. вељаче 1908. године и како то велеславна суданијо, у смислу оптужнице набацује и тврди господин државни? То треба на темељу закона прочистити и у ред довести, па ће се одма виђети да је оптуженик чист и прав ко од мајке рођен. Истина је, велеславна суданијо, да су царски оружници пронашли качице у кући горе по закону реченог оптуженика; истина је и то, да он испрва није мого ни шћео никако да призна покрађу од двије качице сира него се је отимо и говорио да су јазавци починили крађу и да им је он исти једне ноћи отео осим двије качице сира, још и пуну врећу неомлаћеније кукуруза, два вијенца сувије крушака и један подугачак радиш љешника. Како видите, велеславна суданијо, све сама јазавчја мива и јестиво! Истом кад су га царски оружници у погледу истраге и извида на мјесту лица почели незаконито и душмански кундацима тући, истом онда је он признао што му се силом кундака натурало да призна. Тако је, велеславна суданијо и ви правични људи из народа, и овај пут ко и увијек под жандарским кундацима пригњављена и пригушена правда и истина!…

– О постове му његове, и малишан добро кити и везе! – отеше се узвици неколицини слушалаца у један мах, и по читавој судници дигоше се живахни и топли повици дивљења и одобравања.

– Малено је и неугледно је, бог га видио, али му је слатка и смишљена свака ријеч! Бистра и паметна глава!

– Паметни смо ми сви, само среће немамо! – добаци онај првашњи из гомиле, али за чудо нити се граја диже нити му се ко на досјетку гласно насмија као први пут, јер сви бијаху упрли погледе у младог речитог бранитеља.

– Јест, велеславна суданијо! – настави бранитељ с још јачим полетом и одушевљењем. Послије девет мјесеци мучног истражног затвора ступа горе по закону речени оптуженик на ово уредовно мјесто да оживи пригушену правду и истину; ступа дапаче на ово законито мјесто ђе не суди кундак ћесарокраљскога вакмајстора Дане Кнежсвића нсго учсна глава и дубока памет високог царског, судског савјетника и велеможног господина Игњатије Врепца, који само истину тражи и само за божјом и људском правдом гине! И господин предсједник суданије чуо је данас истину да су јазавци покрали сир и да је оптуженик Ћирило Трубајић једне ноћи, претрпивши велики страх, отео од јазаваца сир, однио га кући и појео са својом старом и седмеро дјеце. По смислу кажњеног законика и по §§ 249, 251. и 254, тоћка ц јазавци су починили злочинство и покрали сир. Они су злочинци и на њи требало би да се обори господин државни. Горе по закону речени оптуженик кад је од јазаваца, од дивље горске звијери, отео сир и остале оне ствари, није, велеславна суданијо. учинио ништа рђаво, ништа злочесто, и ништа по закону кажњиво. Учинио је оно што би и сваки од нас у такој прилици учинио. И исказ приватног оштећеника Луке Ћулума на данашњој главној расправи свједочи да су заиста јазавци поткопали мљекар и починили крађу. Кад га је господин предсједник суданије течајем преслушавања упито да ли море подсигурно посвједочити да провала под мљекаром потиче од људске руке, одговорио је приватни оштећеник Лука Ћулум из Дугог Села: „Е, то не могу на душу узети, јер је јама под проваљеним мљекаром некако чудновато дошла!“ Даклен, провала не потиче од људске руке: Мљекар није провалио оптуженик Ћирило Трубајић, у цивиљу назван Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић, него горске звијери, јазавци! Да су заиста јазавци поткопали мљекар и починили у смислу кажњеног закона крађу од двије качице сира, море се и отуда виђети што данашњи јазавци нијесу остали онаки какви су били за турског суда и отоманске праве, нијесу остали повучени и мирни у својим јазбинама. Кад је, велеславна суданијо, заступила Устрија одма је од народа покупљено оружље и дата је сваком права и слобода осим тежацима и радном народу. И поп, и пратар и оџа и газда, и бег и ага, и субаша, све се то аџамијски испрсило у овој земљи, па дебља и тови се, пливајући у устријској прави и слободи. А радни народ и тежаци без праве и слободе, без оружља и без помоћи ни са које стране, а са двије стране навалиле злости и напасти: из чаршије ајдуци, а из горе вуци и јазавци…

– То и тако неизвољено јест пред царским судиштем говорити! – плану господин „државни“ на бранитеља и скочи као разјарен рис са столице. То дапаче али јест грчкоисточна палитика!

И предсједник суданије плану, али ипак се свлада, па врло уздрхталим званичним гласом рече:

– По сили своје чести и по снази своје коли уредовне толи предсједничке власти, а по § 318. парбеног поступника, позивам са овог мјеста на ред и мир господина државног да не узбуњује и не спречава течај главне расправе, која се али данас води према прописима §§ 249, 251. и 254, точка ц кажњеног законика!… Господине бранитељу, продужите и кажите што још нијесте у одбрану казали, а мислите казати.

– Вала, људи, Врепцу мјере нема! – диже се са дна суднице између слушалаца тихан и једва чујан повик, и све се опет смири и утиша.

– Велеславна суданијо! – настави одбрану бранитељ без и најмање збуњености, са пуно мирноће и присебности у говору и држању. Море се господин државни љутити и викати колико оће да је малопријашња моја ријеч грчкоисточна палитика, али ће остати увијек истина, да су данас јазавци друкчији него што су били за турског суда и отоманске праве. Чим су, велеславна суданијо, осјетили да је Устрија одузела народу слободу и оружље, јазавци су се грдно избезобразили. Најприје су се почели врзати око њива и усјева, па онда ударати на стаје и амбарове, док се неке године двојица чак услободише и падоше на крсну славу Стојану Гатарићу из Локвара…

– Дошли људи на пиће! – добаци неко између слушалаца, и смијех се разли по читавој судници.

– Јест, дошли људи на пиће – прихвати ријеч бранитељ – али се чудновати гости не свиђеше неком старом Белемезу, који се побоја да би могло омалити пића и јестива, па пограби с дрвљеника сикиру и погна их у планину, али у планини увати Белемеза са сикиром царски шумар и викну: „Сикиру овамо, ти си сјеко царску шуму!“ Послије га на правди бога осудише на велику глобу и апс, па се и данас у народу каже кад се коме што неправо и изненада догоди: „Прошо ко стари Белемез кад је јазавце гонио са крсне славе Стојана Гатарића!“… Велеславна суданијо! С погледом на све речено јест сигурно и освједочено и законито углављено да су јазавци, оваки какви су, могли битн и дапаче били су починитељи злочина од крађе у смислу §§ 249, 251. и 254, точка ц, кажњеног законика… Што се али пако тиче украденог јањета, свједочанство једног свједока Мујаге Аџића из Горњег Шехера јест слабо и нетемељито. Горе по закону речени свједок јест течајем расправе само слијего раменима и у великој недоумици одговаро на питања господина предсједника суданије. Његово се свједочанство не море никако уважити и од славне суданије попримити као темељито и законито. Али, ако би велеславни суд уважио и попримио – у што ја никако не могу повјеровати – исказ и свједочанство свједока Мујаге Аџића из Горњег Шехера, онда се ја с погледом на голему Лесперину високославног ћесерокраљског генерала Јозипа Пилиповића позивам на царско-отоманске законе од 7. рамазана, од 15. мухарема, од 13. хусеина и 23. мујаге, који закони не гоне за крађу јањета, а по њима се и данас суди и они се и данас држе од славног суда у великој чести и штимању… Велеславна окружна суданијо! С обзиром на све горе речено у одбрану и с позивом на све олакотне околности и прилике прилажем да се оптуженик Ћирило Трубајић, у цивиљу пазива Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић, 40 година стар, родом и стојбином из Дугог Села, грчкоисточног вјерозакона, ожењен, отац седморо дјеце, неписмен, навозито непоречен ријеши и пусти испод суђења, пошто он није али дана 18. липња 1907. године узео без знања и приволе, а своје користи ради Луки Ћулуму из Дугог Села јање из тора и двије качице сира из мљекара, чиме би био починио злочин од крађе у смислу §§ 249, 251. и 254, тоћка ц кажњеног законика. Али, ако би ипак велеславна суданија неким путом и начином дошла до свједочанства да при оптуженику има неке кривице – у што не би нико мого повјеровати послије данашње расправе – то молим велеславну окружну суданију да при суђењу упораби § 63, како не би недужна породица страдала, даље да узме у обзир дуги истражни затвор, неписменост и занемарени одгој оптуженика као олакотне околности и прилике – заврши одбрану бранитељ, сав блажен и узбуђен, са пуно вјере и увјерења да је казао све што је требало казати.

Предсједник суданије, као да се трже из дубоког размишљања, диже покуњену главу високо изнад дебелих судских списа, обухвати великим погледом читаву судницу и викну са пуно свечаности и званичности:

– Данашња главна царска расправа, која јест вођена по смислу §§ 249, 251. и 254, тоћка ц кажњеног законика против оптуженика Ћике право Ћире Трубајића званог Куљића, закључује се, и суданија се повлачи на вијећање и одлуку!

При пошљедњим ријечима лагано и одмјерено диже се предсједник суданије и покупи са стола читав дењак списа. За њим се мирно и достојанствено дигоше и остали чланови суданије и окупише се у врх суднице да вијећају.

Предсједник суданије сједе и згури се над једним сточићем, који је сав био прекривен дебелим списима, па се стаде мрштити и напрезати да по једној старој осуди састави главу Ћикине осуде. Око сточића су мирно и непомично, без гласа и даха. стајали суци и присједници са перовођом, очекујући, да почне вијећање.

– Овђе се не море вијећати. Одвећ је тијесно и незгодно! – рече предсједник суданије врло зловољно. Ми би се морали повратити на своја стара мјеста, а државни, бранитељ, оптуженик и сви остали слушаоци требало би да изађу напоље, док се не сврши вијећање и одлука. Само, ето не знамо да ли се вратио керкермајстор са рапорта? …

– Молим бога и славног суда – чу се из гомиле слушалаца глас Косте пуцера који се неоклен нађе у судници – ви се морате слободно повратити овамо даље на своја стара мјеста, а ми ћемо сви изаћи напоље. Керкермајстор се вратио са рапорта и одвео све жене осим Јелке чедоморке на Врбас. Ону сушичаву кљусину, Јову кључара, задржали су јутрос у болници, и тако је остф и постф над Црном кућом једини господар наш добри кључар Николица. Он зна све, зна и да се суданија води, али шути и прави се невјешт. Ено га сједи на басамацима, пуши своју лушу, преговора се нешто са Јелком чедоморком и вели: „Пјевај, Јелче, младост прође! Пјевај, нека се народ мало провесели под мојом управом и командом!“

Ријечи Косте пуцера изазваше бучно одушевљење и узбудљиве повике међу слушаоцима који су са страхом пратили ток суданије, стрепећи да би мого сваки час изненада ударити тамничар или кључар Јово. Са њихових притиснутих и уздрхталих душа свали се сињи терет страховања, и сви, осим чланова суданије, похрлише напоље, водећи оптуженика између се као млвду и пјевајући апсеничку пјесму:

Све субота по субота:
Мени дође осуда,
А ја тужан у тавници
Пјевам пјесму жалосну.

Жалобитна апсеничка пјесма, пјевана са много бола и прастаре човјекове туге за отетом слободом, оживје ледене тамничке зидине, затресе умртвљеним ћелијама и задахну и запљусну животом и свјежином Црну кућу с краја на крај, с врха до дна. Са свију страна и из свију ћелија прихватише апсеници пјесму која је у тамници спјевана и која се само у тамници пјева, и све узаврије у безмјерно узбудљивом и необузданом клицаљу и натпјевавању. Кад се натпјевавање и повици полагано смирише, издишући у леденим зидинама, писну жалобитно глас Јелке чедоморке, чист и звонак као сребро:

Ај, дуга дана, дуга дана
У зла господара!

– Нека Јелка чедоморка пјева и тугује – рече предсједник суданије више као за се, кад посједаше на стара мјеста – а ми ћемо вијећати. Да нам осуда буде права царска осуда, морамо некако и имена подесити. Ја ћу се у осуди писати Игњац Вребацовски, ти, први суче, Габријел Јаворовски, а ти, други суче, Јозип Лесиецки. Присједници Омеша Мустић и Лука Прамасунац могу у осуди остати ко што и јесу. Перовођа нека нам се зове Прањо Прањић, домаћи човјек, католик. Државног ћемо мало прекрстити и писаћемо га у осуди Грегор Злојутровски, а бранитеља Дане Димковић… Шта ви мислите, господине судбени тајниче Јаворовски – промијени предсједник суданије глас и држање, обраћајући се првом суцу – да ли јест оптуженик с обзиром на проведену расправу крив злочина из §§ 249, 251. и 254, тоћка ц кажњеног законика, и акопрем јест крив, колику онда кажњу да му по закону одмјеримо?

Први се судац дубоко замисли и послије подужег размишљања рече одсјечно:

– Недвојбено јест оптуженик у смислу закона крив у питању стојећег злоћинства, и ја прилажем да му се одмјери кажња од четри године тешке тавнице, куће необичне.

Предсједник суданије, који је већ био за се створио осуду, забезекну се кад чу одговор првог судије и обрну се другом судији вотанту:

– Куда ваше мишљење и ваша памет дере, господине судбени приставе Лесиецки, у погледу кривње и кажње горе по закону реченог оптуженика?

Други се судија такође дубоко замисли. Послије дугог размишљања и ћутања рече:

– Моје мишљење и моја памет јест али зато да јест горе по закону речени оптуженик скривио злочин од крађе, и пошто недвојбено кажњени законик за така злођела прописује кажњу од једне до пет година, то прилажем да се оптуженик осуди на четри године тешке тавнице, куће необичне, оштро гвожђе, свако четрнест дана пост и свако седам дана тврди кревет.

Предсједник суданије још се више забезекну и изненади одговором другог судије вотанта, па се обрну прво присједнику и рече:

– Први присједниче, Омеша Мустићу, куда ваше мишљење и ваша памет шиба и дере у погледу кривње и кажње горе по закону именованог оптуженика Ћике право Ћире Трубајића званог Куљића?

Први присједник Омеша Мустић, који са пуно заједљивости посматраше оба суца, одговори одмах чврсто и одсјечно:

– И без размишљања и без ћутања, а по саслушању данашње расправе и свједока, ја ко један први присједник суданије и судац народни не налазим никакве кривице при оптуженику, и прилажем да се оптуженик пусти одма из затвора.

– А ви, други присједниче, Лука Прамасунче, шта ви у ствари мислите и како ви по својој памети сматрате кривњу и кажњу горе по закону реченог оптуженика?

– Ја, ко најстражњи у свој суданији и у овој земљи, у којој се све српско потискује и на крај меће…

– Буди Муслиманац, – прекиде другог присједника први присједник Омеша Мустић. Слави Курбан-бајрам, а не шарај јаја на Црвену суботу, па нећеш бити најстражњи. Мука ти што нијеси први присједник и што се ти први не питаш!

– Нема ту, Омеша, никакве муке, већ сам ја шћео да речем само једну истину: да се све наше српско у овој земљи, откад је Швабо заступио, гура на пошљедње мјесто. Само Швабо требало би се да се мало дозове памети, јер ми смо они и остајемо они који царствима животне жиле подгризамо!

Предсједник суданије плану као рис и грдно се развика:

– Молим, молим! У име закона забрањујем вам најоштрије да говорите о којекаквим историјама, и позивам вас с обзиром на уредовне прописе да кажете да ли јест оптуженик крив, а акопрем јест крив, колика онда кажња да му се одмјери?

– Колико моје суђење и моја памет доноси, могу рећи ко један присједник и судац народни да при оптуженику нема никакве кривице ни злочина – одговори мирно други присједник. Сир су покрали сигурно јазавци а појео га је оптуженик са својом женом и дјецом, што је он и признао на данашњој главној расправи. Закон, колико моје знање доноси, кажњава оне који краду а не оне који једу. Ни у овог цара нема ваљда у закону палиграпа о злочину једења!… За јање исто тако није доказано да је оптуженик укро, а да га је и укро, не море му се судити, јер га бране царски, отомански закони, који се и данас држе у великој чести и штимању, како то малоприје рече господин бранитељ.

Предсједник суданије обори очи, намршти се, набра тешко обрве и ушути се. Шутио је позадуго, испуњујући главу осуде и као нешто смишљајући. Наједном се трже из размишљања, удари обема рукама по списима и рече хладно и одмјерено:

– Господо суци и присједници, ви се али млого разилазите у погледу кривње и кажње горе по закону реченог оптуженика. Ви сте, господо суци, изрекли кривицу и велику кажњу од четири године тешке тавнице, куће необичне, а присједници су опет изрекли да при оптуженику не налазе никакве кривице, па да би га требало одма пустити из затвора. Ко дугогодишњи судац и предсједник данашње главне расправе могу рећи да ви, ни једни ни други, немате потпуно право. Горе по закону речени оптуженик није толико крив да би заслуживо четри године тешке тавнице, куће необичне, оштро гвожђе, свако четрнест дана пост и свако седам дана тврди кревет, а није толико ни прав ко што мисле присједници. Крив је можда више него што је прав, кривица му се али течајем данашње главне расправе није могла доказати. Свједочанства свједока и ини судбени докази јесу слаби и нетемељити. С обзиром на то и с погледом на све прилике и околности овђе се мора у смислу недостатка доказа упорабити § 271. тоћка 3, и ријешити оптуженик од оптужбе.

– И ми смо за недостатак доказа! – викну први судац, привлачећи уза се другог суца.

– Ми смо за § 271, тоћка 3, и приступамо мишљењу господина предсједника суданије! – додаде други судац.

– Ми не приступамо ником !- викну поносито први присједник Омеша Мустић.

– Ко оће нека приступи нами! – додаде још поноситије други присједник Лука Прамасунац.

– Ја сам и неотице вама приступио – рече предсједник суданије, благо се осмјехујући. Оптуженик се, даклен, с погледом на § 271, тоћка 3, у недостатку доказа решава од оптужбе, а приватни се учесник Лука Ћулум из Дугог Села упућује са својим зактјевом оштете за двије качице сира на редовити пут грађанске правде. Изволите, господо суци и присједници, потписати записник осуде – рече званично предсједник суданије, потури једну повећу хартију испред себе и викну мало јачим гласом: – Нека уђе господин државни, господин бранитељ, приватни учесник и оптуженик, да им се осуда прогласи!

Врата се на судници нагло отворише и на вратима се први појави Коста пуцер. Иза њега уђоше „државни“, бранитељ, оптуженик и приватни учесник, а онда поврвише апсеници, и у тренутку се читава судница напуни. Бранитељ и „државни“ мрко се погледају. Оптуженик, преплашен, изнемогао и блијед као крпа, једва се дотетура до оптуженичке клупе. Из његових лукавих, свјетлуцкавих очију бије жива радозналост да са лица чланова суданије прочита и сазна своју судбину, али узаман! Лица су њихова мрачна и очајно званична. Његово мршаво и испошћено тијело обузе мртвачка немоћ и дрхтање, очи му се засвијетлише сузама, и он обори главу, јер апсеник, док стоји пред осудом, не жели ни од кога да чује осуду своје кривице. У судници дрхташе дубока, гробна тишина, пуна очекивања и сустезања, и у тој треперавој, језивој тишини дигоше се мирно и достојанствено чланови суданије. И предсједник суданије, увијек сређен, одмјерен и свечан у говору и држању, држећи у рукама голему хартију, поче да дубоко званичним гласом чита осуду:

Окружни суд у Бањој Луци јест данас обнашао својом коли уредовном толи судском власти под предсједништвом судбеног савјетника Игњаца Вребацовског и у присуству судбеног тајника Габријела Јаворовског и судбеног присуства Јозипа Леспецког као судаца, те Омеше Мустића и Луке Прамасунца као присједника и Прање Прањића као перовође ушљед оптужбе државног објесништва против Ћике право Ћире Трубајића званог Куљића због злочина из §§ 249, 251. и 254, тоћка ц кажњеног закона подигнуте оптужницом од 20. вељаче 1908. године, број 2268, након наредбом од 2. свибња 1908. године наређене у присутности државног Грегора Злојутровског, приватног учесника Луке Ћулума из Дугог Села, оптуженика Ћике право Ћире Трубајића званог Куљића, бранитеља Дане Димковића дне 23. коловоза 1908. године обдржаване главне расправе на основу пријелога државног објесништва да се оптуженик кривим прогласи, за право изрећи:

Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић, 40 година стар, родом и стојбином из Дугог Села, грчкоисточног вјерозакона, ожењен, отац седмеро дјеце, неписмен, ради преступа из §§ 425, 456, 478. и 483. са 10 односно 6, односно 30, односно 15 дана затвора кажњен, рјешава се по § 271, тоћка 3, од оптужбе да јест дне 18. липња 1907. године узео без знања и приволе, а користи своје ради, Луки Ћулуму из Дугог Села јање из тора и двије качице сира из мљекара, чиме би али био починио злочин од крађе по §§ 249, 251. и 254, тоћка ц кажњеног законика…

– Молим бога и славног суда! – усплахирено и као изван себе упаде у ријеч предсједнику суданије оптуженик, пун грозничаве уздрхталости и стрепње која обузима обично сваког оптуженика кад се чита страховито натегнута, збијена и замршена глава осуде. То нешто одвећ замршено и на дугачко отишло, па не знам, молим бога и славног суда, да ли сам осуђен или нијесам?

– Богами, Ћико, и ми овамо доље не разумијемо добро – чу се повик са дна суднице. Учевно је то удесио савјетник Вребац, јер тако ти је то исто и на швапском суду: док гођ солдат не тури баганету у корице, не мореш знати да ли си осуђен или ослобођен!

– Да сте ви живи и здрави, он је осуђен, али мало! – викну злурадо приватни оштећеник Лука Ћулум. Стаћемо ми, Ћико, ускоро барабар и пред Врковну суданију, у којој неће судити Омеша Мустић.

– Не заноси се толико злобно, Ћулуме, није он осуђен нимало! – викну из гомиле слушалаца једна крупна и натмурена људина. Још никог није унесрећио и засужњио § 271. То је палиграп правде и милости, то је управо сиротињски палиграп. Добро ја то знам, јер на својим леђима носим терет од једно десет до петнест главније расправа…

– Молим за мир и ред макар у часу проглашавања осуде! – викну оштро и љутито предсједник суданије, онда сједе са осталим члановима суда и поче да развија мирно и одмјерено разлоге осуде:

Разлози

У ноћи на 18. липња 1907. године нестало јест Луки Ћулуму, старовнику из Дугог Села, без знања и приволе истог Луке Ћулума, а туђе користи ради, једно јање из тора и двије качице сира из мљекара. Знајући исти приватни оштећеник Лука Ћулум да живи у једној земљи, у којој али влада ред и закон, јест одма покрађу пријавио царским оружницима с позивом на царску Деклемацију од 28. коловоза 1878. године. Сумња је пала на једно лице дотично особу која више воли ноћ и мјесец него дан и сунце. То јест био данашњи оптуженик Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић. И царски оружници Дане Кнежевић и Јозип Прокаска јесу одма пошли кући горе по закону осумњичене особе, претражили су кућу и ине просторије и нашли су на мјесту лица двије празне качице које су али власништво приватног учесника Луке Ћулума из Дугог Села. Код Мујаге Аџића. трговца из Горњег Шехера, јесу дапаче царски оружници пронашли и законито углавили и кожицу навозито украденог јањета Луке Ћулума, и у смислу извида и истраге поднијели су кажњену пријаву против Ћике право Ћире Трубајића званог Куљића на високославно државно објесништво у Бањој Луци. И дана 20. вељаче 1908. године јест висококославно државно објесништво с погледом на §§ 249, 251. и 254, тоћка ц кажњеног законика проти горе по закону осумњичене особе подигло оптужницу, на темељу које јест данас поведена и проведена главна расправа.

Течајем данашње сједнице заклетим свједоцима и иним судбеним доказима није се али могла кривица оптуженика у свим правцима и с обзиром на све околности доказати. Сумња је јака била, сумња је и остала, али по сумњи се не суди него по истини и доказима. Истина је да су у кући горе по закону осумњичене особе нађене двије празне качице које су али власништво Луке Ћулума из Дугог Села. Оптуженик се брани и вели да је од јазаваца са осталим стварима отео и двије качице сира да га послије поједе са својом женом и седмеро дјеце. То би му се могло и вјеровати и не вјеровати, готово прије вјеровати него не вјеровати, јер и из свједочанства приватног оштећеника Луке Ћулума наслућује се да би могло бити да су заиста јазавци провалили мљекар и починили злочин крађе на двије качице сира. Исти приватни оштећеник Лука Ћулум, упитан течајем данашње расправе као свједок, да ли од људске руке потиче јама под проваљеним мљекаром, одговорио је: „Е, то не могу узети на душу, јер је јама под проваљеним мљекаром некако чудновато дошла.“ По овим ријечима долази ова славна суданија до одлуке и вјеровања, да не море доказно и законито утврдити, да јест провалу и крађу починило људско лицс у особи Ћике право Ћире Трубајића званог Куљића. Искази ћесерокраљског вакмајстора Дане Кнежевића и његова друга Јозипа Прокаске јесу слаби и нетемељити, и прошарани су погрдама које све друго доказују само не кривицу горе по закону осумњичене особе и у питању стојећсг оптуженика… Што се али пако тиче навозито украденог јањета истог приватног учесника Луке Ћулума, свједочанство једног јединог свједока Мујаге Аџића из Горњег Шехера није могла ова велеславна суданија уважити и попримити као тоћно, ваљано и законски недвојбено. Исти свједок је једном исказао да је кожицу купио кад се оптуженик враћао с пазара, а други пут је рекао да је кожицу купио кад је оптуженик силазио на пазар. Осим тога, јест овај несигурни свједок течајем цијелог преслушавања одговарао у великој недоумици и само слијегао раменима. С погледом на то јест се суданија сагласила да се свједочанство овог свједока одбаци као ништавно и невјеродостојно.

Кад је велеславна суданија обнашла да је ово свједочанство о украденом јањету невјеродостојно и законски нетемељито, није имала разлога и темеља да у овој прилици вијећа и просуђује царско-отоманске законе од 7. рамазана, од 15. мухарема, од 13. хусеина и 23. мујаге у свези са големом Лесперином високославног и краброг ћесеро-краљског генерала Јозипа Пилиповића од 31. коловоза 1878. године, који закони говоре о крађи јањета и на које се дапаче течајем данашње главне расправе позвала одбрана.

Према свему горе реченом и према посматрању и просуђивању свију прилика и околности, уважавајући како наводе славне оптужбе тако и наводе славне одбране, није могла ова велеславна суданија доћи до одлуке и вјеровања да је оптуженик починио злочин у смислу §§ 249, 251. и 254. тоћка ц кажњеног закона, који му се у гријех уписује. Имајући увијек на уму ону мудру народну ријеч да је боље деведесет и девет криваца пустити него једног праведника осудити, јест данашња велеславна суданија упорабила § 271, тоћка 3, и због недостатка доказа ријешила од оптужбе горе по закону именованог оптуженика Ћику право Ћиру Трубајића званог Куљића. Пошто се је али течајем данашње главне расправе недвојбено и законски темељито доказало да је оптуженик заиста појео двије качице сира, то се приватни оштећеник Лука Ћулум из Дугог Села упућује са својим зактјевом оштете на редовити пут грађанске правде – заврши предсједник суданије одсјечно званичним и свечаним гласом своју ријеч, и читава судница, у којој за све вријеме разлагања осуде владаше дубока тишина и мукли тајац, прште у распаљиво клицање и радосне повикне одобравања: „Живила правда! Живио предсједник суданије господин савјетник Вребац и његова памет и знање! Живио Омеша Мустић и његова правда! Живио слаткореки бранитељ! Доље с државним што на правди бога људе гони!“

И у тој бескрајној граји и побјешљелом клицању диже се на миг предсједника суданије „државни“, сав збуњен и пометен, и једва изговори званично уздрхталим гласом:

– Уважавајући данашњу осуду, на закону али неутемељену, улажем против назочне осуде жалбу ништовну на високославно Врковно судишће!

Напомена

Керкермајстор – тавничар.

Низ друм*

Сличица из живота Ђуре Јакшића

Ова драмска слика приказивана је у београдском Народном позоришту 15. новембра 1904, у оквиру обиљежавања 25-годишњице смрти Ђуре Јакшића, под насловом „Нови учитељ“. Име ауторово било је означено иницијалима П. К. Текст је тек прије петнаестак година открио Живојин Петровић у архиви Народног позоришта у Београду и објелоданио га 1966. године. На тексту су извршене многе промјене, што је учинио тадашњи драматург позоришта Милан Грол. Незадовољан тим промјенама (између којих је и наслов, као и преиначен крај), Кочић се одрекао тог рукописа. Петровић га је, међутим, објавио одстранивши накнадне драматургове захвате, а тако га је донио и Т, Крушевац у Сабраним дјелима, 1967. (Ж. Петровић: Један заборављени спис. П. Кочић: „Низ друм“, Крушевац, Багдала, 1966, стр. 7-9).

___

Сеоска механа, мрачна, прљава, очађела.

Прва појава

Кмет. Први сељак. Други сељак. Механџија. Неколико сељака још.

Кмет: Ама, људи, кад ће доћи већ овај наш нови учитељ? Има месец дана, како јавише из Београда, да се крено на пут, па никако да дође! То ме бацило у велику бригу. Школа стоји затворена, а ја сам за све унеколико ко нека власт и одговоран… Мирче, бре, једну ракију још!

Први сељак: Вала, кмете, власт си и, да речемо, један човек од знања, те ћеш ми моћи казати колико има мејана од Београда довде, а?

Кмет: (подуже мисли): Што ће ти то да знаш?

Први сељак: Па тако. .. Треба ми да знам…

Кмет: Па има једна триестина мејана… Јест, управо тридесет. Толико!

Први сељак: Е, сад ти могу, кад је то тако, посигурно казати да ће наш нови учитељ вечерас овде, у овој истој мејани газда Мирчета, да ноћи… Тридесет мејана – тридесет дана! Толико!… Газда Мирче, бре, и за мене још један чоканчић!… (Кмету) Сад ти, кмете, власт си и један човек од памети и рачуна, растреси ове моје речи како знаш; а ја ти само велим: тридесет мејана – тридесет дана!…

Други сељак: Па то би ко изашло, Јеротије, да овај наш нови учитељ пије, а?

Први сељак: На те ти речи чича Перо, могу рећи: кадгод изговориш реч калуђер, поп, учитељ, шумар и млоге друге овако крупне речи, не заборави додати и реч ракија. То ти могу рећи и тако ти могу рећи… Шта велиш, кмете?

Кмет: (забринут): Не знам, дете, ништа.

Други сељак: Да ли је жењен, зна ли се, има ли вамилије? … У којим је годинама? …

Кмет: Поп га добро зна. Вали га млого и каже да је врло учеван… пише књиге и шаље по народу. Сви га вале и сви га, вели, прогоне. Млад је и нежењен…

Први сељак: (као наивно): Оно се мени чини, људи, да наш поп има кћер на удају?

Други сељак: Има.

Први сељак: Е, сад зашто се тај наш нови учитељ није оженио, не знам: а зашто га поп вали, баш ми се чини да бих мого погодити… (Као више за се) Знам те, Света Петко, постио сам ти!… Мирче, бре, сумлато цинцарска! Још један чоканчић, ама да ти је пун ко лисичје око!…

Механџија: (Смијуљи се): Изволе, бре, ужичка несрећо! Кој те враг донесе вамке до нас у ова питома Шумадија!… Бога ми, кмете, и мен је млого бригу за тај наш нови учитељ.

Први сељак: Живио Шумадинац! Алал ти шумадијска крв!… И он се брине за нешто! ћути, бре, саламаћу цинцарски!

Механџија: Ја саламакј? Море, несрећо ужичка!

Први сељак: Нијеси ти само саламаћ, газда Мирче, већ и бесламаћ, багаћела, ћаловина…

Механџија (као увријеђен): Млого, то бре, .. . кје да бидне млого од један дошло за један честан грађанин шчо плакја две иладе гроши порез и прирез…

Први сељак: Некје, некје! То иде према порезу, газда Мирче.

Други сељак: Море оставте, људи! Шта се ту… А баш велиш, кмете, да је тај учитељ млого учеван… да пише књиге? О, брате, ја се бојим тих учевних људи! Виђе ли само оног нашег лањског!…

Механџија: Море, оно млого лудо било!

Други сељак: Јес, јес газда Мирче, млого луд беше! Дође мени једног дана: „Чича Перче, вели, написао сам, каже, једну књигу и саставио један рачун, па сам посло на све јевропејске цареве и учевне главешине и осам комада на оних осам лудих кућа у Београд. Ако се, вели, јевропејски владари буду држали те књиге и тог рачуна, ниједан неће ником ни једну пару дужан да буде, а сад, каже, сви грцају у дугу“. Ђаволе, бог те убио: цареви неком дужни! „Море, ајде, будало!“ – велим му ја. „Не, не, вели, чича Перче, тако је! Грцају они у дугу… Једну сам, каже, књигу одма посло нашем комшији , бечком ћесару. Силне ћу, вели, паре за њу да згрувам…“

Кмет: Што да је шаље бечком ћесару? Он је барем богат. Тај не дугује!… Истина, знам да је дугово Коџа Милошу две три иљаде дуката за неколико стотина крмача. И, браћо моја, хтеде му зајести, али удари мајстор на мајстора, па му Коџа Милош подвали онако његовски…

Механџија: Срамота, бре, за један владар јевропејски! Јазук, болан брајко!…

Први сељак: Оће бечки ћесар и наш Карадаглија да их бог поживи, неки пут човјека и да уједу за срце, ама онако мучки, испотаје!… Шта се оно чује? (Из даљине се, споља, чује неразумљива песма).

Кмет: (ослушкује): Ко песма… неко пева друмом…

Други сељак: Кириџије од Ужица пролазе у Београд.

Механџија: Твоји сељаци, несрекјо ужичка!

Први сељак: Море, газда Мирче, нијесу моји… (ослушкује) нијесу моји оно сељаци. Знам ја њих по грлу и авазу… Чујете ли како киша пљушти и грми? Паметни су моји сељаци. Не крећу се они на оваквом рђавом времену на пут. (Пљушти киша, сева, грми)… Пишу ли из Биограда, кмете, како је име том новом нашем учитељу, што је пошо, па неће никако да дође?

Кмет: Пишу. Ево овде (вади артије из џепа). Име му је Ђура Јакшић.

Први сељак: (врти главом): О, брате, некакво крупно, тешко име!

Други сељак: Старинско му презиме. Увек су ми драги људи који имају старинско, српско презиме. Не знам зашто, али ја све волим што мирише на нашу лепу, српску старину… Изумреше стари људи којима се дичила и поносила ова добра и честита земља. Ми се изродисмо и искварисмо. Све би нас требало спалити, па онда ову красну земљу нашу окадити сумпором и смрековом бобом, да не смрди иза нас (уздахне).

Први сељак: О, има на моме Златибору доста смрекове бобе!… Чујде! Песма… (песма све ближе и ближе долази). Да није оно наш нови учитељ?

Кмет: (љутито): Какав учитељ! Ја ћу одма сад да јавим, или капетану или онима у Београд, да учитеља нема. Овамо пишу и наређују да на њег припазим, а њега нема. „Полако, пишу, ш њим поступајте, јер је врлетан човек, и јављајте почешће надлежној власти о његовом владању…“ Шта овде доле пише? То нисам још чито (завирује у артију и сриче): „Из-ве-сти-те нас од-ма о ње-го-вом до-ла-ску је-вен-јевен-ту-ал-но не-не-доласку.“

Први свљак: О, то тешко нешто иде, кмете! Чувај се, по богу брате, сломићеш језик, па остаде нам кмет без језика…

Кмет: Шта му је ово? Како ћу их известити о доласку кад није још дошо? (Завирује опет у артију). Ама, шта ће му ово да каже: је-вен-јевенту-ал-но недоласку? … Ово недоласку отприлике бих знао шта је, али ово је-вен-јевен-ту-ал-но? Хм, хм! Зна ли који од вас? Газда Мирче, бре, да ово није нека цинцарска реч?

Механџија: Богме, кмете, кје да бидне неки наш реч, ама не могу, ете , сад, да гу се сетим (дуго мисли). Не, не, кмете! Некје да бидне наш реч. То нешто поголемо и тешко. Кје да бидне тај реч залуто од Златибора у Београд… Питај ову несрекју… Јеротија…

Први сељак: Та ти ријеч, кмете, каже: кад нијеси јавио до данас, причекај још до шјутра…

Кмет: (напрасито): Шта, брате, шта ту…? ! С ким ти тераш шалу? ! (устаје да оде).

Први сељак: (хладно): Ништа се ти не бој, кмете. Ако буде до тебе какве кривице раздијелићемо је на осам равни чести, стрпати у осам врећа, па их онда послати, што но реко наш лањски учитељ, па оних осам лудих кућа у Београд. Њима ништа, а теби млого поможено! Па зар није тако, мајка му стара, а жито му родило ко мејане по нашим друмовима? !

Кмет: (љутит, плаћа рачун и излази): Добра ноћ!

Сви: Добра ноћ, кмете! (Још неки одлазе).

Друга појава

Механџија. Први сељак. Други сељак. Трећи сељак.

Трећи сељак: (улази сав мокар): О, да рђава времена, браћо моја! (Из близине се чује песма:

Студена ме киша шиба
По вас цели дан.
О, прими мев, крчмарице,
У свој лепи стан! итд.

Затим пуцањ из револвера и грмљавина.)

Први сељак: (устаје): Ко је то? Да није…?

Механџија: (прилази вратима и виче): Овамо, овамо! Овамке је мејана и крчма. Кје те примиме…

Први сељак: О, да страшна времена!… Ама, ко би то мого бити? …

Трећи сељак: Не питајте, браћо! То је некакав чудноват човек. Малопрс се растадох ш њиме.

Други сељак: Како чудноват?

Трећи сељак: Не питај, брате! За овај месец дана откад путујем по овом вашем крају (ја сам марвени трговац) затеко сам га најмање петнаест пута сад у овој сад у оној мејани. И увек пије. Па и не пије толико много. Више части и троши за друге него за се. Честити и поштена душа. Али, види се, да га некаква голема несрећа тишти и прогони…

Први сељак: Зна ли се ко је и откуд је? …

Трећи сељак: Подсигурно се ништа не зна. Неко вели да је молер, неко учитељ, а неко опет каже да је некакав велики учевњак, па је мало ко шенуо памећу од велике науке, те се кренуо низ друмове… Ко ће знати шта је! Ја само знам да је несретан и да га нешто тешко боли и гризе.

Механџија: Ево гу иде… овамо кје.

Први сељак: (трећем сељаку): А знаш ли како му је име?

Трећи сељак: Не знам. Пито сам га, а он каже: „Моје је име Беда и Невоља“. (Опет грмљавина, севање и песма).

Сви: (задрхћу и побледе): О да страшна времена!

Трећа појава

Пређашњи и Ђура Јакшић.

Ђура: (улази и застајкује на вратима. Суморан је, блед, испијен, сав мокар, разбарушене косе, са натраг набаченим шеширом. Грмљавина, севање и вихор):

Чујете л вихор како говори?
Тресе се стена, крше борови,
А у облаку јече громови
Ко бунтовника бесни зборови!

(Пуца из револвера у ноћ и кроз врата). Точи мејанџијо! Точи и мени и свима нек пију! (Седа на клупу и ражалости се). Колико милиона очију гледа и светли на овом белом свету; колико милиона срца љуби и чезне под овим високим небом; колико милиона и милиона руку милује на овој пространој земљи, а мене све силно мрзи и немилостиво прогони! Ниједно око не гледа ме топло, ниједно срце не куца за мном искрено и жарко, ниједна рука не милује ме нежно… Судбино моја (уздахне) судбино, како си горка, бедна и чемерна: ни ведра, светла дана, ни мирне, спокојне ноћи!

Први сељак: (врти главом): Уистину, чудноват човјек!

Други сељак: Нешто млого жалостан…

Механџија: (точи пиће): Изволе, господине! Пите, брајко, господин све ве части и плакја…

Ђура: (бесно): Пијте, људи! Лочите! Лочите у славу среће моје и мог вечитог прогањања и кињења! (Напољу се чује снажна грмљавина и севање продире кроз одшкринута врата). Бедо и невољо, вечне пратилице моје, дозволте да ову чашу испијем у славу вашу, здравље и дуг живот ваш! (Испија чашу, баца је у зид. Чаша се сломије. Чује се звекет разбијеног стакла које се светлуца према бледој, скромачној светлости).

Други сељак: О, да страовите грмљавине!

Први сељак: И страшна човјека.

Ђура: (пада у занос): Пијте, људи! Лочите у славу мог бедног срца, које, кад љуби, снажније и силније љуби него цели свет, кад мрзи, снажније и силније мрзи него цели свет а кад бесни и грми, подобно је небеском грому. (Напољу пуче гром негде у близини. У исти мах пуца Ђуро преко људи из револвера). О, како ме обузима у овој величанственој, дивљачкој лепоти неизмерно миље; о, како нешто слатко и топло струји кроз ово измучено тело и ову увређену, изуједану душу! Бедо и невољо, вечне пратилице моје, дозволте милостиво, да и ову чашу испијем у славу вашу, здравље и дуг живот (испија и баца чашу као пре). Пијте, људи! Лочите! Лочите у славу среће моје и мог вечитог прогањања и кињења. Пијте и лочите са мном заједно!…

Први сељак: А ко си ти онако отприлике? Да ти нијеси наш учитељ?

Ђура: Јест, ја сам ваш учитељ… Ђура Јакшић…

Први сељак: (осмехујући се благо): Не рекох ли кмету: тридесет мејана – тридесет дана? Е, добро нам дошо, добри учитељу наш!

Механџија: (понизно): Добро нам дошо, добри учитељу наш!…

Четврта појава

Пређашњи и кмет.

Први сељак: (излети пред кмета који носи писмо): Нити шта говори, нити шта питај, већ реци овом господину: Добро нам дошо, добри учитељу наш!

Кмет: (збуњен, изненађен, Ђури): Добро нам дошо, добри учитељу наш!

Први сељак: Тридесет мејана – тридесет дана! Ко да сам гледо у календар!

(Завеса пада).

„О, проклете вечерашње вечери!“

 

Једина Кочићева приповијетка која се односи на живот чаршије објављена је у књижевном додатку Београдског Дневног листа, ХХII/1904, бр. 6 и 7. За Кочићевог живота више није била прештампавана

___

Послужитељ „Српске читаонице“ давно је очистио цилнидре и запалио лампе, уредио старе листове, а нове, који су послије подне стигли, исписао на таблу – за то од управе у пошљедњој сједници одређену. Кад поново све тачно прегледа и нађе да је све у реду и на свом мјесту – покваси косу, па се очешља по најновијој моди, коју је – узгред буди речено – прије неколико година у нашу варош донио некакав члан некаквог путујућег позоришта. Онда се два-три пут огледа у великом огледалу, које најљепше показује његову и онако лијепу послужитељку углађеност, па се упути, по свом обичају, Осману на каву. Узе мали и витки штапић из ћошка, па мјесто на врата, он се врати пред огледало и то – пред велико огледало – скиде фес и уреди један прамичак косе, који се бијаше замрсио, онда опет натаче фес, засука брчиће и погледа се од пете до главе у огдедалу и то, разумије се, у великом огледалу, па задовољно узвикну: „Идеалан и романтичан младић!“ (Биће да је и ове ријечи „примио“ од тог некаквог путујућег позоришта.)

На Господској улици, испред читаонице, као и обично, све је мирно…

Покоји газда из горње чаршије мине на акшамлук до старог Миливоја или газде Саве, забринут и невесео, као да је све покопао. Тек за њим избије замишљени хоџа са зембиљом у руци и са дебелом бијелом чалмом око брижљиво обријане главе. Све иде обичним редом као и досад, све мирно, тихо, покорно… Само што се гдјекад продере дебели касапин, Тешан: „Ајде, врућо, врућо! Еј, што му се пуши-и-и! Ајде ока четири гроша! Ама је месо!“

– Не дери се толико, нијеси у Козари! – љути се газда Ристо, комшија му:

– Ама је, газда Ристо, месо! Ајде, врућооо! – продера се Тешан колико га грло доноси, па удари нож у масни и прљави сто, на коме се пушила дебела овновина, онда истрже шпињатак и од два залогаја би готов с њиме.

Газда се Ристо увијек љутио, јер се – по души ваља говорити – Тешан страшно дерао. То је газду Ристу болило – а особито кад поче трговина пропадати и кад се не могаше из добитка подмирити ни кућевни трошак.

Рођен и одрастао у оним старим лијепим и добрим временима, газда Ристо није знао шта значи ријеч: конкуренција. Прилике се у свему промјенише, па и у трговини. Од новог се стања једино научио да буде „учтив.“ Тек је послије – и то погрешно – разумио шта значи та кобна ријеч конкуренција.

Он је био до дна душе убјеђен да му и простодушни и дебели Тешан конкурише, и да је још уз то и „неучтив“, а то га је јако болило и тиштало. Свако дерање и викање држао је за неку врсту конкуренције или „неучтивости.“ Сиромах!

– Е, Тешане, брате, дошло ми се селити из свог рођеног и – што’но кажу – властитог дућана. Ја сам се, брате, навикф мирном и учтивом животу. Све лијепо и полагано… поистија… Мајка му стара, до’ће муштерија. Што ту треба викати и дерати се, ко вр’овац кад дође у чаршију. Напије се чојек, па изгуби коња, вола или… па, ко телал, на Говедарницу: „Чуј, народе, и почуј! Нестало ми коња…“, а лијепи пандур па шњим у бувару. Тако би требало и теби, Тешане, а?

– Чекај, газда Ристо, чекај. Сад ћу… Колико ћеш, брате? Оку, двије, а?

– Тако, брате, полако све, учтиво. Шта ту викати и дерати се, ко телал. Чаршијски, мајка му стара, трговачки. Ти барем знаш трговачки ред; нијеси из Врбање… Ма да!

– Оћеш од ребара ил’ од бута? – пита Тешан муштерију.

– Од бута.

Он узе нож и поче сјећи.

– Ајде, врућооо! – продера се Тешан из свега грла и објеси масни бут о зарђалу кантарску куку, а нож метну у зубе, па поче мјерити. Ала је дебело! Ни Краљевић га дебљег није ио! Ајде врућооо!

Газда Ристо мало не паде да га не дочека калфа, који му стајаше иза леђа и задовољно се осмјехиваше.

– О, „људи, људи! Шта ти је Тешане? ! Побјеснио, дабогда! – викну газда Ристо. – Митре, затварај дућан!

– Опрости, газда Ристо, ето, заборавим се… Навика, брате, па…

– Ма, немој, брате, тако! Полако, чаршијски… Држ’ се трговачког реда, мајка му стара! Учтиво, брате, па ће све доћи ко што треба… Ма да!

– Деде, Тешане, измјери ми један полић. Или, пошто ти је глава?

– Ајде, јевтиноћа! – продера се опет Тешан, врцну се, погледа на газду Ристу и спусти глас. Вижлин, рођени мој.

– Затварај дућан! Побудалићу! – викну газда Ристо калфи и поче скидати неке ствари испред дућана.

На Царској кући искуца осам сати. Газда Ристо затвори дућан, па ће у читаоницу – по свом обичају.

– Газда Ристо, оћеш овај шпињатак? Баш је ко поручен за мезу…

– „Је ли по вољи? “ Тако реци, – шапну Тешану калфа и повуче га за рукав.

-Је ли по вољи? – пита Тешан и држн шпињатак у руци.

– Тако, брате, учтиво. Фала ти, благодарим, зафаљујем, али вас не могу служити. Жао ми је, – вели газда Ристо и одбија руком.

У читаоници је затекао много посјетилаца.

Он сједе на своје редовно мјесто, узе неке новине и стаде читати.

Одмах до врата с десне стране сједи газда Саво (онај газда Саво из Милића улице) и сриче нешто из „Српског Вјесника“:

„Б-у-р-и, Бури с-у, су к-ао као и н-а-ш-и, наши Ц-р-н-о, Црно-г-о-рци Црногорци“. Аа, јес! Баш ко наши Црногорци. Алал им вјера! – узвикну радосно газда Саво, пошто је разумио смисао.

Газда га Ристо погледа испод ока, па настави читати.

– Алал им црногорска крв! – поново узвикну газда Саво и пребаци ногу преко ноге, па поче даље срицати.

Неки се засмијаше у себи, онако да се и чује и не чује, а газди Ристи заигра доња губица – мало не проговори.

Једни се посјетиоци већ уморили читањем и досадним срицањем газде Саве, па почеше одлазити, а нови долазити.

Дође млади Пољокан са старијим братом, дође г. протин син са г. учитељем, улази госпођа Јелица с мужем, док се на вратима не појави Вјечити Суплент, како г. Никицу зову другови онако из шале. Он је, истина, риједак посјетилац, а најволи читати сензацијоне вијести са берза: из Лондона, из Париза, из Монте-Карла. Душу дао за Монте-Карло! (Седмицу пика – кажу – грациозније густира и од самог грофа од Такова. Па још кад има двије! „Еј, упали, гром те спржио!!“)

Тек и понеки калфица бојажљиво промакне у ону собицу гдје стоје већ ишчитани књижевни листови, као: Босанска вила, Зора, Бранково коло, Тежак, Васпитач, Привредник, Искра, Просвјета, Vienac и др.

Читаоница је набавила и набавља све готово књижевне листове осим „Наде“, док на пошљедњој сједници не предложи Јанко, калајџија, да се и „Нада“ поручи, јер су му се – вели – јако допали радови некаквог Бошка, некаквог Божидара, а особито некаквог Тугомира. А слике од Чепљина! Е, већ!

– Ракијски би’ казан прежалио, – узвикнуо је одушевљени калајџија поткрепљујући свој предлог, – само кад би’ умио ‘нако шарати!

Неки су се чланови противили, а највише ватрени Србин Мојсијеве вјере – млади Пољокан и газда Цетоје, који ено га баш сад уђе и сједе до г. протина сина.

Г. протин син заговорио се нешто живо с г. учитељсм, па и не видје газде Цетоја. Кроз разговор чуле су се ријечи: „Мали квартет“, тако их онај објешењак назва… крсти. То су, брате, како да се изразим онако српски? а! Штребери, што Швабе кажу…

– Шта има ново? – пита газда Цетоје. – Шта је с Бурима?

– Јест, јест, штребери! – узвикује г. протин син. – Будући посланици, народни заступници, Дрепера, Канта, Светозара Марковића штудирају, социјално питање проучавају. Штребери, штребери.

– Зар умро Штребер? – пита газда Цетоје!

– С-л-а-в-ни, славни в-о-ђ-а, вођа б у-р-ски, Ж-у-б-е-р, Жубер у-м-р-о, од г-р-о-н-и-ц-е! гронице. – доврши газда Саво пошљедњи кобни телеграм с бојног поља из Јужне Африке.

– Од грознице, брате! – исправи газда Ристо, који такођер исти телеграм читаше у неким новинама. – Није крмак да крепа од гронице. Учтиво, брате, шта ту…

– Јест, јест, газда Цетоје; умро је Жубер. Ево, пише и у „Neue freie Presse“. То је, истина – вели протин син, па му пришапну: – Чивутски орган, али има тачне извјештаје…

– Из жарке Африке, – додаде Влајко Сивријаш улазећи у читаоницу.

То вам је неуморни и вриједни посјетилац наше читаонице. Највише воли да чита „Мале новине“, а нарочито рубрику „Кретање наших позоришних дружина“. Као год и читаонички послужитељ, упознао се и он са оним некаквим чланом некаквог путујућег позоришта.

Тај му је члан израдио код г. управника те позоришне дружине, да може бесплатно присуствовати не само представама које је та дружина давала у просторијама „Хотел Босне“ са изванредним успјехом и на опште допадање усхићене публике – него и на пробама. А кад тај исти члан те исте позоришне дружине предузе кораке код г. управника да се Влајку дозволи да може у једној извјесној престави фунгирати као штатиста – он сиромах мало не изгуби и оно мало памети. Биће да је то био онај комад са оном пјесмом: „Напред, напред у жарку Африку!: Он се био толико одушевио за позоришну умјетност да би га, можда, и нестало из наше вароши да му отац не поради код г. комесара.

За том некаквом позоришном путујућом дружином стиже у нашу варош чувени народни комичар Бабић. Влајко му је био десна рука. Заузимао се за њега код наших трговаца и наше интелигенције. Чак му је бесплатно лијепио и плакате по вароши. То је за њега била дика – служи умјетности.

Од комичара Бабића „примио“ је неке шаљиве декламације, као: „Хајдук Бркић и београдски трговац Алкалај. (Ту је декламацију Влајко удесио према мјесним приликама и промјенио јој наслов у: „Хајдук Вуксан и б-лучки трговац Пољокан“) Онда је још „примио“: „У јеврејску нашу мвлу“ (овдје је само нека имена промјенио) и још многе друге, с којима се готово свако вече продуцирао у читаоници, кад оде наша варошка интелигенција, ко рећемо каз’ти – г. Вјечити Суплент. госпођа Јелица, г. протин син са г. учитељем и др.

– Ђе су „Мале новине“? – пита Влајко, а није скинуо ни капута. Јесу ли стигле данас?

– Баш умро Штребер? – опет ће газда Цетоје, који је живо пратио јужноафрички рат и стајао, разумије се, на страни јуначких јужноафричких Црногораца.

– Жубер, газда, није Штребер. Знате, ја овамо нешто с г. учитељем разговарам о нашим стварима из…

– Е, чудновата су та њи’ова имена… бурска! – вели газда Цетоје, а поцрвенио до ушију.

– Кажем вам, то су вам људи од некаквог морског принципа. За њих је све застарило. Хоће у свачем сецесију, али су свечано љоснули, – узвикну г. протин син и удари у сто. – При пошљедњем избору у…

– Поштована браћо, или је ово читаоница или говедарница? Учтиви, мајка му стара! Људи смо од реда. Неко ово, неко оно: неко трговац, неко учитељ, па ето и господина професора, – љутну се газда Ристо и показа руком на г. Никицу.

Вјечити Суплент се промешкољи и с одобравањем погледа на газду Ристу.

– Молим, молим! Извините, газда Ристо. Мало ћемо тише… Или, уосталом, господине, ја ћу вам то другом приликом надуго и нашироко причати – вели г. протин син и устаје.

– Заиста, то су чудновати људи. Зец у шуми, а они приправљају ражањ. – чуди се г. учитељ и облачи капут. – Хоћемо ли у „Централ“?

– Разумије се – одговара г. протин син. – Можемо поиграти и једну партију карамбола. Одавно нисам играо. Пошљедни пут с Кочом у Cafе Simonis – у осмом котару.

– Лаку ноћ!

– Лаку ноћ желим! – поздрави их газда Ристо и мало се диже са столице, док су остали задубљено читали новине.

У малој собици скупио се приличан број калфи, па читају ишчитане књижевне листове.

Митар, калфа газде Ристе, узео најновији број „Наде“, па нестрпљиво листа, као да нешто тражи. Дође на рубрику „Дописи Уредништва“. „М. Н. у Б.“ Ваша је пјесма прилично лоша, али илак за љубав пошљедња два стиха:

О, дигни лучу, босанска „Надо“,
Са свих је страна мрак нас обладф!

штампали би је, али управо та два стиха – на жалост – нису подесна за „Наду“. Види се да имате дара. – Покушајте шта друго, – врата су вам отворена“.

– Имам, имам! -узвикну Митар, као изван себе, полурадосним, полуосветничким гласом. – И још каква дара! Памет да вам стане! „Покушајте што друго“! Мислите да и нећу? Хм… Грцаћете ви паре!

– Шта је теби. Митре? Сад ти би здрав? – питају га зачуђене калфе!

Он не одговори ништа, узе фес, па кроз читаоницу.

– Митре, вјде ти сад кући, па кажи госпоји: нек’ је вечера готова. Је си чуо?

– Јесам, газда.

– Немој ти, знаш куда… Учтиво, брате; калфа си већ.

– Разумијем, газда.

– Добро, вјде. Сад ћу и ја… вели газда Ристо да се једва чуо.

– Па, што не би и он мого писати пјесме, молићемо? – чу се из собице глас Тривуна Јокића, калфе газда Саве и присног пријатеља и друга калфе Митра. – Ето, Милан Михаиловић, па Ристо Алексић па Светозар Слијепчевић – све су то некад били калфе, а данас? Неки су још и данас, али су још нешто: пјесници! Хм, зар се ‘оће, а… хм…

– Шта је то, шта? Шта сте зачакланили тамо ко у мејтефу? Учтиво полако! Калфе сте, нијесте касапи. Богами, свеједно ко да им Тешан нешто род. Види ти њих’!

– О, јадна књижевности! – дубоко и тужно уздахну Вјечити Суплент, па се одмах диже и оде.

За њим изађе и госпођа Јелица без мужа, који се бијаше већ давно изгубио из читаонице, а за њом убрзо и газда Саво.

И у малој и у великој соби завлада тишина – мртва тишина. Муха да пролети чула би се. Свак се бијаше задубио у читање – тако се бар чинило. У тој мртвој тишини, управо, кад она бијаше достигла своју кулминациону тачку, загрми Влајко Сивријаш:

У јеврејску нашу мвлу
И општинску нашу салу
Састало се радикалу
Ту је….

Сви се тргоше, као да их поли хладном водом. Калфе попуцаше од тешког смјеха, а Тривун се замотао свом „Надом“, па се ваља по поду.

– Шта је то? претрже Влајка газда Ристо. Каква је то учтивост? Је ли ово комендија? Шта је ово? !

– Напоље! – повика млади Пољокан, који је већ једанпут слушао ту декламацију.

Ту је Панто, ту су Мони
Ту су бракја Пољокони –
Ту је онај чиво стари
Што продаји стари ствари
И па…….

– Е, ово је већ доста! Напоље! Напоље! – чу се са свију страна, осим из мале собице.

Слетише се око одушевљеног и запрепашћеног Влајка, па га зграбише и избацише напоље.

– Дајте ми, ћифте, шешир и капут, а ја већ видим да умјетност није за аршинџије и рачунџије – викну Влајко љутито, па кад обуче капут и метну шешир на главу, изгуби се у мраку.

Газда Ристо од муке преблиједио и онијемио. Једва дође себи и изнемогло се поче јадати:

– Охо – хо! Људи моји, зар ја продајем старе ствари! Какве старе ствари? Зар ми ћифте, зар ми аршинџије и рачунџије? ! Јадан сам, што ме све вечерас неће снаћи!

– Та ман’те, газда Ристо. Немој ти опе’ тако… Зар не видиш да је будала… блентав? – тјеши га газда Наум.

– Ама, чу ли? Каже: ћифте… Није, вели, умјетност за аршинџије и рачунџије.

– Јес’ за будале ако није за аршинџије и рачунџије. Ама нек’ смо ми ћифте. Све, дно! Опе’ ми – вели газда Наум и приђе газди Ристи, који бијаше већ устао и пошао кући, – водимо прву народну ријеч у овој јадној, чемерној, биједној, несретној и пропалој земљи!

Газда Ристо једва изађе из читаонице и упути се кући.

Мјесец бијаше високо одскочио. Врбас је некако тужно шумио. Можда је и он туговао за оним старим добрим временима, као и многи наш трговац. Са врх Господске улице чула се дерњава пијаних маџарских солдата. Управо на оном ћошку гдје се скреће Врбас-касарни, руља сустиже газду Ристу.

– Учтиво, мајка му стара! Што се тако дерете? – оте се нехотице газда Ристи.

– Куш, газда Рац! – продера се један солдат.

– Магарац – додаде други и потеже бајонет.

– О проклете вечерашње вечери! – промрмља газда Ристо кроз зубе и убрза кораке.

„Куш газда Рац, магарац“! – чули су се узвици за њим.

.

ЈАЗАВАЦ ПРЕД СУДОМ

 

И своје најпопуларније дјело Кочић је написао у вријеме својих студентских дана у Бечу. Написао га је 1903. године, а објавио га у својој II књизи „С планине и испод планине“ (Загреб, 1904). О томе како је настао „Јазавац“ постоје занимљива свједочанства.

На основу сјећања Кочићевог друга Симе Ераковића, М. Селимовић је изнио низ појединости у вези с тим. По Ераковићевом сјећању, једно вријеме Кочића се нигдје није могло пронаћи, а када га је–ипак открио у неком сиротињском стану на периферији, Кочићево расположење је силно одударало од запуштености његова изгледа и нереда који га је окруживао. „Био је ведар. Ухватио је Ераковића за руку и гледао га смешећи се. „За ноћ сам написао, за једну ноћ!“ А после дужег уздаха рекао је: „То је прича о Давиду Штрпцу што тужи проклетог јазавца у оном нашем несретном крају.“ (М. Селимовић: Како је створен Кочићев „Јазавац пред судом“, Време, ХХI/1941. бр. 6858, стр. 13)

У првој верзији „Јазавац“ је био написан у облику приповијетке. Кочић га је читао 28. новембра 1903. године у српском академском друштву „Зора“ у Бечу, уз бурну политичку дискусију у вези са Кочићевим инвективама не само против туђинске владе него и против компромисних склоности домаћих вођа аутономне борбе. (Видјети о том: В. Ћоровић: Јазавац пред судом у „Зори“, Портрети дела, Београд 1920, стр. 131-138)
Као што је познато, и Давид Штрбац је у стварном животу постојао. О њему М. Карановић пише: „Прошао сам изнад Давидове крчевине, која се зове: Ни Давидова, ни царска, ни спахијска, и у којој је Давид ухватио јазавца и одвео у суд. На једном гробљу на вису, под ретком трешања, показаше ми гроб Давида Штрпца са преваљеном крстачом. Ниже гробља у пристранку је његова кућа, покривена кровином…“ (Споменица Петра Кочића, 1928, стр. 19)

Давид, који је живио од 1836. до 1906. био је, наводно, „исти онакав како га Кочић описује“, а „ни догађај с јазавцем није измишљен јер је Давид уистину доносио јазавца у суд, да га тужи за поједене кукурузе, па га је, правећи се луцкаст и наиван, пустио у судници“. (Видјети: Т. Крушевац: Петар Кочић, Сарајево, 1951, стр. 86)

Давид Штрбац се појављује већ у првој Кочићевој приповијеци, у „Туби“, а затим и у „Мејдану Симеуна Ђака“, „Тавновању“ и у „Суданији“.

___

Ко искрено и страсно љуби
Истину, Слободу и Отаџбину,
слободан је и неустрашив као
бог, а презрен и гладан као пас.

П. Кочић

 

Чиста, свијетла судница. По зидовима висе слике великих личности. На десној страни од врата, крај прозора, сто, на лијевој такође сто. На столовима протоколи и некакве дебеле књижурине.

ДАВИД (мален, низак, сув као грана, лаган као перце. Лијева му је нога мало краћа од десне, те се гега кад иде. Очи му се свијетле и прелијевају као у мачке из мрака. Сав сијед, преко педесет година. Мијења глас. Умије заплакати као мало дијете, залајати као пашче, а закукуријекати као пијетао. Често пута удари згодно рукама о бедре као пијетао крилима и закукуријече те превари пијетлове, па се прије времена раскукуријечу по селу. Зато га руже помлађе жене. Претвара се и да је стидљив. Не вјерујте му. Улазећи у судницу, крсти се и држи јазавца свезана у врећи. У јазавца вири само њушка из вреће):?Добар дан, главати господини!

СУДАЦ (на десној страни крај прозора, загњурио главу у књигу, па нешто мрмља).

ПИСАРЧИЋ (на лијевој страни, погнуо се по столу, па брзо и оштро пише).

ДАВИД: Добар дан, главати, царски господини!… Е, чекај, блентави Давиде! Што си посрљо ко прасе у сурутку? Зар не видиш да господини имају посла? Ослони се на зид, па мало причекај. (Јазавцу)?А ти, лопове један, дошо си ђе треба! Истина бог, вође нема куруза, али има нешто друго, јазо. Има палиграпа, дупли, кабасти палиграпа, јазо! Јадна ли ти и прежалосна мајка твоја! Зар изјести читаву њиву кукуруза, па не засладити с палиграпом, е то би било богу плакати!

СУДАЦ: Ко је то? !

ДАВИД: Добар дан, главати и велевлажни царски господини! Слуга сам препокорна!… Ама, каква је ово кућа ђе се ни бог не прима?

СУДАЦ: Шути, марво једна!

ДАВИД: Шути, марво једна! То је лако рећи. Ето и ја велим. Ама, то није у најмању руку у реду да рече један, рећемо каз’ти, царски службеник.

СУДАЦ: Ти ћеш мене зар учити?

ДАВИД: Не до бог! То не би мого ни у сну сањати. Здраво свано, господине?

СУДАЦ: Ти да се са мном рукујеш и здравиш? !

ДАВИД: Здраво смо, вала богу! Како си ти, како је госпоја? Је л она здраво?

СУДАЦ: Да теби не фали што? Јеси ли ти потпуно здрав?

ДАВИД: И ми смо, вала богу, сви здраво и мирно, а теби вала који се ти распитујеш за ме, и за ме и за моју вамилију. (Окреће се Писарчићу)? Јеси ли ти здраво свано, дијете?

СУДАЦ: Ама, шта је теби, будало? Оклен си? Како се зовеш?

ДАВИД: Ја се зовем, славни суде, Давид Штрбац, село Мелина, котар Бања Лука, окружље Бања Лука, а земља, мислим главати господине, да ће бити Босна. Кућна ми је лумера 17. Тако ме славни суд пише и тако ми позовке шаље.

СУДАЦ: Добро, добро, Давиде. Видим да знаш ред. А шта ти је то у тој… Но, како се то зове?

ДАВИД: Врећа! Врећа се ово зове, а ово у врећи, ово се јазавац зове.

СУДАЦ: Јазавац! Шта ћеш с јазавцем овдје?

ДАВИД: Тужим га славном суду јер ми је изио читаву њиву куруза. Тужим га и тужићу га што се даље и теже море!

СУДАЦ: О-хо, људи, људи! Што још човјек неће доживјети у овој будаластој Босни! Јазавца тужити! Е, ово је права будала, будала над будалама. Ама, откуд ти је дошло у главу да јазавца тужиш?

ДАВИД: Откуд ми је, велиш, дошло у главу да јазавца тужим? Није ниоткуд, већ знам данашњи ред и закон. Зар ти, болан, мислиш, да ја не знам да овај ваш цар има за свашто закон? Зна то Давид, зна. Немој мислити да не зна! У свашто се он помало разбира и увијек зна шта је по закону а шта јопе није.

СУДАЦ: Добро је то и лијепо све, Давиде, али јазавца тужити! То… то…

ДАВИД: Ти мислиш, главати господине, ђе сам ја рођен за турског суда да не знам данашњег реда. Знам ја данашњи ред, знам. Истинабог, млого сам се и промучио док сам то све у глави уредио и, рећемо каз’ти, средио… Шједнемо вако, ја и она моја бабетина, увече крај огњишта, па почнемо, штоно ви велите, штудијерати: ово је, жено, по закону, ово јопе није; ово би могло бити по ‘вом палиграпу, ово јопе не би. И тако до неко доба ноћи штудијерамо.

СУДАЦ: Баш тако штудијерате?

ДАВИД: Да, дуго и много штудијерамо.

СУДАЦ: Па зна ли ти баба што?

ДАВИД: Моја је, велевлажни господине, па се бојим да ћеш помислити да је валим, а не валим је већ ти по правди кажем: да се почем турски земан поврати, она би могла са својом памети насред Бање Луке кадија бити. Ја велим: кадија. Какав кадија! На моју душу, да зна само још писати, могла би ти мирне душе рећи: „Устани са те царске столице, да ја народу правду дијелим!“ Тако је то паметна и учевна жена!

СУДАЦ: Баш тако учевна?

ДАВИД: О, не питај, господине, то је чудо једно! Да ти се којом срећом, јутрос било оклен прикрасти, па да чујеш њезине памети и науке: „Ти идеш, вели, Давиде? “ „Па видиш, жено, да сам пошо.“ „Како ти идеш суду? “ „Па идем ко остали свијет, на двије ноге.“ „Добро, каже, ама јеси ли ти средио у глави како ћеш тог јолпаза тужити? “ „Јесам. Тужићу га што се даље и теже море.“ „У који мислиш суд?“ „Па ја млим, жено, у окружни, јер је штета велика.“ „Ето, бог те не убио!“ врисну она ко да је нешто уједе за срце. „Увијек се валиш: ја ово, ја оно; паметан сам, учеван сам, знам закон! Јадна ти твоја наука и знање!“ „Чекај, жено, научи ме, слушаћу те. У који ти мислиш суд да би требало ићи? “ „Најприје ајде доље у ‘нај наш мали, сељачки суд, будало једна будаласта!

Како би тражио суда преко суда? Знаш ли ти, болан, да би се замјерио царској господи? Најприје, велим ти, ајде у наш мали, сељачки суд, па ако га туј не осуде, онда, истом онда, ајде на округли суд. Ако и туј ништа не буде, одма се врати, па ћемо видити шта ћемо радити. Видим ја, вели, да ће то доћи и до самог цара.“ – „Ама, жено, оклен ти толика памет, крст ти твој љубим? !“ чудим се ја, главати господине. „Па како ћеш одати чест царској господи? “ пита ме и испитује ко поп на исповиједи. „Па казаћу: Помози бог, царски суци на Бањој Луци!“ „Ето, ето, ето! О, јадна ти сам ја и чемерна с тобом! О, јадна сам ти ја и чемерна с тобом по сто пута!“ стаде вриштати ко бијесна и чупати косе. „Слушај, бог те убио, како ћеш одати царској господи чест. Кад уђеш у наш мали, сељачки суд, викни: Добар дан, главати господини! А кад уђеш у велики, округли суд, дубоко се поклони…“ „Нијесам ја, жено, млада, па да се поклањам. Шта је теби? Да ти нећеш прећерати с том твојом науком!“ велим јој ја. „Шути, сунце те небеско спржило, кад ништа не знаш! Слушај: кад уђеш у округли суд, дубоко се поклони и одма, с врата, нако из дубљине подвикни: Добар дан велевлажни господини! А не би, вели, згорег било кад би у малом суду и једно и друго реко: Добар дан, главати и велевлажни господини! и додо: Слуга сам препокорна! Таки је данас ред, и тако се царским службеницима одаје чест.“ „Ама, жено, оклен ти толика памет и наука, постове ти твоје љубим!“ запањио се ја од чуда.

СУДАЦ: Богами, Давиде, баш ти је учевна жена. А гдје научи она толику науку?

ДАВИД: Ђаво би је знао, главати господине! Дружи се млого с кнежевом женом, и иду тамо жандарској касарни, па ја не знам… Море бити да је научила од царски оружника и од књегиње, а књегиња је баш зорли, кабасто учевна жена. Кршна, наочита, млада ко кап, па је царски оружници од драгости на рукама носе, а све због њезине памети и науке! А моја стара шјела насред касарне, извалила се на царске душеке, па пије, пуши и прима науку. Боже мој, боже, чудне љепоте у вашег цара! Боже мој, боже, ала ви усрећисте нашу земљу! Свијет се лијепо умртвио од некаква добра, и милине, па једва дише. Свак весо, задовољан, свак пјева, само се пјесна ниђе не чује. Једини сам ја (плаче) незадовољан, јадан и чемеран.

СУДАЦ: Шта ти је Давиде? Што плачеш? Шта је теби криво и неправо у овој земљи?

ДАВИД: Није ми ништи криво на славни суд, већ на ‘вог проклетог лопова, шјеме му се умело! (Туче јазавца по њушци). Дабогда ти, душманине и злотворе мој, вјешала омастио, ко што ћеш и’ и омастити ако у ‘вој земљи буде још имало правде и закона!

СУДАЦ: Што га толико тучеш и кунеш? Шта ти је учинио?

ДАВИД: Зар ти нијесам малоприје казо? … Изволи, господине, да га повргнем на земљу? Тежак је ко млински камен, сапрела га моја крвава мука и сиротиња! Изволи, господине?

СУДАЦ: Изволим, изволим, Давиде. Спусти га.

ДАВИД: Како би било, главати господине, да га извадим из вреће, па да га привежем за ‘ву једну ногу од астала, да видите мог злотвора и душманина, кости му у Зеници сагњиле! Изволи, велевлажни господине?

СУДАЦ: Изволим де, привежи га…

ДАВИД (вади јазавца из вреће): Чувајте се, господини моји, јер, ако ми се измакне, зло ће бити. За рђаво, да опростите, мјесто јазавац лети. Чекај, лопове један, што се толико отимаш и копрцаш! Још сам ја снажан, иако сам се родио некако кад се први пут почела трећина од народа купити; још ја имам снаге и кувета, иако се већ двадесет година немам чим ни на Ускрс омрсити. Вала царевини, нашој премилостивој Земљаној влади и славном суду, што сам и ови мало снаге очуво! Вала им ђе чули и не чули!… Види га, господине, види како њуши шуште ли оклен курузи. О, небо те (удара га по њушци) убило! (врисне) Чувај те се, господини моји, измаче ми се! О, јадан ти сам што учини! (Јазавац се заоштрљио, накостријешио, па трчи кроз судницу. Сад полети једном прозору, сад другом; сад се затрчи под један сто, сад под други; сад опет полети вратима, сад међу ноге.) Ето га управ међу краке! Чувајте се, господине! Јој, јадан ти сам, ако ти што буде, никад ти госпоји ни ја ни ти нећемо смјети изаћи пред очи! (Једва га ухватише и свезаше.)

ПИСАРЧИЋ (сав блијед): Што си га пустио, магарче? !

ДАВИД: Коме ти то велиш, магарче?

СУДАЦ: Што си га дријешио, будало?

ДАВИД (смије се): Ама, чекајте, људи, да се мало приберем! Ја сам тебе пито: „Изволи, господине? “ Ти кажеш: „Изволим, изволим, Давиде.“ Е, ко је сад крив? Ја бели нијесам јер слушам што старији изволи и нареди.

СУДАЦ: Ти си, Давиде, и будала и ниси будала.

ДАВИД: Вала ти на таквој ријечи ко старијем и учевнијем!

СУДАЦ: Што си водио овог лопова пред суд? Што га ниси одма на њиви убио?

ДАВИД: Како сам будаласт, море бити да би то учинио да не знам данашњег реда и закона. Ама, шта би ти, главати господине, дуљио, отезо и натезо: знам закон, па нећу преко закона. Нећу преко закона, па уби ме!… Неке године, док још нисам био свјештио вашег закона, убио сам у тој истој њивици једног јазавца. Биће ваљда брат овог лопова. Увати ме царски шумар и оглоби с пет воринти. Кад метну паре у џеп, оштро ми запријети: „Не смијеш то више чинити, јер и јазавца данашњи закон брани.“ Е, кад га брани, нек му и суди кад штету почини!… Само имам оно нешто крезубе бабетине, и ту њивицу куруза што сам имо, па ми овај лопов сатра и са земљом сравни. Осушили се јадни курузи, па кад прођем покрај њивице, обузме ме туга и жалост. О, како тужно шуште чемерни, сломљени курузи! Реко би чојек да уздишу за осветом и правдом… Само (плаче), само сам ту њивицу куруза имо, па…

ПИСАРЧИЋ (заједљиво): А како ти се зове њивица? То треба славни суд да зна.

ДАВИД (таре сузе): Чудновато се, дијете, зове њивица. Зове се: Ни Давидова ни царска ни спаиска. Тако јој је име и тако је, чини ми се, и вође у суду записато.

СУДАЦ (смије се): У тебе, Давиде, све то некако запетљато. Како се то зове њивица: Ни Давидова ни царска ни спа’иска? Како то?

ДАВИД: Е, лако, господини моји. Све ћу вам казати по реду и закону. То је њивица крчевина. Ја сам је искрчио, па велим: моја је. Око те је њиве царска шума. Накрај њивице, управо кад се пође доље Маркановом Точку, стоји дирјек, убоден у земљу, с оне двије ко кантарске куке (C.S). То веле ко пише: царска шума. Боже мој, боже, чудне љепоте у вашег цара! Боже мој, боже, сваком ли се данас одаје чест: царска шума! За турског суда: свачија, ничија шума, а данас царска шума. Па кажем вам, око те је њивице царска шума, те грунтовник вели: „Истина, Давиде, ти си је искрчио, али то је царска шума. Пошто си искрчио царску шуму, остала је царска земља. Шума је царска, па и земља мора бити царска.“ Сад долази спаија: „Лажеш, Влаше! Ниси је искрчио, већ је то, бивакарце, од давнина зиратна земља, а сваки комадић зиратне земље мој је!“ На чијој је страни права, не знам. Само знам да зато свијет ту њивицу зове Ни Давидова ни царска ни спаиска. А ја би реко да свијет у једну руку има и право, јер та њивица, како сте чули, није ни моја ни царска ни спаиска, већ овог проклетог лопова и брезаконика. Док се ми вамо свађамо и препиремо чија је, а он се поистија слади и дебља, штоно веле, ко шокачки пратар. Зато вас молим и преклињем да га што теже осудите. Мени је овај славни суд млого добра учинио. Од млоге ме је биједе и невоље ослободио…

СУДАЦ: Баш од многе те невоље ослободио? Како то?

ДАВИД: Да, да, од млоге ме је биједе и напасти ослободио. Све ћу вам, господини моји, казати по реду и закону. Имо сам сина. Снажно, младо и витко момче ко јела. Није био нимало на ме налик. Бацио се био на ђеда, мога оца, што је у пошљедњој буни у Црним Потоцима погино. Снажно и витко момче, али наопако и злочесто да бог милостиви сачува! Узеше га у војску, послаше га у Грац и ја дану душом. Лани, око Часни верига, донесе ми кнез црну књигу и три воринта: „Давиде, умро ти син, па ти царство шаље три воринта. То ти је награда.“ „О, добре царевине, крст јој љубим!“ лијепо ја јаукну од радости, а жена и дјеца заплакаше. „Брате, кнеже, врати ти та три воринта царевини. Право ће бити и богу и људима да то царевина узме себи ко, рећемо каз’ти, неку награду, јер она је мене од напасти ослободила.“ – Онда сам имо једну краву, добру, дебелу краву. Од уста сам своји откидо па сам њој даво. Кажем вам, добра, дебела крава, али зијанћараста, да бог заклони! Прескочити преко плота и ограде куд занесе! Сатра ми сваке године љетину. Дочу то некако славни суд. Ето ти једног дана оног шикуције што купи мирију и порез: „Давиде, вели, дочуо суд да те снашла биједа, па ме је посло да.. . Како би било да ми ту несретну краву претеслимимо царевини, па нек се она тамо ш њом мучи и девера? “ „Вала, велим ја, царевини која се толико за ме брине! Води, брате, води одма!“ – Онда сам имо четри козе. За турског суда мирне ко овчице, а кад заступи укопација, ошјетише и оне слободу, бог и’ убио, па се не дају сносити! Почне и’ она моја крезуба бабетина мусти, а пошљедња ногом у кабо, па пролије варенику. Дочу јопе некако царевина. Ето ти шикуције: „Помози бог, Давиде! Здраво, мирно? “ „Добро, вала богу, како си ти? “ Туј се упитасмо за здравље, док шикуција поче: „Тебе, Давиде, зар јопе снашла напаст: немирне ти козе, па пролијевају варенику? Како би било да и’ предамо порезном уреду, па нек се он ш њима мучи? “ „О, да добре царевине, милостиви боже!“ занесо се ја и лијепо јаукну’ од некакве силне милине, а жена и дјеца од велике радости зајецаше. „Гони, брате, љубим ти стопе твоје, гони!“ И, богами, чојек – вала му, вала и њему и премилостивој царевини! – оћера несретнице и опрости ме напасти. – Од свега мала и имаћа остаде ми још један прасац, добар, дебо прасац, али зијанћараст и несрећа једна! Потра курузе, поједе тикве и мисираче, све поједе и пождера, да опростите, ко какав шикуција. Направим му јармац и метнем вако ко сад теби (склапа руке и показује на Писарчићу), не буди примијењено, око врата, али не помаже. Скочио свијет на ме ко на бијелу врану: „Твој прасац, Давиде, упропасти и тебе и нас!“ Од уста до уста, док и царевина не дочу. Ето ти шикуције: „Е, баш си, вели, Давиде, баксус! Ни у чем ти се не да!“ „Доста, брате! Знам!“ викну ја, па га загрли и пољуби. „Доста! Гони! Вала ти, вала и теби и премилостивој царевини која се она за ме толико брине? Вала вам ђе чули и не чули!“

ПИСАРЧИЋ: Не знате ви, господине, још ових босанских сељака. Данас овај Давид хвали и узноси царевину до неба, а сјутра би се, онако сакат, дига у буну и поша против овог славног суда. Знамо се, Давиде, знамо. Сви сте ви једнаки.

ДАВИД (уноси се Писарчићу у очи): Ко?! Ко, болан? Зар да се ја дигнем у буну?! Драго моје дијете, видим паметан си и учеван си, али немој ме, тако ти царског крува, мусаведити и биједити код овог царског суда! Зар да се ја дигнем у буну? Болан, болан, ја би главу своју положио за ‘вај суд!… Него, преклињем те, главати господине, да овог лопова што теже осудиш. Свега ме упропастио. Скини ми га с врата, тако ти царске службе! Нас је, сељаке, кажем вам, овај славни суд од млого чега ослободио. Не ричу нам више са пландишта задригли бакови нити нам боду чељади; не тару нам више силне волованице плотова и ушјева ко у оно старо, блентаво, турско вријеме. Данас не мереш виђети у свијета жировне и баковите сермије. Што нам је славни суд оставио, то је мирно, ћудевно, паметно; истина мало мршаво и слабо, али за нас, блентаве Бошњаке, и није друго!…

ПИСАРЧИЋ: Е, та ти је, Давиде, на мјесту.

ДАВИД: Свака је моја, дијете, на мјесту, свака! Немој мислити да није. Него, кажите ви мени оћете ли већ почети овог брезаконика осуђивати или нећете, да знам на чему сам?

СУДАЦ: Ти си, Штрбац, права правцата будала. Јазавца осуђивати! Ти си луд, божји човјече!

ДАВИД (Као увријеђен, љутито): Немој ти, господине, тако! Док јадни тежак свјешти ваш ред и закон, а ви одма: ти си луд, ти си будала…

СУДАЦ: Ти то, Давиде, показујеш руком на ме: Пази–де се!…

ДАВИД (наставља мирно): Да сам ја луд, ја би био у лудој кући а не би се данас разговаро с царским људима. Ама, зар није тако? Него ви њега осудите. Ако га не осудите, скочићу у Врбас, јер жени не смијем на очи.

СУДАЦ: Зар ти је тако жена наопака?

ДАВИД: Е, мој господине, не до ти бог ш њом живити! Ништа ти нема горе, главати господине, него кад се удовица распали, да бог милостиви сачува! Кадра ти је и једну, штоно веле, царевину задрмати. Ама, не знам, главати и велевлажни господине, који ме ђаво натента да се удовицом оженим. И најпослије доћи ће ми главе.

ПИСАРЧИЋ: Зар си удовицу оженио?

ДАВИД: Како рече?

ПИСАРЧИЋ: Зар си удовицу оженио, питам те?

ДАВИД: Тако ти младости, дијете, не уплећи се у разговор кад ништа не знаш. „Зар си удовицу оженио? „…

СУДАЦ: Вас се двојица не разумијете. Мене ћеш ти боље разумјети. Је ли те та твоја жена, на име садашња, оженила као удовица или као дјевојка? Ваљда сад разумијеш?

ДАВИД: (зачуђено): Ама, господине, немој ти барем бити будала! Како ће мене моја рођена жена оженити?!

ПИСАРЧИЋ: (напреже се озбиљно да разјасни Давиду): Је ли та твоја жена, на име коју сад имаш, је ли, питамо те, била прије оженита?

ДАВИД: Жена оженита! (Крсти се зачуђено и хода по соби.) Жена оженита! Ама, зар се у вашој земљи жине жене?

СУДАЦ: (дуго размишља): Колико је стара та твоја жена?

ДАВИД: Па има једно тридесет година с једне стране, а…

ПИСАРЧИЋ: Но, млада је још.

ДАВИД: Дабогме да је млада. Још јој предњи зуби нијесу падали.

ПИСАРЧИЋ: Па добро, кад је тако млада, онда си је мора дјевојком оженити.

ДАВИД: (упрепастио се од чуда): Ама, шта је теби?! Како ћу ја жену дјевојком оженити? Шта би то онда било? Бога ми, дијете, ја би реко да ти нијеси саставио око лијеске… Што ћу ја жени дјевојку доводити!…

СУДАЦ: (трже се); А, сад знам! Јеси ли је довео као удовицу или као цуру?

ДАВИД: Е, сад и ја знам! Дово сам је ко удовицу. Три пута се удавала. Ја сам је чак из треће руке добио, (Сви се смију. Судац нешто биљежи.) Па кажем ти, главати господине, нaпака је, злочеста, џандрљива, а, нема вајде крити, од поповске је лозе, па је и паметна и зорли учевна жена. Кад почне некакве царске палиграпе набрајати, мене стане памет. Али љута је, да бог милостиви сачува!

СУДАЦ: Што се не потужиш пароху, па нек је изгрди?

ДАВИД: Коме рече да се потужим?

СУДАЦ: Пароху дотичном.

ДАВИД: Шта је сад јопе парох?

ПИСАРЧИЋ: Поп, поп, Давиде.

ДАВИД: А, поп! Жалио сам се два, три пут, па поп вели: „Давиде, каже, пошто није вјенчана, не спада под црквењске палиграпе. Тужи је, вели, суду. Наћи ће се ваљда и за њу који палиграп, јер овај њиов цар има за свашто закон“.

СУДАЦ: А што је ниси вјенчао?

ДАВИД: Иште поп млого за вјенчање.

СУДАЦ: Колико?

ДАВИД: Иште, болан, четрдесет воринти, а сва она моја крезубача у темељ не ваља пет воринти!

СУДАЦ: Е, кад је тако љута, а није вјенчана, отјерај је. Слободно је мореш отјерати, Давиде.

ДАВИД: Давно би ја то учинио, али ми се не да. Жао ми је. Нешто би ти казо, ама ме је срамота…

СУДАЦ: Ништа се ти не стиди.

ДАВИД: Ти кажеш да је оћерам. Како ћу је оћерати кад ми је, да простиш, слатка и драга, бог је не убио! Чујеш, главати и велевлажни господине, невјенчана је, прошћеш, жена и слађа и дража од вјенчане. Е, то сам ја нако свјештио и у својој глави, штоно ви велите, проштудијеро. Нема вајде крити, драга ми је и слатка, али неки пут ражљути се па оће да ме удави. Да ми лањске године, о Лучиндану, не даде свјет један царски оружник горе на Кадиној Води, не би се ја данас с вами разговаро, већ би труно у леденом гробу. Напуни ми чојек лулу дувана – вала му! – па ће на поласку: „Давиде, вели, паметан си и бистар домаћин…

ПИСАРЧИЋ: (заједљиво се осмјејкујући): Е, баш си бистар и паметан!

ДАВИД: Дијете, молим те ко што се бог и старији моле, не прекидај ме у ријечи! Не прекидај ме у ријечи, тако ти царског крува!… „Паметан си, вели, и бистар домаћин, али ћу ти јопе дати један свјет. Кад ти гођ, каже, дође до густог, било код људи, било на суду, ђе било, вели, да било, ти само подвикни нако од срца: Живила наша премилостива Земљана влада! Немај бриге, све ће на добро окренути.“ Поче ме жена једном тући. Увати ме за грло да ме удави. Сјети се ја свјета: „Живила наша премилостива Земљана влада! Остави, жено, бог те убио. Живила наша премилостива Земљана влада! Остави, жено, Ристос тe убио. Живила, продера се из свег грла, наша премилостива Земљана влада у Сарајеву!“ Она сва поблиједи, руке јој обамријеше, и ја се спасо. А да не би свјета, одо ти ја под црну земљу. Јутрос ми је запријетила: „Ако ми, вели, не донесеш од суда написмено да су тог јолпаза осудили на вјешала или у Зеницу, не иди ми на очи жив!“ Па сад вас молим и преклињем да га што теже осудите…

СУДАЦ: Ја овом човјеку не знам ништа!

ДАВИД: Што, господине, што сам ја скривио нашој премилостивој Земљаној влади и славном суду па да им је дражи овај брезаконик и одметник од мене? Он не признаје ни суда ни закона ни палиграпа, па јопе му суд, видим, иде на руку. Каква је то правда?! Немојте, господини моји, гледати што сам ја чојек сирома сељак, већ судите по правди и закону. Ми смо сељаци с овим судом досад задовољни били, па би жељeли и одсад. Не дижемо се, не бунимо се, не тражимо од Земљане владе никакве праве ко газде…

СУДАЦ: А какву праву траже газде?

ДАВИД: Нешто сам начукно неки дан доље у чаршији да ове наше газде…

ПИСАРЧИЋ: (пакосно): А, шта знају те ваше газде!

ДАВИД: (љутито): Дијете, очњег ти вида и царског крува, не прекидај ме у ријечи! Ама шта је теби данас? ! „А, шта знају те ваше газде“! А шта ти знаш, вузле једно вузласто, осим тог царског чина на теби? ! Зелен си, дијете, зелен ко зелена грана у гори зеленој.

ПИСАРЧИЋ: Глупи су они, Давиде, ка глуво доба. Не знају они ништа, ама баш ништа не знају!

ДАВИД: (још љући, пакоснији): Баш ништа не знају? А ко оно зна, вузле једно вузласто, осим тог царског чина на теби, направити од аршина аршин и по, од оке поке, а од поке оку – како кад, а?!! Е, де-де сад кажи, немој врдати! Е, мој синко! Зелен си, зелен ко зелена грана у гори зеленој.

ПИСАРЧИЋ: (зацрвенио се): Ја сам конта нешто друго, а и та ти је на мјесту.

ДАВИД: Свака је моја, дијете, на мјесту, свака. Немој мислити да није.

СУДАЦ: (хода по соби, трља руку о руку и смијуљи се): Шта си ти то, Давиде, начукнуо доље у чаршији? Какву праву траже газде?

ДАВИД: Знате ви то боље него ја. Видим ја, ви ко ћерате шегу са мном.

СУДАЦ: Не знамо, вјере ми, Давиде.

ДАВИД: Баш не знате? Не мере бити да не знате?

СУДАЦ: Не знамо, не знамо.

ДАВИД: Ама, како то да не знате? Е, оћете ли осудити овог јолпаза, па ћу вам казати? Казо ја вами не казо, ви њега по закону морате осудити.

СУДАЦ: Хоћемо, осудићемо га. Само нам кажи све што си начукнуо.

ДАВИД: Изволи, господине, да шједнем? Баш сам се млого уморио. Изволи, господине?

СУДАЦ: Изволим, изволим, Давиде. Сједи, па нам кажи какву праву траже газде.

ДАВИД: (сједа): Чудновату прбву главати господине, траже газде. Не знам ти ни казати. То ти је некаква варица, нешто шарено, нешто буди бог с нами! Траже од Земљане владе да нам изволи да се више не зовемо само Србови ко од Косова, већ српски, прекославни, школски, црквењски и ато-но-то… Ову пошљедњу ријеч не могу изговорити, па уби ме!… Ето, таки Србови да будемо. То они траже, чујем доље у чаршији, већ пуни шест година, па не могу да нађу.

ПИСАРЧИЋ: Помрчина, Давиде, помрчина, па не виде од очију.

ДАВИД: Море и то бити… Неки ме дан, баш ће бити у прошли пазар, пита газда Стево: „Признајеш ти, Давиде, да си српски, прекославни, школски, црквењски и ато-но-то…“ О, тешке ријечи, крст јој љубим! Прије би сломио језик него што би је изговорио… „Јеси ти, Давиде, таки Срб? “ „Шта је то, газда? Каква је то сад нова вјера настала? Да ви нас, газде, нећете поримити? Није вам вјеровати, газде сте. Ја сам Срб, а таки Срб, боже сачувај и заклони!“ Он се ражљути, па подврисну: „То је наша, газдинска прбва што тражимо од Земљане владе! И ко таки Србин није – није ни Србин, већ Швабо, Шокац, шпијун, издајник!“ „Ја сам богме, велим, газда, мислио да ви тражите да царевина укине ову проклету трећину и десетину, а ви почели некакве будалештине збијати.

СУДАЦ: Па ти кажеш, Давиде, да сте ви сељаци задовољни?

ДАВИД: О, ми смо задовољни! Притиснуло нас добро са свију страна; од некакве силне смо се милине умртвили па једва дишемо… Али ми је врло тешко што ми газде кажу да нијесам Срб. Ја нијесам Срб! (Устаје са столице, и живо сијева и стријеља очима суца.) Погледај ме, господине, добро ме сад погледај: мјерио сам се на два царска кантара, на турском кантару и на кантару овог вашег цара, па ни драм мање ни драм више од двадесет и пет ока! А кад се Срб у мени напири и надмe, нема тог царског кантара на ‘вом свијету који би ме мого измјерити!!!

СУДАЦ: (у себи): Ово је чудноват створ.

ДАВИД: Тако је то код мене све тешко, оловно, чврсто… Још сам ја нешто начукно. Газда Стево каже да сам издајник, е па кад сам издајник, ја ћу и то издати.

СУДАЦ: Шта је то, Давиде? Де-де нам кажи.

ДАВИД: (устеже се): Богами, не смијем. Не смијем, господине, убиће ме газде.

СУДАЦ: (живо облијеће око њег): Кажи, не бој се ништа.

ПИСАРЧИЋ: Кажи, Давиде, кажи. Не бој се кад ти господин судац…

ДАВИД: Крсног ми имена, не смијем. Не смијем, људи! Још ви не знате што су наше газде. Паметни сте, учевни сте да се даље не мере, али…

СУДАЦ: (још живље): Кажи, не бој се ништа!

ДАВИД: Ама, казаћу, па нек иде глава!… Има ли у вас школа што се зове терезијанска?

СУДАЦ: (говори с Писарчићем њемачки).

ДАВИД: (скочи са столице као опарен, стаде измеђ њих и поче махати кажипрстом): Никс, никс! Никс, ништа то не припознајем! То се мени о глави ради! А, никс!

СУДАЦ: (умирује га): Не бој се ти ништа. Нешто сам заборавио, па питам господина… Има, Давиде, има така школа у нас.

ДАВИД: Па баш има у вас така школа терезијанска што се зове?

СУДАЦ: Има, има.

ДАВИД: У тој се школи вашој, терезијанска што се рекне, уче барунски, грововски, а један ми газда рече да се туј и царски синови уче?

СУДАЦ: (у себи): Шта ће ово сад да буде? .. . Истина је то све, Давиде, па шта онда?

ДАВИД: А знате ли ви чији се синови још у тој вашој школи, терезијанска што јој се вели, уче?

СУДАЦ: Не знамо.

ДАВИД: Не мере бити да не знате? Како ви то не би знали? Ја сам, болан, начукно доље у чаршији да се у тој школи уче дјеца највјернији’ службеника вашег цара, која ће послије, кад одрасту, управљати и дрмати цијелом вашом царевином. А у тој истој школи, можда под туђим именом, уче се синови најдуплијег газде у цијелој Босни и ‘Ерцеговини.

СУДАЦ: Добро је то, Давиде, за нашу царевину.

ДАВИД: Е, мој господине, ја сам мислио да си ти паметнији и вјернији свом цару. Зар ти не знаш, болан, да се њиов отац диго против царевине, али с врло мало мозга у башуни. Паметан је, истина, толико да зна од оке направити поке, али то је мало, врло мало, кажу газде. Зато је синове и посло, код толики наши школа, у ту вашу школу, терезијанска што се зове, па кад та дјеца, мајчин сине, поприме вашу учевину, поватају ваше планове, списе и протокуре, па се онда врате у очеве дворе, тешко вами! Оде Босна; оде вала, ко да је нијесте никад ни имали! Тако ће бити, кунем вам се богом живим, и моје вам сузe неће помоћи! Болан, болан, ја би крви своје уточио овом суду и нашој премилостивој Земљаној влади, па зато вам ово и кажем. Него ви одма, овог часа, ударте тел на царство да се та дјеца одстране из те ваше школе, терезијанска што јој се вели.

СУДАЦ: Ја овог човјека не разумијем.

ПИСАРЧИЋ: Ја би река, господин судац, да је он бена?

ДАВИД: (гледа га презриво): А ја би јопе река да он није бена! Како ти, болан, мореш рећи да сам ја бена? Ја за тебе нијесам никад чуо нити сам те до данас својим очима видио, па јопе знам како ти је име. Оћеш да се окладимо; о главу да се окладимо?

СУДАЦ: Ви сте, господине, јуче дошли овамо?

ПИСАРЧИЋ: Да, јуче сам доша.

СУДАЦ: Никад нисте видјели овог човјека, нити он пак вас?

ПИСАРЧИЋ: Никад! Никад га нисам видио, а ни он мене.

СУДАЦ: Е, Давиде, како је име господину? Ако погодиш, одма ћемо јазавца осудити, ако не погодиш, губи се!

ДАВИД: Погодио ја не погодио, ви овог лопова по закону морате осудити. Ја само оћу да кажем овом дјетету да нијесам ни бена ни будала.

СУДАЦ: Е, добро је, Давиде; пристајем и на то. Само ти кажем, ако погодиш како је господину име, теже ћу тог лопова осудити. Дакле, како је име господину?

ДАВИД: (устаде, устаче капу, опет је скиде и пружи руку Писарчићу): Здраво мирно, господин Дане, или…

СУДАЦ: (изненађен): Сакрамент! Погоди!

ПИСАРЧИЋ: А, враг му баби, погоди!

ДАВИД: (поносито и мало заједљиво): Богами, и погоди!

СУДАЦ: Е, овај ми је човјек потпуно загонетан! Ама, откуд ти знаш да је господину име Дане? То ти је морао неко казати, или си од неког чуо?

ДАВИД: Млого сам ја, господини моји, свијета прошо, из млого вуруна крува ио, са млого врела воде се напио. Одајући по свијету и народу, на свашто сам пазио и ово сам уверчио: пођеш ли доље кроз Лијевче, испод Бање Луке, сваком је готово другом чојеку име Ћетоје или Недо. Пођеш ли горе Гламочу, па сретнеш чојека, вичи: „Помози бог, Сава!“ Горе ти је све голи Сава. Нанесе ли те пут тамо врлетној и каменитој Лици, скидај капу и вичи: „Добар дан, Дане!“ или „Добар дан, Мане!“ Нећеш погријешити. По говору видим да је ово дијете из Лике, па ето откуд знам како му је име.

ПИСАРЧИЋ: А, враг га однио, тако је! Мом је брату, што је у жандарима, име Мане, а у самом нашем мјесту има пет, шест Дана и Мана.

СУДАЦ: Па ти, Давиде, ниси, како видим, будала?

ДАВИД: Ко каже да сам будала?

СУДАЦ: Не каже нико, него… Како ти можеш, божји човјече, тужити јазавца?

ДАВИД: А како ти мене јопе мореш тако питати? Зар ти мислиш, болан, да ја не знам да овај наш цар има за свашто закон? Знам ја то, знам, добро ја то знам. Немој мислити да не знам!

СУДАЦ: Ама, ето, Давиде, да речемо да има закон и за јазавце, опет је то некако незгодно. Бистар си и паметан човјек, промисли се… Ти знаш кад суд неког осуђује треба да зна колико је стар, је ли ожењен, има ли дјеце, како говори, које је вјере. Све је то потребно суду. Ето, које је вјере тај твој несретник?

ДАВИД: Никакве! Да је икакве вјере, не би диро у моју сиротињу.

СУДАЦ: (смијуљи се): Је ли ожењен?

ДАВИД: Јест, ожењен је.

СУДАЦ: По чем знаш?

ДАВИД: Знам вамо по нечем. То не треба славни суд да зна. Срамотно је то вође и помислити, а камоли изрећи. Ожењен је, ожењен!

СУДАЦ: Има ли дјеце, враг га однио, кад је ожењен?

ДАВИД: Има. О, да му видиш дјеце и вамилије! Пуна и’ долина више оне моје јадне и једине њивице што се зове Ни Давидова ни царска ни спаиска.

СУДАЦ: Како говори, Давиде, тај лопов, којим језиком?

ДАВИД: То ти, главати господине, нако посигурно не умијем казати. Бркљачи ко и ти и ово дијете кад сте се нешто малоприје договарали. Забркљачи-де, господине, мало на њег, да видим оће ли…

СУДАЦ: (смије се, говори нешто и удара јазавца по њушци).

ДАВИД: Види, господине, види како диже њушку, како те разумије! Види курвина сина како се ко ђоја ражалостио. Не претварај се, лопове један! Иако говориш господиновим језиком, то ти неће помоћи. Слободно, немој се претварати.

СУДАЦ: Кад је рођен, колико је стар овај твој лопов, Давиде?

ДАВИД: Није он ни стар. Млад је он још.

СУДАЦ: Не питам те то, већ бих рад знати колико му је година. И то ми је потребно.

ДАВИД: А колико има година откад сте ви дошли у Босну?

СУДАЦ: Па има тако двадесет и три, и четири године.

ДАВИД: О, млого, побогу брате! Збиља, кад ћете ви већ… Е, толико је година, отприлике и овом лопову, шјеме му се затрло!

СУДАЦ: Како ти то знаш?

ДАВИД: Знам вамо по нечем. Пиши ти слободно, толико му је.

СУДАЦ: „Пиши ти слободно, толико му је“! Ти то мени као да заповиједаш, а? Ухватили смо те, Давиде! Не знаш!

ДАВИД: Ама, пиши, господине, кад ти кажем, толико му је.

СУДАЦ: Али није то тако! Мораш казати по чем то знаш.

ДАВИД: Е, кад оћеш да кажем, казаћу ти: дира у туђу сиротињу, па ја мислим да је баш за вашег земана рођен. Ето по чем знам!

СУДАЦ: Како, како?

ДАВИД: Све полако… Опрости, господине, помео сам се. Опрости, господине, молимо те, збунио сам се па не знам ни шта говорим. Кад гођ уђем у славни суд, чини ми се да ме из свију ћошкова боду у очи оне несретне, палиграпске куке. Жена ме је, бог је убио, страшила, она моја крезуба бабетина!

ПИСАРЧИЋ: Ја бих река, господин судац, да се овај човјек претвара?

ДАВИД: (у себи): Е, мој синко, зар ти то сад видио? … Не гријеши, дијете, душе. Не биједи ме код славног суда!… Ето, господине, казо сам све што си ме пито. Сад морете тог лопова по закону осудити.

СУДАЦ: А име?

ДАВИД: Име му је Јолпаз Давидов. Тако га свијет зове, а тако ће му и славни суд позовке писати ако га данас не осудите на вјешала. Село му се зове Мелина, котар Бања Лука, окружље Бања Лука, а земља, мислим, главати господине, да ће и њему бити Босна? Кућна му је лумера, каже кнез, оне двије кантарске куке (C. S.).

СУДАЦ: (устаде): Давиде, чуј сад! Закон осуђује…

ДАВИД: А камо оно: У Име Његово? А, не, господине! То ништа не припознајем! Ја се држим реда и закона! Да сам ћио радити преко закона, ја би њега сам у шуми убио. Знам закон, па преко закона не дам ни свом рођеном оцу!… Ви њега морете, ако закон допушта, и у свилу и кадиву обући, па га онда пуштити нек се шеће по чаршији, не буди примијењено, ко какав пријестолник. Нећете ли по реду и закону, има у овој земљи и Окружни суд, има наша премилостива Земљана влада, а овај исти Давид с овом истом својом блентавом главом и с овим истим лоповом, мого би једног јутра и у Бечу осванути. Немојте ви мислити шта мислите! Ако не чујем оно: У Име Његово, одма идем на Окружни суд.

СУДАЦ: Па ето, Давиде, у име његово закон осуђује Јолпаза Давидова на двадесет…

ДАВИД: (претрже га): Молим те, главати господине, ко што се бог и старији моле, држ’ се само реда и закона! Није тако, већ вако: Славни суд у Име Његово осуђује Јолпаза Давидова из села Мелине, котара Бање Луке, окружља Бање Луке, земље… (окреће се Писарчићу) Шта би ти реко, дијете, је ли и њему земља Босна, или је с вами дошо уз ову пошљедњу буну?

ПИСАРЧИЋ: Из Босне је он, Давиде.

ДАВИД: Ако није дошо из ваше земље, окотио се вође за вашег земана, па јопе је свеједно. Де-де, господине, настави, да чујемо!

СУДАЦ: Славни суд у име његово осуђује Јолпаза Давидова, стара двадесет и двије године…

ДАВИД: Е, вала ви за то! Сад видим да си чојек од реда и закона. Ја сам заборавио малоприје казати колико му је година. Чојек нек иде по реду и закону, па да је црни Циганин, он ти је одма код мене добар. Е, вала ти за то! Де-де, господине, даље.

СУДАЦ: Славни суд у име његово осуђује Јолпаза Давидова, стара двадесет и двије године, ожењена…

ДАВИД: И за то ти вала. И то сам заборавио казати. Ожењен је, кости му у Зеници сагњиле! Ама, не знам што се и уплећем у послове славног суда? Ја знам тужити, али не знам судити. Није ме бог за то створио, па ет! Де-де, господине, да чујемо.

СУДАЦ: Славни суд у име његово осуђује Јолпаза Давидова, стара двадесет и двије године, ожењена, из села Мелине, котара Бање Луке, окружја Бање Луке, земље Босне, а кућне нумере оне као двије кантарске куке (C. Љ.), на двадесет година тешке тамнице у Зеници…

ДАВИД: (скаче од радости и удара јазавца по њушци): О-о, јазо! Чуј-де, јазо! Оћеш још мало куруза, јазо? Јазо! Јазо, болан, што не говориш? ! Јадна ли ти и прежалосна мајка твоја! Има, има и за тебе закона у ‘вој земљи, немој мислити да нема!

СУДАЦ: (наставља): Исти је Јолпаз Давидов упропастио Давиду Штрпцу читаву њиву куруза…

ДАВИД:… која се зове Ни Давидова ни царска ни спаиска. Само, молимо, по реду и закону!

СУДАЦ:… која се зове Ни Давидова ни царска ни спаиска, на основу чега је горња осуда и изречена. Јеси ли сад задовољан, Давиде?

ДАВИД: Вала славном суду! Ја сам задовољан осудом. Само још ово, нако испред мене, додај: Давид Штрбац из села Мелине, котара Бање Луке, окружља Бање Луке, земље Босне, а кућне лумере четрдесет седме, захваљује се царевини, нашој премилостивој Земљаној влади и славном суду што су га од свега ослободили и, штоно веле, ко прст оголили. Вала им ђе чули и не чули! То ти додај, нако испред мене, а у име моје… А сад вас питам, по реду и закону, ко ће мени штету платити што је овај лопов починио? Из царске је шуме, па ја млим…

СУДАЦ: (смијуљи се и пружа му мало новаца): Ево ти, Давиде, за штету, а овај ће лопов сјутра у Зеницу.

ДАВИД: Је ли то из царске касе? Да то није каква милостиња кад је тако мало? Ако је милостиња, не примам!

СУДАЦ: (даје му још): Није милостиња. Новци су из царске касе. Плаћа ти се штета.

ДАВИД: (меће новац у кесу): Е, вала царевини, нашој премилостивој Земљаној влади и славном суду! Болан, болан, ја би крви своје, иако је снажна и отровна ко змијски ујед, уточио нашој премилостивој Земљаној влади…

СУДАЦ: Како, како?

ДАВИД: Све полако…

СУДАЦ: Човјече, не разумијем те!

ДАВИД: Мука је мене и разумјети, јер сам врло ћошкаст чојек. Чуо сам ђе говоре људи да су двори некаквог чивутског цара Соломона били на дванест ћошкова, а ја би се смио својом дјецом заклети да на мени има двадесет и четири ћошка. Ја нијесам крив што ме драги бог таког створио да у једном сату двадесет говора започнем а ниједног не довршим. Мука, жива мука је мене, главати господине, разумјети!

СУДАЦ: Ја те не разумијем, али ће те разумјети један други господин. Причекај ти, Давиде, сад ћу се ја вратити (излази).

ДАВИД : (забринуто): Куд ово оде главати господин судац?

ПИСАРЧИЋ: Сад ће господин доћи.

ДАВИД: (у себи): Не слути ово на добро! А, у мој сирац! (Одмахну руком и стаде се шетати по судници и разгледати слике.) Види, дијете, како се и ја знам шајцати. На моју душу, умио би се шајцати ко и сваки царски службеник. Само ми је лијева нога мало краћа од десне па се мало гегуцам… Чија је ово штрампа, дијете?

ПИСАРЧИЋ: То је цар.

ДАВИД: Зар ово ваш цар?

ПИСАРЧИЋ: И наш и ваш!

ДАВИД: Није, брате богме, наш, је ли ово твој шкрљак?

ПИСАРЧИЋ: Јест.

ДАВИД: Па како ће бити мој? Е, моје дијете, да је ово наш цар, ја би од радости заплако. Наши цареви, штоно веле, бише и преминуше. Него сам начукно, да ми, Србови, имамо једног краља и једног кнеза. Дај ми кажи, тако ти царског крува, а видим паметан си и учеван си: би ли се икако, икако мого од тог нашег краља и књаза истесати макар један осредњи цар, јер смо се ми, Србови, одавно зажељели царева?

ПИСАРЧИЋ: Добар је вами и наш цар.

ДАВИД: (у себи): Из Лике си, дијете, али не наведе на танак лед!… Не велим ништа, господине. Добар је. Само још да укине трећину, десетину и, рећемо каз’ти ове глобе – никад бољег цара!

ПИСАРЧИЋ: Онда би био и ваш?

ДАВИД: Е, то ти посигурно не умијем казати, јер се не мере сваком рећи: Царе Лазо, честито кољено! Јок, господине, то се сваком не говори!… А чија је ово штрампа?

ПИСАРЧИЋ: То је оно што ви, сељаци, зовете Земљана влада.

ДАВИД: О, чекај, љубим је, да је видим! (пење се на столицу, надноси руку над очи и дуго, дуго гледа.) О, зар ћорава* наша Земљана влада, год јој њезин! (Паде са столице.) Зато нами, грдна рано, све ћораво и иде у овој земљи!

СУДАЦ: (улази с Доктором): Шта је то? !

ДАВИД: (диже се): Ништа, главати господине… Е, људи моји, да сам јуче умро, не би знао да је наша премилостива Земљана влада ћорава!

СУДАЦ: То је тај сељак што тужи јазавца. Молим Вас, господине докторе, да га прегледате. Сад ми се чини будала над будалама, сад опет врло бистар и паметан. Чудновато и загонетно створење!

ДОКТОР: (с неке висине): На први поглед то буде била будала, blаdsinniger Kerl, Crеtin! (Давиду) Како се буде звала?

ДАВИД: Чекај, чоче, да се ко људи најприје упитамо за здравље, па онда… Здраво, мирно, господине? Како си? Како је госпоја? Је л она здраво сванула?

ДОКТОР: Но, како име, како се буде звала ?

ДАВИД: Господине доктуре, није пукло, већ је никло…

ДОКТОР: (љутито); Но, како се буде звала?

ДАВИД: Ја се будe звала, ајд кад оћеш тако, бог те убио, Давид Штрбац, село Мелина, котар Бања Лука, окружље Бања Лука, земља Босна. Кућна ми је лумера 47. Тако ме славни суд пише и тако ми позовке шаље.

ДОКТОР: (церека се): Тај си уобразил да граф јест! Но, што то јест? То велик име и тител како код један граф имала ти?

ДАВИД: А, ја се држим реда и закона ко и сваки гров!

ДОКТОР: Имала шена?

ДАВИД: О, имала зорли, кабасто учевна жена!

ДОКТОР: Имала деца?

ДАВИД: Имала, господине доктуре, двоје женске дјеце, двије цурице ко двије златне јабучице.

ДОКТОР: Но, два шенска и два мушка деца?

ДАВИД: (полагано): Е, мој злоглави врнто, и мој блентави ћићулајкане!… Да, тако је, тако.

ДОКТОР: Што тушила јазавац?

ДАВИД: Тужила… изјела читава њива куруза.

ДОКТОР: Но, ти будала! Ко тушила јасавац, шивотиња тушила? То ништ друго веч будала! Са шивотиња, са јасавац нема сакон…

ДАВИД: А, има, има у вашег цара! То смо виђели данас. Немој ми кварити рачуна!

ДОКТОР: (гледа га са свију страна, уноси му се у очи, вади некакву справу и мери му главу.)

ДАВИД: Шта? ! Зар се у вас и памет на гради мјери? Зато сте ви тако и паметни!

ДОКТОР: (шапће): Ћетердесет…

ДАВИД: Зар ја четрдесет гради будаласт?! О, млого, побогу браћо! Па колико сте онда ви?

ПИСАРЧИЋ: Јест, јест, Давиде! Четрдeсет си гради будала.

ДАВИД: Шути, вузле једно вузласто! (Испрси се, затрепта очима, у којима се засвијетлише сузе неизмјерне мржње и пакости.) Нијесам ја, господини моји, четрдесет гради будала, већ сам ја вами зато чудноват што у мени има милијун срца и милијун језика, јер сам данас пред овим судом плако испред милијуна душа које су се од силног добра и милине умртвиле па једва дишу! (Сви га гледају забезекнуто.) Збогом јазо! Збогом, господини моји! Збогом и ти, вузле једно вузласто! С богом остајте сви и не замјер’те на еглену.

Напомена

*Поглавица Земаљске владе за Босну и Херцеговину, Његова Преузвишеност, Господин барон Јохан фон Апел изгубио је, ваљда негдје у рату, једно око.



Нема коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *