Сабрана дјела 3

Садржај

Говори и интерпелације у Сабору Босне и Херцеговине унутар Аустро-Уграског Царства

Шумско сервитутно право / Критика аустријске управе у Босни / Рјешавање молби за земљу / Језик у законским текстовима / Чиновничко питање / О преносним таксама при откупу кметова / Обавезна основна настава / О таксама на молбе из народа упућене Сабору / Радничко питање / Аграрна политика босанске владе / Аграрно питање / Изјава о раду Сабора / Поводом једног закона који не важи за муслимане / О бањи у Лакташима / Интерпелације

Преписка Петра Кочића

Кочићева писма / Писма упућена Кочићу / Напомене и објашњења

Записи, писма и тамничке забелешке Петра Кочића у рукописној заоставштини Владимира Ћоровића

Хронологија живота и рада Петра Кочића

Рјечник архаизама, страних и мање познатих ријечи и израза

.

Говори и интерпелације

у Сабору Босне и Херцеговине унутар Аустро-Угарског Царства

 

Шумско сервитутно право

I засједање Х сједница (4. јула 1910)

Високи Саборе!

Наша, односно босанскохерцеговачка управа задржала је, на жалост, све законе из времена отоманске управе, који су имали вриједности за Анадолију и Мезопотамију, али нијесу никада ваљали за Босну и Херцеговину. Влада је задржала те законе, који нијесу него конгломерат извјесних вјерских погледа на свијет и француских капиталистичко-аристократских закона из времена Наполеона и утолико их респектирала уколико су јој одговарали за постигнуће њезиних политичких циљева. Како је било са другим законима, тако је и са правом сервитута. Наш народ има право сервитута. Тежак наш, док је могао ићи у Босни са сјекиром у руци, смио је одсјећи дрво и однијети кући и огријати се, смио је изагнати на пашу стоку, док је могао са том стоком стићи. То толико проширено сервитутско право ограничила је босанско-херцеговачка управа постављајући границе појединим опћинама, затим продавањем шума појединим фирмама на експлоатисање и напосљетку забрањивањем оних шума које су одређене да боље расту.

Све је ово, господо, празно измотавање, јер се оваквим случајевима сељаку одузимље сервитутско право, а народ не добива никакав еквиваленат. Да ли је разложно и упутно да влада скучује и одузима сервитутско право у аграрној и сточарској земљи као што је Босна, о том ћу други пут говорити.

Високи Саборе! У осталом свијету шума је једна велика благодат за оне који су близу ње. У Босни и Херцеговини, напротив, шума је постала куга морија за нашега јадног тежака. Куд год се макне, навале на тежака шумску глобу и одштету. Глобу навале зато јер је сјекао без дозвољења, јер је прекорачио и обашао полицајне шумске прописе. Рецимо да је право да плати глобу онај који не зарезује власт, јер власт је, како кажу, од бога, али, висока кућо, право ни поштено није да се једному такому сиромаху намећу шумске одштете, јер је сјекао своју шуму, вршио своје сервитутско право. Да је тражио дозволу, он би је сигурно морао и добити. Дакле, како се може одредити шумска одштета ономе који је сјекао и обарао своје, и био би морао добити дозволу да је тражио, да му није тешко било ишчекивати кад ће се смиловати велика шумарска милост и милостиво подијелити дозволу.

Али узмимо и оне случајеве гдје није никакве апсолутне штете учинио, није шума оборена, гдје је тежак ушао у грмље и трње и искрчио нешто њивице, посијао зоб и просо. И ту је дошао шумски орган и немилосрдно наметнуо неколико стотина круница одштете.

Немилосрдни орган политичке власти, не испитујући разлоге узурпирања и крчења, намеће и кажњава нашег тежака, да је дошао до коначне пропасти своје.

Како се суди при овом шумском прекршају, довољно је да кажем да за један уредовни дан један политички пристав изриче сто до сто педесет шумских осуда.

Наш велики феудалиста г. барон Буријан ставио се на неко високо становиште, обукао се у тогу ледене званичности, па не трпи узурпације. Њега слушајући и бојећи се, сви нижи органи, до пандура и лугара, немилосрдно и драконски и нечовјечно кажњавају тежака ако искрчи комадић земљице да прехрани своју јадну и голотрбу дјецу.

Високи Саборе! Лако је бити против узурпације ономе којему стижу мјесечне плаће, награде, ремунерације, евентуално провизије, тантијеме и друго слично, али је тешко бити ономе против узурпације који је избачен са голом и гладном дјецом на ледину. Просуђујући у аграрним парницама политички чиновници између тежака и спахија у једној мамурној сједници уништавају читаву породицу и осуђују на гладовање и смрзавање. (Гласови: Није тако!).

Немојте ме пометати. … Ја вас позивам, немојте мене прекидати, ако знате зашто сте овдје изабрани, ко вас је изабрао и послао, да сви братски и сложно тражимо начин да се ниједном нашем суграђанину не руше ограде, не уништи његов труд, не преорава шеница; ако сте људи и знате зашто сте изабрани, сложићете се са мном. (Глас: Не тражимо лекције!)? Добро. Високи Саборе! Али узимамо и оне случајеве гдје је сељак заиста сјекао шуму, гдје је чинио штету, или, како се неки изволише изразити, крао шуму. И ту имаде, господо, дубљих, много дубљих економских разлога него проста обијест и клептоманија нашег тежака, како неки изволише рећи.

Потребе нашег тежака из дана у дан све су веће, а приходи све јаднији и чемернији.

Присиљен да у својем малом сеоском буџетићу одржи равнотежје као и држава, а немајући могућности да се до безграничности задужи као држава, нарочито босанска, лаћа се мало шумице, коју су му дједови гојили и одгојили, бранили и одбранили и коју је бог дао њему, а не којекаквим бјелосвјетским фирмама.

Господо, има нас много који дубоко гледамо и у далеку будућност, на примјер, ја и господин барон Бенко. (смијех). Господин Бенко, по стенографском записнику, изволио се изразити овако: „Дајем поштену ријеч да сам ја, као котарски предстојник, од јутра до мрака савјетовао свијет у погледу шумских одношаја. Ја сам јашио од села до села, молио сам и кумио свијет: забога, немојте ово мало шуме уништити. Зар ви мислите да ми чувамо ово мало шуме за себе или за цара, не, него за вас и вашу унучад“.

И ја сам на бирачким скупштинама говорио народу: чувајте шуму, она није царска, није спахинска, него ваша.

Заиста, нашао сам доста сељака који признају да је то тако. Али и они сијеку што им треба и сијеку да могу другом продати, да купе соли и брашна за своју дјецу.

Високи Саборе! Потребном човјеку говорити да чува шуму! То је исто тако кад бих ја скувао погачу и заклонио руком од гладна човјека и рекао: немој ти дирати, ово ја чувам за твоју унучад. (смијех, пљесак).

То је дакле немогуће, јер потребе, стварне потребе много су јаче од разума, филозофских разматрања и национално-економских разлога.

Високи Саборе! Господин барон Бенко овдје је показао доста воље и ријетког одушевљења да брани данашњу владу; ја поштујем ту одважност, нарочито бранити данашњу владу, али г. Бенки могу одговорити пјесничким ријечима: „Јанко брани мртва Владислава, – што га брани, кад га не одбрани?“ (смијех, пљесак). Осим тога је г. Бенко казао да се је сервитутског дрва дало кроз 10 година за милион круна.

Само министарство троши, према прорачуну, за неке стварне трошкове 125.000 круна. Што је то 1,800.000 душа, а с друге стране 30-40 чиновника! Осим тога, господо, овдје је говорено такођер о мизерним шумарским платама; многи предговорници оборили су се на шумаре. Нијесам ни ја пријатељ шумара, ја сам њих нападао кад сам издавао лист. Шест шумара послали су ми сада стиховано писмо и замолили да се заузмем код високог Сабора за њих. Дозволите да прочитам, нећу цијелога, него само шта се односи на њихову невољу. Ово ће писмо све статистичке податке г. барона Бенка унеколико побити. То писмо гласи:

„3драво Кочо од Крајине љуте!

Срби су ти прокрчили путе

Да нам сједеш до високе владе

Па да за нас лугарске органе

Испослујеш какве боље дане.

До данас нам свака срећа дријема

Ни у плећу божићном нас нема.

Најстрожија и најтежа служба

На тежака од нас највећа је тужба.

Све знамо и све да је тако,

Ал’ не може заједно да буде инако.

Налоге смо морали вршити

И тежака немило глобити.

Грозне сузе на нас пролијевали.

Ал лугари нијесу оклијевали,

Већ радили за високу владу,

Својим радом гојили су наду

Да ће њима повисити плаћу

Међу другу помијешати браћу

То јест друго чиновништво

Који сваку славу уживају,

А лугари од глади зијевају.

Ао, јаде, превари нас нада,

Нит’ нас види, нити чује влада!

(па на мене се обраћају!)

Још у тебе једина је нада

Да ће за нас испливати правда.

У твом свјесном и српском говору

Предложи нас високом Сабору“.

Ја их предлажем. (аплауз).

Критика аустријске управе у Босни

I засједање, XIX сједница (25. јула 1910)

Високи Саборе!

Одмах на почетку, на први поглед, морам изјавити да ја овог буџета не могу примити, него да ћу искрено и од срца гласати против њега. И то на почетку изјављујем зато јер бих се могао попишманити касније и гласати за буџет. (веселост). Ја бришем цијелу прву главу: врховна управа. Та је управа нама потпуно непотребна, а стаје нас 737.000 круна. Ја бих се могао задовољити и са овом нашом високом владом, кад би била потпуно на свом мјесту. Много богатије и сретније земље имају једну централну управу, а ми имамо двије, једна скупља од друге, једна гора од друге. (веселост).

Високи Саборе! Зашто нам служи она скупа влада у Бечу. У пријашња времена, док није било Сабора, хајде де, она се могла сматрати као контрола над овом нашом владом, и њезин опстанак на тај начин могао се унеколико оправдати, али данас кад је овдје Сабор, није опстанак њезин апсолутно оправдан, јер ми те контроле не требамо. То је просто избачен новац, и то тако да га ниједна цркавица не остане у земљи, него све поједе гладни и несретни Беч, ватром он изгорио. (Веселост).

Што вриједи, та врховна управа, то смо чули из уста барона Бенка: влада је то хтјела и то предложила, али министарство није још ништа одговорило. То значи да та врховна управа смета рад, спречава напредовање и развијање државних послова.

Високи Саборе! Али кад је у питању авансман, напредовање чиновника, онда високи Саборе, бечка господа узимљу исувише велики обзир на се, грдно и рапидно авансују и прескачу своје колеге у земљи, као бијесни хатови који могу боље увиђати потребе овога народа, јер су му ближе.

Ја знам из бечког ђачког живота да те господе нема никада у уреду, а има их 63 комада, а на та 63 господина долази 19 подворника. Да није ово озбиљан форум, ја бих предложио да још намјесте 2 подворника, па да на свака 3 беспослењака дође по један подворник.

Високи Саборе! Нарочито чудновато је буџетирање стварних трошкова ове управе. Од 165.140 круна исказује се поименце 40.000 круна, а 125.000 круна „остали трошкови“ сумарно је речено. То је исто тако као кад слуге богаташа и племића рачунају на којекакве ситнице велике суме so lange es geht. Зато морамо ми рећи: нема више пљачке, es geht nich so mehr, и избрисати цијелу прву главу. Има господе међу њима којима би требало пензију дати ако не би хтјели сићи у сиромашну Босну. Њима можемо дати потпуну пензију. Госп. Петрашек је такође отишао у мир; ја бих га молио да остави у миру нашу земљу, а нарочито наше несретне шуме. (пљесак) Овај исти господин довео нам је у Босну Ајслера и Ортлиба, Фелтринелија, Срдићева Штајнбајса, Мехтерсхајмера итд.

Овај исти господин увијек је учествовао при продаји наших шума, и продао је све што је најбоље од наших шума и што је најближе извозу, тако да за 50 година, када се још нешто прода – што ћу касније казати, – ми нећемо имати на продају ни клипа. Могу рећи и то да је он био главни референт при продаји шума, и министар је морао његов реферат потписати. Ја дозвољавам да је могло бити све исправно, али није право да и даље остане конзулент за босанске шуме; зато молим високи Сабор, ако га не можемо уклонити, барем да се закључи да се не смије ниједна наша шума продати док је Петрашек конзулент босанских шума.

Ја сам дознао од једног пријатеља да ће посљедњи велики комплекс босанских шума продавати и офертима, јер је је рок до 1. септембра 1910, и то су шуме Равна Планина, Врхпрача и Јаворина, које се имају путем лицитације продати.

Мени се чини да треба овђе Сабор да обрати велику пажњу, и моја је дужност да на то упозорим, дужност је то моја према земљи, према народу, самом себи и потомству.

Зато на господина Петрашека треба обратити велику пажњу. За господином Петрашеком могли би ићи у пензију: два одјелна предстојника, шест дворских савјетника, два владина савјетника, један финанцијални надсавјетник, један финанцијални савјетник, један шумски савјетник, два рударска савјетника, грађевински савјетник, рачунарски надсавјетник и један владин савјетник, надравнатељ помоћних уреда. На том би се заштедило 228.254 круна, и к томе још 165.140 круна стварних трошкова. Била би дакле уштеда од 383.704 круна, и ево пара и за Чабрајићеве дневничаре, моје шумаре, Џамоњине учитеље; дакле, све ово бришемо, па ћемо имати пара. (пљесак).

То је дакле што сам имао казати о тој врховној управи.

Можда ће се рећи: па ти ће људи оптеретити пензиони фонд наших чиновника; то ја признајем, али то је пролазно зло, пошто је познато да бирократа кад иде у пензију губи и здравље. Чим изгуби власт, изгуби и здравље, нарочито ако се прихвати посла који не одговара његову организму.

Другој глави, високи Саборе, нијесам посве противан, само сам противан главешинама у тој глави. У тој глави буџета видимо један преостатак старе отоманске управе, и то је валија и цивилни паша, његов доглавник. Ова мјеста нијесу потребна нашој земљи.

Ако Аустро-Угарска треба иншпектора чета, маршала или фелдцајгмајстора, нека га плаћа сама; ми већ доста плаћамо за војништво.

Стога треба брисати 24.000 круна за поглавицу земље, 5652 круна за издржавање и расвјетљивање конака и 5000 круна за поправак конака. Није ни лијепо што ми, као сиромашна земља, расвјетљујемо конак једном великом господину, као што је иншпектор чета, који нам не плаћа ни кирију за онако диван стан.

Даље, ја бришем и грађанског доглавника. Не знам хоће ли то висока кућа уважити, али и цивилни доглавник није потребан.

Наша четири секционсшефа скупа у сједници могу управљати овом земљом и без ове двије главешине. А најстарији по именовању секционсшеф може врло лијепо репрезентирати ову нашу владу.

Мој приједлог је дакле да се из буџета брише и валија и његов доглавник и да се тако заштеди 68.000 круна, и то су паре, висока кућо, ако почем нијеси знала!

Још у овој глави имам ово да кажем да су надлежни фактори чекали наш закључак да се брише цивилни доглавник, јер још прије засједања Сабора именован је наш валија иншпектором чета, а прије тога звања није било.

Господин барон Бенко остао је на свом мјесту, иако је било посве логично и паметно да буде прије Сабора промакнут у стање мира; баш тај факат што је господин Бенко остао цивилни доглавник, а није постављен нико млађи, доказује да су мјеродавни фактори намјерили укинути ово мјесто, и само су чекали да Сабор избрише ову ставку из буџета.

Тако би госп. Бенко дошао до давно жељене пензије. Међу другом господом не би било ривалитета, јер не би било предмета ривалитету. Онда би лијепо и вјешто могао репрезентирати владу, на примјер, господин одјелни предстојник Шек или Микули – нарочито госп. Микули кад има аутомобил. (буран смијех).

У овој глави још могу говорити о величини суме одређене за штампање буџета и закључних рачуна и извјештаја о управи земаљској. Ту стоји да се за ову сврху троши 29.000 круна. И ту би могли уштедити, господо. Не треба извјештаје и закључне рачуне штампати на мађарском ни на њемачком језику; не би требало ни штампати у два писма, српском и хрватском. Ово је народ који је сиромашан, па би требало да се прими једно писмо у интересу културнога уједињења и националне штедње. Треба да штедимо. Што да се размећемо? Ми смо један народ, један нам је језик, па треба да буде и једно писмо. (Глас: Које ћемо? Хрватско?). То како хоћемо. Договорићемо се.

У трећој глави говори се о Сабору. Кад се критикује влада, треба да и себе узмемо на претресање. Што год почнемо, почнимо од себе. У почетку смо, мора се признати, дангубили. Држале су се сједнице по сата, па смо ишли кући. Не треба да дангубимо, већ треба да радимо и штедимо. Треба гледати свагдје да се што уштеди. Не треба стварати никаквих синекура, – никаквих штипендија, јер ће онда влада још боље респектовати нашу критику.

Што се тиче четвртог одјељења овога прорачуна, то могу рећи да сам потпуно против окружних области. То је један остатак од старог времена. То је једна старинска установа, а кошта наш народ 282.430 круна. Ја сам не знам зашто је та управа. Колико нам је та установа потребна знадемо сами, али ја ћу рећи како је потребу тих окружних области карактерисао један чиновник, који је казао: „Оне су установљене зато да зауставе спис који иде од котарског уреда земаљској влади за 14 дана, и обратно, када се спис врати од земаљске владе да га опет задрже 14 дана док дође котарском уреду“. (смијех). Ако ове области нијесу зато, онда ја не знам зашто су. (понован смијех).

Видимо да у аустријским провинцијама које су заступљене у царевинском вијећу нема никаквих окружних области. Ни сиромашна Далмација, ни горовита Штајерска, ни богата Чешка немају таквих области. Кад је тако тамо, онда не знам чему би ми подржавали ове области. Ја бришем те области, и молим да ми у томе помогне високи Сабор да се те области избришу.

У наслову „здравство“ нећу ништа да бришем. Код овог наслова нијесам био толико љут колико код других ставака. Овдје бих само нешто могао примијетити. У наслову здравство има одређена плаћа за 4 примарна лијечника у земаљској болници. Ја нијесам против тога, и није ми жао. Само не би требало дозволити да се они баве и споредним занимањем; не би им требало давати мјеста, рецимо, код болесничких каса или на жељезницама, него нека врше само своју званичну дужност. (Глас: Тако је!). Ја се слажем са г. бароном Питнером у овој ствари, наиме, да имаде у болницама врло мало простора и да су наше болнице врло оскудне у просторијама. Требало би подићи некоје павиљоне и требало би намјестити још неколико лијечника; али сви видимо да нема пара. Ја бих у том погледу могао рећи ово своје мнијење, – да се наиме примају у болнице само домаћи синови, а из других земаља Аустрије и Угарске само они који болују од које заразне болести и на којима је неопходно потребно да се изврши операција. (Народни посланик др Сарић: Морају се примати сви болесници). Ја мислим да би се требало бринути о сваком болеснику, али у првом реду треба да водимо рачуна о себи и о нашим болесницима. Имаде и таквих болесника који из монархије долазе овамо и овдје се лијече, премда су они могли отићи натраг у монархију и тамо се лијечити, да ми можемо већу пажњу посветити нашим болесницима.

У погледу живинарства имао бих ово да примијетим. Овамо је уврштена свота за вођење катастра о стоци у оним котарима који су на граници Србије и Турске. Ова је ставка стрпана овамо у овај дио буџета. По мом мишљењу, спадала би у финанцијско одјељење, јер се овај катастар води у интересу заједничке царине Аустрије и Угарске. Ми смо овдје оштећени за 42.000 круна, а не добијамо за то никаква еквивалента.

У погледу војништва ја, као посланик треће курије, морам споменути да је према нашој привредној снази врло много и готово нечовјечно узимати 10 посто од читавог буџета за војску. Нас не би требало мјерити са аршином Аустрије и Угарске, јер смо ми врло назадна земља, немамо довољно школа, па према томе никако не би се смјело нама мјерити истом мјером, јер су код нас сасма друге културне прилике.

Даље, у погледу војне службе могу споменути да је довољно за нас Босанце и Херцеговце да служимо по једну годиницу дана (Смијех)… јер ми можемо за три мјесеца научити и дисциплину и муштрање и пуцање, а остале двије године и три четврти године продајемо зјале по касарнама у Бечу, Пешти и Грацу. Дакле, нама је доста једна годиница војне службице.

Осим тога, потребно је да наша војска служи у земљи, тако да би могла за вријеме жетве бити пуштена кући да помогне срадити пољске усјеве. (Посланик Мајкић: И да остави наше паре у земљи).

И овдје би се могло, кад би се војна служба снизила на годину дана, уштедити око два и по милиона. Додуше, наша би војска спала на трећину; али што је стало Аустрији за нас – или војник био код куће или у касарни. Истина, наш је народ храбар, зна страшно пролијевати крв за другог, само на жалост, није никада знао за себе ништа учинити.

Сада да кажем неколико ријечи о жандармерији. Кад се дирне у жандармерију, скочи управа са свих страна и почне хвалити ту установу. Ја је не могу хвалити, јер је наш народ много претрпио од те жандармерије, поготову у почетку аустријске управе, кад су били они жандари, ако се сјећате, који су носили црвене капе. То су били страшни људи, прави варвари. Ја никад у животу нијесам видио таквих лица. – Још од дјетињства остала су ми у памети она гадна варварска лица. Доцније их је нестало, јер нијесу могли вршити насиља као у почетку. Колико год су они чувари мира и реда, толико, с друге стране, ја тврдим да су ширитељи неморала у нашем народу. Господин Бенко може их узети у заштиту колико год хоће, али ја сам тврдо увјерен и ја сам видио и навешћу вам примјера да су ти чувари реда и мира уједно и ширитељи неморала у нашој земљи. Исто тако тврдим да они врше шпијунску дужност. Ја ћу навести само један примјер кога сам доживио. Кад сам се вратио из Србије, дошао сам у манастир Гомјеницу, гдје ми је отац живио, и једне вечери примијетих како бајунета бљесну кроз ноћ. Ма шта је ово, запитам се, приђем тамо и нађем жандаре. Познати су ми људи, и они су ми искрено казали да имају дужност да пазе на мене – једног обичног ђака, да немам случајно какво велико подузеће да срушим Аустрију, само зато што сам био у Србији.

Осим тога, има у овом буџету једна ставка које нијесам нашао ни у једном буџету ниједне државе. То је, високи Саборе, некаквих 11 харамбаша. (Смијех). Ја просто не могу бити доста паметан да схватим како једна законита влада храни на својим јаслима 11 харамбаша. (Смијех). Ту има четири буљукбаше, пет сердара, три сердарска замјеника, четири пандура и једанаест, господо моја, горских харамбаша.

Све, како видите, неки опасни људи! (Смијех). Ако их хоће влада, нека их задржи, али ја бих предложио да се бришу.

Говорити о политичким властима у Босни и Херцеговини не може човјек хладно, не може а да се не узрујава. Политичке су власти у Босни и Херцеговини биле туђинске кад су овамо дошле и за ових 30 година остале су туђинске и грдно нерасположене према нашем народу. Ово терорисање и ове зулуме политичких власти највише је осјетио наш тежак.

Ја сам добио једно писмо, које најбоље карактерише положај нашег народа према новој управи. Разочарање нашег народа, а нарочито тежака, над новом управом велико је и њему се човјек не би надао од једне управе која је, баш због тога тежака, добила двије најбоље балканске позиције. И тога тежака она не само да није никада помогла, него га је морално и материјално притискивала и убијала.

Ја ћу бити слободан високом Сабору прочитати ово писмо, па се надам да ће по прочитању овога писма и они који нису имали љубави за сељака стећи више љубави и предусретљивости према њему.

Писмо гласи (чита): „Болујем и копним у горком чемеру и немаштини љутој откада знам за се. Болан сам, преболан, брате си мој слатки и медено љето моје, а онако посигурно не знам шта ми је, шта ме боли. Само осјећам да је бољка моја велика и бог драги зна има ли јој лијека и илаџа. Снага ми је сва утрнула и вредовна, а душа празна, сува и исцијеђена ко исцијеђени лимун са мора.

Радим и мучим се ко тешки покојник од ране зоре до мрклог мрака; са звијездом, штоно веле, падам, са звијездом устајем.

У прољеће, гавељајући, гладан и сувотан, по врлетима за плугом и натапајући сваку бразду сузом и знојем, молим се добром и премилом богу за род и берићет. Преко љета ми се окрави смрзнута душа, и ја дркћем и стрепим ко јасиково лишће над њивама својим, а под јесен, кад све срадим у зноју и у суво згрнем, немилосно навали и ала и врана на труд мој и крваву муку моју. Душа ми тада процмили – процмили ко гуја у процијепу, пред очима ми нешто замагли и у ушима зазуји. Али, док се обазрем на ‘ну своју гладну и голу максумчад, тргнем се, снага ми обамре и само уздахнем, проклињући живот свој, матер своју и утробу њезину гријешну…

Тако трајем живот и дане, и трајаћу до мотике, таква је права под овом новом управом и суданијом.

У стари земан, за турског суда и турске, да кажемо, суданије, могло се некако живкарити и прометати. Боже ми прости, и бог је боље даво. Берићета је било у свачем… свачег је било у изобиљу. Свијет је асли био пунијег и ситијег срца. Ага је остављо, царевина није прегонила ни сваку бреспослицу узбијала. Било је за нас, да рекнемо тежаке, и праве веће. Ако је ђекад тежаку и било криво у чаршији и на суду, било је криво и чаршинлији на селу и планини, гдје косовица суди, па се то некако испорављало и везало једно с другим.

Кажем ти, рођено моје, могло се лијепо живкарити и деверати, а откад заступи ова проклета и црна укопација, налет је било, све нас у црно зави. Бијели некакви људи у црној ођећи и црним шкрљацима размиљеше се ко мрави по земљи нашој и отроваше нам и земљу и живот. Љетина нам поче издавати, сермија пропадати, а у људе уђе некакво проклетство и невјерлук. Царевина удари тешке намете, а владике накривише наеро камилавке и ударише у страну од народа. И вјера нам посрну. Замрзну свијет сам на се. Све ти је ту оштро, набусито ; ниђе меке ни слатке ријечи. И љубав се и оно лијепо поштење старинско забаци, изгуби, ко да га никад није ни било. Сваком је докундисала ова црна укопација и црна суданија. Свак се диже, свак тражи неку праву: и поп и калуђер, и бег и ага, и газда и заначија, а царевина, сапреле је муке наше на страшном суду, сваком понешто додаје и пружа. Само ми, тежаци, заборављени и забачени, полагано венемо, трунемо и у мукама издишемо. И ми смо се поимали да устанемо, да зајаучемо, али нас увијек изда снага и језик нам се поткрати и над нами се јопет склопи црни мрак и мук. Злоба нас је изјела, немаштина нас сатрла, голема неправда убила, па куњамо ко метиљава марва. Слаби смо, немоћни смо, неумјетни смо.

За турске суданије било је у нас и паметних људи слободна срца. Многи су пашама и везирима на диван излазили и умјели су мудро и слободно еглендисати. Кад заступи Устрија, ми се асли престрависмо и разбисмо ко крдо оваца кад га курјаци погнају. Изгубисмо срце, а изгубисмо и памет. Језик нам се завеза, па не умијемо ни двије унакрст пробешједити.

Људи који су некад с пашама и везирима на дивану водили мудре и дубоке еглене, данас тијем људима застаје ријеч у грлу кад почну бешједити доље у суду с оним голобрадим вузлетом, на коме све трепти и цепти од грдног швапског увијања. (смијех). Суди ми, кажем ја, по правди божјој и људској. – Не суди се, вели, у наше царевине по правди, већ по палиграпу. Кад би она судила по правди, не би толике стотине година владали над деветнаест милета и седам осам вјера и закона! – На те бешједе мени се језик завеже, па ни макац. Видим истину говори, и онако је, друкчије не мере бити“.

(Упозорен од предсједника Сабора да даље не чита, Кочић је наставио): Само још редак. (смијех – чита): „Тако ти је то и на суду и на путу. Одасвуд нас бије мраз и лед, и ми венемо и пропадамо ко позни ушјеви од студени. Слијепи смо код очију и блентави код памети, а оковани без синџира. Шта да ти, брате си мој слатки“ и господине предсједниче – (смијех) – „и медено љето моје, дуљим и набрајам! Толико ти још кажем, да је наше тежачко живљење само једна, штоно веле, дуга тужбалица јада и чемера, патње сиње и невоље љуте“.

То је једна кратка стварчица, писмо једно.

Измећу осталих важних ствари којима наша политичка власт располаже, дотаћи ћу се једне која је врло важна, могу рећи најважнија, одношаја између кметова и ага. Досадашњи одношаји између кметова и ага су постали несносни, нарочито по кмете. Законских одредаба нема никаквих, а оно нешто наредаба у том погледу што је издано, све је сакато, нејасно, непотпуно и слабо, да је уопће страхота и помислити како се могло до данас издржати. Није потребно, јер је већини познато, нема ни практичне вриједности, хисторијски проматрати развој овога питања… (Опоменут од предсједника да то нема везе са овом специјалном дебатом, Кочић је наставио): Ја не знам, господине предсједниче, нећу се противити, али ово спада пред политичке власти. (Глас: То спада у политику). Ја ћу само, ако ми не дате говорити, ја ћу наћи излаза да проговорим и у овој ствари, а то ће бити кад буде пољопривреда на дневном реду. Али ћу сада још ово казати што се тиче ага и кметова и замјерити и влади у Сабору. Чуо сам и знам да влада има својих кметова. Молим вас, господо, да (закључите) да барем влада нема кметова, него да се ти кметови отпишу, да се ти људи ослободе. Толико сам имао примијетити што се тиче владиних кметова, кад ми не дозвољавате говорити о другим кметовима. Тиме завршујем свој говор. (У дворани пљесак и гласови: Живио!).

Рјешавање молби за земљу

I засједање, XXVI сједница (9. новембра 1910) и XXVII сједница (10. новембра 1910)

 

I

Мени пада у очи што петициони одбор препоручује влади молбе и мало не увијек додаје, ако није пријепорно. Земљиште се може увијек учинити пријепорно, ако се хоће и тиме сељацима отети… Стога бих ја молио нека се напросто препоручи влади, без обзира на то је ли пријепорно или није.

 

II

Ја сам такођер хтио да подупрем приједлог госп. Ђурића, јер је заиста велико зло са тим мерама. Иако сам ја противник да се влади све препусти, ја сам овај пут највећи заговарач да се власти препусти да она узме дијељење мера у своје руке, јер се често пута даје оному земљиште који га сувише има, па га ни сам не обрађује, него га продаје или даје под кирију, а сиротиња која ништа нема не може да добије.

Зато апелујем на ову кућу, да ове молбе које су предане што прије у претрес узме, јер сељани тешко чекају, да, не могу да чекају. Велико је узбуђење у земљи што немају земље они који стотину година вапију за земљом, а странци је добивају. Молим да се ова ствар брзо ријеши. Зато се ми, народни посланици, морамо заложити сви да наш тежак добије комадић земље, ако већ не можемо рјешавати питања велике политике!

Језик у законским текстовима

I засједање, XXIX сједница (14. новембра 1910) и XXXIII сједница (19. новембра 1910)

Високи Саборе!

Поводом претресања ове законске основе учинићу неколико напомена о званичном језику и о језику уопће и његову развитку од окупације, па овамо. Као што је окупација донијела много зла и учинила нам много неправди у свима правцима народног живота, исто је тако утицала штетно и на развитак нашег богодавног звучног и љупког језика.

Тај је утицај тако штетан и тако очевидан да ми морамо страховати да нам се наш красни језик, најљепши међу словенским језицима, сасвим не исквари, не изблиједи, не изгуби сву ону своју кристалну јасноћу и љупку звучност којој готово нема равне.

То нас, као старе и добре Бошњане, мора бољети, јер је наш језик и у најстарија времена био необично лијеп и звучан, много љепши и народнији од језика у источним српским земљама, који се је развијао под утицајем византијске културе и грчке синтаксе. То тврде стари споменици, то тврди, између осталог, и овај стари надгробни натпис: „А сије биљег почтена и гласита војводе Радивоја Опрашића. Докле бих, поштено и гласито пребих и легох у туђој земљи, а биљег ми стоји на баштини“.

Та се његова љепота сачувала кроз дуге вијекове, и у новије вријеме, кад се стварала наша нова књижевност, српска и хрватска, кад се стварао наш књижевни језик, наш је дијалекат босанско-херцеговачки узет за заједнички књижевни језик два братска народа, за књижевни језик српског и хрватског племена. Оснивач наше нове књижевности заслужни Вук Стефановић Караџић написао је ово: „Српски се говори најчистије и најправилније у Херцеговини и Босни“, а данас, послије 32 године аустроугарске управе у Босни и Херцеговини, са болом и огорчењем ја парафразујем ову прецизну Вукову реченицу: „Српски се пише најнечистије и најнеправилније у Босни и Херцеговини“. Па ко је томе крив? Ко би други могао бити крив него наша влада, него њезини чиновници, мали и велики, виши и нижи, њене званичне новине, закони и наредбе, њене школе и њене школске књиге, њени разнолики уреди и судови. (У дворани одобравање). Све је то криво и све се то завјерило против чистоће и љепоте нашег језика, и у томе се могло оспоравати аустроугарској управи у Босни и Херцеговини, у овој ствари, у кварењу и накаживању народног језика, доиста јој се не би могло приговорити, већ ако би човјек хтио душу гријешити.

Она је у томе посве успјела, и надам се, високи Саборе, да ће то и европско јавно мишљење и без сјајних банкета безувјетно признати. Ми смо добили у новинама, законима и наредбама и по судовима некакав језик који стоји у врло лабавој, често пута никаквој вези са живим народним говором.

То је једна одурна наказа, тешка и усиљена, често пута потпуно неразумљива, без гипкости, еластичности и звучности, тих битних особина нашег дивног језика. То је језик као наш, а није наш, наше су ријечи, али језик није наш. Из тога језика не провијава дух нашега језика, то није језик који смо слушали и научили са мајчиних усана, који је краснији од пјесме, језик Вуков и Даничићев и наших нових писаца. Ову одурну наказу народног језика створили су странци и наши људи, Срби и Хрвати из Хрватске. Први су га, странци, научили само лексикално, а други, Срби и Хрвати, дошли су са прилично накарадним језиком, који се опет развио у Хрватској под утицајем њемачког канцеларијског језика или граничарске команде. Једни и други братски и заједнички почели су кварити наш језик, како вели наш млађи писац др Ћоровић, ишли су из уреда у уред, увађали новотарије, а сарајевски званични лист ширио их је и популарисао. Странци често пута нијесу разумјели ни правог значења појединих ријечи, као на примјер суци, којима би као чуварима јавног добра и морала до у најситније појединости морао бити познат живи народни говор. Због тога непознавања, високи Саборе, дошло је на судовима често до комичних и трагичних сцена. Да вам само једну испричам. У неком окружном суду пита предсједник оптуженика, који је убио човјека, зашто је убио. Оптуженик слијеже раменима и ћути. Предсједник га поново пита зашто је убио, а оптуженик одговара: „Сам ме је шејтан на то нагнао“. На то скочи државни тужилац, и вели: „У смислу, рецимо, § 301 протежем оптужницу и на шејтана и предлажем да се казнено прогони“. (смијех). Присједници погледаше се, а један стари Муслиман рече: „Царевина вам је наредна и управна, али да и за шејтана имате параграфа, то ми не може ићи у главу“.

И ја сам такође имао да одговарам за једну ријеч, и то за ријеч „суданија“. Могу, ако хоћете, своју осуду донијети, па да видите. Државни одвјетник тужио ме је да сам другим падежом те ријечи, који гласи „суданије“, мислио да исмијем суд и да кажем, да „суда није“. (Смијех). Нашем се језику не може приговорити да није развијен, да се њиме не може изразити све што је потребно, да се не могу логички и прецизно закони и наредбе или правни стручни списи изразити. Ово мишљење није на мјесту! То најбоље показује ново законодавство краљевине Србије и многи стручни списи и правне публикације појединих стручних писаца. Треба само погледати дјела Слободана Јовановића, професора биоградског универзитета, па ћете видјети какве се тешке ствари могу казати нашим српским или хрватским језиком, и то посве јасно и логички. Само једно треба на уму имати, и то је да је битна особина нашег језика да није именички језик, као њемачки, него да је језик глаголски.

Високи Саборе, сви народи цијене љепоту и чистоћу језика. И ми треба да цијенимо и чувамо ово драгоцјено народно благо у свој његовој љепоти и чистоћи. Против нашег језика већ се 32 године стално и непрекидно војује с једне стране, и сада је дошао час да тој страни одлучно подвикнемо: Узето нам је све, на свима линијама народног живота порабоћени смо, али не дамо вам нашег језика! То је наша нада и утјеха, јер велики руски писац Тургењев вели: „У данима када ме сумња, када ме црне и немиле мисли море о судбини отаџбине моје, ти си једини који ми не даш да клонем, о велики, силни, сјајни и слободни руски језиче! Кад тебе још не би било, морао бих очајавати гледајући шта се све дешава у отаџбини мојој“.

Зато, високи Саборе, предлажем са својим друговима да се изабере један одбор од три лица, који ће у свакој владиној законској основке поправити језик па тек онда да је расправљамо.

II

Предлог народног посланика Петра Кочића и другова о језику у законским основама

Пошто смо се увјерили да је језик и стил у поднесеним законским основама нечист и ненародан, предлажемо да се изабере одбор од тројице посланика који ће све законске основе прегледати и погрешке у језику и стилу исправити.

Петар Кочић и другови.

III

Високи Саборе!

Као члан одбора за стил и језик у законским основама, прегледао сам законску основу у одабирању атова. Иако је и у привредному одбору и у пленуму саборскоме посвећено довољно пажње стилу и језику у овој законској основи, ипак се у њој налази нешто што није исправљено и што се није дало исправити, а то је онај основни тон и стилизација језика која је потпуно страна нашем језику. По свему се чини да је закон или превођен или су га према разноликим оригиналима саставили људи који не познају довољно дух нашега језика. Тесали смо и глачали сви, али је ипак језик у основи остао такав да га не подноси дух нашега говора. Времена смо имали мало за овај посао а да бисмо се могли упустити у радикално чишћење. Па да смо га и имали довољно, не бисмо то смјели чинити, јер је та основа стигла у треће читање, па мислим да није опортуно упуштати се у опширније рашчлањивање и стилизацију појединих реченица. На тај начин могло би се десити да једна реченица добије други смисао него ли је хтио законодавац.

У стилу и језику мало се исправило; на примјер, у свима основама, па и у овој о атовима, долази често и редовно глагол „треба“, „ваља“, „мора“ и „смије“ са неодређеним начином. То није у духу језика. Ми бисмо просто употребили или презент или футур. На примјер: мјесто „треба одредити“ ми кажемо „одређује се“ или „одредиће се“. То је и са законске стране много боље и прецизније речено. Ово „треба“, „мора“, „не смије“ није наше, оно немило звучи у једном закону. У данашњој држави и друштву ионако је тешко живјети, па ако и у свакоме закону налазимо „мора“, „смије“, „не смије“, то се некако неугодно осјећа, јер на сваком кораку, и поред тих пријетња, сретамо жандаре, видимо отворену тамницу итд., па сад уносити ту тврдоћу и опорост у законе не ваља, особито кад то не одговара духу нашега језика.

И у језику се је могло много ријечи замијенити другим, подеснијим народним ријечима, као на примјер: ријеч „подручје“ могла се замијенити ријечју „област“, али смо ми оставили ту ријеч. Иако је то „подручје“ неспретна кованица, оставили смо је, јер је ушла и укоријенила се у језику и често долази у самом тексту. Према свему реченом, ми смо у овом поправљању били врло скромни; § 1. нисмо ниуколико измијенили.

IV

Ја нијесам противан ковању појединих израза за науку, нијесам тјесногруд пуриста, али сам увијек за то да се што ближе духу народа кују ријечи, да њих може народ разумјети. Рецимо, ријеч се је „призив“ у нас, како се вели, одомаћила, те врло много употребљава, али такођер и ријеч „жалба“, која исто значи што и призив.

У српским законима како знам нема ријеч „призив“ него „жалба“.

Мјесто призива има тамо жалба, али ако госп. секциони шеф баш хоће да остане ова ријеч призив, ја нијесам противан, нијесам тјесногруди пуриста, само ми је криво кад се у ‘дух језика уноси, као што у свим наредбама, некакав дух који нашему језику потпуно не одговара. Вјерујте, има владиних наредби које показују да ови људи нијесу разумјели нашега језика. Ми морамо бранити свој језик, али пустити да се наука и језик развија, јер језик је жив организам. То сам имао да кажем поради ове ријечи.

Чиновничко питање

I засједање, ХLII сједница (7. децембра 1910)

Господо посланици!

Нека ми буде допуштено десетак бесједа проговорити о овој предложеној владиној основи, којом се хоће да регулишу пензије босанско-херцеговачких чиновника и да се уреди њихово „биједно стање!“ (Смијех). У свему се чини, високи Саборе, да ће овај скуп постати као неки форум за регулисање „биједнога стања“ чиновничке класе!

Предали су учитељи петицију, и моле да се уреди њихово биједно стање. То су исто учинили дневничари, шумари, финанци, само још, високи Саборе, нема петиције послане Сабору од царских оружника! (смијех). Не знам, гдје су они закаснили.

Ја, као посланик народни, морам најенергичније протестовати против ових чиновничких насртаја и најезда, и изјавити да се ми нијесмо овдје састали да побољшамо ионако добро стање босанско-херцеговачких чиновника, него да, у првом реду, подигнемо економски дубоко палога нашега тежака. Тек кад се њему помогне, и он економски ојача, онда тек треба прећи на регулисање разних плата и пензија. (одобравање).

Што се тиче специјално босанско-херцеговачког чиновништва, то оно, по досадашњем своме раду, не може тражити ни пажње, а некмоли помоћи од народног представништва. То је, високи Саборе, једно колонијско чиновништво, чисто колонијско чиновништво, које је са презиром 32 године гледало и још данас гледа на наш народ. То је чиновништво пуне 32 године нечовјечно поступало са нашим народом. Крупна су имена: Беркс, Лазарини, Херман, Врга и Љубачевски, који наређује чак да се и против мртвога Бошњака води истрага! (смијех). То су живи свједоци моје тврдње. То чиновништво не мисли љепше ни о високој кући. То нам доказује ова неисправљена биљешка у 162. броју „Српске ријечи“ од 1910. „Андреас Зоненвенд, мјерник духанске режије, кад је његов кер залајао на Муслимана Касановића, рекао је: Требало би га послати у босански Сабор, јер добро лаје“.

Рећи ће ми се, високи Саборе, да ова законска основа неће тангирати наш буџет. То може бити истина, а у Босни смо, па може бити и неистина! На вјештачко мишљење друштва „Осигурациони ђенерали“ не полажем много. Али, претпоставимо да се овом основом неће дирати у буџет, па ако је то истина, онда влада не би то питање смјела уредити приједлогом, него, како је то већ доста пута учинила, наредбеним путем. Зато јој се неће приговорити, ако уопће влада држи до приговора ове високе куће, а ја мислим да не држи. Још ће ми се ово рећи: кад се уреде пензије, многи ће странци оставити своју службу и на њихова ће мјеста доћи домаћи синови! Јадни домаћи синови! Други је разлог да се ова основа прими да ће странци оставити службу и доћи на њихово мјесто домаћи синови, било би нешто, али кад би тај разлог постајао. Ја се добро сјећам, у претпрошлим делегацијама, кад је министар-реформатор Буријан изјавио да у државној служби има 27% домаћих синова, урачунавши и подворнике. На то је један делегат упитао министра-реформатора: „Што значе те разне мјере његове? Хоћемо ли још доживјети једнога дана да из босанске службе Швабе, Аустријанци и Мађари буду изагнати?“, нашто га је министар-реформатор умирио и рекао: „Не бојте се ништа, ми чувамо то наше стечено право!“ Добићемо она мјеста која су за љепше Бошњаке, али виших мјеста не.

О преносним таксама при откупу кметова

I засједање, LII сједница (6. фебруара 1911)

Господо посланици!

Познато ми је да је још крајем првог засједања поднио др Јанкијевић овај приједлог. Мене је тај приједлог спрва обрадовао, али касније, што сам више мислио о њему и што сам га боље проучавао, излазили су ми пред очи гријеси које је наша управа до данас учинила у овом народном питању. Ја те гријехе нећу данас набрајати, него ћу само навести онај који се налази у овој законској основи господина др. Јанкијевића и другова. Из овога приједлога стрши један гријех. Да је босанска влада водила бригу о постепеном економском ослобађању босанских кметова, увјерен сам да не бисмо морали данас дебатирати о овом приједлогу др. Јанкијевића. Јер је влада ријешила да се кметовима уз државну гаранцију даде прилика да дигну зајам за искупљење своје економске слободе, одмах их је требало и ослободити ових такса. То је тако разумљиво да не може бити разумљивије! Приједлог госп. др. Јанкијевића није сам по себи рђав, али долази доцкан. Да бисмо колико-толико оправдали ово задоцњење, ја предлажем једну малу допуну. А та гласи овако (чита): „Сав новац за пријеносне таксе и биљеге који су платили бивши кмети вратиће им се из државне благајнице“.

Господо посланици! Тежња наших тежака за комадићем слободне земље велика је и силна. Многи су у тој тежњи сатрли сав свој иметак да намире другу половицу за откуп. Они су упропастили своје благо, остали су без блага, па имаду сада слободну земљу а немају чиме да је обрађују, а имаду да плаћају камате и амортизацију Земаљској банци. Они се налазе данас у великој економској кризи, па им треба на сваки начин помоћи. Унеколико би им се помогло кад би се примио мој приједлог. Ово враћање већ уплаћеног новца не би било тешко провести, па ако би то Земаљска влада хтјела, могла би то и учинити. Она би се могла ставити у споразум са Земаљском банком, па нека Земаљска банка одбије од зајма сваком кмету онолико колико је дао за таксе и биљеге код пријеноса. Ја мислим да се овим људима мора помоћи, а ми који хоћемо да сву земљу обухватимо, не смијемо оставити ове биједнике без помоћи, над којима виси Дамаклов мач Земаљске банке. Ако се прими овај мој приједлог, ја ћу гласати за ову законску основу. (пљесак).

Обавезна основна настава

I засједање, LVII сједница (16. фебруара 1911)

Господо посланици!

Господин извјестилац просвјетног одбора, чији сам и ја члан, дао нам је у свом говору опширан историјат о обавезној настави готово у свима културним земљама и на основу сабраног статистичког материјала нагласио је све користи које народ добива од обавезног похађања школе. Говор му је био потпуно у реду, потпуно на свом мјесту, јер се искључиво бавио предметом о ком је поведена дебата. За осталу господу предговорнике, нарочито за г. г. Мехмедбашића и др. Карамехмедовића, то се не би могло казати. Озлојеђени због непросвијећености и заосталости елемента који заступају, заборавили су се и застранили далеко од предмета. Чак један од говорника ишао је тако далеко да је у свом родољубивом огорчењу правио поређење између § 162. Вакуфско-меарифске уредбе и познатог индијског обичаја да се жена мора, кад јој муж умре, заједно спалити с њиме! Како видите, врло драстична и нимало сретна компарација! Такође нам је и г. Џамоња, као бивши учитељ, овдје излагао све оно што се тиче учитељског стања, те је и он унеколико застранио од предмета који је на дневном реду. Што се тиче мене и мог говора, ја ћу се строго држати предмета, оставићу све патриотске ламентације на страну. Ја сам устао да говорим о једној принципијелној ствари, коју је требало да изнесе г. извјестилац просвјетног одбора. Он то није учинио, па ћу ја, као члан тог одбора, то учинити, јер мислим да ми је дужност да попуним ту празнину у иначе врло опширном и красном говору поштованог г. Калуђерчића.

Земаљска је влада предложила Сабору законску основу о обавезној настави. Та је основа у првобитном владином облику носила сва обиљежја једног реакционарно-полицајног дјела. Узевши у претресање ову законску основу, чланови просвјетног одбора одмах су опазили да су творци овога закона, како би браћа Хрвати казали, „загрижени реакционарци“, који се не знају ни воде напити без котарског предстојника и без помоћи жандарске бајонете. Према владину нацрту, сви послови око обавезне наставе били би подвргнути надзору полицијских органа, а народ, за кога се ствара ова установа, био би искључен од школских послова. Одбор је одмах увидио од каквих би штетних посљедица била ова основа кад би се прихватио владин принцип о непосредном полицијском надзору; кад би се народ искључио од школских послова, онда би овај закон, који је у самој ствари само релативно облигатан, постао готово илузоран. Убијање и ограничавање интересовања широких маса народних према оваквој једној par exsellence народној установи било би врло штетно.

Напротив, за овакову једну установу потребно је најактивније и најшире учествовање самога народа.

Полазећи с овога јединог исправног становишта, просвјетни је одбор одбацио владин принцип о непосредној власти полицајских органа и створио једну посебну школску власт, школски одбор, и томе је одбору остављено да се о свему стара и брине што се непосредно односи на послове обавезне наставе.

Овом основном измјеном одборовом, владина законска основа добила је много љупкије, народскије и демократскије лице, и тим смо колико-толико помогли да ова законска основа постигне извјестан успјех у народу.

Констатовано је, господо, у свима културним земљама од колике је штете мијешање политичких власти у чисто школске послове, а тако исто констатовано је од колике је користи кад се за једну народну, националну ствар заталасају и загрију широке масе народне. Знајући цијенити у првом случају штету, а у другом корист, ми смо истргли обавезну наставу из руку полицајских и предали смо је ономе ради кога се она и уводи, предали смо је народу. Тежећи да колико је могућно сачувамо основну школу народу, ми смо, као што сам споменуо, створили школски одбор, једну, дакле, посебну школску власт, и идући од параграфа до параграфа владине основе, сужавали смо, сасвим или дјелимично, дјелокруг политичке власти у школским пословима.

Све оне послове које би по овом закону вршиле политичке власти, а штетно би утицали на саму школу, ми смо пренијели на ту новостворену школску власт, школски одбор. Тако смо свели на минимум све оне школске послове у којима би имала учествовати политичка власт, а школски смо одбор снабдјели са приличном влашћу и раширили смо дјелокруг његова рада.

У владиној основи има параграфа, господо, који звоне врло нескладно за једно културно ухо, да се тако изразим. На прилику § 24: „Управитељ школе може дијете опростити од школског поласка (§ 23-е) за вријеме од осам дана, а на дуже времена може га опростити на приједлог управитеља школе поглавар управне власти“.

Који је то поглавар управне власти, и ко све то не може бити?! То може бити, по потреби, и какав жандарски вахтмајстор, јер и он долази као једна јака чивија у организацији управних власти. Просвјетни је одбор тај параграф овако измијенио: „Разредник може дијете ослободити од похађања школе за вријеме од два дана, старјешина од осам дана, – а за вријеме од 14 дана може га ослободити, на приједлог старјешине, предсједник школског одбора“ (§ 23. тачка д).

Као што видите, наша стилизација је и прецизнија и народскија. У владином параграфу стоји да поглавар управне власти може ослободити дијете на колико хоће времена, јер се не каже одређено, а у нас се каже да предсједник може ослободити дијете само на 14 дана од похађања школе. Употребом власти, која се оним владиним параграфом даје поглавару управне власти, могао би се овај закон потпуно изиграти и начинити илузорним.

Мислим да сам овим једним параграфом владине основе доказао сву реакционарност владине основе, па сматрам да ми није потребно упуштати се у детаљније разлагање овог и њему сличних параграфа. Како из наведеног параграфа, тако и из осталих параграфа просвјетног одбора, кад се буду читали, опазиће господа посланици одборско становиште које иде за тим да се основна настава демократизује, да се за школу и писменост заинтересују широки слојеви народни; да у школским пословима учествују самостално, без вјечитог полицијског туторства, и мали, ситни људи из народа, дакле сам народ.

Дубоко сам увјерен да је ово становиште просвјетног одбора потпуно исправно и да ће бити само од користи основној настави.

Са не малим чуђењем констатујем, на крају, да су изасланици Земаљске владе пристали на ову битну, принципијелну измјену, као и на остале допуне просвјетног одбора, осим једне. Та се једна састоји у овоме. У тежњи да овом школском одбору раширимо што више дјелокруг његова рада, ми смо унијели били једну одредбу да се против пресуде предсједника школског одбора у школским стварима могу родитељи или њихови замјеници жалити предсједнику тог истог одбора који је изрекао ту пресуду. То је, господо моја, свакако једна административно-правна немогућност, јер се не може са успјехом жалити против предсједника једног одбора који је главно лице у том одбору, који тамо води главну ријеч. Зато смо и пристали на владин предлог да се засада, док се не оснују окружни школски одбори, могу родитељи или њихови замјеници обраћати окружној области, и што она ријеши, да ту нема апелата.

Кад се дакле буду основали окружни школски одбори, отпашће и овај посљедњи остатак реакционарно-бирократског схватања школских ствари, и ми ћемо имати један потпуно демократски закон.

Као што видите, просвјетни је одбор израдио овај закон на потпуно демократској основи, размакао је шире границе народног самосталног учествовања у школским стварима, и то је једна од најљепших особина овога закона. Зато ћу гласати за њ, што мислим да ће учинити и сви други прави пријатељи народне просвјете. (одобравање и пљесак.)

О таксама на молбе из народа упућене Сабору

I засједање, LXX сједница (8. марта 1911); II засједање, XVI сједница (25. јануара 1912)

I

Баш кад је ријеч о оним невољницима који немају ни најмање земљишта, ја ћу да покренем једну ствар.

Сви су народни посланици предавали молбе из народа слободне од биљеговине, сматрајући да те молбе не подлежу плаћању биљега. То њихово схватање није ни од једне стране порицано. Зато су они примали молбе од својих бирача без биљега. Сад долази државна власт и тражи од тежака, нарочито од оних који моле за меру и крчевину, да накнадно биљегују све молбе. Ја мислим да би требало да Сабор овдје закључи да су све молбе наших тежака слободне од биљега и да власт не тражи накнадно од њих да их биљегују, јер то су заиста веома сиромашни људи, који би се сматрали срећнима кад би имали круну; а Сабор, као највиша народна институција, требало би да допусти свима људима и широким народним слојевима да се могу Сабору жалити и да могу Сабор за нешто молити без биљега.

Стога молим да Сабор донесе нарочити закључак да су све молбе упућене на Сабор слободне од свију биљега.

Мој приједлог гласи овако (чита): „Приједлог Петра Кочића и другова. Слободни смо предложити да Сабор закључи:

Позива се Земаљска влада да све молбе и жалбе упућене на Сабор Босне и Херцеговине ослободи од биљега, као и оне које су већ досад на Сабор стигле“.

Петар Кочић и другови.

II

Поштовано предсједништво!

Сабор Босне и Херцеговине у својој LХХ сједници од 23. фебруара 1911. (по ст. к.) донио је једногласно овај закључак: „Позива се Земаљска влада да све молбе и жалбе које су упућене Сабору Босне и Херцеговине ослободи биљега, као и оне које су већ на Сабор стигле“. Овај је закључак једногласно примљен у Сабору. У једном овдашњем листу стоји да је влада то питање овако ријешила: да молбе које су стигле на Сабор морају бити убудуће биљеговане. Влада је ово питање, не водећи ни најмање рачуна о закључку овога Сабора, ријешила на своју руку, иако ми знамо да су готово у свима парламентима петиције које стигну на Сабор ослобођене биљега. На примјер петиције које стижу бечком Рајхсрату ослобођене су биљега. О томе се можете увјерити у саборској канцеларији. То је тако и у другим земљама. Има земаља, додуше, гдје није тако, али за нашу земљу пријеко је потребно да се допусти да се може на Сабор, као највишу инстанцију, без марака бесплатно молити и жалити.

Стога сам слободан ставити питање на господина предсједника је ли му познато да је влада багателисала закључке овога Сабора, и ако му је то познато, шта мисли предузети да се закључци Сабора убудуће респектују од егзекутивне власти.

Радничко питање

Расправа о буџету за 1911. годину

I засједање, LХХIV сједница (16. марта 1911.)

Господо посланици!

Ја мислим да није потребно да се нарочито изјављујем како ћу гласати, то се само по себи разумије. Ја гласам против буџета, како у цјелини тако и у појединостима, и тиме изјављујем своје пуно и неограничено „повјерење“ земаљској управи.

У лањској буџетској дебати о административном одјељењу земаљске управе ја сам отворено, без увијања, нагласио све оно што би требало учинити па да управна организација буде и јевтина и добра и корисна по земљу и народ. Говорио сам против вали-паше и његовог доглавника. И тражио сам да се та скупо плаћена мјеста, као потпуно непотребна, касирају. Даље сам споменуо да су окружне области, овакве какве су данас, сасвим излишне, па да би их требало укинути. Поред осталог, тражио сам да се оно министарско одјељење за Босну и Херцеговину у Бечу укине као потпуно непотребно, штавише као штетно за земаљске финансије. У том надлештву има велик број чиновника и подворника који ништа не раде, него главињају као метиљаве овце по бечким улицама и разним кафешантанима. (Прекинут од предсједника и опоменут да се мало парламентарније изражава, Кочић је затим наставио): Ви сте, господине предсједниче, веома издашни у опоменама, а ово је упоређење врло добро. Лањске године ја сам у свом говору, онако у шали, рекао да би бечко надлештво требало да узме још два подворника, па да тако на свака три чиновника беспослењака дође по један подворник. Овдје се је, господо моја, обистинила она народна изрека да се с лудим не треба шалити, јер из овогодишњег буџета видим да су заиста ове године у министарству намјештена два нова подворника. Не само да су намјештена ова два нова подворника, него су узета и два концептуална чиновника. Поред свега тога огромног чиновничког апарата, који постоји да министра информише о управи и овдашњим приликама, ипак он није тачно информиран о свима овдашњим питањима и приликама.

То се види из његова говора који је држао у одбору аустријске делегације 29. октобра 1910. Говорећи о љетошњим кметским немирима, између осталог, рекао је и ово (чита): „Ова узрујаност заправо није поникла баш у самим кметовским круговима. Прије двије године није се у тим слојевима становништва никакав покрет опажао. Тај је покрет настао доцније под утиском говора или у сличном смислу написаних новинарских чланака и брошира – напомињем овдје, на примјер, веома интересантну броширу професора Гринберга, која је у пријеводу веома распрострањена по Босни“.

Ово, господо моја, није истина! Професор Гринберг није написао никакве брошире, он је написао само један чланак о аграрном питању у Босни и Херцеговини и штампао га је у једном научном њемачком листу. Тај чланак није ни преведен на српски, па према томе није могао ни распрострањен бити. Из овога се види како је госп. министар тачно и исправно информисан о нашим приликама.

Даље сам се у лањском говору жалио на разноврсне шиканације које врше политичке власти над народом. Од тих шиканирања и сувих зулума, поред тежачког свијета, највише трпе радници и њихове организације. И наши се радници, слично радницима свију културних земаља, самостално удружују у своје социјалистичке организације. Познато нам је да су радници водили дуге и мучне борбе док им је признато право организовања. Познат нам је и крвави генерални штрајк од 1906. г., када су радници и раднички пријатељи, силом елементарног покрета, три дана и три ноћи диктовали Сарајевом. Али и данас, кад је радницима признато право удруживања, врше политичке власти над њима и њиховим организацијама различне шиканације, које се противе сваком правном схватању о слободи састајања, удруживања и штампе. Велик број социјалистичких скупштина безразложно је забрањен. Приликом жељезничарске пасивне ресистенције, распуштен је Савез жељезничарских радника, иако није имао никакве везе са пасивном ресистенцијом. Социјалистички орган „Глас слободе“ већ је толико пута заплијењиван и осуђиван, те се тако стално врше суви зулуми над овим сиротињским органом, који свакако нема новаца на пријетек да пуни незаситљиве државне касе.

Још ћу навести два-три случаја по којима ће се видјети како политичке власти тиранишу чланове радничких организација. 30. октобра прошле године приредили су радници скупштину и манифестацију против скупоће животних намјерница, која тишти нарочито сарајевско грађанство. Приликом пријаве манифестације код политичке власти тражио је владин повјереник госп. Бродник од пет радничких вођа да му загарантују да се у поворци неће викати никакви повици, осим на пет одређених мјеста: Доље са скупоћом! Догоди ли се случајно што друго, рекао им је да ће они носити сву одговорност. Како се види, господо, овај захтјев господина владина повјереника је без икаквог смисла. Не само да је без смисла, него је потпуно и свестрано апсурдан, јер је неизведљив. То се је показало у самој манифестацији, јер пет људи није могло забранити да 4-5000 људи ништа друго не викну него на пет одређених мјеста: Доље са скупоћом! Пошто је било и других узвика – што је сасвим природно, како рекох, у једној маси од 5000 људи, – г. владин повјереник казнио је петорицу радничких вођа са 200 круна глобе или 40 дана затвора. Ову незакониту и немилосрдну осуду потврдила је и Земаљска влада, и поред тога што је министар Буријан у босанском одбору аустријске делегације рекао да ће она бити ублажена.

То је један случај. Други је случај ово: политичка власт у Прњавору осудила је два радника, једног на 14 дана, а другог на 21 дан затвора и на прогонство, и то само ради тога што су дијелили прилоге „Гласа слободе“, који су прошли кроз цензуру овдашњег државног тужиоца.

Још ћу вам навести једно безакоње полицијско новијег датума (чита): „Један радник допутовао у Тузлу преко Србије без путних исправа, па га је ради тога осудио комесар Андрија Пацовски, како ли се зове, на два дана затвора. Кад је овај радник одлежао два дана, рекне у затвору да није имао бити ради чега ни затворен и да ће о овом писати у „Гласу слободе“. Ово је чуо кључар Јово Опачић и одмах јави комесару, који дотичног радника позове и онда га назове безобразним и осуди га на још четири дана затвора. У затвору је јео сам хљеб, а није му дозвољено да сам штогод купи. Дакле, господин комесар из труца осуђује на четири дана затвора више“. То стоји у „Гласу слободе“ од 2. марта 1911.

Господо моја, ово су страшне ствари које се не би смјеле догађати у једној модерној и културној држави.

У споровима који често настају између радника и послодаваца, управне се власти редовно стављају на страну послодаваца, иако би оне морале да буду у таквим случајевима правичне и непристране. Најбољи нам је за то примјер љетошњи грађевинарски штрајк. Сарајевска полиција употријебила је све силе да помогне послодавцима. Нас неколико посланика били смо очевици шкандалозних призора, гдје један велики број полицајаца чува четири штрајколомца. И само што је неко из свијета викнуо: „Доље с њима!“ -, полиција је као дивља насрнула и ударала на све стране. Тројицу је радника ухапсила, и у затвору су сарајевске полиције намртво име испребијани, иако нијесу били ништа криви. Поред тога су још осуђени. „Глас слободе“, који је на уводном мјесту описао ове дивљачке призоре, конфисковао је државни дужилац. Испребијани радници поднијели су суду тужбу против полиције, а против полицијске осуде дали су жалбу. И шта мислите! Од свих тих тужби нема ништа, и канда се расправа неће ни одржати. Веома је занимљиво овдје утврдити да је и господин државни тужилац одустао од тужбе против „Глас слободе“. Дакле, хоће да се забашуре ова полицијска насиља. Осим тога, народни посланик г. др Милан Сршкић управио је ради ове ствари интерпелацију на владу, али она до дана данашњег није нашла за потребно да одговори на ту интерпелацију.

Имао бих сву силу случајева да наведем гдје се органи власти стављају против сиротних радника, узимајући у пуну заштиту послодавце. Нарочито се од стране власти иде на руку страним капиталистима. По вољи њиховој власти ће све учинити против радника. Као типичан примјер нека нам послуже Завидовићи. Тамо пашују двије фирме, и чини се да је тамошња котарска испостава саставни дио фирминих канцеларија. Ако је један радник непоћудан којој фирми, она га отпусти, а испостава га одмах шупира. Особито се то чини са радницима који су свјесни и организовани.

Што се тиче шиканирања и прогоњења тежачког свијета, нећу вам наводити примјере. Примјер вам је, господо моја, читава земља. Наше домаће новине, без разлике нације и партије, пуне су сваки дан биљежака и дописа у којима се народ жали на неуљудно и непријатељско поступање од чиновништва.

Чиновништво, а нарочито политичко чиновништво, требало би већ једном да дође до свијести да народ није ту ради њега, него оно ради народа. У томе би духу требало да се наше чиновништво васпита, али то није могуће и остаће сваки покушај без успјеха све дотле док на врховима државне управе сједе стари и непоправљиви реакционарци, који отворено изјављују да ће и поједина економска и социјална питања чак и с помоћу жандарских и солдачких бајонета рјешавати. Један господин с владе, приликом љетошњих аграрних немира, рекао је једној депутацији: „Ми нијесмо у неприлици. Аустрија имаде доста војника“. Ове ријечи можда некоме веома пријатно звоне, али се у њима не види никаква државничка мудрост.

Између осталог, ја сам, господо моја, узео ријеч да говорим још и о званичним новинама и штампаним дјелима, а осим тога и о једном уреду кога нема у буџету, а ми га свакако плаћамо. Ми имадемо један званични орган, „Сарајевски лист“, а имамо и „Вечерњи сарајевски лист“, који је такођер званичан или, ако хоћете, полузваничан.

Против првога, као званичног листа, не може се у принципу ништа имати. Он је потребан и земаљској управи и народу и појединцима. То је јасно. Једино би му се могло приговорити што је кроз дуги низ година стално кварио наш језик, и искварена га по народу ширио. Подлисци му нијесу никакви, иако се веома скупо плаћају, што се види из наслова 3. страна 61, гдје „награде и потпоре, те награде одједном сарадницима“ износе 7800 круна. Као фељтонисти у овоме листу стално се јављају: прво, неминовни и неизбјеживи Вид Вулетић-Вукасовић, човјек који ни са озбиљном науком ни са правом литературом нема никакве везе. То је један обичан причало и благоглагољиви медекало далматински. Иза њега долази некакав Кларић, некакав Вејсил, некакав Милаковић, Миладиновић итд., све имена која немају ништа заједничко ни са науком ни са књижевношћу. Погледајте подлистак загребачких „Народних новина“, па ћете видјети како биједан изгледа подлистак нашег званичног листа.

Ниједан домаћи књижевник, који има колико-толико талента и књижевног реномеа, није никад сурађивао на „Сарајевском листу“. Уопће, могу рећи да сва наша домаћа књижевност, наука и публицистика, ако што вриједи, развила се је не уз помоћ босанско-херцеговачке управе него, напротив, све оно што нешто вриједи и што у књижевном свијету има гласа, развило се је против воље земаљске владе.

Што се тиче „Вечерњег сарајевског листа“, ја сам му одлучно противан. Овај нас лист скупо стоји, а по народ и земљу нема апсолутно никакве вриједности. Он стаје нашу земљу 33.940 круна. И овај лист утиче неповољно на наш језик, као уопће сва владина издања. У њему махом излазе чланци који перу и бране владу. Осим тога, у њему излазе и некакви збуњени, тобоже научни чланци, као онај дуги низ чланака о аграрном питању, у којима се упоређује наше аграрно питање са таквим питањима у другим земљама. У њему често пута излазе чак и таки чланци који безобзирно вријеђају читав један народ.

Сјећам се једног чланка, у коме је вођена полемика са „Српском ријечи“. У томе се чланку налази једна безобзирна тврдња, да српски народ зна само или ропски пузити или као хајдук палити и рушити. Ако је ово и од полузваничног владиног листа, доста је.

Осим тих чланака, ређа се у овом листу маса безначајних, често пута баналних биљежака, без икакве занимљивости и поуке за народ, као, на прилику, ова нотица у броју од 28. фебруара 1911: „Женске гаће у Бечу“. Сам је наслов ове биљешке врло сумњив и неприкладан за један званични лист, а ова почетна реченица: „Ово дана су се у Бечу опет поновиле демонстрације против женских гаћа“ – још је сумњивија и готово сасвим неприлична за један орган земаљске владе. Какве демонстрације, какве женске гаће! Ко може имати што против женских гаћа, против тако једне невине и доброћудне ствари. (веселост). Допустите ми да вам у неколико ријечи разријешим ову загонетку! На западу се покушава да се уведе једна реформа женског одијела, тј. да се мјесто сукње уведу наше димије. Сарадник „Вечерњег сарајевског листа“ овдје је криво превео њемачку ријеч „Hisenrock“ са женске гаће, а требало је да преведе са нашом ријечи димије, па би нам ствар била потпуно разумљива.

Ето, оваквом духовном храном храни нас „Вечерњи сарајевски лист“. Ни подлисци у овом листу немају никакве вриједности, иако награде „пригодним сарадницима“ износе огромну суму од 6800 круна.

Овај „Вечерњи сарајевски лист“ и са чисто финансијске стране ставља нас пред један куриозитет. Главни уредник и подуредник у цијелом културном свијету старији су од сарадника. Као видљив спољашњи знак тог старијешинства свакако је плата. То се, дакле, највише суди по плати, а овдје опет некакав босански специјалитет: главни уредник и подуредник имају „личног берива“ по 1200 круна годишње, а два сарадника по 36.000 круна годишње. Ово је једна аномалија. Интересовало ме је да сазнам откуда је настала ова аномалија, па сам ово дознао: једну плату од 1200 круна прима господин владин савјетник Иван В. Поповић, а другу прима, како сам извијештен, управитељ новога уреда за штампу господин Јосип Кнафлич, члан ц. и кр. кореспонденц-бироа у Бечу. Овај уред за штампу за мене је један потпуно нов уред. Мени није познато да је о њему писано у јавности, нити ми је познато да је расписиван натјечај за чиновнике овога уреда. Случајно сам опазио да овај уред постоји у овогодишњем календару „Бошњаку“.

Тај би уред за штампу требало да буде као неки пресбиро. И у другим земљама постоје пресбирои. Њихов је задатак да снабдијевају домаће, а неки пут и стране новине различним вијестима, депешама, информацијама итд., и то бесплатно, по могућности. Таке уреде покрећу или држава или приватна лица. Често су така предузећа само потпомогнута од државе. Ја од наших домаћих новинара нијесам могао дознати ништа за овај уред, јер они ништа од њега не примају.

Управитељ овога новог уреда за штампу, како рекох, зове се г. Јосип Кнафлич. Овога је господина прије три године довео у Босну госп. Коста Херман. Позитивно сам сазнао да госп. Кнафлич има 5.420 круна плате и оно 1200 круна као уредник „Вечерњег сарајевског листа“. Да се боље разумијемо, констатујем да је госп. Кнафлич чиновник ц. и кр. кореспонденц-бироа, и као таком даје му босанска влада ову велику плату. Поред тога, у влади му је дата раскошна канцеларија. Осим тога, г. Кнафлич тражио је прошле године да му влада за народни новац набави сјајан намјештај за једну посебну собу у његовом стану, пошто је он, тобоже, представник овдашње штампе. Наши новинари с тешком муком добивају карту на жељезници, а влада је овоме господину дала перманентну карту да шеће када и куда хоће.

Ја сам напријед говорио о званичном и полузваничном листу, а заборавио сам споменути други један најзваничнији, тј. „Bosnische Post“. Имао сам прилику лањске године да разговарам са бившим уредником „Bosnische Post“ који ми је између редака дао разумјети да сва званична саопштења у јавности врши г. Кнафлич преко „Bosnische Post“, да г. Кнафлич пише и чланке, званичне у полузваничне, у „Bosnische Post“, и да му за то даје Шмарда неку цркавицу од 100-150 круна. Како видите, овај уред за штампу и владине званичне новине бацају на управу врло рђаву свјетлост. У свему томе има нешто тајанствено.

Даље би, господо, требало из овога прорачуна брисати ставку за штампање извјештаја о управи Босне и Херцеговине, која износи 21.000 круна. Тај извјештај није ништа друго него један панегирик земаљске владе самој себи. Он је тако мајсторски састављен да се из њега не може видјети истинско и право стање ствари, а толико нас стаје. Исто тако, требало би одузети припомоћ календару „Bosnische Bote“, јер нам је непотребан. (Глас: и буџетни је одбор брисао ту ставку!). То ми је драго што знам, и тим свршавам свој говор.

Аграрна политика босанске владе

I засједање LХХХ сједница (27. марта 1911)

Господо посланици!

О народној привреди, економском стању и приликама нашег тежака говорено је много и првог и овог засједања. Оштро су критикована сва неуспјела владина предузећа у области пољопривреде, нарочито пољопривредне станице. Говори народних посланика били су прожети дубоким увјерењем да је наш тежак клонуо под теретом несређених економских одношаја и силних пореза. И са српске и са хрватске стране, са хрватске на жалост само првог засједања, наглашавано је да је овај Сабор у првом реду позван да се побрине о законским мјерама којима би се колико-толико побољшало економско стање нашега тежака. Само су се гг. Муслимани клонили тог наглашавања из некакве бојазни да случајно у својим излагањима не спомену ријеч кмет. Сами пак тежаци схватили су институцију Сабора као неку чисто своју установу, која ће вијећати о њиховим невољама и тражити лијека да им се помогне. Само се тако може протумачити оно силно одушевљење и многобројно учествовање широких тежачких маса у првим саборским изборима.

Једна од најглавнијих запрека економског напредовања нашег тежака јест, без сумње, неријешено аграрно питање, затим нерегулисано шумско питање и тешки застарјели и неправедни порески систем. Господо моја, то су три голема зла, која у нашем тежаку убијају сваку вољу за што интензивнијим радом, која немилосрдно циједе и исисавају његову продуктивну снагу.

Што се тиче аграрног питања, аустријска се управа, ушавши у Босну, испрва носила мишљу, као што нам је познато, да ријеши кметско-агинске одношаје онако како ми то данас тражимо. Доцније је, прогласивши Саферску наредбу основним аграрним законом, оставила да све иде по старом. Оно наредаба што је у том питању издано, то махом није праведно, јер није у духу нашег народа и није прављено према приликама на пољу, већ за прашним зеленим столом. Несташица добрих законских установа за спорове у кметско-агинском одношају један је гријех босанске владе, али то није једини ни највећи гријех њезин.

Већи је гријех босанско-херцеговачке управе у том што није одмах иза окупације – као што је и намјеравала – на неки начин уредила то питање, што није кметима дала довољно земље за обрађивање, а агама одмјерила примјерне посједе, комасиране у једну или двије цјелине. Или што није по правди, по цијени или по приходу исплатила у готову давање хака. Тај гријех пропуштања босанско-херцеговачке управе морамо ми крвавим знојем плаћати, јер што се прије могло учинити за двадесет, данас треба двије стотине милиона!

Још је већи гријех босанске управе што се држала принципа да из неких економских разлога један те исти тежак не треба да има и своје и агинске земље. Држећи се тога принципа, издала је влада наредбу да се ерарно земљиште не даје кметима у неограничено власништво, него агама уз оптерећење с кметовским правом. По тој разрокој национално-економској политици сиромашни су тежаци о свом круху и руху крчили и култивирали пусту земљу за богаташе и велике посједнике. На тај је начин много кметовско селиште постало пет пута веће, многи ага, без икаквог труда и без своје кривице, пет пута богатији, а наше аграрно питање пет пута теже и замршеније. Највећи гријех босанско-херцеговачке управе јесте тај што је упустила да се процесуалним путем може изгубити кметовско право без икакове накнаде. На тај је начин створено од стотину породица хиљаду, и хиљаду просјака и бескућника, којих је већина, мало по мало, изумрла од глади и голотиње. То је, господо посланици, гријех који вапије на небо, и који се не може никаквом покором на овом свијету окајати.

У овом засједању избило је на површину неколико законских основа о тобожњој побољшици кметских одношаја. Један је чак и уставно претресан. То је тзв. лекс Јанкијевић, да се кметима при откупу њихове економске слободе опросте преносне таксе и биљези. Судбина овог закона, иако га је саборска већина изгласала, запечаћена је тиме што га је један католички посланик својим приједлогом раширио и на све сиромашне тежаке који купују земљу. Влада се је категорички изјавила против тог проширења, и тај закон неће бити санкционисан. Друга два закона, и то: лекс – Стојановић и лекс – Халилбашић иду, и један и други, за одржањем кметско-агинског одношаја, само се у једном наглашују побољшице за кмете, а у другом за аге. Ми који чврсто и непопустљиво стојимо на становишту облигатног ријешења аграрног питања не можемо примити ни једног ни другог лекса. Чак бисмо се могли прије одлучити за лекс – Халилбашић, јер би он, кад би се усвојио, својим интрансигентним становиштем изазвао снажан и можда крвав отпор у земљи. Тај би отпор ваљда побудио владу да што прије донесе основу о облигатном откупу кметова. У том се састоји првенство и извјесна негативна корист коју би добили од лекс Халилбашић. Напосљетку, морам снажно нагласити да сви ови законски приједлози долазе доцкан, веома доцкан. Да су донешени и узакоњени прије педесет, шездесет година, они би имали свој raison d’кtre. Данас га немају. Једини облигатни откуп из државних средстава, а не којекакове заврнуте дјеломичне побољшице, може помоћи да наша пољопривреда и уопће наш културни, економски и социјални живот крене својим правим путем.

Како ствари данас стоје, економски положај тежака, а нарочито тежака кмета, веома је рђав и мизеран. Покушаћу да на основу података статистичког одјељења и публикација Земаљске владе изнесем пред господу посланике макар и блиједу слику материјалног питања нашег тежака у бањолучком котару.

Бањолучки котар има под ораницама, округло узевши, 70.000 хектара, и на томе се земљишту сије већа половица кукуруза, а на другу мању половицу долазе друга жита.

Као што се види, ова сразмјера, која је у Посавини још неповољнија, не служи никако у корист привредној продукцији и њеном рентабилитету. Остали приходи од земљорадње у овом котару нијесу вриједни ни спомена. То су мали башкалуци и воћњаци, који у овом крају дају мало користи. А како је са пашњацима и ливадама, види се најбоље по оној мршавој и изнуреној стоци. Какав је, према томе, економски положај кметова, којих има у овом котару 2.800 породица, дакле 70% од свега земљорадничког становништва, показаћу овдје у цифрама. На једну кметовску породицу у бањолучком котару долази 98 дунума оранице, 2 и по дунума ливаде и 2 дунума и 700 квм пашњака. Рачунао сам према владиној статистици колико би у најбољем случају једна кметовска породица могла имати прихода са свога селишта, па сам дошао до овога резултат. Кад кмет у бањолучком сеоском котару од своје жетве одбије сјеме, трећину, паушал и различне прирезе, онда једној породици остају на дан три киле кукуруза у зрну и двије киле бијелог жита. Да, господо, али треба и то знати, какво је то жито?! Ко је био од нас у Бањој Луци на чаршији, могао се освједочити како је то жито пуно кукоља, земље и прашине. Како га је јадни тежак дигао са гувна, онако га је одмах донио на чаршију, да што прије дође до готова новца. Да објасним господи како сам дошао до поменутог резултата, навешћу један примјер. Узмимо бољега кмета! Он је, рецимо, добио са свога селишта 100 товара жита. Он мора продати 10 товара да плати паушал, један товар да плати цестарину, један товар да плати црквено-школски прирез, 30 ока да плати прирез у име града, 50 ока за камате ако не плати на вријеме паушал, и 30 товара мора у натури дати хака. Од ово 100 товара треба још одбити житно сјеме, а то је обично „четврто“, дакле, 25 товара. Кад се ово све обрачуна, кметовској породици остају 32 товара и 20 ока, еле, само 7 товара и 20 ока више него што је посијано. А гдје су сада још друга давања, као кнезу, пољару, шумске глобе и остало, нарочито шумске глобе, које су страховите у овом котару!?

Да би ова слика унеколико била потпунија, морам нагласити да су кметовско-агински одношаји у овом котару необично неповољни. У цијелом котару има 671 ага. Од ово 670 ага има их 430 који немају више од 500 дунума земље, дакле 64% од цјелокупног броја ага. Они су махом сиромашни и искључиво живе од хака. Да би се одржали у животу, они у својој невољи циједе кмета да горе не може бити. Аге, ненаучене ни на какав рад, не траже никаквих других извора за приход, него једино гледају у хаку срећу и једино врело за приход, а кмет се угиба под овим силним теретом.

Навешћу једну причицу, да вам илустрирам те кметско-агинске одношаје какви су. Кад су били они немири, дошао ми је један муслиман: „Петре, и моји се кмети побунили!“ Ја њему на то кажем: „Колико имаш кмета?“ – А он ми одговори:

„Ја имам једнога, а мој брат два кмета!“ Ја му одговорим: „Ко ће толике кмете умирити?!“

Ти су односи, дакле, веома тешки и за кмета и за агу. Да би ова моја слика још потпунија била, утврђујем још и ово да ових 670 ага има 1,300.000 круна дуга на кметовском земљишту, које укупно износи око 600.000 дунума, дакле 2 круне и 16 хелера на сваки дунум, а на сваког агу долази око 2.000 круна дуга. (Коста Мајкић: И они су своје врсте кмети!). Разумије се, за ове ситне и мале аге ово је питање њихове егзистенције.

Господо посланици! Ми праве привредне статистике заправо и немамо. А ако је и имамо, она је врло непотпуна и удешена како је влади драго. Ми не знамо како стојимо у којој грани земљорадње, ми не познајемо снагу наше земље. Ја, на примјер, нијесам нигдје нашао у владиној статистици колико у бањолучком котару просјечно даје хектар кукурузног или пшеничног рода итд. Горе истакнуте цифре узео сам према паушалној процјени, бившој десетини, те су оне сумарне.

Уопће, у пољопривреди влада није постигла никаквих повољних резултата. Ако хоћемо да говоримо о квалитету наших жита, тај је исти као и прије окупације. Ни милиони потрошени досада у владине неуспјеле .експерименте, пољопривредне станице, ни пољодјелски одсјек Земаљске владе нијесу у том погледу ништа утицали, не само на квантитативни, него још мање на квалитативни напредак наших жита. А земаљска управа, кад о овом рачун даје и говори, држи се оног свог виспреног принципа: Ако је добра година па прилично роди, онда она то искоришћава па каже да је привредни напредак настао поради настојања владе, а ако не роди, онда су криве, каже она, елементарне непогоде и друге околности.

Успјех ових пољопривредних станица, које је влада још прије 25 година подигла и у које је утрошено милиона и милиона народног блага, знадемо какав је, и ако га је игдје и било, он не одговара оном новцу који је утрошен у њ. Ту се радило без икаква плана. Најбољи нам је доказ за то што и влада сама жели да укине ове Потемкинијаде и да их из историје своје пољопривредне политике сасвим избрише. У нас у Крајини нема ниједне пољопривредне станице. Она воћарска станица у Дервенти већ је развргнута. Јест, додуше, био у Приједору подигнут државни кокошињак, који је онако лијепо у лањском засједању оцртао мој врло поштовани колега Омер еф. Чиркинагић. Иако ме је г. Чиркинагић са овога мјеста учинио резил, назвавши ме српским арсузом, ја ипак нећу бити тјесногруд да његово мишљење о овоме кокошињаку не признам и не потврдим као сасвим тачно и исправно.

Ми Крајишници знамо врло добро да се у нас ништа, апсолутно ништа, није радило на практичном поучавању тежака. Он и данас дрвеним плугом оре, исто сјеме сије и исто му онолико роди као и прије окупације, ако не и мање! Знам поуздано да још никада ни у једно село у бањолучком котару није долазио од владе стручан човјек да народ поучи у рационалном обрађивању земље и у рационалној економији.

Иако нијесам стручњак економ, али сам економске ствари проучавао и читао, па знам и то да није могуће иза зеленог стола на мусали прописивати шта ће се и како ће се у којем котару или округу радити, па преко власти народу одређивати да то и то ради. Тако се радило у нас, па и данас се тако ради, те отуда и долазе стални неуспјеси у пољопривреди.

Ми који долазимо у додир са народом знамо врло много погрешака у земљорадњи и сточарству. Има сва сила, дакле, погрешака, особито што се тиче употребе земље, распореда култура, избора сјемена, прераде производа, гајења стоке итд. За све би се ове ствари могле саставити неке опће напомене за цијелу земљу и онда би био задатак стручњака, који су досад били само на папиру, у шематизму и буџету, да виде гдје се може шта радити, па да народ у томе поуче. Није ни то доста! У нас се мора са бескорисним експериментима какви су досад вођени већ једном тргати. Ако је управи уопће стало до напретка овог народа, она треба да нађе пута и начина да ову нашу занемарену и врло једнострану привреду усаврши, како би се добило што више земаљских и сточарских производа, да би се наш гладни и огољели народ што боље нахранио и заодио и да би у реду могао подмиривати и остале своје потребе. Не треба, господо, заборавити да од тежачког грубог физичког рада зависи и наука и култура и све. Све владе скоро свију народа водиле су највећу бригу о тежаку и сматрале су и сматрају – како један писац каже – тежака и земљорадњу за најглавнију основу, за камен темељац у згради што се зове држава. Министарство народне привреде у Сјеверној Америци има на своме печату изрезане ријечи: „Пољска је привреда темељ индустрији и трговини“.

Поред неријешеног аграрног питања, поред ове неупутне владине пољопривредне политике, долази замршено и нерегулисано шумско питање као један снажан фактор који пријечи напредовање и развијање народне привреде. Два момента у овом питању играју веома важну улогу: сервитутно право и крчевине. То су двије најпопуларније ствари у нашем народу, јер је ради њих много дана хапса одлежано и много крваво стеченог новца за глобу и шумску одштету плаћено. Прописано је да се сервитутно дрво мора у шуми булетати, и то најприје живо стабло, па пошто се изради, онда сваки комад за се. Рецимо да једну од ових формалности тежак пропусти – што је сасвим лако поред малог броја лугара и великог простора шума – лугар га тужи, шумски референт прорачуна шумску штету која се мора платити, и поред тога што је то дрво усјечено за властиту потребу. Овдје је изједначен онај који има сервитутно право и који узима дрво за себе без горњих формалности са оним који на исти начин дрво узме и прода, а можда и нема сервитутног права. Овај нам примјер, јасно илуструје то вајно сервитутно право, и из њега се види колико се плати глоба и одлежи затвора ради просте немарности управних органа! На подјели шума на опћинске и државне ради се, како чујем, у влади. Ту би ствар требало свестрано и исцрпно обрадити, да се не деси као са паушалацијом, па да се онако преко кољена ријеши ово веома важно и крупно привредно питање.

Друга је врста шумских глоба ради крчевина.

Ово вам је мора народна! У ово се троши много енергије, много крви и новца већ неких 15 година. Половица тежака, који званичним даном уреду дођу, припитаће код геометра или шумара: „Господине, стиже ли она моја молба за оно мало крчевине? Дај, молим те, да се то што прије ријеши, јер живјети не могу!“

Уколико је ово крчење и узурпирање ерарног земљишта оправдано или неоправдано, пада одговорност на земаљску управу, јер је она дужна и позвана да привредну политику удеси у интересу народа, да то питање ријеши у корист народа. Ово питање, и поред најбољег рјешења помоћу закона и наредаба, углавном зависи од локалних прилика, јер се не може једнако осудити за крчевину онај у Херцеговини као онај у средњој Босни и Посавини; нити се може једнако поступати са оним који живи и ради у брдима као с оним у равницама и питомим долинама. Даље се не може једнако казнити онај који нема земље, или је има врло мало, као онај који има доста, или је чак велики посједник. Па баш ради ових локалних прилика и разноликих узрока крчењу и узурпирању треба да се с овом ствари опрезно поступа, јер погрешке учињене сада у овом питању могу се у будћности врло јако осветити.

Узроци овом силном крчењу леже свакако у несређености наших аграрних и уопће економских одношаја. Жеља сиромаха да има бар што било своје, и богаташа да има још више, створила је анархију у овом питању, јер не узурпира и не крчи само онај сиромах бескућник, који је стјеран с читлука, или онај који нема довољно земље, већ и ага и бег. Свакако, у овој љутој кампањи за земљом слабије пролази сиромах, јер он нема ни средства ни друштвеног угледа, па да што добије или бар да му се молба брзо ријеши. Богатији, аге и бези, боље пролазе и прије су са својом ствари начисто. Они могу лакше доћи и до протекције, а сиромаси и по десетак година чекају на рјешење, и за то вријеме по неколико пута одлеже хапс и плате глобу.

Сви богатији већином моле за земљу или шуму да заведу тзв. Musterwirtschaft као, бајаги, да ће то бити од користи дотичном крају. Они редовно и добијају земљу или шуму у ту сврху, али до данас ни један не подиже тај Musterwirtschaft.

Има људи који су с читлука стјерани, па је и сама влада наредила да им се нађе комад земље али они и по неколико година чекају, и за то вријеме ради покушаја крчења одлеже много пута хапс и плате глобу.

Влада је згодним начином, углавном, отурила са себе одговорност ради давања ерарног земљишта. Кано да је наглавнија инстанција за ове ствари вијеће сеоских старјешина, па онда шумар и геометар. Али, поред свега тога што молба за, крчевину прође кроз толико шака, ипак се овдје ради без икаквог готовог економског програма. Почнимо са свијешћу сеоског вијећа! То су вам институције без властите главе, па тога ради нити знају нити могу заступати интересе својих опћина. Њихов одношај према политичким властима исти је као и старих кнезова, а ми ове врло добро познајемо. Свака молба, како рекох, дође на претресање сеоском вијећу, па шумару и онда референту, који на владу предлаже и ставља свој приједлог. Ко ће ова три фактора – који без икаква програма раде – сложити да молбу како треба израде. Сваки вуче на своју страну, један је против, други за. Сеоско вијеће се већином у овој ствари руководи бакшишем или каквим личним, родбинским симпатијама или пријатељством итд. Стога сам ја у једној сједници и устао овдје и тражио да влада ове ствари некако одузме од сеоских вијећа, јер она заиста не раде онако како би требало, и по њихову раду никад сиромах човјек не би могао доћи до земље, јер нема да плати свима члановима сеоског вијећа.

Ја ћу навести овдје један примјер. Један сиромах, ваљан човјек, купио један комад земље од 15 дунума и направио кућу. То је од села око пет километара далеко. У околици те његове земље све је ерарно земљиште, већим дијелом шикара. Ово 15 дунума сувише је мало и за најсиромашнијег тежака, те он предаде молбу за ерарно земљиште. Кад је геометар пролазио овим крајем, обиђе онај комад земље и унесе га у карту. То је био један изолован комад између потока и његовог зирата и износио је 22 дунума. Опћинско вијеће није ни чекало док му се стави ова молба на претресање, него је корпоративно дошло са кнезом шумском референту и тужило оног сиромаха, молећи да му се тај комад не даје, јер сељаци не могу живјети без тога комада, пошто им, тобоже, служи за испашу. То није била истина, јер ова опћина има огромне просторе испаше.

Оваквих случајева има сила једна!

Има и оваквих случајева: Један је добио ерарно земљиште, продао га, па моли за друго и опет га добије, а има и своје земље. Свакако, и овдје иде на руку опћинско сеоско вијеће. Велики посједници добијају ерарно земљиште ради арондирања, па га дају под кметоправу или задржавају за се, па и за ове молбе дају пристанак сеоска вијећа. Сеоско опћинско вијеће пристаје да се једном великом посједнику у њиховој опћини даје ерарно земљиште, поред толике сиротиње опћинске која је жељна комадић земље! Зар ово не издаје рђаву свједоџбу овим институцијама без властите главе!?

Досад је на горе изложени начин рјешавано годишње по која стотина молби, док је лањске године, како се чује, влада наредила да се све молбе морају израдити и предложити влади на рјешење, а тих молби има хиљаде и хиљаде, осим оних које су дошле на Сабор.

Што се хоће са оваким површним рјешавањем овако једне врло важне ствари? То нам открива стари метод наше управе, а тај је да се нешто сврши, а како – то је споредна ствар. Питање крчевина за нас је веома крупно питање. За рјешење овог питања требало би створити нарочити програм и установити посебне комисије, које би, према овом програму, умјеле да објективно проуче локалне прилике и да према њима раде. Ово садање летимично рјешавање молби за крчевине не уноси ништа рационално у нашу привреду, нити какав ред у овом питању. Ми остајемо у хаосу овога питања као и досада. То је свакако од големе штете за нашу ионако мизерну пољопривреду.

Треће зло које таре и убија нашу народну привреду јесте, како сам напријед споменуо, застарјели и неправедни порески систем. Нећу да се упуштам у детаљно разлагање нашег пореског система, јер, строго узевши, ова тема и не спада у данашњу дебату. Само ћу нагласити да су порези које плаћају земљорадници врло тешки и потпуно неправедни према порезима које плаћају неземљорадници-варошани.

Тако је лањске године у свом одличном говору у буџетској генералној дебати констатовао мој пријатељ Симо Ераковић да наши тежаци плаћају 10% државног буџета као принос од плодова са земље. У Аустрији тај принос износи 3,6% буџета, а у агрикултурној Угарској 6%, гдје је земља и много плоднија и гдје се много рационалније обрађује, гдје су комуникације много живље и развијеније него у нас. Наши су варошани много слабије опорезовани од тежака. Сваки је тежачки приход опорезован, док у варошана, на примјер, није опорезована рента и неки други приходи од капитала. И агински хак, који је у самој ствари један сигуран, фундиран приход, није опорезован. То је једна велика неправда, која се може само историјом објаснити. Историјом се такође могу објаснити и ови велики порези које плаћа сеоско, земљорадничко становништво. Прије окупације доминантан је положај имало варошко становништво, које се поглавито састојало из повлашћеног муслиманског елемента. То се је становништво бранило од пореског терета, бацајући све порезе и намете на бесправно сеоско становништво, које је у већини својој било немуслиманско, дакле православно и католичко. Сличних случајева било је у историји. Једна друштвена група, осјећајући се довољно јаком у свом повлаштеном положају, извлачила се у прошлости често пута испод пореске дужности.

Аустријска управа, ушавши у Босну, мјесто да као културна држава изглади и поправи у интересу народне привреде ове историјске неправде, задржала је стари турски порески систем, погоршавши га тиме што је увела неке нове порезе и намете којих није било под османлијском управом.

Сви смо начисто да су наши тежаци најјаче опорезовани, то је признала и земаљска управа.

Осим тога, господо моја, треба имати на уму и ону језиву али истиниту тврдњу енглеског економског писца Џона Лока, који вели: Како се год порези прописивали и из којих се год руку примали, на крају крајева они падају на земљораднике. Ова тврдња нарочито вриједи за Босну и Херцеговину, јер су оне чисто агрикултурне земље. Да се једна земља подигне из примитивног економског стања на виши привредни и културни степен, потребно је само добро и праведно уређење правних и имовинских одношаја, затим умјерени порези, а све остало доћи ће само од себе, вели други енглески економски писац.

Ја сам у крупним потезима оцртао три голема зла која тиште нашу отаџбину, наш народ и нашу народну привреду. То су, господо, три питања на чијем санирању треба радити.

Та питања траже и много труда, много разумијевања и много, врло много, специјално босанског патриотизма, којег ова данашња влада нема, па јој због тога не могу ни гласати буџета.

Аграрно питање

I засједање, LXXXVI сједница (4. априла 1911)

Господо посланици!

Рат и мржња рђавим установама, благост и благонаклоност људима!“Почињем свој говор овим широким човјекољубивим ријечима француског писца Кабеа, и молим и једномишљенике и противнике да моје излагање о овом предмету који је данас на дневном реду, приме и схвате у духу ових хуманих ријечи француског социолога.

Ја говорим у име своје и својих неколико другова Срба посланика из треће курије који нијесу чланови Српског клуба.

Прије него што пређем на наше аграрно питање, на његов постанак, развитак и садашње стање, бацићу један кратак поглед на аграрне односе старога и новога времена, а нарочито на аграрни проблем старога Рима, који нам у много чему даје поуке и потиче нас на размишљање.

Кад посматрамо историјски развитак аграрних односа у старом и новом времену, видимо да постоје два начина, два система подјеле земљишта: систем аграрно-демократског и систем аграрно-аристократски.

У најстарија времена земља се уопће обрађивала као заједничка својина и плодови су се дијелили међу породице и задруге. По свему изгледа да је у најстарија времена преовлађивао систем аграрно-демократски. Онај који је сам непосредно обрађивао земљу, имао је и пуно право коришћења и уживања плодова са те земље. Онај који је оживио земљу, била је његова, као што то каже позната арапска изрека.

Стари Рим, који се доцније развио у грандиозну свјетску државу, произишао је из скупа малих сеоских слободних посједа, јер је негдашња заједничка земља, као што се мисли, већ под краљем Ромулом била раздијељена у приватну својину. Дакле, за прве римске монархије цвјетао је у пуном јеку аграрно-демократски систем. Иза пропасти римске монархије и постанком племићке републике, пограбили су римски патрицији сву земљу у своје руке насилу и под разним изговорима, плаћајући само нешто у име закупа држави. Насиља, разне смицалице и обмањивања у отимању земље од и умно и физички слабијих била је веома честа појава у стара времена. Узурпатори и зулумћари позивали су се не само на неке илузорне услуге учињене друштву и држави овдје на земљи, него су се позивали и на божанска наређења и заповиједи. Тако, на примјер, у старом Египту огромни простори земљишта припадали су свећеницима, такозваним жрецима. По древном египатском миту, богиња Изида сишла је на земљу и дала те просторе у својину жрецима. Надам се да је разумљив лоповлук ради којега је овај мит скован и бачен међу сиромашне египатске фелахе.

Како рекох, под разним изговорима приграбише патрицији сву земљу у своје руке, обескућише римске сељаке, плебејце, и створише силне латифундије од отетих и од државе задобијених земаља, које су им махом робови обрађивали.

„Робови и латифундије упропастише римску пољопривреду“, тужио се и иза гласа нарицао римски економски писац Колумела. Под републиком, дакле, убијен је мали, ситни, слободни сеоски посјед и завладао је у пуној снази својој аграрно-аристократски систем расподјеле земљишта. На једној страни грдне латифундије, које је уживао размјерно врло мален број римских грађана, а на другој страни свестрана голотиња и многобројно бескућништво народа римскога. Због ове неприродне и неправедне подјеле материјалних добара отворили су плебејци дуготрајне и жучне борбе против патриција. Њихови заступници, народни трибуни Луције Сексто и Гајо Луциније Столо (376-387), послије десет година љуте и жестоке борбе, успјели су да се донесе закон по коме се и плебејцима може дати државна земља и да се грамзиви патрицији ограниче у захватању државних њива. Осим тога, морали су римски латифундисти по овом закону, поред робова, држати на својим имањима и римске земљораднике. Овим је законом унеколико ублажена она силна мора аграрно-аристократског система која је притискивала римске сељаке. Ови закони и реформе народних трибуна Секстија и Столона сличили су у некој мјери укидању средњовјековног феудализма, које је почело француском револуцијом, да се послије рашири по цијелој Европи.

Управо иза ових аграрних закона, који су благотворно утицали на широке слојеве римског народа, издржали су Римљани велике и сјајне битке са својим непријатељима. Окућени и економски оснажени римски тежаци сломили су храбре Самићане, оборили богату Картагу, поразили епирског краља Пира итд. Ови сјајни успјеси римског оружја нису ни најмање користили римском тежаку, као што би се могло помислити. Напротив, због грамзивости римских патриција, због великог зеленаштва и нагомилавања робова у римској држави, економско стање римског земљорадника било је страховито угрожено.

Узалуд су биле све борбе, узалуд сви напори народних трибуна, а нарочито честите браће Гаја и Тиберија Граха, стање римског тежака било је из дана у дан све теже и теже, али се је и република, а доцније и друга римска монархија, све брже и брже клонила своме паду и пропасти, док напосљетку није и пропала. Пропасти је морала јер није било више онога који ју је створио и на својим снажним плећима одржавао – није било економски слободнога и материјално обезбијеђеног римског тежака.

У мрачном средњем вијеку зацарио се био у пуној снази и сјају своме аграрно-аристократски систем расподјеле земљишта.

То је доба цвјетања феудализма, које је трајало све до француске револуције. Године 1789, 4. августа у ноћи, догодило се једно чудо, које је досада остало осамљено у историји свијета. Француско племство одрекло се драговољно свих својих права и привилегија у корист велике француске отаџбине, у корист француских тежака! Декретом од 4. августа 1789. године објављен је рат старом социјалном реду и поретку, ослобођене су велике масе народне од економског и правног туторства и цјелокупан народни живот почео је струјати снажније и силније. Под утицајем идеја велике француске револуције настао је у Европи жив покрет за социјалним, економским и државним преображајем.

У XIX вијеку, који се зове вијек електрицитета и паре, а ја га још зовем и вијеком коректуре средњовјековних заблуда и неправди, дизао се опћи поклик за економским и социјалним ослобођењем широких народних слојева. Настало је рушење феудализма и старог социјалног реда и поретка. У том рушењу учествовале су махом и државне власти, негдје доцније а негдје раније. У Пруској су потпуно ослобођени сељаци 1821. године, у Аустрији 1849. године, у Русији 1861. године, у Румунији 1864. године, итд. Негдје је то ослобођење извршено успјешно и срећно, као на примјер у Француској, Пруској и Аустрији, а негдје несрећно и неповољно по земљораднички сталеж, као на примјер у Русији, Румунији и Угарској, гдје се готово четири десетине земљишта налази у рукама појединих грофова, барона, бискупа и надвојвода.

Ове аграрне реформе, ови социјални потреси у Европи нашли су одјека и у нашој отаџбини. Под њиховим утицајем укинуто је беглучење, издана је Саферска наредба 1859. године, а затим и наредба од 7. мухарема 1293. године, или по нашем рачунању 1876. године.

Али, прије него што пријеђем на садашње наше стање, вратићу се за часак у оно далеко доба кад нашу отаџбину освојише ратоборне Османлије.

Свуда гдје се Турци јавише као освајачи, разораваше они старе институције и одузимаше сваку вриједност старим правима. Сва освојена земља постајала је неограничена својина султанова, и он је с њом могао располагати како је хтио и желио. (Народни посланик Рифат-бег Сулејманпашић: Није тако! Сасвим је друкчије!) То је основно начело муслиманског права. Изволите чути даља разлагања, па ћете видјети да је тако.

У каквом је односу у то вријеме стајао босански тежак с једне стране према држави, а с друге стране према властели, не може се тачно одредити. Оно мало вијести што имамо није довољно да расвијетли ово питање, али се може са пуно вјероватноће тврдити да су ти односи били веома слични односима који су владали у Немањића Србији. У Немањића Србији, као и у свима осталим земљама Балканског полуострва тога времена регулисано је било право господарства над земљом по византијско-римском правном схватању. У старој српској држави својина непокретности припадала је држави, тј. цару (краљу) или баштинику. Такво правно схватање насљеђено је од Византинаца, а ови су опет то примили од Римљана, па се то тако продужило до османлијског завојевања. Према римско-византијским правним појмовима, владалац и држава били су једно исто. По таквом поимању, једини је владалац имао права давати баштину, то јест вјечно насљедствено право непокретне својине и појединим личностима и црквама и манастирима. Владалац, властела и манастири држали су земљу у баштини.

Осим тога, владалац је могао дати извјестан дио државног земљишта појединим службеницима или војницима на уживање. То су биле такозване земље пронијарске. Оне су махом даване на уживање војницима и државним службеницима онако како се данас даје плата или награда у новцу. Укратко речено, сва је земља припадала као својина владаоцу, и он ју је могао дати у насљедну својину, тј. у баштину на свагда, или ју је могао дати само на уживање.

Када су балканске хришћанске земље изгубиле своју државну самосталност и када је наступила турска, муслиманска власт, основни се је принцип о својини земље промијенио. По своме правном схватању муслиманска власт је одмах објавила да у завојеваној и покореној хришћанској земљи нема нико баштине и непокретне својине осим султана или турске државе. Према основном праву муслиманском, сва зиратна освојена земља уступа се муслиманским ратницима који су је освојили, али не у својину него на издржавање њихово, и нико је од њих не може у насљедство коме своме оставити, ни поклонити, ни за душу дати.

Једини султан има право да располаже са свима земљама, освојеним оружјем у руци, и са свима користима које би се задобиле од непријатеља државних. Султан може покорену земљу раздати ратницима у зијамете и тимаре или је дати муслиманима под десетину.

Ово су посљедње такозване земље десетинске (ушрије).

У области које би се драговољно покориле, а често и у крајевима који су оружјем освојени, могао је султан земљу оставити њеним старим власницима под условом или да плаћају данак одсјеком или данак према њиховим годишњим приходима. То су такозване земље даначне или харачке, на примјер Влашка и Молдавска.

Када се сасвим угасила независност српских држава у XIV и XV вијеку, велике је властеле са баштинским правом, нарочито по југоисточним земљама, било мало. Те је властеле нестало са пропашћу старе државе, или се је доцније склонила у стране земље испод турске власти.

У Босни и Херцеговини приличан се је број властеле одмах послије освојења истурчио, и земље су им по поменутим турским правилима остале у рукама као земље десетинске у рукама муслимана. Те истурчене властеле, по свему изгледа, да није било много, јер путници с почетка XIX вијека спомињу у Босни само 48 насљедника бегова. Констатујући ово, хоћу одмах да утврдим још двије ствари: прво, да међу данашњим муслиманским посједницима има врло велики број узурпатора, тј. бивших зијаметлија и тимарлија, који су државну земљу, дату им на уживање, претворили у баштину, и друго, да то нијесу потомци истурчене босанске властеле, иако се они у посљедње вријеме, откада је почео нешто живљи разговор о аграрном питању у јавности, на то стално позивају. Да је спахија много било у Босни, види се већ по томе што је султан Сулејман, назван Ел-кануни – тј. законодавац, морао донијети и закон којим је уређено давање спахијама и гарантован под извјесним условима сталан опстанак тежака на земљи коју су обрађивали.

Тај се његов закон зове: „Канун-намеи-ливаи-Босна“, састављен је 973. године од Хеџре (1565. по нашем рачунању.)

Овај закон, који је Фрацуз Белен са турскога на француски превео, има неколико одредаба које су, без сумње, утицале и на доцније аграрно „законодавство“. Тако, на примјер, има један параграф који вели:

1. „3емље на које урођеници имају насљедство означавају се именом баштине“ (у турском: „баштене“).

2. „3а зими или рају очевинска је баштина 25 аспри, тј. 3 аспре више него за муслимане и зове се испинџ (ропски данак)“.

3. Свака земља коју раја има на тесаруф (у државу или на уживање) не може се без пристанка спахије ни продати ни другом коме дати.

4. Земља свакога мутесарифа (држаоца, уживаоца) који би умро или би га нестало, остаје дјеци његовој.

Не остане ли дјеце, већ се нађе стриц, земља ће прећи на њ пошто плати спахији што припада за тапију и што ће одредити добри људи муслимани. Не пристане ли на то стриц, спахија ће предати земљу коме хоће, јер се сви остали рођаци сматрају као и туђини.

5. „Син малољетан насљедиће добро оца свога и неће му требати понављати тапије, пошто му је добро очевина (мулки-меврус). Земљу ће спахија дати неком трећем да је ради док онај малољетник не дорасте, а тада ће му се предати очевина. Малољетник може потражити своја права кроз 10 година пошто постане пунољетан“.

6. „Никакво земљиште, уступљено раји по тапији, неће се узимати из руку држаоца, осим ако га тај исти не би обрађивао кроз 3 године“.

Ово су неколике одредбе из султан-Сулејманова закона за Босну, из којих се јасно види јака тенденција турског законодавца да зајамчи законским путем сталан насљедан опстанак рајин на земљи коју раја зирати и обрађује. Да се раја насљедно утврди на земљишту, диктовали су фискални разлози, а не љубав према раји од стране турског законодавца. Раја је морала стално работати и снабдијевати животним намирницама и другим потребама спахије и њихове војнике, који су непрекидно, често пута годинама, ратовали. На спахијама и њиховој војсци почивала је снага турског царства, па зато је требало њихове издржаваоце, рају, утврдити на земљу, како би материјално издржавање спахије и спахијске војске било што боље, сталније и поузданије.

Законом „Канун-намеи-ливаи-Босна“, који је углавном кодификовање дотадањих аграрних обичаја, ударен је први пут законски темељ насљедном кметовском праву, и према томе једна је груба неистина, коју воли и господин министар Буријан да понавља, да је кметовски одношај прост закупнички одношај. Респектовање дотадањих аграрних обичаја, фискални и државни разлози принудили су турскога законодавца да зајамчи тежаку насљедно право на земљу коју обрађује. У овоме закону треба тражити извор кметовском праву, а не у доцнијим којекаквим законима и „међусобним погодбама“, које је диктовала необуздана сила и насиље јачега.

Овај је закон вриједио и за оно неколико истурчених босанских племића, јер су они промијенили само вјеру и мјесто хришћанског краља почели су да служе турског султана и да ратују за њ као год и спахије, тимарлије и зијаметлије.

У Босни је било у најстарије вријеме турске управе доста спахилука, тимара и зијамета. Поред осталог, то нам казује и номенклатура појединих мјеста и крајева. Тако имамо код Сарајева један крај који се зове Зијамет-Црна Ријека. Назива тимар имамо много више, колико је мени познато. Споменућу само један: Тимар, комплекс српских села, који припада већим дијелом приједорском а мањим бањолучком котару. Његова се граница и данас тачно зна, и у њ долазе ова села: Сратинска, Јелићи, Славићи, Радосавска, Нишевићи, Градина, Криваја, Марићи, Буснови и Томашица.

О овоме ће тимару бити доцније још говора, јер је занимљива и поучна историја и његова постанка и његова нестанка.

Осим номенклатуре појединих мјеста и крајева, имамо ми и писмених доказа: берата на зијамете и тимаре. Навешћу само два. Један је издан Дауд-бегу, дједу познатог турског историчара Печевије (сигурно пунокрвног босанског племића!) са датумом од 27. шабана 902. године од Хеџре, или 1. маја 1497, дакле на 34 године послије освојења Босне. Други је берат дат сину му, Џафер-бегу, без датума. Дауд-бегов берат гласи: „Царски берат на зијамет, дат Даут-бегу. Ова сјајна и царска тугра, којој нека притече у помоћ блага милост свевишњег, издата је ево зашто. Дауд, дика њему равнијех, нека би му слава била за навијек, који носи ову царску и превисоку заповијест, добио је овај срећни и неодољиви дио. Теби се предаје, почињући од 27. шабана ове године (1. маја 1497) тимар за који ће његови досадашњи држаоци бити накнађени другдје, а који се налази у санџаку Босни и који је образован промјеном земаља Балије, сина свијетлог Јаја-паше и земаља Ахмета и Јусуфа. Из свијех тих дијелова, који су већ у твојим рукама, начињен је зијамет који ће носити 5000 акчи (аспри).

И пошто си, по тескери племенитог емира Јакуб-паше, румелијског беглербега, ти најдостојнији, најспособнији и најзаслужнији, повјеравам ти и дајем ове земље овако како је овдје обиљежено“.

Сад се набрајају поименце села која сачињавају Дауд-бегов тимар. Номенклатура села, на жалост, искварена је, па се не може никако разабрати која су то села, а та села, без сумње, и данас постоје. Тако имамо у берату село Решк, село Барлат-Какна, село Гурна Јеланича и село Гхолокча.

Берат се завршује: „Пошто је овај тимар образован промјеном са Јусуфом и Ахмедом осим њиховијех личних комада, предат је Дауд-бегу горе означеном. А села која је Дауд-бег по својој потпуно драгој вољи оставио, задржаће и дање Ахмед и Јусуф и саставиће са својим тимарима“.

Берат Џафер-бега, алај-бега босанског, гласи: „Ово писмо издаје се по овом што иде. Пошто су ниже именована села остала празна, јер су замијењена другима Вејсал-оглук Али-бегу, и пошто је Висока Порта наредила да се даду у државину Дауд-бег-оглу Џафер-Челебији држаоцу, који нема до 4986 акчи, његово величанство, кнез над витезима вјере, којему царство нека је за навијек, одобрило је да му се исти тимар преда. По сили царске заповијести, а рачунајући од данас овај ће тимар припадати Џафер-бегу под погодбом да он са своје стране уредно по тефтеру испуњава свете дужности и терет побједних војника. Тога ради, да му нико не прави сметње и да га нико не узнемирује у његовој државини“.

Сад се опет набрајају имена села: Село Ираник под Бергхоста, село Дибус у истој кази, искварена, дакле, и нејасна као и у првопоменутом берату.

Ови су берати важни и занимљиви документи. Из њих се види шта су била спахијска добра, тимари и зијамети, даље се Јасно види како су се њихови држаоци мијењали и како ти држаоци нису били домаћи синови, како би се то данас казало, него странци, Азијати.

Као што је познато, први је султан Мурат увео спахијски систем, а укинуо га је 1839. год. султан Абдул-Меџид, и уједно је наредио да од тад сва права која су спахије имале на државним земљама припадну држави. Спахијски систем није ништа друго него ленски систем, али се он ипак доста разликује од западног лена. На западу се давало лено без обзира на његов приход, а на истоку се је водило рачуна колико који тимар или зијамет тачно годишње даје прихода. Тимари су били мања спахијска добра и давали су годишње од 3.000 до 20.000 (управо 19.999), а зијамети од 20.000 до 100.000 акчи. Ових тимара и зијамета, образованих од државне земље дате само на уживање, било је много у Босни. Турци се свакако, као практичан ратнички народ, нијесу могли ослонити на оно нешто истурченог босанског племства и повјерити му управу новоосвојене земље, него су, као што се види из споменутих берата, постављали своје људе за војсковође и службенике, дајући им у Босни за њихово издржавање тимаре и зијамете.

Тек су се доцније, кад је попустила и ослабила централна власт и снага турскога царства, осилили домаћи синови и приграбили сву власт у своје руке. До султана и његова везира апсолутно није нико ништа држао. Према таком стању ствари спахије су листом прелазиле на страну моћног беговата, и угледајући се у њ, претварали су султанове земље у насљедна добра, асимилујући се сасвим са домаћим елементом. У то вријеме опће анархије мало је спахија остало вјерно султану и његовим наређењима. То је сјајно доба босанског беговата, и оно је најснажније изражено у народној пјесми:

Бојичићу, бојиш ли се кога?

Бога мало, а цара нимало,

За везира ни абера немам,

А за пашу к’о за дору мога.

Босански беговат са баштинским правом био је заражљив примјер не само за спахије босанске него и за читаве чопоре муслиманских одметника, који су се кретали из Босне, да у Биоградском пашалуку и другим балканским земљама стварају себи читлуке. Ову је појаву утврдио г. Стојан Новаковић у свом дјелу „Турско царство пред српски устанак“.

Осим земаља које су сачињавале поједине тимаре и зијамете, била је још једна врста земљишта: то су имања појединих џамија, вакуфска имања. Често су Турци претворивши цркву у џамију, давали тој џамији земље које су прије припадале цркви. Најбољи нам је доказ за ово Скопљанска Црна Гора у Старој Србији, комплекс српских села, чије земље припадају неким џамијама у Скопљу. Те су џамије прије биле цркве. Њих су дигли српски владари: краљ Милутин, цар Душан и други, и обдарили су их многим земљама, што се види из даровних повеља.

У Босни је даље било земаља које су биле праве баштине (турски баштене), неограничена власништва самих оних који су их непосредно зиратили. Према антропогеографским и етнографским испитивањима, која сам вршио по методи одличног нашег научењака дра Ј. Цвијића, констатовао сам да је сав крај између Врбаса и Сане, на југ до планине Црне Горе, на сјевер до планине Козаре, био једно вријеме слободан, аутономан.

Тај се крај звао Змијање, Кол-Змијање. Кол турски значи стража, одјељење војске. Змијање спомиње као област турски географ из XVII вијека Хаџи Калфа или Ћатиб-Челебија. Исти писац спомиње и данашњу Подрашницу, на којој се обично скупљала турска војска и одатле полазила у бој. Хаџи Калфа изрично наводи да у овом крају станују Срби.

Змијање је у свом јужном крају кршевито и непроходно, и изгледа да је при најезди турској дало живог отпора.

Да је ово истина, казује нам, поред осталог, и извјештај путника с почетка XVI вијека (1530. године), Словенца Бенедикта Курипешића, који спомиње да је у Босни било доста крајева који су се љуто борили против освајача, и нијесу им се хтјели предати док им Турци нису признали нека права, између којих Курипешић навађа право да могу остати у својој старој вјери. У Курипешића има једна драгоцјена напомена, која се односи на ову област: „И дођоше другој води, која се зове Саница, гдје су на маленом брежуљку два пуста разорена градића: Кланенац и Лисинац, а на лијевој страни дуж ријеке Сане диже се врло високо, дуго и каменито брдо, коме је име Клеменац (данашњи Кременац), а под брдом је место. Према истоку су опет два градића Szekollour (Соколово Гнијездо, данашњи Перића Град у селу Соколову, котар кључки) и Гурсен, и ту станују многи мартолози и овчари.“ („Рад Југословенске академије“, 56, стр. 153).

Ријеч мартолози, или право арматоли, много нам казује. Шта су то мартолози? Мартолози су били хришћани војници у турској војсци, и то поглавито погранични или планински војници. Њихов је задатак био или да бране границу или да чувају друмове на планинама куда пролазе путници и царска војска. Као што сам унапријед споменуо, Подрашница је била зборно мјесто турске војске. Поред осталог, то се види и из пјесме покојног бега Капетановића Љубушака „Бој под Бањомлуком 1737. године“, коју је написао црпући податке из турске историје.

Ту се пјева:

Ко год може пушку подигнути,

Нек све иђе на цареву војску,

На зелено поље Подрашницу,

Онђе ћемо тертиб учинити

Како ћемо на влахе удрити.

Змијањски мартолози вршили су војне дужности, и зато су им Турци потврдили њихове баштине и дали им као неку аутономију. Госп. Ст. Новаковић у својој књизи „Турско царство пред српски устанак“, стр. 171. вели:

„Од старине је био обичај, да је баштина дужна војевати. Кад су Турци у почетку, изузетно од свог општег поступања, хтјели на извјесним мјестима и из нарочитих разлога да потврде баштину, они су то чинили у намјери да за своју употребу задрже за баштину везане раније услуге гдје им се то свидјело“.

Дакле, змијањски мартолози, које освајачи нијесу могли лако покорити, погодили су се с новим господарима да чувају друмове куд пролази војска и да помало војују кад их позову. Традиција каже да су Змијањци с Турцима ударили на Бихаћ и отели га од Каура, њих 70 са кнезом Обрадом. На основу погодбе, први змијањски кнез Ратко, или према народној пјесми Рајко од Змијања, добио је од султана ферман са златном туром колик мутаф на Змијање и златну сабљу. Судио је он. Турци се у прво вријеме нијесу ни у шта мијешали. Змијањци нијесу ништа плаћали, штоно се вели: Ни цару харача, ни попу колача! Били су задрти и врлетни људи, прави горштаци. Кнез Ратко сједио је у селу Раткову, у данашњем кључком котару, које је по њему тако и прозвано. Доцније, како се чини иза пада Бихаћа (1592), њихова је аутономија пропала и сва је земља поизотимана осим села Раткова. Над Змијањем преузели су суданију Турци и на данашњу касабицу Ситницу пао је ага Ситница, чије је право презиме Чолаковић, како га зове један аустријски војни шпијун, који је године 1718. пропутовао кроз ове крајеве. Ратковчани су се дуго и очајно борили за своје баштине, за своју земљу са појединим беговима и агама.

Њихова је борба једна крвава епопеја и један снажан доказ колико је силна љубав и приврженост нашега народа према родној груди. Нарочито се је на Ратково навалило послије 1839. године, када су укинути спахилуци. Главе су падале, сургун за сургуном отпреман је у Анадол и Видин. Али су они јуначки издржали све навале и стари Осман Шериф Топал-паша, уз посредовање српског књаза Михаила и Гавре Вучковића Крајишника, потврдио им је баштине на основу царског фермана, који су они брижљиво и јуначки одржали у својим рукама поред свег изнуђивања од појединих ага и бегова.

Тимар, онај напријед споменути комплекс села, није се могао одржати. Овај комплекс села чинио је у прво доба једну цјелину са Змијањем. Доцније, кад је пропала змијањска аутономија, од њега је образован један тимар. Поменути аустријски војни шпијун из 1718. године спомиње у свом извјештају овај тимар и вели: „Die Gegend von Timar gehцret dem Ferral-Pascha jedoch dem District von Banjaluka.“ Овај Ферал-паша, или можда Ферхад-паша, био је тада над овим тимаром спахија.

Кад су укинуте спахије, 1839. године, тежаци су добили обавјештење из Цариграда да даду нешто у царску касу па ће земља постати њихова својина. Многобројне аге скочише и укметише сав Тимар, изговарајући се да су они платили цару за њихову земљу и да су они њихови кметови. Само се је неколико кућа очувало, и то су данашњи слободни тежаци.

Овдје ћу учинити једну малу дигресију.

Према своме двомјесечном савјесном и детаљном испитивању и на основу биљежака страних писаца, утврдио сам да је становништво области Змијања несумњиво старосједилачко, да су данашње кмете и слободне тежаке затекли Турци, а не да су се они доселили однекуд послије освојења Босне, као што је то изволио тврдити господин Мустај-бег Мутевелић у „Мусавету“ и господин министар Буријан у свом говору који је држао 10. октобра 1910. у одбору аустријске делегације. Из ове области насељена је Крајина с оне стране Сане и сва сјеверна Босна између Врбаса и Сане. Исто ово важи и за средњу Босну, као и за крајеве с десне стране Врбаса. И у тим крајевима у великој маси живе старосједиоци, као, на примјер, у Милан-Кнежини под планином Чемерницом код Скендер-Вакуфа. И ова област Милан-Кнежина имала је, као и Змијање, своју аутономију, али ју је много раније изгубила. Стари су ми људи из тог краја казивали да су били некад своји и да је њихов кнез Милан ходио султану у Цариград у пословима своје кнежине.

Дакле, то нијесу досељеници са каравлашких брда, као што тврде господа Мутевелић и Буријан, него прави старосједиоци. Господину се Мутевелићу ни најмање не чудим, али је жалосно свакако што један министар мисли да му се је довољно попети на оно високо мјесто па да може говорити којешта, без икаквог смисла и стварне подлогс. У рјешењу аграрног питања не смије и не може у паметних људи да игра икакву улогу овај досељенички или старосједилачки моменат. Али, ако и ово узмемо у обзир, свакако има више онај права који се доселио из околине Призрена, Скопља, Новог Пазара, Херцеговине или Старе Србије, него онај који је дошао из Багдада, Дијарбекира, Анадола или Шама.

Из напријед споменутих различитих правних одношаја у земљишту развило се на различите начине данашње аграрно стање. Баштине појединих истурчених бегова остале су и даље насљедне; спахијске земље, тимаре и зијамете, узурпирале су спахије за своје насљеднике и прогласиле се за читлук-сахибије. Слободни тежаци су већином силом укмећени и порабоћени.

На једним мјестима је силан спахија чибуком забиљежио докле је његово, на другим је мјестима муртат-паша, јали какав кајмакам, издавао сам себи тапије на туђу земљу, а у неким случајевима су слободни тежаци сами замолили каквог зенђила и угледна бега да их призна кметима, да их брани од зулумћара, да вежу коње у његовој авлији пазарним даном, а они ће њему давати маленкост једну у маслу и јајима итд. И на тај начин све што је било хришћанског уха морало је постати кмет.

Сви кмети били су обвезани давати цару десетину, аги, спахији, деветину и радити у беглук три дана у седмици. Као све, можда и добре социјалне установе у турској држави, тако су и ову установу рада на беглуку изопачиле обијесне и непослушне спахије и њихове субаше. Кмет и кметица морали су шта било радити она три дана, па макар и вратима шкрипати или преносити, рецимо, пијесак с једног мјеста на друго. Осим тога, на беглучиштима дешавале су се и такве ствари које су веома осјетно вријеђале најинтимније осјећаје.

Мало помало додијале су притужбе због беглучења, па су турске власти, нешто из свога мерхамета, а још више под притиском Европе, ријешиле да се беглучење укине. Онда је везир Тахир-паша сазвао 1848. године у Травник скупштину кметских и агинских заступника, и изнио им приједлог Блистателне Порте да се беглучење одмах оне године укине, а као еквивалент агама да се даде нека одштета. Та одштета да буде давање трећине мјесто деветине за седам година. Послије седам година да је беглучење исплаћено трећином и да се више никако увести не може, а давање деветине ступа опет на снагу.

Кметски заступници, а нарочито из Посавине и из оних крајева гдје је православни и католички елеменат био јаче заступљен од муслиманског, нису пристали на предлог Високе Порте. Али сви ренитентни заступници били су по Тахир-пашиној заповиједи ишибани, па су сјутрадан и они под утиском шиба пристали на пашин приједлог. Паша им је сладио ту нову установу да ће тако брзо проћи колико је потребно човјеку да попуши седам лула лијепа дувана.

Али, прије него што је прошло седам година, умро је Тахир-паша напрасно, на тајанствен начин, као што обично умиру турске паше, и аге су окренуле вјечито купити трећину, као да су то право стекле такозваном досјелошћу (Ersitzungsrecht-om), чега не познаје турско право. Због тога је настала буна по свима крајевима Босне, и од онда се није утишала до окупације. Кмети су слали депутације у Беч и Цариград, аге су тужакале кмете и њихове заступнике и објеђивале их великом издајом. Тако је многи депутирац мјесто правде у Цариграду нашао сургун у Анадолу или су га појеле рибе у Босфору.

Као једно палијативно средство издала је Висока Порта 14. сафера 1276. (12. септембра 1859) Саферску наредбу, на коју су, тобоже, пристале обје заинтересоване странке.

Међутим, та наредба, коју је могао написати и издати само незналица босанских одношаја, била је еклатантан доказ да Турска није кадра управљати земљом коју не познаје и да ће ускоро настати друга судија.

И ова друга судија дошла је с пуно непознавања земље и народа. Послала је људе неспособне и невјеште да рјешавају тешке социјалне проблеме, а што је најгоре, сви су ти људи показивали и доказивали своју привременост у овој земљи и нијесу се трудили да створе нешто од трајне вриједности што је корисно за земљу и народ.

Мјесто великих државничких рефорама они су увели крпеж у ову јадну земљу, мјесто рушења и зидања, они су старе пукотине као дјеца замазивали блатом и пљувачком, како у свему тако и у овом кардиналном питању о посједу земље. Грунтовни закон пронашао је, не знам по каквом лудом узору, да су власници земље (ерази-мирија) они који имају само неку тражбину или какав незнатни дио прихода са те земље. У сваком уљуђеном друштву прави власник има потпуно и неограничено право располагања са својом земљом. Он смије узорати кад хоће, посијати шта хоће, он може и оградити и разградити, и уопће водити економију по својој милој вољи. Грунтовни закон начинио је само онога власником који има само право припитати шта си посијао и колико ти је родило, а то ће човјек добричина казати и комшији, и путнику, и намјернику, и сваком ко припита.

У турским законима има добрих социјалних установа. Добра је социјална установа рамазанског закона, која је, по свој прилици, преузета из шеријата индиректно из Мојсијевих књига, да је власник све земље бог или његов намјесник, цар или држава, и да је предана на уживање ономе који је обрађује и зирати. Параграф 36. рамазанског закона изрично прописује да се земљиште које се три године узасеб не обради има одузети од посједника (тапусахибије) и продати на лицитацији ономе који хоће и зна да га зирати. И дан данас не може ниједан такозвани власник у Босни продати своје земље другом док на то не пристане земаљска влада по свом пуномоћнику.

Али све ове добре установе рђавим и аљкавим провођењем и тумачењем остале су просте формалности. Је ли земаљска влада у ово тридесет и неколико година игдје иком одузела комад земље што је не обрађује, и предала другом који је жељан земље?! Због аљкавог провођења добрих и због неукидања рђавих установа у овом питаљу наступила је опасност и економска невоља и за кмете и за аге, нарочито за мале, ситне аге, које искључиво живе од хака.

Овдје ћу дати у сухим цифрама слику кметскоагинских одношаја у свом изборном котару бањолучком, коју сам израдио по званичним подацима што их је аграрни одбор добио од земаљске владе. У бањолучком котару има 95 катастралних опћина. Само у једној – селу Локварима – нема кмета. Ово се је село прије 15 година откупило. У остале 94 опћине има 4.367 кмета, тј. кметских породица, и то 3.494 православна кмета, 826 католичких и 47 муслиманских, или у процентима: 80% православних, 18,92% католичких и 1,08% муслиманских кмета. Спахија има 671, и то: муслимана 545, православних 85, католика 35 и Јевреја 6, или у процентима: муслимана 81,22%, православних 12,67%, католика 5,21% и Јевреја 0,90%. Од 671 аге има их 430 или 64% од цјелокупног броја ага који немају више од 500 дунума земље. Од 500 до 1000 дунума има их 108; од 1000 до 1500 има их 44; од 1500 до 2000 има их 30; од 2000 до 2500 има их 10; од 2500 до 3000 ‘има их 12; од 3000 до 3500 има их 6; од 3500 до 4000 има их 5; од 4000 до 4500 има их 3; од 4500 до 5000 има 4; од 5000 до 5500 има их 3; од 5500 до 6000 нема ниједног; од 6000 до 6500 има 2; од 7000 до 8000 има 2; од 8000 до 9000 има 1; од 9000 до 10.000 има 1; од 10.000 до 15.000 има 4; од 16.000 има 1; од 24.000 има 1, и од 40.000 има 1 (Ферхад-пашин вакуф).

У округлој цифри, у бањолучком котару има свега кметовског земљишта: 609.000 дунума, и то: оранице и башче 470.000 дунума или 77,29%, шуме 110.000 дунума или 18,07%, пашњака 13.000 дунума или 2,16%, ливаде 12.000 дунума или 1,97%, од пореза слободног земљишта 3600 дунума или 0,60%.

Ово 609.000 дунума кметовског земљишта притискује тежак и немилосрдан терет од 1,300.000 круна дуга. Тај огромни дуг распоређен је овако према катастралним опћинама и према величини кметовског земљишта:

КМЕТОВСКА СЕЛИШТА

Бања Лука 31 21 10 – 625 110 22 200 Агино село 64 61 – 3 7.788 670 178 895

Алексићи 55 15 – – 1.789 960 – –

Бакинци 50 50 – – 3.743 235 193 500

Бочац 79 79 – – 5.324 861 351 710

Барловци 35 – 35 – 4.278 600 140 310

Бастаси 11 9 – 2 814 320 – –

Бистрица 96 96 – – 17.517 953 – –

Блашко Слатина 37 37 – – 3.747 860 – –

Блашко Велико 42 42 – – 3.854 630 – –

Балте 18 18 – – 1.369 200 81 110

Борковићи 63 63 – – 11.001 130 – –

Бошковићи 17 17 – – 3.817 520 – –

Бронзани Мајдан 54 10 2 42 3.413 460 – –

Буџак 12 4 8 – 638 435 51 020

Буковица 25 – 25 – 3.081 400 109 230

Чардачани 31 34 – – 3.163 645 – –

Челинац српски 8 8 – – 784 296 – –

Челинац турски 3 3 – – 203 940 – 730

Четојевићи 14 14 – – 25 290 – –

Читлук 5 5 – – 286 850 – –

Чокори 18 18 – – 1.735 030 – –

Дебељаци 43 3 40 – 1.817 271 167 610

Дервиши 16 – 16 – 695 830 – –

Добрња 104 104 – – 18.563 670 – –

Довићи 14 14 – – 1.474 445 – –

Драгочај 118 30 88 – 13.416 151 529 980

Дракулић 28 23 5 – 2.433 261 19 120

Дујаковци 19 19 – – 4.212 545 1.880 905

Гламочани 26 26 – – 4.442 850 7 –

Голеши 74 74 – – 10.264 010 – –

Хазић 28 28 – – 4.215 040 709 920

Ивањска 159 65 94 – 20.439 300 – –

Јаблан 34 11 21 – 2.610 690 – –

Јагаре 23 23 – – 1.434 400 – –

Јакуповци 42 42 – – 4.743 – – –

Јаружани 24 28 – – 3.135 395 – –

Јошавка 75 75 – – 19. 356 093 – –

Јунге Хаџи Селим 11 11 – – 3.607 560 – –

Јунге Хаџи Алић 17 1 7 – – 1.134 925 – –

Кадина Мала 23 23 – – 3.606 315 – –

Кмећани 57 51 6 – 4.180 750 269 170

Кобатовци 44 44 – – 3.404 920 – –

Кола 216 216 – – 39.988 84 95 930

Крмине 78 78 – – 8.988 988 378 220

Крнете 19 18 1 – 982 720 12 930

Крупа 108 108 – – 10.516 700 1.174 –

Куљани 35 5 30 – 2.220 460 – –

144 742 – – 11 110 802 162 4.359.35К

629 095 119 465 31 830 8.747 955 –

499 800 – – 25 130 2.314 890 30.000.- K

605 100 7 360 34 270 4.583 465 31.500.- K

611 970 127 430 50 339 6.466 310 31.745.-К

2.295 860 – – 34 860 7.748 630 –

149 690 1 690 5 200 970 900 3.050.- К

5.147 426 144 260 54 995 22.864 634 16.900.- К

1.845 950 – 500 24 520 5.618 830 4.300.- К

1.924 220 – – 21 460 5.800 310 2.509.- К

260 270 3 580 10 790 1.723 950 –

414 320 18 540 69 220 11.503 210 25.820.- К

604 180 17 400 9 100 2.448 200 48.778.76 К

994 470 19 760 17 290 3.444 990 –

19 290 – – 9 320 718 065 900.- К

400 700 14 460 33 360 3.639 150 3.992.75 К

1.132 040 156 090 26 730 4.478 506 800.- К

206 800 9 010 2 930 1.003 036 737.58 К

78 810 – – – 400 283 880 1.218.- К

572 700 160 045″“ 7 420 765 455 7.126.66 К

92 870 – – 4 530 394 250 22.360.- К

470 450 32 460 9 590 2.247 530 6.800.- К

507 649 – – 22 – 2.514 530 15.100.- К

91 010 – – 11 290 798 130 9.478.96 К

1.424 980 671 300 70 770 20.730 720 10.800.- К

691 220 18 220 16 815 2.200 750 1.200.- К

3.381 695 12 160 122 969 17.462 955 23.296.60.-К

584 179 – – 33 980 3.070 540 5.000.- К

206 870 194 570 17 250 6.512 140 1.700.- К

525 930 69 450 35 740 5.080 970 –

1.791 520 119 700 78 170 12.253 400 19.090.10 К

145 180 204 420 14 120 5.288 680 9.303.80 К

6.171 454 1 110 114 240 26.726 104 120.502.25 К

476 410 15 690 27 140 3.129 930 52.961.57 К

388 800 85 420 10 930 1.969 550 5.160.- К

60 090 – 430 55 460 5.410 930 7.700.- К

3.066 – 50 860 13 560 6.265 815 33.537.- К

1.025 460 5 630 6 225 2.272 240 2.700.- К

913 280 21 300 17 520 4.558 415 89.631.- К

5.239 348 462 320 42 380 25.000 141 49.881.- К

411 160 34 180 14 730 4.067 630 3.591.82.-К

1.025 460 4 630 6 225 2.272 240 2.700. -К

913 280 21 300 17 520 4.558 415 89.631.-К

761 180 198 580 32 920 5.442 600 8.270.- К

436 850 1 630 44 150 3.887 550 –

4.194 610 3.359 210 213 185 39.851 775 –

1.233 402 409 810 47 – 11.057 420 –

137 530 – – 7 090 1.040 270 22.250.- К

Лакташи 69 68 1 – 4.474 736 – –

Локвари – – – – – – – –

Лубачево 42 42 – – 6.006 740 – –

Лусићи 35 35 – – 4.306 440 2.906 740

Мађир 2 – 2 – 245 660 39 750

Маглајани 100 100 – – 7.134 405 – –

Маховљани 41 37 4 – 2.076 760 – –

Меховци 8 8 – – 641 160 6 550

Мелина 100 100 – – 11.865 310 – –

Мемићи 11 11 – – 438 880 18 200

Милошевци 48 48 – – 4.110 760 – –

Мотике 61 16 45 – 6.287 794 19 410

Новаковићи 12 – 12 – 663 750 – –

Обровац 84 55 29 – 8.805 640 38 085

Обсјечко 24 24 – – 2.648 900 – –

Павићи 66 66 – – 7.569 070 2.410 465

Павловци 26 22 4 – 906 340 – –

Перван 93 93 – – 11.914 050 – –

Петошевци 46 46 – – 3.310 436 – –

Петрићевац 41 – 41 – 2.726 685 62 200

Пискавице 211 211 – – 30.342 160 111 850

Понир 17 17 – – 5.645 128 – –

Пречани 12 – 12 – 1.299 860 – –

Пресијаче 13 6 7 – 337 630 61 590

Пријаковци 29 28 1 – 2.518 990 – –

Прњавор Мали 13 13 – – 1.981 940 – –

Радманићи 60 60 – – 7.522 610 – –

Радосавска 50 50 – – 4.742 460 – –

Рамићи 33 23 10 – 2.872 195 – –

Ребровац 22 21 1 – 581 835 20 364

Рекавице 158 158 – – 17.740 591 – –

Слатина Горња 29 29 – – 4.011 661 – –

Славићи 84 84 – – 7.149 310 – –

Шљивно 54 54 – – 7.995 820 – –

Стратинска 39 18 21 – 2.908 210 89 180

Штрбе 8 8 – – 623 904 – –

Стричићи 41 41 – – 5.656 116 – –

Суботица 28 28 – – 1.665 955 – –

Шарговац 52 13 39 – 3.159 272 6 800

Шимићи 117 – 117 13.977 447 16 900

Шушњари 20 29 – – 3.623 300 – –

Трн 48 4 44 – 2.426 070 – –

Вилуси 106 106 – – 12.084 590 1.191 640

Врбања 2 – 2 76 060 – – –

Вујиновићи 17 1 16 – 1.360 630 – –

Залужани 42 5 37 – 1.836 436 173 –

Зелељци 17 17 – – 3.076 235 – –

2.734 980 413 440 69 470 14.908 590 5.088,16 – К

518 200 – – 19 130 2.757 736 21.400 – К

1.091 386 – – 39 999 5.605 121 27.800 – К

– – – – – – – – –

695 640 459 900 16 780 7.179 060 21.700. – К

163 040 625 140 30 970 8.032 330 –

104 520 2 800 4 100 396 830 –

312 100 – – 128 670 7.575 175 57.600.- К

277 760 9 – 29 460 2.392 920 56.400.- К

92 420 1 940 5 920 747 980 –

2.009 040 264 510 73 480 14.302 370 27.887.28.- К

149 590 – – 2 550 609 220 2.600.- К

941 420 314 710 26 900 5.393 790 32.200.- К 1.274 380 – – 56 070 7.637 654 13.281.62 К

113 730 – – 13 460 790 940 – 1.703 470 198 370 54 965 10.800 530 31.747.86 К

803 480 31 930 5 790 3.490 130 4,999,- К 1.292 320 703 180 38 560 12.013 595 –

450 830 1 600 9 810 1.368 580 4.788.- К 2.725 470 285 120 50 410 14.975 050 39.681.44 К 312 370 – – 38 224 3.661 030

371 210 23 840 12 470 3.196 375 67.000.- К

3.940 620 363 230 127 030 34.884 890 90.540.- К

326 880 203 170 203 170 2.378 348 – 587 595 9 400 9 860 1.906 715 4.000.- К 29 490 – – 2 490 431 200 3.300.- К 971 460 – – 20 240 3.510 690 600.- К 1.683 200 58 650 11 390 3.735 180 – 628 280 317 455 39 580 8.507 925 4.400.- К

1.478 840 – – 43 080 6.264 380 25.800.- К 548 610 1 420 39 505 3.452 730 11.200.- К 80 356 – – 8 665 691 220 1.900.- К

5.201 980 552 930 282 845 23.778 346 10.800.- К 3.136 896 115 551 19 295 7.283 404 19.092.50 К 1.115 489 6 980 49 410 8.321 189 4.550.- К 532 570 256 860 32 705 8.817 955 5.104.80 К 2.525 910 – – 27 840 5.551 140 10.839.52

960 400 – 450 2 970 1.587 724 – 269 870 180 860 36 070 6.142 816 577.26 К 344 665 122 950 17 430 2.151 – 800.- К

459 510 – – 40 180 3.665 762 8.090.90 К

10.066 996 – – 72 010 24.133 347 – 847 780 11 640 39 590 4.533 310 800.- К

314 750 26 812 60 210 2.827 832 3.600.- К

1.261 740 709 550 52 110 15.299 630 8.482.19 К

– – – – – – 76 060 –

220 510 – – 11 720 1.592 860 –

338 080 – – 16 460 2.363 976 – 1.449 480 181 610 14 490 4.721 815 2.000.- К

Господа народни посланици Коста Мајкић и Тодор Срдић израдили су такође статистичке податке о својим котарима и дали су ми те статистичке податке, јер не мисле о овом предмету говорити.

У крупском котару према томе има 1992 кмета, а у цазинском котару 895. Спахија има у крупском котару 946, а у цазинском 344. У крупском котару има дуга око 1,500.000 круна. У крупском котару оптерећен је сваки дунум са дугом од 3,53 круне, а у цазинском са 1,22 круне.

У петровачком котару има свега кмета 3160, и то: Срба православних 3101, католика 57, муслимана 2. Свих ага и бегова у овом котару има 322, и то: Јевреја 1, муслимана 291, Срба православних 26, католика 4. Дуга овај котар има 561.307 круна и 53 хелера.

У бихаћком котару има кметова уопће 1497, и то: Срба православних 1179, католика 318, муслимана ниједан, а ага и бегова 310: муслимана 277, Срба православних 23, католика 5, Јевреја 1, један је кмет Земаљске банке у Сарајеву, а други је кмет Фрањевачког манастира.

Кад узмемо на ум – говор је о бањалучком котару – оно 430 ага који немају више од 500 дунума и који искључиво живе од хака, утврдимо неплодност овог земљишта, и кад се сјетимо оног примитивног и нерационалног обрађивања земље нашег кмета, онда нам она страховита сума од 1,300.000 круна изгледа још страховитија!

Са овим и оваким нездравим одношајима треба кидати, што прије тим боље, и за једну и за другу страну, а и за цјелину – државу, јер за правилан економски и политички развитак једне земље од битне је важности како је расподијељено међу становништвом земљиште и каква права имају они који непосредно обрађују и зирате земљу. Није свеједно да ли земља припада малом броју овлаштених лица, као што је то случај у Енглеској – гдје је уосталом до грандиозности развијена индустрија и трговина – и у многим талијанским провинцијама. У тим земљама, по правилу, не обрађује аграрна аристокрација сама своја добра, него се обично користи њима дајући их у закуп. У Њемачкој, напротив, земљиште је раздијељено у мале, средње и веће посједе, чији су власници земљорадници који их обрађују. Тако је и у Србији, Француској и другим културним земљама.

У првопоменутим земљама, тј. у земљама са аграрно-аристократским системом, гдје преовлађује махом велики посјед, приходи са тих посједа припадају врло малом броју становништва. Велике масе народне искључене су од прихода, и оне не могу да уложе сву своју радну енергију у продукцију земаљских производа. Ради тога се у таквим земљама јављају огромне супротности и противности између богатог и сиромашног; на једној страни огромно нагомилавање богатства, а на другој голема и неизмјерна сиромаштина и голотиња. Велико богатство аграрне аристокрације није ни најмање склоно и одано што интензивнијем обрађивању земље, као што је то случај код младих посједа и малих посједника са скромним иметком.

У земљама са аграрно-демократским системом приходи са земљишта много повољније утичу, јер у њиховом уживању учествује велика множина људи, па се зато и осјећа мања разлика у имовини. Ту се земљиште, по правилу, много брижљивије обрађује и већи приход баца, јер је земљорадник у исто вријеме и земљовласник, а не прост закупник, нити је у каквој правној или економској зависности од неког другог.

Само је слободан земљорадник на слободном земљишту увјерен да ће плодове његова рада, нарочито што се тиче мелиорације на посједу, уживати не само он него и његови потомци, дјеца његова. Гдје су, напротив, везе земљорадника и зиратника према земљи слабе и љигаве, гдје је земљорадник економски и правно од неког зависан, ту се јавља тзв. Raubwirtschaft, ту земљорадници без воље раде и падају често пута у једно немило стање клонулости и малаксалости.

Тако, на прилику, у Италији, која има сразмјерно мало слободних тежака према превеликом броју простих закупника, влада на селу подивљалост, незнање и сиромаштина, као ријетко гдје. То све стоји у великој противности према јакој плодности земљишта и према благој клими којом је природа издашно обдарила ову земљу.

Гдје су везе земљорадничке према земљишту чврсте и сталне, гдје је земљорадник у исто вријеме и земљовласник, ту се стварају и његују врлине: вредноћа, штедљивост и много јаче развијање продуктивне снаге. Ту се такође јавља приврженост, а с тим у вези и осјећај према отаџбини и љубав према већој људској заједници, држави.

Поред национално-економске користи коју у себи носи аграрно-демократска расподјела земљишта, она такође ствара у земљи велику множину људи који су одани држави и прожети жарком љубављу према отаџбини. Та множина људи – слободни и економски обезбијеђени тежаци – чврсти су стубови реда, законитости, мирног напредовања и развијања. То је једна истински конзервативна класа друштва, чија се конзервативност не изводи из историје, из прошлости, па зато је она солидна и стална основа на којој се може држава врло успјешно развијати и напредовати. У том погледу врло је занимљиво и поучно поставити упоређење између слободних њемачких сељака, који су у већини својој конзервативни и вјерни традиционом реду и поретку, и талијанских сељака, који су због економске зависности, због несталности на земљишту које обрађују, и због слабих веза које их везују за то земљиште, политички непоуздани, према друштву у држави стално непријатељски расположени, те листом прелазе у логор револуционарне социјалдемокрације.

Према овим кратким и сувим наговјештајима, јасно је као дан колико је велик и значајан интерес државни да и наш тежак дође већ једном до комада слободне земље.

Али нема људи, нема ниједног човјека са великим државничким даром који би смио потегнути мач и расјећи Гордијев чвор. Наши, у добру остарјели, авгури, и ови овдје и они у Бечу, обилазе око овог Гордијева чвора, завирују, њушкају га, дарну га мало прстом и мисле да су довољно учинили за народ, за државу, за царство.

Ова предложена законска основа вриједи управо онолико колико да је и нема.

Ако се погоде ага и кмет, влада неће сметати. Ако се погоде појевтино, добиће кмет све паре за откуп. Ако се погоде скупо, добиће неки дио.

Једина је одлика ове законске основе пред данашњим стањем, што ће процјењивање, комисионирање итд. затезати пазар, па ће се често пута једна или друга страна попишманити, а у времену ријешиће се наше аграрно питање до 2025. године, како је то израчунао госп. професор Гринберг. Али је госп. професор изгубио из вида стварање нових кметско-агинских одношаја, који се овом законском основом не забрањују. Факултативним рјешавањем долазиће на ред само она земљишта гдје ага под силом прилика мора да прода.

У таквим случајевима он ће добити или не добити десети дио вриједности, а остало ће однијети вјеровници, адвокати и судски трошкови. Кмет ће у сваком случају рђаво проћи и платити више него што је право, јер ће сваки вјеровник гонити до висине своје тражбине. Онда ћемо постепено имати пропале бегове и презадужене тежаке!

И са моралне стране ова је основа рђава, јер ће кмети, у жељи да се ослободе, жељети пропаст агину. Закидаће га у свачем, огорчиће му живот, и он ће се можда, напосљетку, пропити или учинити какву другу несрећу.

На темељу факултативног рјешавања створиће се у пуној мјери несавјесна трговина на штету и кмета и аге, избиће на површину разноврсне спекулације и развиће се онај страховити и штетни посреднички посао између кмета и аге, који ће вршити разни спекуланти и несавјесне шићарџије.

Појавиће се црни врани и гаврани и гулиће кожу и са кмета и са аге.

Не само да ће се појединци ради личних користи упуштати у овај посао него ће сс упуштати и читаве групе. Већ сада имам у рукама писмених доказа да се по овој предложеној основи неће рјешавати кметовски одношаји по драговољном споразуму, по правичности, праведности и једнакости, него из посебних партијских и политичких интереса. То је једна заиста страшна ствар, од које морају страховати истински пријатељи свих кметова, без разлике вјере и нације.

Браћа Хрвати сматрали су досада ово велико и крупно национално-економско питање као ствар просте трговине и погађања. Да ће и убудуће у том смислу радити, могао бих вам сад одмах овдје дати чврст и непобитан доказ. Дошао ми је до руку резерват Хрватске народне заједнице, који је упућен свима жупницима Босне и Херцеговине. Тај резерват гласи:

„Резерват.

П. н. господине!

Слободни смо обратити се на вас, да би по на другој страни налазећем се формулару одговорили нам на стављена питања, и то ако је икако могуће у року од 14 дана.

Ове информације требамо у сврху, да муслиманском саборском клубу дадемо податке, гдје и колико имамо наших кметова католика, јер они мисле провести агитацију, да муслимани посједници продају кметове католике. Због тога требамо, како видите из формулара, тачна имена земљопосједника у вашој жупи, а такођер и број, колико дотични посједник у вашој жупи посједује кметова католика.

Не треба да вам спомињемо, да је нужно, да ово напрама трећима остане у тајности, дочим нашим сељацима можете у згодној форми све дати разумјети.

Сарајево, 9. ожујка 1911.

Предсједник X. Н. 3. БиХ у. з.:

Ђебић Марушић

Тајник X. Н. 3. за БиХ

Стјепко Илијић“

Печат: Предсједништво Хрватске народне заједнице. (Народни посланик Коста Мајкић: Фуј, гадови, пропалице једне!)

Господо, ово је страшна ствар, ово је један неморалан посао! Зашто баш да они који, ради географског положаја и историје, припадају источној цркви да се искључе?! Ви сви, нарочито браћа Хрвати, наглашујете да стојите на јединству српског и хрватског народа! То је онда заиста за сваку осуду, а ми ћемо свакако знати да спријечимо несавјесну трговину. Гледаћемо, ако се усвоји ова законска основа, да се проведе праведно, не само, за једну конфесију, него за читав народ, јер што се тиче католичких, муслиманских и свих других кметова, ја ту апсолутно никакве разлике не правим. (Одобравање.) Само могу разликовати политичке спекуланте, који лебде за којекаквим неостварљивим фантомима. (Пљесак).

Тежаци ће на сваки начин рђаво проћи код факултативног рјешења. Задужиће се, плаћаће десет и петнаест година, а сума ће се дуга незнатно смањити. При првој неродици или каквој другој економској незгоди остаће тежак без куће, без земље, без стоке, без игдје ичега, са просјачким штапом у руци, па ће и тај штап предати високој Земаљској влади за овако једну паметну законску основу.

У интересу цијеле земље треба да се кметовски одношаји укину. Онда ће порасти продуктивност земље, биће једноставнији промет са земљиштем, моћи ће се лако отварати комуникације и стварати мелорационе задруге.

Уопште, укидањем ових одношаја ударен би био темељ за напредовање тежака, а по њима и цијеле земље у свим правцима, што је под данашњим приликама апсолутно немогуће.

У интересу ага и бегова треба одмах ријешити кметовске одношаје, да садашњи грунтовни власници земаља добију чисте, здраве паре у руку или чисто слободно земљиште. На жалост, могу констатовати да безима и агама није толико стало до земље, јер да им је стало до земље, они би се трудили да се образују за један рационални посао, али за ово 30 и неколико година није ми познато да је иједан беговски син покушао да сврши какву агрикултурну школу, да послије може своју земљу рационално обрађивати.

У интересу кмета треба одмах ријешити кметовске одношаје, да тежак добије комад слободне земље, да ради и да му рад буде од користи. Тај комад земље треба да добије без накнаде, без икакве обавезе, државним откупом, а он ће држави у неколико година исплатити земљиште у повећаној потрошњи оних артикала на које се ударају индиректни порези.

У интересу земље и државе треба одмах ријешити аграрно питање, да једанпут ова земља добије мира, да стечемо стотине хиљада слободних грађана који би били од трајне и стварне користи за земљу и отаџбину.

Напосљетку, господо моја, ја као добри Бошњанин апелујем на све оне који искрено љубе ову земљу да пораде на том како би се што прије ријешили кметовско-агински одношаји, јер сам дубоко и предубоко увјерен да су једино стални, окућени и економски слободни тежаци кадри да одбране нашу драгу отаџбину од туђинске навале, од економског и политичког завојевања немилих странаца, који свом силом теже да од наше земље начине једну gemischte Provinz“. Једино су стални и окућени тежаци кадри да чувају на Крајини стражу, без промјене доклен је Крајине.

Ја гласам против предложене законске основе о добровољном откупу кметова, јер се њом ништа ново не уноси у ово наше тешко и замршено аграрно питање. Тим сам свршио.

Изјава о раду Сабора

II засједање, III сједница (16. октобра 1911)

Господо посланици!

Јавио сам се за ријеч да у име своје и својих другова дам ову изјаву.

Када нас је народ изабрао за посланике, ми смо се те часне и тешке дужности примили са вољом и надом да ћемо у овом Сабору моћи учинити што би било корисно по земљу и народ. И поред свега уског дјелокруга нашега Сабора, држали смо да ће влада и други фактори респектовати вољу и закључке наше. Али смо се, господо, увјерили да се воља овога Сабора није никада респектовала и да је мишљење и жеља оних фактора који данас имају одлучну и суверену ријеч у пословима наше отаџбине да овај Сабор има само право да покорно гласа влади буџет и да јој одобрава намете и терете на народ. На нашу голему жалост, дошли смо до немилог увјерења да и сви клубови другачије не мисле и не раде, јер изгледа као да су све остале бриге збринули кад немају другог посла него се препиру око тога хоће ли се овом или оном народном посланику дати или не дати ово или оно мјесто у одборима.

Знајући данас врло добро да и ова влада и министар Буријан овај наш Сабор не сматрају другачије него као какав меџлис, којега је једина дужност и право да одобрава буџет и све што влада хоће, ми се не можемо довољно начудити лакомислености и застрањености ових великих саборских клубова, који су се, како изгледа, помирили са тим фактом, те хоће да у овим уским границама раде, иако им је речено да министар Буријан не треба ни већине ни мањине, и да је влади свеједно хоће ли јој се гласати буџет или не.

Кад се још сјетимо оног осорног и суровог одбијања наших праведних захтјева у питању царинског аверзума и оних изјава да наш Сабор и није парламентарно тијело него један обичан Landtag, онда осуђујемо све саборске клубове што се међусобно гложе и не воде одлучну и сложну борбу против владе, а за народна права и слободу.

Ми изјављујемо да се нећемо, ни данас ни убудуће, дати завести оваквим ситним борбама и зађевицама, него ћемо се истрајно борити за велике и истинске идеале и права човјечанска и грађанска.

Пошто увиђамо да ни једна ни друга страна не ради као што треба, и да је сва борба међу њима око тога која ће страна добити неколико гласова већине да их стави на расположење овој неодговорној влади, изјављујемо да такав рад не можемо одобрити и ниједну страну не можемо потпомагати. Међутим, ми остајемо овдје, те изгледа да тим ипак хоћемо да помогнемо господи на лијево. Ми остајемо овдје да манифестујемо вољу за рад, а одбијамо од себе сваку помисао да хоћемо да их помогнемо.

А да не остане овај Сабор и даље играчка у рукама властодржаца, апелујемо на све вас као синове ове порабоћене земље да се оканите којекаквих ситница и да се не дате од ове владе изигравати.

Пошто је сваки успјешан рад у границама овога жалосног устава немогућан и илузоран, ми вас позивамо да сви заједнички ступамо у борбу за опће интересе земље, у борбу за проширење уставних и грађанских слобода, за промјену овог наказног изборног конфесионалног реда. То су задаци на којима морамо неуморно и устрајно радити, јер смо се сви увјерили да се са данашњим уставом не може апсолутно ништа постићи.

За данашњи овакав рад ми одбијамо сваку одговорност од себе, и опомињемо вас да не заборавите да прави непријатељ није у нама него изван нас! (Пљесак).

Поводом једног закона који не важи за муслимане

II засједање, VI сједница (28. октобра 1911)

Молим само једно питање поводом овог закона! (Законска основа о форми посљедње воље код припадника свију вјероисповијести осим муслимана).

Ми имамо данас на дневном реду један закон који се апсолутно не тиче муслимана, и сад настаје интересантно питање, да ли и они могу по уставним начелима учествовати у претресању овога закона. У току расправљања могао би неко, на примјер, предложити да се и муслимани подвргну под овај закон, а то би било противно њихову схватању о праву нашљеђа које се оснива на шеријату. Ако би се тај случај десио, онда би по § 36. устава требало да расправља и у гласању учествују 4/5 свих чланова Сабора.

И овај закон за „немуслимане“ показује како нам данашње устав и изборни конфесионални систем не дв да радимо онако како би требало и како парламенти у свима културним и напредним земљама раде.

О бањи у Лакташима

II засједање, VII сједница (31. октобра 1911.)

Господо посланици!

Могу одмах изјавити да се не противим овој законској основи, којом влада тражи одобрење зајма од 119.000 круна за грађење слане бање у Тузли. Заиста, наш народ као ниједан народ треба бања, јер је он и тјелесно и културно и социјално и економски један тешко оболио и клонуо народ.

И у мом изборном срезу бањолучком има врло много и тјелесних и социјалних и економских болесника, али има и илиџа које би, у интересу народног здравља, требало у ред довести. Осим Слатине, која је колико-толико уређена, постоји у селу Лакташима ниже Бање Луке и такозвана Лакташка илиџа. Ова стара илиџа лежи покрај негдашњег римског друма, који је, идући преко римске провинције Далмације, везивао Панонију са Јадранским морем. У близини Лакташа виде се и данас развалине римског кастела Ad Fines, што ће значити: на граници, близу границе, на крају провинције Далмације. Према томе, и према другим знацима, ова је илиџа творевина, без сумње, старих Римљана и њихових војника.

Врело је Лакташке илиџе необично јако и богато водом. То је читава ријека која шиба и салијева се у Врбас. Вода је врло љековита и на гласу је да лијечи костобољу, грозницу, шугу, красте и убоје. Стога се сваког љета слијеже силни сеоски свијет из свију села између Бање Луке и Босанске Градишке, и између Приједора и Прњавора, као и варошки свијет из Бање Луке и Градишке на купање и лијечење у ову Лакташку илиџу.

Али на жалост, у тако љековитој води више свијета може да настрада и оболи него да се излијечи. По свему изгледа да је ова илиџа, каква је данас, више од штете неуком сеоском народу него од користи. А ево зашто! Ту, на тако јаком и богатом врелу, нема него само једна једина бања. То је округла, озидана јама на подобије каце са пречником од 3 метра и дубине од 1 метар. Она тако стоји још од римских времена. У ту се кацу често пута свали по 50-60 лица, што мушких, што женских, и рањавих и краставих и шугавих, па сад нека се помисли како им је таким и толиким на тако малом простору! Даље, код ове илиџе нема ништа што би изгледало на кабину или на какав заклон, гдје би се могао макар болесник од вјетра и од људи заклонити и пресвући. Патња једна!

Ова је илиџа доиста љековита. Њена је љековитост далеко чувена у народу, а и сами љекари многим болесницима препоручују Лакташку ледену илиџу, како је они зову, јер нема више него 22 степена Целзијева. Што која година пролази, љековитост ове илиџе све се више увиђа, и свијет, и сеоски и варошки, хрли са свију страна.

Зато би потребно било да се и за ову, чисто народну бању штогод учини, јер кад би се колико-толико уредила, била би од велике користи за онамошњи народ. Оваква каква је данас, она је стална опасност за онај многобројни неуки сеоски свијет, који ће се заразити и отровати, купајући се заједнички са шугавим и рањавим. У првом реду требало би врело ухватити и удесити бање за мушке и женске, а морале би се и кабине саградити, гдје би се свијет могао заклонити и пресвући, да се не вере као данас преко плотова, скривајући се по житу и тарући љетину. То траже и здравствени обзири и обична људска пристојност. Осим тога, безусловно би се морао и љекарски надзор уредити, да се шугави и крастави болесници не купају у истим кадама, гдје и остали свијет.

Ако се и најмање води рачуна о здрављу широких маса народних, ову би илиџу по сваку цијену требало уредити. На Лакташку илиџу не треба много трошити, не треба је раскошно и модерно уређивати. Највише 40-50.000 круна било би довољно да се она уреди онако по народску, како би се, ако ништа друто, а оно уклонила опасност која потиче отуда што данас шугави и рањави болесници долазе при купању у непосредан додир са незараженим свијетом. Нарочито се тамошњи свијет жали на тежаке из села Ивањске, који су, како се тврди, у великој мјери заражени, јер су ови наши жалосни тежаци били у току дугог историјског времена на веома изложеном положају. Изгледа да су сви могући ратови, почевши од похода Маџара на Јајце па до окупације, прешли преко њих. И због тога би требало ову илиџу уредити.

Не тражи се много за уређење ове илиџе, јер не траже се ни сјајне грађевине, ни господски намјештај, ни какав модерни конфор. Тражи се само оно што је свака земља дужна да учини за здравље оних који сносе највеће државне терете.

Надајући се тврдо да ће се и за ову Лакташку илиџу у најкраћем року нешто учинити у смислу мог разлагања, гласам за предложену основу још и стога што нашем народу, као ниједном народу, треба бања, јер је он, како споменух, и тјелесно и социјално и културно и економски један дубоко оболио и посрнуо народ.

1. Јесу ли влади познати овакви случајеви?

2. Какве је одредбе издала у аграрном поступку за заштиту кмета?

3. Да ли је упутила котарске предстојнике, као и јавне тужиоце и државне правобраниоце да у овим случајевима поступају свом строгошћу казненог закона?

Сарајево, 11. (24) јуна 1910.

Петар Кочић и другови.

Интерпелације

3. О штрајку грађевинских радника*

Већ неколико дана траје у Сарајеву штрајк грађевинских радника због малих надница. У том покрету налази се око 800 изучених радника, и са осталим домаћим надничарима, сељацима, изнаша број штрајкача 1500 радника.

Државни апарат ставио се директно у службу страног капитализма. На захтјев предузимача да им се стави на располагање оружана сила, удовољено је.

Због тога питам Земаљску владу:

1. Је ли познато Земаљској влади да се око 1500 граћевинарских радника налазе у штрајку?

2. Је ли познато Земаљској влади мизерно и биједно стање грађевинарских радника?

3. Је ли познато Земаљској влади да грађевинарски предузимачи неће да радницима исплате њихову зараду ни након наређења владиног повјереника у том смислу, већ стављањем утока одгађају исплату у недоглед?

4. Које кораке мисли влада предузети да се грађевинарским радницима загарантују услови рада?

5. Хоће ли влада допустити да се за вољу неколицине грађевних предузимача вербују штрајколомци споља, и да они одузимају свакдањи хљеб сарајевским грађевинарским радницима?

Сарајево, 19. јула 1910.

Петар Кочић и другови.

Нерешавање молби за ерарно земљиште

I засједање, XXII сједница (25. јула 1910)

Године 1904. затражио је Симо Добраш комадић ерарне земље, тзв. „Лазино Гравориште“, али до данас није добио никаква одговора. Јово Добраш молио је такође, први пут 1904. а други пут 1908, за земљиште „Трновача“, које је земљиште искрчио и на крчење потрошио око 600 круна. Исто су тако дали молбу за ерарно земљшите „Јањишевац“ у удуту села Пискавица Јован и Васкрсија Видов Милаковић, али им молба још није никако ријешена.

Слободан сам упитати Земаљску владу зашто те молбе нијесу ријешене и када ће се ријешити.

Сарајево, 19. јула 1910.

Петар Кочић и другови.

Скупоћа животних намирница и станова

I засједање, XLII сједница (7. децембра 1910).

Скупоћа животних намирница и станова стално расте у свима мјестима Босне и Херцеговине, а нарочито у Сарајеву, тако да онемогућава ма и најскромнији живот сиромашном становништву. Прије двије-три недјеље приредила је социјално-демократска странка у Сарајеву, Бањој Луци и Тузли скупштине и манифестације против скупоће. На скупштинама су донесене резолуције у којима су констатовани узроци скупоће и показан начин на који би се тој скупоћи могло стати на пут. Те су резолуције упућене и Земаљској влади, па зато питам:

1. Је ли познато Земаљској влади да је радништво и грађанство под притиском несносне скупоће протествовало и тражило да се сталном поскупљивању животних намирница и станова стане на пут?

2. Је ли што Земаљска влада предузимала да се у смислу поменутих резолуција спријечи поскупљивање, а ако није, намјерава ли шта учинити?

3. Мисли ли Земаљска влада у Сарајеву, у споразуму с градским заступством, зидати већи број кућа радничких, које би се сиротињи издавале под јевтину цијену, јер у Сарајеву, поред велике скупоће влада и велика несташица станова.

Петар Кочић и другови*.

Преписка Петра Кочића

 

Кочићева писма

1 – Герасиму Кочићу[1] у Гомионицу

Сарајево, 25/8. 1893.

Драги оче,

Дошао сам сретно у Сарајево, и нисам стан нашао, јер не знам је ли господин учитељ нашао?

Драги оче, пошаљи ми одмах новце за мјесец септембар и за зимски капут. Ја се још нисам погодио са оном газдарицом гдје мислим прећи.

Ово ти, драги оче, на брзу руку пишем.

Драги оче, пиши ми одмах је ли учитељ нашао квартир.

Поздрави г. Гавру[2], учитеља, г. Јову Филиповића и Илију[3] и Милицу[4].

Остајем твој послушни син.

Петар Кочић

уч. III разреда велике гимназије

2 – Герасиму Кочићу у Гомионицу

Сарајево, 24/IX 1893.

Драги оче,

Примио сам твоје очинско писмо, које ме је врло обрадовало. Уз то сам примио новце за кошту и квартир и за капут.

Кошту и квартир сам платио и капут купио. За оне новце сам купио неке школске књиге, које коштају 6 фор. и 35 новчића.

Драги оче, ја сам наредио једне хаљине код кројача да ми кроји, јербо сами знате да су ми слабе хаљине, а увијек не могу носити зимског капута. Те ће хаљине коштати 25 фор. Ја ти више нећу искати за хаљине до Ускрса новаца. Јер је боље имати једне честите него сто неваљалих.

Поздравите све тамо. Ја сам твој покорни

Петар Кочић

гимназист III год.

3 – Герасиму Кочићу у Гомионицу

Сарајево, 2/II1894.

Драги оче,

Примио сам 16 фор. за кошту мјесеца јануара, те сам очекивао хоћете ли послати Божи Милановићу паре, па да вам онда одговорим.

Пошаљите одмах Божи 14 фор. и мени 16 фор. за кошту, ако имате имало љубави према мени. Ја могу ићи и издерат, само да ми се одужити.

Свједоџбе још нисам примио, јер нисам платио школарине, па не да г. директор.

Пошаљите новце до 22. фебруара по новом календару.

Ви сте мени лани више писали и више слали новаца, сад ми шаљете само по 16 фор., а лани сте слали по 20 фор.

Прими поздрав од твог покорног сина

Петра Кочића

ученика III разреда велике гимназије

4 – Герасиму Кочићу у Гомионицу

Сарајево, 2/III по нов. 1894.

Драги оче,

Могу вам јавити да сам све примио што сте послали, наиме: 34 фор. и пакет, на чем вам изјављујем највећу синовљу љубав, и обричем вам да ћу оселе све боље радити.

Што вам је Милановић писао да на непоштену мјесту (станујем), лаже. Оно мјесто гдје сам на квартиру јест поштено мјесто и газда се зове Јово Памучина.

Желим од бога да вас затече ово писмо у добром здрављу и сваком задовољству.

P. S. Врло добро сам прошао на испиту.

Твој син Петар Кочић

гимназист

5 – Герасиму Кочићу у Гомионицу

Манастир Јошаница,

Јагодина 3/8. 1896.

Драги оче,

Ево већ досад сам вам два писма оправио, у којима вас кунем и преклињем да ми пошаљете 10 фор. да бежим у Београд из овог несретног манастира, и на та два писма не добих никакво, ни писма ни одговора. Ја не знам, оче, шта ви то радите. Мени овамо крваве сијевају пред очима, а ви нећете ни да чујете. Грозница ме хвата има десет дана. Сав сам сломљен и никуд не могу из кревета кад грозница ухвати, а нико ми неће воде да донесе. Да ме не хвата грозница лако би било, али овако ја пропадох. Осушио сам се као грана. Ништа не једем, ништа не пијем; све ми је грко и чемерно. Помагај, оче, ако бога знаш, јер се бојим за школу, да не одоцним ако ме буде хватала. На Велику Госпојину, или најдаље после два дана, морамо бити у гимназији на упису, иначе губимо целу годину. Зато, ако ниси послао, шаљи, док добијеш писмо, телеграфично горепоменуту суму. Ја немам ни паре, па не могу ни да платим. Не знам, оче, шта је с тобом. Ти си пре бољи био. Ја док пишем, а ти пошаљеш; а сад, кад ми је стало за здравље, живот и школски напредак, а ти нећеш да шаљеш. Шаљи телеграфично на управу манастира Јошаница. Ако мени почнеш слати, а ти пиши: Николи Гајићу, богослову III годишта у манастиру Јошаници, Јагодина.

Поздрав свима

Твој син Петар Кочић,

уч. VI разр. гимназије

P. S. Шаљи одмах, пропадох од глади, а горе од грознице. Сва су ми се уста окрастала и изасула од тешке и љуте грознице која ме сваки дан тресе. Немам пара ни за куверат, а камоли да писмо платим. Зато опрости!! Морам нешто узети из апотеке, и зато ми шаљи пара, док није горе било. Шаљи, оче, ако бога знаш. Никад није таква мука и нужда била. Полудићу ако телеграфично не пошаљеш.

Петар.

6 – Герасиму Кочићу у Гомионицу

Београд, 23/III 1897.

Драги оче,

Све досада послате новце за ову годину примио сам потпуно и уредно. Можда сте се ражљутили што вам досад не писах. Будите уверени да бих вам досад одговорио да нисам у оваквом положају у ком се данас находим. Велики дуг од 50 форинти, оскудица у хаљинама и напослетку огромни школски посао сметао је да вам се јавим.

Драги оче, ја сам не знам шта ћу радити од живота свога; омрзло ми је живети, гледећи како се моји вршњаци лепо носе и веселе се у овом најслађем добу човечијег живота. Моја ће младост прохујати, а ја нећу ниједног дана весела и радосна дочекати. Разне неприлике и мучан начин живота довели су до очајања, да ћу учинити што нико можда мој није урадио. Убићу се, да већ једном учиним крај свима патњама и мукама које ме од рођења гоне. Живот мој у Бањој Луци био је тежак и чемеран, у Сарајеву још гори, а у Београду је достигао највиши врхунац у својим патњама.

Желети вазда, а немати ништа од онога што се жели, човек пада у очајање, очајање собом доноси лудост, а лудост се свршава смрћу. Тако је са мном.

Ја знам како и ви стичете новце, али ипак моћи ћете ми слати једно 50 форинти: за хаљине, за месец април и да мало дуга отплатим, то бар није много. И то шаљите најдаље до 1. априла.

Кад добијем новце, купићу хаљине, па ћу се сликати, те ћу вам послати своју слику, а и вашу слику жељно очекујем. Јер није шала, две и три године се не видети.

Честитам вам идуће празнике Христова Воскресенија, желећи да их у весељу проведете, а и да мене обрадујете са вашом дарежљивом десницом.

Поздравите Милицу, Илију, оца игумана и све друге тамошње моје пријатеље.

Љубим вашу дарежљиву десницу

ваш покорни син

Петар Кочић уч. VI разр.

I београдске гимназије

7 – Герасиму Кочићу у Гомионицу

Београд, 15. IV 1898.

Драги и мили оче,

Већ ће кроз неколико недеља навршити пуне три године откад напустих своју несрећну и потиштену домовину, и кренух се у овај – иако српски – туђи свет. За то дуго време имао сам и светлих часова живота, који су заносили моју младу душу; али ипак се они губе у тешкој борби за опстанак, с којом сам се борио, нарочито за време првих дана, када сам ступио на слободно српско земљиште. Поврх свега тога, ја сам из ње изашао частан и светао, а тој је моралној победи допринела највише ваша очинска љубав и дарежљива помоћ. Ни пред ким се нисам понизио нити сам кога за што мољакао, јер Кочићи не знају мољакати. Било је дана, и по два и три, кад нисам ништа окусио, али ипак зато нисам ни пред ким главе сагнуо да молим за милостињу. То је свима Кочићима у крви, па није ни мене бог друкчије створио. Са таком својом природом ја бих можда у овом туђем свету посрнуо и пао да нисам имао тако доброг и нежног оца као што сте ви.

За првих година свога гимназијског образовања у Сарајеву, нарочито у IV разреду, био сам често пута изазиван од извесних професора, који су безобзирно вређали оно што је мени најсветије било, јест и биће, док сам жив. Та моја светиња јесте: на првом месту ослобођење моје домовине и уједињење раскомаданог српства. Ја сам против тих испада енергично устајао, и зато сам био истеран из гимназије. Истина, неки моје изгнанство друкчије тумаче, међу које долази и мој учитељ Ст. Вукић, који је рекао својим ђацима да сам бајаги био пијан, па сам избацио неке речи које су неповољан утисак изазвале код мојих наставника. Те речи господина Ст. Вукића нису ништа друго него циничко и безобзирно клеветање, за које му ја нећу и не смем нипошто остати дужан.

Ја вам у овом писму шаљем једну моју песму, која ће вас најбоље уверити да ли сте родили пијаницу или раденика који се труди и настојава да помогне своме народу; који је остављен на милост и немилост да му један г. Ст. Вукић васпитава омладину, коме су Србин, српство и слобода „некакве шупље речи“.

Да ли су ове речи мога бившег учитеља биле познате или не, ја поуздано не знам; зато сам сматрао за дужност да вас о томе известим, јер сам тек одскора за то дознао. Засад лепо у науци напредујем и помало пишем песме, те су ме зато професори овамошњи јако заволели.

Ваш понизни и молећи син

Петар Кочић, уч. VII разр. I беогр. гим.

8 – Герасиму Кочићу у Гомионицу

Драги оче,

Новце сам примио, које сте ми послали. Могу вам јавити да сам прилично оздравио. Првог јуна полажемо испит, распуштамо се у суботу 15. маја. Ви ме зовете да дођем кући. Ах, како радо ишчекујем тај давно жељени час кад ми буде могућно вратити се у милу отаџбину, коју већ пуне четири године нисам видео. Ја се уздам да ћу моћи, поврх све своје слабости, положити матуру.

Ви пишете за одело. Мени много сада треба, јер нећу да се враћам издеран, зато се бојим да ми нећете моћи све послати. За добро и пристојно одело најмање ми треба 30 форинти, за ципеле 7 фор., за шешир 4 фор., а затим за друге ситнице, као и за неке школске књиге и ствари које ћу морати понети са собом. Ако икад, а оно сад помозите и осветлајте образ и себи и свом сину, јер ја сам једини који сам завршио матуру из племена Кочића. Можда ће бити мало претерано, али је истина да је тако.

Новце пошаљите најдаље до 25. маја, да бих могао свршити све пре испита, јер ће испит трајати до 15. јуна, па ћу се ако не пошаљете у споменуто време морати дуже задржати.

Љуби вашу десницу

Београд, 21. маја 1899. г.

Петар Кочић, матурант

9 – Милки Вукмановић[5] у Бању Луку

Сарајево, 5/24. VIII 1899.

Драга и мила Мицо,

Јуче у девет сати увече приспео сам у лијепо и питомо Сарајево. Ја сам ти обећао писати из Јајца, али су околности биле таке да нисам могао никако извршити своје обећање. Због тога, драга и лепа Мицо, опрости ми, и немој мислити да сам заборавио на наше грлење и љубљење последње вечери. Ах, како ми се било тешко растати са Бањом Луком, где ми је остало оно што ми је најдраже на свету. Ону целу ноћ нисам могао спавати, него сам три-четири пута пролазио покрај твоје куће, гледећи на онај прозор где ти обично седиш. Немој се бринути, буди весела и певај, јер је песма мелем заљубљеној души и растуженом срцу. Ја ово теби говорим, а сам се не држим тога.

Целог свога путовања, нерасположен и невесео, ћутао сам и једнако пушио, а у зраку пред очима лебдила ми је она твоја лепа и љупка слика, а усне су ми гореле од твојих слатких пољубаца. Ах, како је слатко љубити и љубљен бити! Не могу ти исказати како сам био срећан кад сам наслонио своју главу на твоје бујне и младе груди, слушајући силно куцање твога млађаног и жарког срца, које једино за ме куца и живи. Буди весела, опет велим, јер нас гроб само може раставити.

Посао због кога сам овамо дошао нисам још свршио. Сутра ћу ићи на Високу земаљску владу код барона Кучере[6] ради тога посла, који се, како сам ти већ писао, тиче и моје и твоје судбине. Ако не добијем повољна одзива, онда од мене нема ништа. Ако хоћеш бегати у далеки свет, па шта нам судбина даде. Ја ћу ти овде укратко изложити ради чега сам овамо дошао. Ствар је у овоме. Свршио сам гимназију у Београду, као што ти је познато, па сам сад намислио да идем у Беч, да слушам филозофију, како бих постао професор. Али за то треба доста новаца…

Писао бих ти још много, али веруј, драга и мила Мицо, да немам времена. Ти си добра па ћеш ми опростити.

Прими небројено пољубаца од твог верног и оданог студента филозофије

Петра Кочића,

Поздрави маму и Саву,[7] ако га видиш. Ја ћу брзо доћи.

Спустивши главу на моје груди,

Плакала ти си, невино чедо,

А твоје нежне и бујне власи,

Скриваху лице туробно бледо.

И ја сам плако, гледећи тебе

И бујни поток суза је теко,

Али сам ипак пресрећан био,

Јер љубав сам за љубав стеко.

П. Kочић

10 – Милки Вукмановић у Бању Луку

Јајце, 15/9. 1899.

Драга и мила Мицо,

Унапред држим да ће те ово моје писмо изненадити, јер се нисам због хитности самог посла с тобом ни опростио, а ни примити слађани пољубаца са твојих нежних усана могао. Моме је оцу одузета досадашња парохија, коју никако не може примити, зато сам морао тако брзо отпутовати у Сарајево да питам Конзисторију како се ствар развијала до сада и још да је замолим да поврати оцу бившу парохију. Ја сам се са тужним срцем растао са Бањом Луком, јер у њој ми остаје оно што ми је најмилије на овом свету. Остајеш ми ти и твоја добра мајка, која се онако лепо према мени показала. Ја сам и слаб био, као што сам ти причао, а овај изненадни догађај још ми је више повећао болове. Али помисао да ме ти волиш даје ми снаге и моћи да истрајем у овој тешкој борби и невољи. Ја бих ти – још писао, али жељезнички влак ено већ полази за Сарајево, зато збогом, драга и мила Мицо, до скорог виђења.

Поздрави твоју добру мајку, од моје стране по сто пута и имај вере, у свог Петра, који ће те до гроба љубити.

Збогом, Мицо! Ено га звони већ трећи пут за полазак.

Опрости што је овакав папир.

Твој Петар Кочић

студент филозофије

Прими небројено пољубаца и сећај ме се као и ја тебе, твој Петар Кочић

11 – Милки Вукмановић у Бању Луку

Беч, 2/Х 1899.

Драга Мицо,

У пет сати после подне истог, то јест данашњег дана писао сам на отвореној дописници, држећи да ти нећу се моћи убрзо јавити, а осим тога ту сам дописницу писао у кафани „Fin du siecle“, где је било тада доста мојих другова, те нисам био рад да знају за моју тајну. Из тих, дакле, узрока нисам ти се, драга и мила Мицо, могао писмом јавити из ове врло дивне и лепе вароши, по којој сам много лутао док се нисам нашао са својим друговима из Београда и Сарајева.

Као што ти је познато, ја сам се кренуо из Бање Луке 30. септембра у 4 сата после подне. У Загреб сам дошао у 4 1/2 сата изјутра. Ту сам чекао на бечку жељезницу до 7 сати и 5 минута, па сам се онда кренуо и у Беч сам стигао у 6 сати увече 1. о. месеца.

Цело моје путовање од Бање Луке до Беча било ми је тешко и досадно. Нека непојмљива туга морила је моју душу и срце. Лепа и дивна твоја слика лебдила ми је пред очима, јер при нашем растанку ја сам видео у твојим очима сузу која ме опомињаше да ти будем до гроба веран.

Веруј, Мицо, да те силно љубим и да те нећу изневерити, а што се тебе тиче, ти ради како ти срце заповеда, па нећеш погрешити.

Могу ти казати да ме јако изненадило оно чудновато понашање твоје мајке према мени. Ја је јако волим, али се она према мени при поласку нечовечна показала, не давши ми ни руку, да се рукујемо при растанку.

Слушај мајку, али и не заборави на мене, који у далекој туђини уздише за тобом.

Чим добијеш ово писмо, одмах ми одговори, да знам како је тамо. Твој дар једина ми је утеха у овим тешким данима. Молим те, драга Мицо, да ми одмах са одговором на ово писмо пошаљеш своју слику. То је највеће добро што ми га можеш учинити. Ја ћу се сликати на првог по новом календару, још дакле за 15 дана, па ћу ти одмах слику послати.

Веруј у моју љубав и буди весела!! Твој Петар који ти шаље небројено пољубаца.

Моја адреса: Petar Kocic, stud. phil. in Wien I. Universistat

Поздрави мајку, макар она и била љута на ме.

Молим те, лепа Мицо, за брзи одговор.

12 – Герасиму Кочићу у Гомионицу

Беч, 28/IХ 1900.

Драги оче,

Могу ти јавити да сам јуче, тј. 10/IX стигао овамо. До Загреба путовао је и Душан[8 ]са мном, па је у Загребу остао, да послије настави пут за Грац са једним нашим другом.

Новаца сам врло мало донио у Беч, јер сам прво морао купити ципеле за 5 фор., осим тога вратио сам Леки 3 фор. дуга. На неке ситнице у Бањој Луцн потрошио сам 2 фор. То је свега 10 фор. Према томе, понио сам из Бање Луке 45 фор. Најприје сам узео полукарту од Бање Луке до Добрљина за 1 фор. и 65 новчића, а од Добрљина до Загреба платио је Душан за ме машiну – дао је 1 фор. 50 новч. Осим тога, платио сам за подвоз куфера 3 фор. 75 новч., затим сам узео карту из Загреба директно за Беч и платио сам 8 фор. 20 новч. Дакле, то је свега путног трошка са подвозом куфера и не рачунајући оно што ми је Душан дао:

од Бање Луке до Добрљина 1 фор. 65 новч.

од Загреба до Беча 8 фор. 20 новч.

подвоз куфера 3 фор. 75 новч.

трошак, ципеле и дуг Леки 10 фор. – новч.

Свега 23 фор. 60 новч.

За јело од Бање Луке до Беча нисам ништа потрошио, него сам узео у Загребу двије кифле, па сам једну и у Беч донио.

Данас сам нашао и стан, и одмах сам платио за 20 дана 7 фор. 50 новч. Дакле, то је свега потрошено 31 фор. 10 новчића. Вечерас морам платити хамалу најмање осамдесет новчића да ми донесе са банхофа куфер у мој стан, који је пуна три сата удаљен од банхофа. Према томе, у мене још остаје 24 фор. и 10 новч.

За упис и школарину 21. фор. 35 новч. Дакле, мени за храну за 20 дана остаје отприлике 2 фор.

Ово је права и чиста истина. Да је овако, могу се заклети усред цркве –, а опет нема зашто ни лагати.

Душан ми је казао да ће ми послати 5 фор. ако ми буде нужда, али ако њему дотекне новаца.

Кад сам пошао овамо, писао сам Иванчевићу[9] и попу Милошу за ону ствар. Шта ће бити не знам. Кад добијем од њих писмо, одмах ћу ти опширно јавити.

Ако можеш икако, пошаљи најдаље до првог католичког 45 фор., па ја мислим о новој години, а можда и прије отићи у конвикт или добити одакле било штипендију.

Поздрави г. игумана, старог игумана а немој заборавити ни бабе, јер није ни она мене заборавила љетос. Братски поздрав Милици и Симеуну и свим пријатељима. Мили и драги оче, чувај се ракије!! Сам прими искрено синовско поздравље

од твог сина

Петра Кочића студ. фил.

13 – Илији Кочићу, ђаку у Сарајево

Беч, 30/IX 1900.

Драги брате,

Јављам ти да сам дошао у Беч да продужим студије. Да ли ћу моћи до краја издржати – то је велико питање, јер сам знаш какве су материјалне околности.

Пиши ми јеси ли добио одскоро писмо од оца. Како ти иде наука. Јеси ли се обикао у Сарајеву.

Адреса остаје иста као и лане. Поздрав свима познаницима.

Искрено поздравље

П. Кочић

14 – Илији Кочићу, ђаку у Сарајево

Беч, 3. XII 1900.

Драги и мили брате,

Твоје мило и драго ми писмо примио сам данас, на које ти одмах и одговарам, јер чини ми се да ти на претпосљедње писмо нисам ни одговорио. Није узрок моја немарност, већ јадна и чемерна вукарештина. Разних 15 вечери нисам имао зашто вечерати, сад види како ми је.

Неки дан добих од Иванчевића 3 фор. и то ме је спасло у овој тешкој невољи. Од срца још нема ништа. Квартир нисам платио, газдарица љута, соба хладна, џепови пуни хартија – а трбух празан. Тако је било док не добих 3 фор. Али три фор. одоше за три дана, те се слика јада опет поновила.

Борим се с мишљу да напустим филозофију, па да се упишем на право. Онда бих отишао у манастир, јавио се за учитеља, па приватно учио. Ако бих положио правни испит – добро и јест, ако не бих – ништа није ни било.

Тако ја мислим, а не знам шта би ти на то рекао. Јави ми, што брже, како ти мислиш. Али добро промисли, па ми све лијепо пиши. Ја знам унапријед да би свијет свашта говорио, али шта ћу ја кад се друкчије не може.

На филозофији не могу постићи жељена успјеха – јер нити имам књига, нити могу редовно походити предавања.

Сад нешто друго.

Дакле, јављам ти да сам написао причу или цртицу из сеоског живота, која носи наслов Туба.

Та ми је прича тако пошла за руком да ми се сви диве како сам је лијепо и складно извео. Павле Лагарић,[10] познати српски критичар који живи овдје у Бечу, кад ју је прочитао био је сасвим задовољан. Честитао ми је и рекао да је моја Туба нешто јединствено у нашој књижевности што се тиче саркастичности и оригиналности у изражајима. Ја ћу је послати у „Нову искру“. Послао бих је у „Вилу“, али се бојим цензуре, јер се спомиње она „Умете нас Грац“ итд. Драги брате, покушај и ти да коју малу причицу из сеоског живота израдиш. Ти само напиши како сељаци говоре и како о чему суде, како се куну итд. а друго ће бити моја ствар. Нпр., можеш штогод о Каласури или о оној Креми, како она прилази кућама, како се пење на дрво итд. Или то већ знаш: кога било! Кад напишеш, пошаљи одмах мени, па ћемо ја и ти издати једну књижицу наших причица. Ти само напиши како се говори, па онда мени пошаљи.

И то одмах учини, јер ја радим сад причу Чудновата браћа. Боже мој, би ли знао погодити која су то чудновата браћа?

Узмимо ово, нпр. разговор једног сељака са десетаром о љетини, о десетини, о трећини, уопште о свачем што ти дође на памет, па онда напиши и пошаљи мени. Осим тога, разговор сеоске цуре с момком. То ти и Бањац сигурно добро знате! Одмах ми штогод напиши, па пошаљи. Ја ћу се побринути да добијеш и „Вилу“ и „Н. искру“.

То ми одмах учини и пиши ми шта мислиш о мојој намјери.

Твој брат шаље ти братски поздрав.

Кочић

15 – Илији Кочићу у Сарајево

Беч, 17. XII 1900.

Драги брате,

Ако си штогод написао, пошљи ми одмах. Особито што о десетарима, о Креми и разговору момка са дјевојком. Врло ми је све то потребно.

За оне пјесме и народне приповјетке можеш отићи сам г. Кашиковићу.[11] Ја их нисам нигдје читао.

То ми што брже оправи, јер од тог зависи извјесна помоћ од једне личности. Не шали се шалном главом – него то што прије пошаљи.

Ја се налазим у најгорем стању.

Твој брат Кочић

16 – Герасиму Кочићу у Гомионицу

(Недатирано писмо из Беча од 23. XII 1900. по нов. к.)

Драги оче,

Данас примих 15 форинти које сте ми послали. Био је то већ трећи дан одкад крушне мрве нисам метнуо у уста. Да данас нисам добио, ја не знам шта бих радио.

Док примите ово писмо, шаљите ми одмах, и то ако икако можете телеграфично новце за мјесец јануар. Овог сам се мјесеца тако напатио да сам био у први мах одлучио да оставим и школу и науку и све. Го, бос и гладан човјек не може учити.

Прошлог мјесеца добио сам ову карту, коју вам у писму прилажем, од г. Николе Кашиковића, уредника „Босанске виле“.

Кашиковић ми у овој карти одговара да ће ми о новој години од једне стране израдити штипендију. Он каже да ће сигурно свршити ову ствар.

Замолите г. игумана нек ми од своје стране сад помогне, па ћу му бити захвалан.

Од нове године сигурно ћу добити 30 фор. мјесечно – тако Кашиковић каже.

Сретни вам Христови идући празници.

Имајте на уму да је данас 23. швапски децембар, а паре требам до првог то јест још за осам дана. Поздрав свима

Ваш син

П. Кочић.

17 – Гаврилу Стојнићу у Гомионицу

Беч, 8. марта 1901. г.

Преподобни и драги оче игумане,

Примио сам вашу карту. Захваљујем вам на братском и српском заузимању. Дошао бих сад на ферије око Ускрса. Нека ми отац пошаље најмање 60 фор., јер ми треба за упис и школарину за други течај најмање 30 фор., а оно друго за пут и одијело, ако могнем купити, јер сам баш остао го. Искрено поздравље свима

ваш Петар.

18 – Илији Кочићу у Сарајево

Беч, 8. марта 1901. г.

Драги брате,

Примио сам твоја писма. Био сам тјелесно и финансијално болестан, зато ти нисам могао благовремено одговорити.

Приче су оне прилично добре, али ми је све оно у њима познато. Чини ми се да ја и више знам.

Сад ће изаћи у „Босанској вили“ прича моја „Ђурини записи“. Само још не знам у којем броју.

Побринућу се да ти набавим који књижевни лист. Писмом опширније.

Твој брат

Петар Кочић

19 – Милки Вукмановић у Бању Луку

Беч, 21. 3. 1901,

Драга моја Милко,

Данас сам примио твоју карту. Драго ми је што ти се допада моја слика. Ја сам се сам чудио да сам на фотографији некако дебео и здрав изишао. То је зато што сам се у бради сликао; да сам се без браде сликао, изишао бих врло мршав.

Чудим се што ми више не пишеш. Каква је то околност што ти смета да ми више ниси могла писати. Да те опет ко не проси, или да ниси слаба? Пиши ми, вере ти, док не добијеш ово писмо. Ја ћу ти доћи тамо око 1. јула по новом календару. Пре не могу, јер имам два испита да положим. Ако си ти болесна, ја ћу све оставити па доћи да те видим.

Лепа моја Милко, Циганко моја, ти не знаш како те ја волим! Учинићу све на свету за те, што год хоћеш. Хоћеш душе, хоћеш крви, све, све ћу ти дати! Ако хоћеш да читаш, послаћу ти „Босанску вилу“ и „Нову искру“, па мало читај и забављај се. Та оба књижевна листа добивам ја бесплатно. У њима има лепих прича. Ја сам две написао, и то: у „Босанској вили“ „Ђурини записи“, а у „Новој искри“ „Тубу“. То је једно женско име, управо име једне девојке чији драган умире у Грацу. Она ће ти се допасти, – то знам унапред.

Сад ово, пази добро. Ја хоћу да се женим. И то овако: да се ја и ти вјенчамо тамо у Јошавци код оног твог попа. За то не треба нико да зна. Ја ћу извадити од свог попа вјенчаницу, па ћу тамо доћи да се у највећој тишини вјенчамо. Ја нећу ни оца звати, ни брата – никог! Онда ћу те пољубити као своју женицу и оставити код мајке, а ја ћу наставити школу. И још за две године сам свој човјек.

Пиши ми шта ти о томе мислиш, али све онако искрено. Ја ти искрено и од срца пишем и јављам за своју намеру. Опрости ми што овако ружио пишем. Немам времена, па морам.

Поздрави оца и мајку, а сама прими небројено пољубаца од твог Петра, који би те тако слатко пољубио.

Одмах ми пиши шта мислиш?!!

20 – Милки Вукмановић у Бању Луку

Загреб, 25 /V 1901.

Драга моја Милко,

Пет пуних дана у нестрпљењу и грозничавости очекујем од тебе писмо; очекујем одговор ма какав био. Мила моја Милко, ти не знаш како је то тешко чекати у далекој туђини одговор од свог љубљеног и милог створења. Ја сам од цијелог свијета остављен. Са оцем сам се због тебе завадио, брат ми ништа не пише, а пријатеља каквих и немам, те сам тако остављен без иђе иког свога. Ја сам несрећан, мене је свак од себе одбацио, још ме једина болна нада тјеши да ме ти нећеш у овим тешким данима мога живота изневјерити и оставити. Ја бих се убио кад би ме и ти напустила. Али ти опет кажем, ако мислиш и тврдо вјерујеш да ћеш с другим моћи бити сретна, ти ме остави и предај мојој несретној судбини. Срећа твоја – то је срећа моја.

Бављењем с тобом у Јошавци, она њежна твоја брига о мени и о нашој срећи, учинила да данас ни о чем другом не мислим већ о теби. Онај тихи и мирни породични живот за она четири дана у Јошавци мене је чисто преобразио, – ја данас друкчије мислим него што сам досад мислио. Мени и сад лебди пред очима она слика: како ја сједим за столом, а ти улазиш на врата и носиш вечеру…

Послије вечере ти долазиш на мој кревет, па се разговарамо, грлимо и љубимо…

То се можда никад више неће вратити. Ја сам ти вјеран, до гроба вјеран постао послије доласка свог у Јошавку с тобом у колима. Али ти си могла опазити да се ја ни о чем не бринем, да сам безбрижан, али си у исто доба могла увидјети да сам до крајности поштен. Ја ништа немам осим поштења и жарке љубави према теби.

Мене цијела Бања Лука мрзи што ја тебе волим. Многи ми је трговац приговорио и питао ме зашто сам – знаш онда са Симом – долазио тамо. Али нек ме мрзи ако ће цио свијет, – мени је свеједно, само ако ме ти искрено и одано волиш.

Ја се данас патим и мучим са школом, само да теби и себи извојујем добар положај у друштву. Али треба да и ово знаш: да ћу ја можда и по затворима и апсанама провести већи дио свог живота, јер ћемо ми сви ђаци отпочети борбу против Швабе, који гули наш народ, отима му слободу и убија срећу. Ако си на све приправна, можеш поћи за ме; ако ниси, онда је боље да ме оставиш, па са мном шта буде.

Иако ћу бити некад господин професор и доктор филозофије, ипак ће можда доћи вријеме кад ћу на твојим вратима закуцати. Ти ћеш познати некадашњег свог драгана у одрпаним хаљинама, па ћеш му удијелити корицу крува.

Ти можда не вјерујеш да то може бити, али ја у то једва могу сумњати, јер така ће времена неминовно доћи. Како ми се цијепа срце кад на то помислим!

Како ме болно тишти кад помислим да ће моја рођена дјеца обијати туђе прагове.

Ја бих теби о много чему писао, али не смијем, јер се бојим да ме нећеш право онако како треба разумјети. Укратко ти кажем да највише волим тебе, па онда мој несретни и заробљени народ. Борићу се до краја свог живота за твоју срећу и за срећу и напредак свог милог народа. Ако волиш свој народ и ако му желиш бољу и љепшу будућност, загрли се са мном, да се кроз цијели свој живот за сиротињу боримо, јер смо и нас двоје убоге сироте. Зато ће нас народ и сиротиња благосиљати.

Док добијем од тебе одговор, писаћу опширно писмо твом оцу. Прича ми један мој друг – Марко Краљевић![12 ]– да се с твојим оцем виђао у Србији, у ман. Петковици. Стево[13] је мене врло много хвалио.

Поздрав свима, а особито теби, једина моја срећо!

Грли те и жарко љуби твој растужени

Петар.

Адреса: Петар Кочић, студ. фил.

Загреб, Свеучилиште.

21 – Милораду Павловићу[14] у Београд

Ман. Гомјеница, 20/VШ 1902.

Пошт. госп. и драги пријатељу,

хтио сам Вам одавно одговорити на Вашу карту, али сам се счињао очекујући на Ваше обећање.

Драги пријатељу, ја се много уздам у Вас и Ваше родољубље. Увјерен сам да ћете по свом могућству помоћи човјека да и тај човјек помогне – опет по својим силама – своме народу.

Милан Сршкић[15] потврђује својим писмом моју сумњу: да сам ја тамо као ренегат оцрњен. На једној сам страни најцрњи ребел, а на другој најцрњи ренегат. (Чудне логике, Христос је убио!) Једним се дичим, а друго ме боли, утолико ме више боли јер нисам могао ни помислити да ће неко рећи незнатном писцу скице „Код Марканова точка“: – „Ти си ренегат, отпадник и издајица српске мисли“. Не тражим никакве стварне помоћи, већ само молим да се скине с мене та гадна анатема.

Ваш искрени поштовалац

П. Кочић,

stud. phil.

22 – Герасиму Кочићу у Гомионицу

(Недатирано писмо из Беча).

Драги оче,

Примио сам новце за новембар, нашто вам се најоданије захваљујем. Сад иде наше мило крсно име Св. Игњатије, а осим тога и Божић. Пошто вам више не могу до Божића писати, ја вам унапред честитам крсно име, опомињући вас да и мене о крсном имену не заборавите, те да ми пошаљете неколико форинти, да га и ја на достојан начин прославим. Честитам вам и идуће Христове празнике.

Пошаљите ми и за ципеле, што сам се још од мјесеца октобра задужио. Дуг за ципеле је 6 фор.

Шаљите паре до 18. децембра, јер су ми потребне.

Поздравите Милицу, Илију и све друге.

Љуби твоју дарежљиву десницу

Твој син Петар.

23 – Илији Кочићу у Сарајево

Беч, 15. децембар 1902.

Драги брате,

наше друштво „Зора“ једногласно је закључило да о свом трошку изда моје приче „С планине и испод планине“. Чист је приход мој. Молим те да се ти, Ђорћо[16] и Стеван примите растурања књиге, која ће изаћи за 10 дана из штампе. Можете узети препарандију, гимназију, а и остале грађане у рачун који би купили књигу. Можете им само имена записати, те тако број утврдити колико бих вам књига послао кад приче изађу из штампе. Књига ће коштати круну и биће 7 прича у њој. Надам се да ћете то енергично и савјесно извршити. Свака вам је десета књига на поклон или паре, тј. круна. Уздам се да ће критика врло повољно примити ову моју прву књигу. Ја се врло мучим. Отац ми ништа, ама баш ништа не шаље. Тужићу га Чикоти.[17]

Поздрав свима.

Петар

24 – Милораду Павловићу у Београд

Беч, 17/30. XII 1902.

Драги г. Миле,

Моја књига прича „С планине и испод планине“ стиже сјутра из Ср. Карловца овамо. На кога бих се обратио у Београд ради растурања књиге? Ја сам у великој неприлици. Једва сам претурио ова два мјесеца до Нове године. Да није мени случајно помоћ одузета кад ми ништа не јављате? Боље би било, по сто пута боље, да ми није ни обећата!!! То је просто нека врста замамљивања, варања… Свм не знам како бих ту помоћ карактерисао. Така помоћ не постоји нигде на кугли земљиној. Ужасно!!!

Сретан Вам празник!

Петар Кочић, студ. филоз.

25 – Стеви Вукмановићу у Јошавку

(Бања Лука)

Беч, 10/23. I 1903.

Поштовани господине,

Ово је писмо у први мах намијењено Вашој ћерки Милки. Послије сам се предомислио, да је боље за Вашу кћерку да се на Вас обратим.

Као што вам је свакако познато, ја сам, већ ово је четврта година, стајао с Вашом ћерком у преписци. Отворено, без устезања, смијем Вам казати да сам Милку од свег срца волио, и то од првог часа кад сам се упознао с њом. Али моје школовање криво је свему.

Дакле, обраћам се на Вас. Ствар је у овом: синоћ сам читао у једном србијанском, биоградском листу „Слоги“, од 4. јануара 1903, ову нотицу: „Верили се. Г. Никола Симић – Торбица верио се са гђицом Милицом Вукмановићевом из Ашане (Ораве) у Босанској Крајини. Честитамо“. У листу стоји: из Ашане, а ја мислим да је требало ла стоји: из Ораве.

Дакле, то је свакако штампарска погрешка. А пошто ми Милка, има већ готово мјесец, ништа не одговара и пошто у Крајини нема више ни Ораве, ни Милице Вукомановићеве, то држим да се Милка, моја Милка, вјерила.

Поштовани Господине, ја сам смртно болестан, а ова ме је вијест у постељу оборила. Бог зна хоћу ли се и дигнути више.

Пошто Господине, ја сам Вашу ћерку силно љубио и волио. Она ми је била све и сва на свијету, па ме ето и она изневјери!!!! Боже силни, је ли то могуће? Зар да ме она, моја Мица, моја мала циганчица у најтежем часу живота изневјери и остави. Да! Све је то могуће!!!

Преклињем Вас, као часна и поштена човјека, да ме у најкраћем року о цијелој ствари извјестите. Од нестрпљења пресвиснућу.

Ја пишем Вама, јер бојим се, кад бих писао Милки, шкодило би јој можда то као већ вјереној дјевојци. Моје ће болесно и ојађено срце од туге пресвиснути.

Невјерној својој Милици послао сам прије неколико дана своју прву књигу „С планине и испод планине“. Она ми ништа не одговара.

Још Вас једанпут, многопоштовани господине, молим да ми у најкраћем року одговорите. Не одговорите ли, биће рђаво за саму Милку, а то не бих желео пошто ми је она тако драга и мила. Ја јој желим да буде срећна. Ја сам се несрећан и родио. Поздравите је.

Поздрав Вама, господине, од Вашег поштоваоца

Петар Кочић,

stud. phil.

I Universitat Wien

26 – Богдану Поповићу[18] у Београд (одломак)

Беч, 25. јануар 1903. г.

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

Гладан, го, бос, с пропалим прстима кроз ципеле ходам ја по Бечу и сјећам се свог дјетињства, својих планина, својих драгих брђана, па ако гдјегод сретнем ког доброг друга, заиштем од њега који крајцар, свратим се у какву кавану гдје је јевтино, па пишем „С планине и испод планине“… По три дана буде да се ништа вруће не окуси. Али ја сам задовољан, јер сам самосталан, не бендам никог, осим оног ко поштено мисли и ради.

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

Петар Кочић.

27 – Милки Вукмановић у Јошавку (Бања Лука)

Беч, I/11 1903.

Мила моја Милко,

Тек данас примих твоје писмо пошљедње које си ми писала. Био сам јако болестан, па нисам смио излазити напоље и одлазити на универзитет.

О, да ти је само знати како ме је твоје мило писмо обрадовало! Од радости сам плакао! Плакао сам као мало дијете. Ја нисам знао да има негдје на свијету та проклета Ашана, која ме је много суза, јада и чемера стала. Још сам мање могао знати да има негдје још каква Милица Вукомановић. Ја сам мислио да је то твоје ко ђоја право крштено име Милица, а оно Ашана, мислио сам да је Орава, па да је погрешно штампано. Тек те сад онако силно, ватрено, заносно љубим и волим, јер вјеруј ми: да сам те изгубио, ја бих досад био међу мртвима. Да сам имао револвер, пуцао бих на себе, јер не можеш појмити како ме је била обузела некаква дубока, неизмјерна туга и очајна усамљеност.

Ово ме је твоје лијепо, њежно писмо упола излијечило, али оне ватре и снаге нестало је. Остала је само њежна љубав према твојој љепоти, према љепоти моје немирне, страсне, бујне, тврдоглаве, а лијепе, убаве, љупке, примамљиве Мргуде! Милко, ти си моја Мргуда!… Сви књижевни листови и новине хвале ову моју приповетку „Мргуду“. Један лист вели: „Млади писац наш тако је лијепо и вјерно изнио и описао Мргуду као да је то све сам доживио“.

Ах, Милко – Мргудо, не могу ти описати колико те волим!

Опрости што ти више не могу да пишем, јер сам уморан. Вјеруј своме Петру. Он увијек на тебе мисли. Он у слаткој чежњи умире, гине за твојом љепотом, његово срце плаче и пишти као уцвијељено дијете, јер ти се мучиш и страдаш у тој очајној пустињи због њега. Вјеруј, Милко, да то њега болно тишти, али он је немоћан да те сад одмах из те пустиње ослободи.

Питаш ме шта бих учинио да си се случајно за другог удала? Ја бих те отео, а кад не би хтјела ићи са мном, на мјесту бих те убио, па онда сам себе. Чудноват сам ја човјек. Ја бих све могао учинити. Мила моја Милко, немој се ни с ким дружити, чувај се, јер не бих желио да што рђаво о теби чујем кад тамо око ферија дођем. Имај увијек у очима да ћеш ти бити жена једног српског књижевника и будућег професора. Служи у својој кући, читај ако имаш књига и пјевај, весели се, немој бити тужна. Опет ти кажем: буди спремна на свашта, јер ми ћемо се у свом животу много патити. Биће дана кад нећемо имати ништа ни јести. Ја сам сав срећан кад помислим на те, јер ти можеш и кукурузе, као и ја. Ми ћемо, хвала богу, ипак бити задовољни.

Поздрави ми по небројено пута оца и маму. Пољуби их мјесто мене, јер су они нама тако добри. Милко, они нас воле, нарочито наша слатка и добра мама, а богами, Стево је онако… ја му не знам боје!

Што се тиче мојих књига, разаслао сам их једно 400 комада, али до данас не добих готово ни паре. Можда ћу ускоро добити.

Пиши ми одмах док добијеш ово писмо. Бар у осам дана да редовно добијам твоје писмо – лакше би ми било.

Вјеруј своме Петру. Његово је срце добро. Он те из даљине… грли и љуби.

Петар

28 – Марку Цару[19] у Задар

Беч, 9. фебруар 1903.

Многопоштовани господине,

Опростите што вам се досад не захвалих на вашој једрој и симпатичној рецензији моје књижице С планине и испод планине, коју сте приказали у „Српском гласу“. Искрено вам хвала, јер ви сте ме први приказали у неколико маркантних црта нашој читалачкој публици.

То бих још прије учинио, али сам био болестан, а вјерујте да ми је тешко растати се и са седам новчића за поштарину, јер сам убоги сиромах. Често пута буде по три дана а да ништа вруће не метнем у уста.

Страховао сам за своје првенче, јер die Seele des Kunstler gleicht der Pflanze. Verstandis, Anerkennung ist ihre Sonne. Ganzliche Verkennung wirkt wie das Dunkel; sie verblasst, wird krank, verkommt; all ihre Treiben und Ringen hilft nichts ohne Licht und Warme.[20]

Страховао сам зато јер сам се био посвађао са свијем уредницима српских књижевних листова. Од тога се већ осјећа посљедица. У „Колу“ господина Живаљевића изишла је оцјена врло језуитски написана, са потписом Elie, а то је псеудоним господина Живаљевића[21]. Нарочито се, као што ћете видјети, окомио на моју Мргуду. Потеже (у дискусију) и Лотија, кога ја, искрено вам кажем, нисам још читао. Као уваженом нашем критичару и естетичару, човјеку који познаје највеће стране књижевности, као њежној и племенитој српској души, ја вам се исповиједам да сам у Мргуди покушао оцртати праву сељачку љубав. По мом скромном схватању, сељачка љубав је у причама наших приповједача скроз и скроз falsch. Ја сам, дакле, покушао да тој љубави дам што је могуће непосреднији израз и што љепши, углађенији облик, иако је она, површно посматрана, одвратна, можда чак и „бестијална“, као што г. Elie то каже. Не! У оној дивљачкој бестијалности има узвишености, дивне, недостижне узвишености коју могу само здрави нерви осјетити, а изгледа ми да је г. Elie сушичав човјек. Да ли сам у својој замисли успио бар унеколико, на вама је, многопоштовани господине, да кажете, а не на којекаквим… па макар им била заштитница и света Параскева и Богомати Чајничка. Ви ме називате књижевним мајстором, а он ми ни талента не признаје.

Ваш захвални

Петар Кочић, студ. фил.

29 – Гргуру Јакшићу[22] у Париз

Беч, 19. IV 1903.

Поштовани господине,

прије неколико дана послао сам преко Вас господину Алберту Малеу брошуру „Macedonian“ u „Das fur kische Problem“. Потребно би било да се ова брошура преведе на француски језик, нарочито је то потребно данас, кад се о Србима готово и не говори у европској штампи. Брошура је ова врло знаменита, те би добро било да се бар њеним превођењем учини велика услуга српској ствари. Нама су потребне симпатије француског народа.

Што се тиче брошура и књига о Србима у страном свијету, и сами знате да смо врло, врло запуштени.

Молим Вас, пошт. господине, да порадите код г. Малеа, да књигу сада где год опширно прикаже, а кад буде готово друго издање с картама, молио бих Вас да је и преведете. Аутор, чије је право име Нико Жупанић, Словенац из Крањске моли да му се г. Мале јави за услове. Адреса: Нико Жупанић, Universitat, Wien.

Лист, у коме би изишао приказ књиге од г. Малеа пошаљите, молим Вас, на моју адресу.

С поштовањем и искреним, српским поздравом

Петар Кочић, stud. Phil.

I Universitat, Wien

30 – Гргуру Јакшићу у Париз

Беч, 23/V 1903.

Драги господине,

Карта је Ваша већ одавно примљена, али Вам не могах до данас зато одговорити јер нисам могао наћи господина Жупанића. Био је неколико дана код куће, те се данас вратио.

Услови за превод на француски ови су: Да се Ви погодите с дотичном штампаријом како најбоље знате. Жупанић тражи да му тај штампар пошаље уговор да га потпише. Половину прихода добија преводилац, а половину аутор – Жупанић. Добро би било да то не изгледа као превод него као оригинал, јер Ви знате да Французи нерадо читају преводе.

Мјесто K, Gersin. моли Вас Жупанић, да напишете на том преводу као неком оригиналу: Нико Жупанић – Gersin.

Осим тога причекајте још једно 14 дана, док писац напише предговор за француску публику и док нешто попуни и додаде.

Адреса његова: Нико Жупанић, Universitat, Wien

Врло ми је драго што Вам се допадају моје књижевне работе. Г. К. Ст. Ристића нисам могао поздравити, јер га и не знам.

Искрено поздравље

од Вашег П. Кочића

31 – Милки Вукмановић у Јошавку (Бања Лука)

Ман. Гомјеница, 23. јуна 1903.

Драга моја и слатка Милко,

ја сам се прије неки дан вратио из Беча. У Бањој Луци био сам само један дан, па сам одмах побјегао. Бања Лука није ми драга, јер нема ништа дрaго у њој. Да сам остао само један дан у Бањој Луци, о томе се можеш, кад хоћеш, увјерити. Моје су мисли и жеље у твојој лијепој Јошавци. Лијепа моја и слатка Милко, ја сам тебе много вријеђао, а и ти мене. Опрости ми, и ја ћу теби опростити. Заборавимо све оно због чега смо се завађали и свађали. Иако сам ја теби писао да си ми мрска, да те не волим, то је лаж. Зато сам тако писао што сам се био тренутно на те ражљутио. Ја сам тебе увијек волио, ја сам увијек за тобом гинуо, ја и сад гинем и умирем за тобом и твојом љепотом. Ти си, Мицо моја, много љепша него што си била. Знам ја то. Ти си лијепа, врло лијепа, ти си слатка, ах! врло слатка и милостива. Ти си моја Мргуда, која за свог Мике вољу вјеша се. Ти си мени остала вјерна, иако сам ја према теби онако немилостив био. Опрости ми.

Ја бих се желио с тобом гдјегод састати. Тамо у Јошавку мрско ми је доћи, јер се стидим твог оца и матере. Ти си матери сигурно о нашој свађи причала, па ме она сад мрзи и псује.

Драга моја и мила Мицо, ти мораш бити моја!!! Ти мораш бити моја, и то овог љета!

Ако се убрзо састанемо, ја ћу ти све казати што сам наумио и намислио. Пиши ми гдје би се могли састати, и то одмах ми пиши! Имаћу ти много штошта причати. Тебе твој Петар неће оставити. Ти робујеш већ пуне четири године. Убрзо ће Петар твој закуцати иа твоја тавничка врата, да те из густог мрака изведе на свјетлост бијелог дана. Његову душу и срце обузима силна туга и бол кад помисли на твоје четверогодишње робовање. Пиши ми и буди ми здраво и весело до дана нашег састанка.

Грли те, љуби те, мази те и за тобом чезне

твој до гроба вјерни

Петар.

32 – Герасиму П. Ивезићу[23] у Беч

Манастир Гомјеница, 3. јула 1903.

Драги Герасиме,

„Само критичар мора бити трезвен; он мора бити анатом! И њему је, заиста, доста муке што је критичар – као што једном веома згодно рече, чини ми се, Св. Вуловић итд“. Драги мој Герасиме, ова реченица није на свом мјесту. Ти си слаб критичар, врло – врло слаб!

Не мислим и не надам се да ћеш се обазрети на ову моју искрену напомену.

Твој П. Кочић

33 – Илији Кочићу у Сарајево

Беч, 26/V 1904.

Драги Илија,

Ти ми ништа не одговараш на моје посљедње писмо. То ме баца у бригу. Сви сте ме занемарили и оставили. Тако ми и треба.

Молим те, ако си ишта скупио за књиге, шаљи ми одмах, јер сам остао без пребијене паре.

Поздрави Стевана и Бањца, а сам прими искрени, братски поздрав

од твог П. Кочића.

34 – С. Б. Цвијановићу[24] у Београд

Скопље, II/III 1905.

Драги Цвијановићу,

Мислим да ме нисте добро разумели: ја сам наиме тражио само један примерак „Српске књижевности“ од Ћ. Шурмина,[25] и то лично за себе. Што се тиче новаца за „Теорију књижевности“ од П. П. Ђорђевића,[26] будите уверени да ћете их добити, ако их већ нисте добили, јер ми г. директор рече да је новац већ послао.

Најлепше вас молим да ми одмах пошаљете само један примерак Шурм. „Историје књижевности“, и то преко срп. конзулата. Поздрав Тановићу.[27] Што не пише ништа.

Ваш искрени поштовалац

П. Кочић

Петар Кочић (из Бање Луке) – Ферди Шишићу[28] (у Загреб)

Бања Лука, 7. маја 1905.

Многопоштовани Господине,

И ако Вас лично не познам, ипак сам слободан да Вам се обратим са овом молбом. Ви у својој цијењеној расправи „Херцег-Босна пригодом анексије“ на стр. 13. спомињете и Ратково. Ја Вас најљепше молим да ми изволите саопштити што поближе о Раткову. Да ли се Ратково тако и у своје вријеме звало? Да ли Вам је шта о Раткову познато и из турског времена? Да ли има о њему ишта забиљежено у старим хрватским или српским споменицима? Да то није стара жупа Бањица?

То је данас једно велико село са двије православне парохије: Доње и Горње Ратково. Под Турцима ово је село имало неку своју засебну управу као Шаранци у Херцеговини, село Тимар у приједорском котару. Имало је своју земљу коју је са силним жртвама у крви од Турака очувало до дана данашњег, а Тимар је изгубио.

Ратково лежи у предјелу Змијање које спомиње и турски географ Хаџи-Калфа из XV или XVI вијека, сад се не сјећам под каквим исквареним именом. Ако се не варам, о Хаџи-Калфи саопштио је нешто Госп. Ст. Новаковић, у издањима Српске Академије.

Још Вас једном најтоплије молим да ми испуните моју скромну молбу кад Вам буде допустило вријеме.

Примите унапријед топлу захвалност и израз особног поштовања.

Петар Кочић, новинар, Бања Лука

35 – Илији Кочићу у Гомионицу

Скопље, 24. јуна 1905.

Драги брате,

С најтежим болом у души примио сам вијест о смрти доброг и многонапаћеног нашег оца. Зар оде наш отац, зар оде мој мили Јојо и не рече ми ништа?! Његова добра и праведна уста занијемише за увијек, његово многонапаћено тијело спусти се у хладни и мрачни гроб, да га пакосин људи не муче више.

Можда сам га и ја својим поступком – женидбом – много увриједио, те зато ми не хтједе никако одговорити на ону моју карту из Скопља, у којој сам синовски молио да ми опрости и да благослови мој брак. О, брате, да знаш како се несрећан и погружен осјећам! Мојој неизмјерној тузи нема граница, мој бол је превелик и преголем.

Драги мој и мили брате, да ли је отац тражио на самрти да се са мном види или ме је при посљедњем издисају проклео? Пиши ми о том!

Хвала теби и сестри Милици што му се нађосте при посљедњем часу. Вас је благословио, то ми годи души, јер ћете бити сретни на овом свијету, а ја ћу и даље лутати, патећи се и мучећи по туђем свијету.

Пиши ми одмах да ли се много у боловању напатио, да ли је кадгод мене спомињао, како сте га закопали, ко је био на спроводу? Све ми потанко опиши. Гдје је укопан, да ли му је гроб ограђен?

Много би те, брате мој, штошта питао, али не дају ми сузе. Не могу никад прежалити што ми не јависте телеграфски да му дођем тамо још за живота – да га заједно с вама, брате и сестро, сахраним и испратим до вјечне куће.

Што се тиче твог калуђерења, мени је као брату много жао, али немој се ни најмање кајати; живот је живот. Боље је као просјак живити у својој домовини него се као ја потуцати по туђини. Буди миран и спокојан, служи богу и народу, па свршена ствар. Шта ћемо, тако нам је ваљда суђено. Ја вјерујем у судбину!

Збогом, брате мој и сестро, цјеливајте гроб мог оца, а ја ћу и даље туговати за њим у овој далекој туђини, док ми милостиви бог не одреди да походим и видим гроб и вјечну кућу мога непрежаљеног Јоје!

Вама двома нека да бог здравља, живота и мира, а нашем премилом оцу рајског насеља.

Грли вас и љуби, заједно са вашом снахом Милком, ваш дубоко ожалошћени брат

Петар

Поздрав оцу игуману, Милици и Симеуну и свима другим.

36 – Стеви Димитријевићу[29] у Скопље

Г. Прота Стева М. Димитријевић, директор

Скопље, 16. септ. 1905.

Многопошт. и драги госп. директоре,

вијест да сте дали свој пристанак за Битољ, све је Ваше искрене пријатеље и пријатеље српске ствари изненадила и пренеразила – а мене је потпуно убила. Нисам могао вјеровати да се тако мало рачуна води о нашој националној ствари у овим крајевима. То је само богу плакати.

Нисам у годинама да дајем иком савјет, а најмање Вама, али Вас, опростите ми, упозоравам да никако не идете у Битољ. То је за Вас грдно понижење, а то понижење и мене вређа и боли, јер сам дубоког увјерења да то не заслужује човек и јединствен радник српски као што сте Ви. Осим тога, пристанком својим за Битољ, Ви долазите на једнако издајнички (подвукао Петар Кочић) упрљано мјесто и мјесто препуно интрига и маћедонских мизавирлука. Поврх тога, мислим, да су Вам познате и везе појединих људи из Битоља са Скопљем. Све то и још много штошта говори да не идете тамо куд Вас гоне заклети непријатељи српског напретка у овим крајевима.

Савјест ми је налагала да Вам ово неколико ријечи напишем као Ваш пријатељ који жарко жели да се и у царствујушчем граду Скопљу ступи макар корак напријед.

Ваши су сви здрави и живи, али и тужни и премного тужни.

Ја Вас и Милка много поздрављамо.

Ваш особити поштовалац

Петар Кочић

37 – Павлу Лагарићу у Беч

Сарајево, 17. децембар 1905.

Драги мој господине Павле,

Послије године дана јаких трзавица и лутања, вратих се натраг у отаџбину. За све то вријеме нити сам што радио, нити сам се с ким дописивао. Ја вас као свог доброг и искреног учитеља и пријатеља молим да ми опростите што вам досад не писах. Трудићу се убудуће да тога не буде.

Ваш захвални и особити поштовалац

П. Кочић

38 – Стеви Димитријевићу у Хиландар

Сарајево, 28. децембра 1905.

Многопоштовани г. директоре, Тек данас добих Вашу карту из Хиландара. Ја сам у Биограду био неколико дана; али се нисам могао са оним људима никако споразумјети него сам дао изјаву у „Дневном листу“ у којој сам изложио узрок ради свог премештаја. Готово су све новине напале Ристића, а особито Жујовића, ту мизерну дипломатску тикву. Затим сам се вратио у Босну. Сад се налазим без икакве службе у Сарајеву. Дао сам молбу за чиновничко мјесто у нашем српском друштву „Просвјети“, а осим тога дао сам још и молбу Влади да ми да концесију за издавање једног листа. Тако је сад са мном. Поздравите гђу Даницу и Алексу, Чичу и све друге. Ваш искрени поштовалац

П. Кочић

39 – Илији Кочићу у Гомионицу

Драги брате,

Док сам дошао у Сарајево, одмах сам ти писао и послао своју и Милкину слику, и теби и сестри Милици. Ти ми до данас ништа не пишеш: да ли си примио писмо и слику или не!

Молим те, драги мој и мили брате, да ме одмах о том извјестиш.

Једну ти пријатну вијест за се могу јавити. Друштво Просвјета изабрало ме је на својој јучерашњој одборској сједници једногласно за свог чиновника са мјесечном платом од 100 форинти. Кад ме скупштина у јуну потврди, ја ћу бити потпуно осигуран, и то са 20. 000 круна. То ће ми бити као нека пензија. Ово је мјесто за ме врло подесно и добро, јер нећу зависити од Швабе, а то је одвајкад био мој идеал.

Што се тиче насљедства иза покојног оца, мој дио нека је код тебе, док ја не дођем једном приликом тамо. Поздрави сестру и Симеуна, оца игумана, Мију и све друге који питају за ме. Милка поздравља заову и зета много пута, као и тебе. Љуби те и грли

Сарајево, 20. I 1906.

Петар.

40 – Стеви Димитријевићу у Скопље

Сарајево, 24. II 1906.

Многопошт. и драги г. директоре,

Из Ђекина писма, које сам данас примио, дознах да сте се повратили из Хилендара. Ја сам Вам прије готово мјесец и по дана одговорио на Вашу карту, коју сте ми послали из Св. Горе. Ви сте питали шта радим, гдје сам и мислим ли се повратити натраг у Турску. Као што видите, не мислим; али вјерујте, да ми је то жао. Имао сам необичне воље за рад и за пожртвовање за нашу несретну и кобну народносну ствар у Турској империји.

Ја сам изабран овдје код друштва „Просвјете“ за чиновника. Плата ми је много већа него што је била у Скопљу – мјесечно 200 круна. Затим ћу имати сваке пете године повишицу од 300 круна годишње. Мјесто пензије уложиће се за мене једна премија од 20. 000 круна у банку. Како видите, мени није овамо лоше.

Необично ми је жао и много ме боли што је тамошња наша гимназија затворена. Моје је дубоко увјерење да је томе главни узрок неваљали и разорљиви рад конзула Ристића[30] и његових плаћених и добро почашћених мамелука, који тако немилосно мрцваре нашу несретну народносну ствар у Турској. Мени би врло драго било и био бих још и више захвалан кад би ми Ви барем неколико ријечи написали о узроку затварања наше тамошње гимназије.[31]

Шта је с Вама? Беко ми пише да чак и Вас хоће да окриве што је затворена гимназија, и то онако испод жита, јер се рад конзула Ристића и његових мамелука једино и састоји из подлачног и прљавог подземног бургијања.

Једино би Вас још уљудно молио да ми по могућству ставите све податке Ристићевог разорљивог рада, али оне који њега најбоље карактеришу, али ипак да се смију публиковати, јер не бих желио да наштетим српској ствари објављивањем каквих недопуштених података. У интересу је, и дужност је сваког Србина, да се већ једном стане на главу тој безобзирној и отровној животињи, која тако немилостиво упропашћује оно што су други својим знојем и трудом подигли.

Ја сам му очитао лекцију у „Дн. листу“, али то је мало, те мислим да ћу се још једном на њ морати вратити.

Надам се да ћете ми одговорити на ово писмо што прије, јер ми је то врло потребно.[32]

Поздравите гђу, госпођицу Десу, гђу Даницу и Алексу и од мене и од Милке, а и Дамјана и његову госпођу.

Примите искрено српско поздравље од вашег

Петра Кочића

који вас много и много поштује и воли.

Адреса: Петар Кочић, „Просвјета“, Сарајево.

42 – Милки Кочић у Сарајево

(Новембра 1906)

…У Рајловцу код Рељева дочекали су ме сви богослови, један је држао говор, ја сам му одговорио. Кроз мрачну ноћ орило се: Да живи Кочић, неустрашиви борац народа српског. Доле с тиранима земље наше! …

43 – Вељку Петровићу[33] у Пешту

Бања Лука, 4. I 1907.

Поштовани и драги госп. Петровићу,

ја Вам се најдубље захваљујем на Вашој пуној, топлој и импресивној пјесми, коју сте мојој маленкости намјенили, и у којој тако снажно, са тако много темперамента, љубави и топлине цртате сав јад и чемер, тугу сињу и невољу љуту моје уже подмукло заробљене и притиснуте Отаџбине. Љубав Ђуре Јакшића према Босни једино се с Вашом љубављу може поредити!

Ја сам све Ваше радове са особитом пажњом пратио и читао, и сви ми се, без ласкања, необично допадају. Онда није ни чудо што сви ми, а нарочито Ваши ужи земљаци, полажемо на Вас велике наде и то потпуно оправдано. С Вама наша драга Војводина добија свог изразитог и пуног представника, а ми сви одличног писца и јавног радника.

Вашу лијепу пјесму ја сам преписао, оригинал задржао себи, а препис послао „Бос. вили“.

Гледаћу да Вам што прије пошаљем једну своју приповијетку за превод.

Још Вам се једном најсрдачније захваљујем на Вашој искреној љубави и према мојој ојађеној земљи и према мојој маленкости!

Ваш одличан поштовалац

Петар Кочић

44 – Стијепу Трифковићу[34] у Сарајево

Бања Лука, 28. V 1907.

Драги оче Стијепко,

Шаљем ти ову мјеницу и најљепше те молим да је потпишеш и по момку пошаљеш у Српску штедионицу. Ја сам већ послао Штедионици 30 круна отплате и 3 круне интереса.

Тебе, дакле, најљепше молим за потпис, и надам се, као и увијек, у твоју предусретљивост.

Овамо нема ништа особито ново. „Отаџбина“ ће почети у најкраћем времену излазити. О томе ћу ти кроз који дан опширније писати.

Топло те и искрено поздравља

Твој одани

Петар Кочић.

45 – Јовану Цвијићу[35] у Београд

Бања Лука, 3/VI 1907.

Многопоштовани господине,

„Отаџбина“ излази на Видовдан, те Вас најлепше молим да нам пошаљете ма шта било за први број, јер Ваше име звони крупно и снажно не само у нашим земљама него и у цијелом културном свијету.

Ваше име убија наше многобројне противнике и свједочи цијелом свијету да смо ми Срби подобни да створимо себи свијетлу и сјајну будућност. Ваш ма најмањи прилог биће од ванредне вриједности за наш лист, око кога у чврстој фаланзи стоји група младих људи да отпочне борбу за политичке и грађанске слободе.

Са великим надама очекујем Ваш прилог.

Ваш особити поштовалац

Петар Кочић

гл. уредник „Отаџбине“

46 – Милки Кочић у Бању Луку

Црна кућа, 11. XI 1907. по нов. кал. 12 сати у ноћи

Драги мој и мили Цоцо,

и ја сам као луд кад те не видим. О, да знаш како ми је овдје тавновати. Да си ти уза ме, мени би тако лако било. Ја ни о ком и ни о чем другом не мислим него о теби. Пази на се и на своје здравље. Ја сам здрав, не боли ме ништа него душа и срце за тобом. Цоцо, ти мене не волиш, ја се љутим на те и плачем, много плачем. Ти мене можда за све кривиш што се десило са мном. Није то све моја кривица, јер је све ово морало бити. Ја знам, ти се силно патиш и у себи проклињеш мене, али немаш право. Наш је народ тако убијен и сатрвен јадом и невољом, па је неко морао устати и подвикнути против силних зулума и неправди које се над њим непрестано чине. Тај неко у овом случају био је твој Кочо. Опрости му и заборави на своје патње, јер ће те благосиљати народ. Како живили да живили, – умријећемо и иза нас ће остати свијетла успомена да смо се жртвовали за свој народ.

Ја унапријед знам да ћеш се ти на ове моје ријечи горко осмјехнути и прошаптати: „Е мој луди Кочо. “ Зато ти даље нећу ни да набрајам.

Гледај, молим те, да ми „Преса“ (новине) дођу, да видим шта се ради у свијету. Оглупићу овдје. Потужи се код предсједника на Милеца, што није дао Стеви да уђе, и јави то Светозару[36] нек метне у „Отаџбину“.

Други пут много ћу ти опширније писати.

Поздрав тетки и свима који питају за ме.

Жарко те љуби и грли твој заробљени

Кочо.

47 – Милки Кочић у Бања Луку

Црна кућа, 7. XII 1907. по н. к. Субота

Драги мој и премили Цоцо,

шта да ти пишем, како да те утјешим у овој тешкој и големој несрећи!? Бол је мој велики, туга је моја неизмјерна, Цоцо мој, ја немам ријечи. Мјесто ријечи из уста, теку сузе моје из очију мојих, теку, теку и једна другу сустиже! Мушко срце се расплинуло моје у саму тугу и јад. Ја тог јада, ја те туге не би тако силно осјећао да не мислим на несрећу која је тебе постигла овом мојом црном судбином. У духу ја клечим пред тобом и преклињем те за љубав твоју, јер ћу излудити. Ја видим да је мене свак оставио, па страхујем у души да ћеш ме и ти оставити и заборавити. Можда мене и Стево мрзи, јер он тебе неизмјерно воли. Он мене зато мрзи што си ти пала у несрећу због мене. Ја сам то видио на њему пред судом. Ја на својој души носим велики гријех, јер сам се огријешио о те, те ми је зато двапут теже тавновати.

Ја сам се чисто подјетињио. Кад је данас Лепа[37] дошла, ја сам је несвјесно пољубио и отишао у своју собу, па сам дуго, дуго плакао. Било ми је на души тако тешко. Лепа је била као и досад озбиљна. Она није осјећала каква је несрећа нас двоје, тебе и мене, постигла. Она не зна што то значи 12 мјесеци бити у тавници и 12 мјесеци бити на слободи али као и у тавници.

Драги мој и премили Цоцо, ти се немој ништа карити и туговати, јер се ово може све набоље окренути. Ако се и не окрене, ти буди весела и изађи куда ти је воља. Пази на своје здравље и обиђи ме у 15 дана макар једном. Немој чешће, јер ће те сатрти штрапац и непрестана секирација ради мољакања за улазну карту. Ако мореш, изради да ми се шаљу новине. Ако ти ко што учини нажао, ти само мени напиши, кажи тати и мами. Стеви дакле и Јеки, како их ми зовемо, да сам их молио да те обиђу ако тетка оде. Могла би и ти отићи њима, да мало се проходаш кад ти овдје додије. Свукуд хајде и слободно живи, али се увијек сјећај да си ти жена Петра Кочића, човјека који страда за народ и народну срећу, човјека који у теби и у твојој љубави налази сву срећу и блаженство овог свијета!

48 – Милки Кочић у Бању Луку

Црна кућа, 13. 3. 1908. по н. к.

Драга моја Милка,

шта да ти пишем? Овдје живот тече мрачно и једнолико. Што данашњи дан доноси, донијеће и сутрашњи: све увијек једно те исто, и то човјека највише убија и циједи. Мојом душом овладало је мртвило и чамотиња. Једино што жалим, тебе, а друго ми је све равно до мора. Ти чувај здравље и немој много трчкарати и морити се ради мене. То те ја најљепше молим. Млијека засад имамо прилично доста, а оно ме држи, јер се једино њиме храним.

Кад одлежим апс, мислим мало с тобом пропутовати по Италији, зато штеди то мало новаца и немој се за ме бринути нити што куповати, јер ја не смијем ништа примити. Осим тога, ако одем у Д. Т. (гледаћу да што напишем, па бих од тога) могао нешто добити.

Јави ми шта има напољу и како стоји са „Отаџбином“.

Поздрав Лепој, а тебе грли и љуби

твој робијаш П. К.

49 – Милки Кочић у Бању Луку

Доња Тузла, 2. IV 1908. по н. к.

Драга моја Милко,

знам да ће те интересовати како сам допутовао у Доњу Тузлу и како ми је у овамошњој тавници! Да би по могућству што савјесније и беспријекорније задовољио твоју жељу и радозналост, јављам ти о свему потанко и детаљно.

Ненадано, у 2 сата послије подне 27. III по н. к. јави ми керкермајстор г. Гржета да се спремим на пут. У 3 сата изби у авлију Црне куће кочијаш Мишко са затвореним фијакером, а у 3 I/4 дођоше два жандарма са пушкама, на којима су се у сунцу прелијевале оштре и шиљасте бајонете. Пошто су ме свега, као обичног разбојника, претресли, наперише на ме пушке, и један од њих очита једну кратку молитвицу, коју они читају при сваком екскортирању. Затим смо сјели у затворен фијакер и кренули на жељезничку станицу.

Кад смо пролазили кроз чаршију, свијету је одмах упао у очи затворен фијакер који је долазио од Црне куће, и кроз чије су се отворе са стране сјактиле жандарске бајонете. Многи Срби православни и муслимани опазише ме у колима међу жандарима, поскакаше с ћепенака и из дућана, поздрављајући ме и довикујући: „Сретан пут! … Оћераше Кочића жандари у Доњу Тузлу! …“

Жандари се, поред, свега свог царског пусата, узнемирише, и ја осјетих како се свијет иза фијакера скупља. Чуо се жагор и жуборкање, из кога су се јасно могли разабрати повици срџбе и огорчења: „Како то тако би изненада?! Жандари са пушкама и бајонетима и тај некакав „часни затвор!“ – узвикнуо је неко иза кола.

Кад смо приспјели на жељезничку станицу с оне стране од Окружног суда, чекаонице су биле већ препуне свијета, али су врата према перону била сва затворена. На перону је било само жељезничко особље, жандарски вакмајстор и неколико прљавих пандурица са башчаушем Берберовићем на челу.

Кроз 10 минута воз се кренуо.

Вођа патроле био је један зализан, загуљен, неук и плашљиво-званичан капралица, који ми је својом прекомјерном и неоправданом жандарском наметљивошћу и опрезношћу у путу силно сметао и досађивао.

У Приједору нас је – не знам зашто – дочекао злогласни предстојник са својим бутрастим, фратарским лицем и са својом љутом коморџијском војском, која се је састојала од четири пандура исламског закона са пексинавим одијелом и високим масним фесовима, који су тако јако на османлијску деврију наличили да се нисам могао уздржати а да не прснем у грохтан смијех – поред све моје муке. Врга[38] нас је пратио до Суње, и ту се негдје изгубио.

Уз пут у вагону сретао сам се са многим познаницима, који су ме нудили разним понудама, али је све то плашљиво-званични капралица службено одбијао, позивајући се стално и непрекидно на прописе о екскортажи. У нашем смо Броду чекали готово два сата и у рано свитање кренули смо се даље. Ту, у Броду, попио сам црну каву, кад је капралица, загуљени швапски капралица, отишао да извади карте. Ту ми је каву понудио један трговац из Завидовића.

Неће бити без интереса, надам се, да ти укратко испричам једну занимљнву сцену између мене и једног правог Швабе, кога у животу никад нисам видјео.

То је било у Добоју, гдје такође воз подуље стоји.

Кад смо се кренули у Доњу Тузлу, долетје један стар Швабо на прозор мога купеа. (Сигурно је од неког чуо ко сам и куда путујем.) Он ми пружи једну бочицу ракије и земичку, али га капралица неуљудно службено одби. То му је било врло тешко, па љутито добаци укочено-званичном жандару: „Der Hernn kenn` ich. Er is kein gemeiner Verbrecher!“ (Познајем ја господина. Он није прост злочинац).

„Ja, mein Herr, промрмљах ја кроз зубе – so sicht die custodia honesta einer hohen Landesegierung fur Bosnien und die Herzegovina! “ (Да, мој господине, така ти је то custodia honesta босанске владе!)

Доброћудни Швабо оде покуњен у свој купе, псујући жандаре и још неког: „Ein Chefredacteur und die hubshen bosnischen Gendarmen“ (Главни уредник и лијепи босански жандари!).

У 12 сати 28/III стигли смо у Доњу Тузлу, гдје нас је дочекао Симо и керкермајстор, коме су ме жандари здрава и читава предали. Иза тога је одмах Симо[39] дошао у тавницу и ту смо се споразумјели за јело и друге ствари. Јело ми долази из неке кафане и сад засад добро је.

Тог истог дана уведен сам свечано у сјајне просторије custodia honestе, које су се састојале из једне собе са једним прозором. Зидови собе прљави су, нечисти и изровани, те су на ме учинили немио и одвратан утисак. С лијеве стране врата, кад се уђе, стајала је стара, изанђала и Lehnsthul-а, која је немилосрдно заударала на тавнички трулеж. Мало даље према прозору прост, напукао канцеларијски орман, а иза њега, управо до прозора, уздигао се тавнички, болнички кревет као дјетињи гроб од гвожђа, црн и зарђао, да га је страхота било погледати! У њему једна тврда сламњача са деком и два тврда јастука као камен, – то је све. С десне стране прозора пружио се искрзан и искрхан подугачак „дневничарски“ сто, прекривен дебелим папиром. Крај стола биједно и тужно дријемају двије тавничке столице, једна стара а друга половна. До стола се дигло једно страшило, рачвасто и раскречено, за које керкермајстор рече да се зове клајдершток (за хаљине). Ја сам му вјеровао.

Како видиш драга моја Милко, све старо, изанђало, зарђало, скрпљено и скупљено са свију божјих страна! Ето, то ти је, ако почем ниси знала, custodia honesta босанске владе.

Кад ти још додам да сам увијек под кључем осим сат прије подне, а сат послијв подне, онда можеш појмити како ми је. Ни с ким се не састајем, нити се смијем састати ни ријеч проговорити. Кад шећем, увијек ми је један кључар или пред очима или за леђима. То ме тако нервозира да ме до лудила доводи. Г президенту[40] сам у два маха изјавио да бих се желио вратити натраг у Црну кућу и обући робијашко одијело, јер би ми било много лакше него овдје.

По свему изгледа да овамо неће доћи нико више. Стефановићу[41] неће признати овог вајног „часног затвора“, а Радуловић[42] је ваљда своју казну одлежао. Тако ћу ја остати сам као какав заробљеник на каквом осамљеном острву.

Ако је Угреновић добио „Срп. књ. задругу“, нека ми одмах пошаље све књиге овог шеснаестог кола, у којем су и моје приповјетке изашле.

Ти причекај до 1. маја по н. к., да видимо шта ће бити са оном расправом на Врх. суду, па би онда могла доћи.

Видиш како ја живим. Ти како живиш, не знам, јер ми ништа не јављаш. Пази добро на здравље и сјећај ме се.

Ја новине слабо или готово никако не добијам, те не знам шта се у свијету догађа. Пиши ми шта ће бити са затвореним одбором и да ли су и они предани војном суду. „Отаџбина“ је сигурно престала да излази? Шта ради Светозар? Поздрави све, а нарочито Стеву, Јеку, Љепосаву, Вукицу, Стевана и сву родбину.

Друго засад ништа.

Топло те и искрено поздравља

Твој Петар Кочић.

50 – Милки Кочић у Бању Луку

Доња Тузла, 20. IV 1908. по н. к.

Драга моја Милко,

сретно сам се повратио овамо. Уз пут, и тамо и отуда, није ми било, што се тиче оружане пратње, неугодно и тешко као кад су ме први пут отуда бањолучки жандари спровели. Ови доњотузлански жандари поступали су са мном врло лијепо и уљудно. У првом реду за то имам да захвалим овдашњем г. предсједнику Окружног суда, који је жандаре преко њиховог старјешине упутио да са мном човјечно и уљудно поступају. Осим тога и вођа садашње патроле био је прилично образован и вјешт човјек у екскортирању, па ми је и са те стране много олакшано. У путу ми је допустио и да пијем и да пушим. Зато сам и могао примити као част од једног непознатог човјека понуђено пиће и цигарете у Приједору. И газда Јако Меворах, најбогатији Јеврејин у Приједору, нудио ме је пићем, али сам то уљудно одбио, јер нисам могао пити.

Данас ми је долазио Симо и питао ме да ли ми што треба. Казао сам му, по твом савјету, да ми донесе самљевене каве, пошто имам машину.

Твој пакет до Д. Тузле нисам отварао, јер нисам био гладан, али сам отворио газде Митра[43]. Богами, лијеп ми је поклон учинио. Хвала му! И писмено ћу му се захвалити што је данас.

Мени сад засад ништа не треба. Само ти могу рећи да ме је овај пут, дуги пут, ипак доста уморио и да ми је врло тешко пао поновни растанак од тебе и од наше Бање Луке. Волио бих да нисам морао ни долазити. Мени је наша Црна кућа постала као моја рођена кућа, и ја се у њој не осјећам као затворен. Ова, пак, доњотузланска тавница мртва је и пуна чамотиње као каква заробљена и поробљена земља, којој би могло бити име и Босна. Бадава, ми се Крајишници ипак у нечем разликујемо од наше посавске браће, која су врло погодан и подесан елеменат за робовање и тавновање.

Ти би могла доћи једном овамо са Стевом, да се видимо. То би ми врло мило било.

Врло ми је жао што се не могох видјети са Стевом и Јеком. Сиромах керкермајстор, поред све своје добре воље није смио допустити да се видимо. То му не треба за зло узети, јер је он вршио само своју дужност.

Пиши ми и јави кад ћеш доћи. Још бих ти нешто писао, али не могу, јер знаш да сва мој писма иду преко цензуре. Поздрав Лепој, Светозару и др. Тебе поздравља топло и искрено твој одани

Петар.

P. S. Што се тиче домаћих послова, ти ради по својој вољи и увиђавности, јер си много практичнија од мене. Ја ти нећу у томе ништа приговарати као ни досад. Јави ми шта има ново са оним бетерима у граду.

Ја ћу данас писати г. Димовићу[44] да ме заступа на Врховном суду и да тражи евентуалну одгоду наступа казне, како бих 22. јуна изишао из затвора.

(Видио Д. Т. 2I/4. 08. Васовић.)

51 – Милки Кочић у Бању Луку

Доња Тузла, 12. V 1908. по н. к.

Драга моја Милко,

Знам да увијек са нестрпљењем очекујеш од мене писмо. Сама знаш да ти ништа ново немам јавити, јер је у затвору увијек и непрекидно све старо.

Прекјуче сам добио једну вијест од Светозара, који је овдје био и походио ме. Он каже да је Стево Стефановић пуштен на слободу јер је одлежао прву казну од три мјесеца. Затим ми Светозар рече да ће Стефановић остале своје казне издржавати овдје, јер је и њему призната custodia honesta. Даље Светозар вели да ће Стефановић овамо доћи на 1. јуна по новом кал. Та ме је вијест унеколико обеселила, јер нећу бити сам.

Још сам са Светозаром разговарао о својој овамошњој храни и трошку и замолио сам га да од старог одбора „Отаџбине“ тражи с тобом заједно да барем за ме плате храну кад ми не дају цијеле плате.

То ти с правом од њих тражи и немој да би се понизила пред тим ћифтама, којима је новац и Бог и Отаџбина. Ако не могнеш код њих ништа успјети – то не чини ништа. Главно је да човјек чува свој понос. Ја да свог поноса и карактера нисам чувао, сигурно не би овдје данас лежао, него бих се проводио и веселио у слободи.

Ја сам Светозару казао да он са Симом Ераковићем овдје види рачун и да ти га понесе. Зато ти од оно пара што сам добио од Академије наука пошаљи Сими онолико колико му је потребно да исплати моју храну и остале ситне трошкове. Симо ми је главе ваљао и да њега није било, ја бих се у свачем грдно напатио.

Пошто је Стефановић пуштен на слободу, иако има још неколико казни да издржи – то се и ја надам и тврдо држим да ће и мене на 22. јуна, дакле кроз 40 дана пустити на слободу. И та ме је вијест о Стефановићу унеколико расположила, те жељно и нужно очекујем да ћу видјети своју малу кућицу, тебе, Лепу, Јеку и све друге, којих сам се много и премного зажелио!

Поздрави све, а нарочито Стеву, Јеку, Љепу и друге који се мене сјећају.

Тебе топло и искрено поздравља твој

Петар.

(Видио Д. Т. 13/5. 08. Васовић.)

Колико будем у четвртак 14. маја осуђен, јавићу ти телеграфски.

Да ли је Илија икако долазио?

52 – Милки Кочић у Бању Луку

Доња Тузла, 24. V 1908. по и. к.

Драга моја Милко,

писао сам г. Димовићу да се заузме како не бих одмах морао наступити ову другу неправедну – тако неправедну да вапије небу за осветом – казну. Исто сам тако управио једно писмо и на Главни одбор Срп. нар. организације, на руке госп. Душану Васиљевићу[45], потпредсједнику. Врло сам радознао хоће ли штогод Организација, односно њен Гл. одбор, смјети предузети у овој мојој ствари. Ја сумњам, али нисам никако могао пропустити прилику да не опипам пулс министрових штићеника*.

Пиши ми колико је Кондић[46] осуђен. Да ли ће Светозар овамо или ће у Црну кућу и да ли је већ добио позив да наступи казну?

Ја сам здрав и желим вама свима много здравља и среће.

Све вас, а нарочито тебе, искрено и топло поздравља и грли ваш

Петар.

53 – Стеви Вукмановићу у Бању Луку

Доња Тузла, 27/V 1908.

Драгн мој Стево,

Можда ти је Милка већ казала да сам још осуђен 15 мјесеци. Молићу да одмах не наступим казну једино зато да уредим домаће ствари и да Милки олакшам живот за вријеме мог тавновања. Мене слобода лично много и не весели, јер изван тавнице имам врло мало пријатеља. Једна личност, за коју сам држао да ми је пријатељ, рекла ми је: ’Једва чекам да одеш у хапс. ’ Те ми ријечи никад не силазе с ума, и много жалим на тог свог пријатеља, зато што ми се и поред ових ријечи представља велик пријатељ.

Могу ти јавити да сам здрав, а друго што бог и Швабо да.

Поздрав свима код куће од вашег

Петра

(Цензурисано: Д. Тузла, 28/V 08. Потпис.)

54 – Милки Кочић, у Бању Луку

Доња Тузла, 28. V 1908.

Драга моја Милко,

враћам ти потписану мјеницу и молим те да је уредиш како знаш и умијеш. Писао сам ти већ карту да сам се обратио г. Димовићу и г. Васиљевићу да се заузму за ме како не бих морао одмах наступити казне. Да ли ћу од тог имати успјеха, још ти не могу ништа јавити. Од Врховног суда још ми није дошла осуда.

Моја болест није бог зnа шта. Презебао сам у априлу у овој одурној собетини, па ме боле леђа и жигају ноге. То је све, и то није опасно, него је непријатно и тешко трпјети. Љекару се ја царевом не обраћам жив ни за какву помоћ. Немам повјерења ни у знање ни у савјесност. Иначе је овдашњи љекар добар човјек и врло уредно походи тамницу.

Зна ли се по колико су они у граду осуђени? – Примио сам блесаво сочињеније оног божјег звекана. Глуп он, па му глупо све што је његово.

Више ти немам шта да пишем. Ниучем не оскудјевам, јер сама знаш да сам ја с малим задовољан.

Много те и одано поздравља

Твој Петар.

55 – Милки Кочић у Бању Луку

Доња Тузла, 8. VI 1908. по н. к.

Драга моја Милко,

прекјуче сам предао на Врховни суд молбу ради одгоде наступа казне и надам се да ће ми се ова молба повољно ријешити. Тако ћу, можда, моћи на 22. јуна бити на слободи. Молим те, пошаљи ми одмах моје љетно одијело, ако је читаво и чисто, један пар чарапа, два рупчића, једну кошуљу и једну машну, јер ми се ова покварила. Мој је веш готово сав неопран.

Шта има тамо ново? Како је Стево, Јека и дјеца? Шта ради Љепосава? И јесте ли сви здрави?

Код мене нема ништа ново. Само ме ноге страховито жигају, нарочито пред какво вријеме.

Све вас топло, а нарочито тебе, поздравља и грли

ваш Петар.

Осим осталог, пошаљи на моју адресу 30 круна за пут, ако ме пусте; ако не пусте, имаће се у што потрошити.

56 – Милки Кочић, у Бању Луку

Д. Тузла, 22. VI 1908. по н. к.

Драга моја Милка,

док сам примио одијело, 30 круна и друге послане ствари, хтио сам ти писати према једном Димовићевом писму да ми неће уважити молбу за одгоду казне, коју сам данас тешка срца и са једним немилим очајањем морао наступити. Дакле, казну од 15 мјесеци наступио сам и излазим догодине (1909) 22. септембра.

Због непрекидног и незаконитог самотног затвора, због грубог и неотесаног вријеђања од стране овд. керкермајстора и због тога што ми не дају ни с ким разговарати, саопштио сам данас госп. президенту да ћу ступити у штрајк гладовања (Hungerstreik). Госп. президент ми је обећао да ће о овој мојој одлуци писати влади и уједно ми је савјетовао да одустанем од своје намјере док од владе не дође одговор. Ја сам на то пристао. На овај очајни корак нагнала ме је неизмјерна душевна патња вјечитог ћутања и самоће. Чисто сам и оглувио и онијемио од непрекидног ћутања.

Ако ми се не допусти да разговарам с ким било и ако и даље останем у соби под кључем сам, ја ћу се уморити глађу, јер волим и умријети при чистој свијести него да полудим.

Данас сам необично расположен и више ти не могу писати.

Поздрави све, нарочито Лепу.

Тебе топло поздравља и грли

твој Петар.

57 – Милки Кочић у Бању Луку

Доња Тузла, 1. јула 1908. по н. к.

Драга моја Милко,

примио сам твоју карту, и видим да сте се сретно повратили кући. Хвала и тсби и тати на посјети!

Сими ћу писати што је сутра да се побрине за стан.

Сама си бар унеколико могла увидјети и осјетити како је овдје и како загушљив ваздух струји у керкермајсторовој канцеларији, онако па руски! Не може никако лијепо бити нити може на част служити данашњој модерној управи у нашој земљи да се књижевници туку и вријеђају.

За себе могу рећи да би ми много лакше било да ме не турише у политичке кривце. Чак ми је забрањено да не смијем ни са кључарима коју ријеч измијенити. И то у закону стоји!

Али све ће бити и проћи.

Поздрав теби и Љепој од вашег Петра, који вас жељно ишчекује.

NB. Прочитао сам шесто издање „Јазавца пред судом“. На жалост, нашао сам много штампарских погрешака, које кваре смисао; иначе је ово издање прилично укусно и лијепо.

58 – Милки Кочић у Тузлу

Доње Соли, 18. јула 1908.

Драги моји и мили Цоцо,

предајем ти ово писмо за Америку и књижевни оглас „Јазавац пред судом“. Писмо за Америку, као и оно прво, препиши и пошаљи. За књижевни оглас „Јазавац пред судом“ могла би се договорити са Симом и послати га у новине. У исто вријеме могла би с њим заједно писати којој штампарији да штампа седмо издање. Ако ти не би хтјела са Симом то учинити, онда бих ја могао писати којој штампарији за штампање, и то бих морао учинити преко суда. Уосталом, ми ћемо се још о том усмено договорити.

Драги мој и мили Цоцо, ја сам се тебе много, премного зажелио. Ти немој жалити новаца и немој се патити. Као што год мени чиниш, чини и себи и Љепој. По свему изгледа да ја немам никог на овом свијету него вас двије. Ја се тебе увијек сјећам, и у дану и у ноћи, и увијек на те мислим, Теби би можда много лакше било да си остала у Бањој Луци, јер овдје немаш никог познатог, па ти је врло тешко. То ја врло добро знам, па ми је тешко што се због мене патиш и мучиш, али ће све бити и проћи.

Поздрав Љепој.

Тебе жарко и искрено љуби и грли

твој заробљени Петар.

Мени је твоје јело врло добро и слатко, па откад си дошла, ја сам се много и душевно и тјелесно опоравио. Само теби то имам да захвалим.

59 – Милки Кочић у Бању Луку

(Из Тузле, 1908.)

…Запамти добро ово: као што год у густој помрчини не можеш наћи свјетлости, исто ћеш тако узалуд у земљи без Слободе тражити Правду. Слобода је света и узвишена мајка Правде. Без Слободе, без мајке своје, Правда се претвара у једну обичну курветину путару, која по широким царским друмовима трује и заражава невине, одузимајући им подмукло младост, свјежину и здравље!…

60 – Др Карлу Пачу у Сарајево

Бања Лука, 17. јуна 1909.

Велеучени Господине,

примио сам ваше многоцијењено писмо од 14. VI о. г. Ваше признање као једног одлична научењака да сам својим површним приказом Кечетових „Историјских успомена“ учинио нешто за проучавање прошлости Босне и Херцеговине, и сувише је ласкаво и од моје стране ничим незаслужено. Ово, велеучени Господине, изволите узети не као обичну фразу лажне скромности, него као моју стварну и истинску исповјест. Можда ће Вам бити унеколико и познато да се ја поглавито бавим лијепом књижевношћу, те према томе не осјећам у себи ни најмање способности да бих могао ступити међу Ваше вриједне и учене сараднике. Ја се само као аматер интересујем прошлошћу своје отаџбине као и сваки човјек коме је драга његова рођена груда, и који истински жели да дозна праву и ничим непомућену истину о прошлим догађајима.

Према Вашем тражењу шаљем Вам „Јазавца пред судом“ (изд. VII). Много жалим што немам при себи других својих радња, али ћу бити слободан да Вас упутим гдје би се евентуално могле добити. То су све омање причице и изашле су под насловом „С планине и испод планине“, I, II и III свеска, па ми се чини да би се једино могле набавити у књижарници Светислава Цвијановића, Биоград, Кнез Михајлова ул. 15.

Примите, велеучени Господине, израз одличног поштовања.

Петар Кочић

61 – Николи Т. Кашиковићу у Сарајево

(Из Бање Луке – недатирано из 1909)

Драги мој Никола,

шаљем ти за „Вилу“ ову народну пјесму „Рајко од Змијања и Краљевић Марко“. Она је занимљива и достојна да се штампа колико због своје љепоте, толико и због тога што је у њој опјеван један босански властелин.

Испитивачи наших народних јуначких пјесама једногласно су констатовали да нема народних пјесама о босанским владарима и босанској властели, као ни пјесама из жупанског доба. Изгледа да ће то њихово мишљење пасти, јер сам ја, бавећи се љетос антропогеографским проучавањем области Змијање, наишао у народу тога краја на пјесме које пјевају о босанском властелину Рајку или, боље, Ратку, по коме је и прозвано село Ратково, највеће српско село у Босни и Херцеговини.

Увелико сам задовољан што ће ово питање ставити на дневни ред наша „Босанска вила“. Прими братски поздрав.

Твој

Петар Кочић

Бања Лука.

63 – Николи Т. Кашиковићу у Сарајево

Бања Лука, 2. септембра 1909. по ст.

Драги Никола,

шаљем ти за „Вилу“ и ову другу пјесму о Рајку од Змијања. Ја се трудим да све народне пјесме о њему скупим и у „Вили“ нашој одштампам, па ћу онда написати опет у „Вили“ једну расправицу, која ће бити врло занимљива јер ће се донијети нешто ново у проучавању наших народних пјесама. У том погледу „Вила“ је стекла велике заслуге, то јој не може нико порећи. Доношењем ових пјесама она ће само још више подићи свој углед, јер су оне нешто ново.

Могао би у 17. броју и ову пјесму штампати.

Твој Петар Кочић

64 – Јовану Цвијићу у Београд

(Бања Лука, септембра 1909)

Многопоштовани и драги г. Цвијићу,

Ону сам малу стварчицу Кроз Змијање био слободан посветити вама и без вашег питања као спонтани и срдачни израз захвалности према вама јер сте ме у једно вријеме материјалне невоље помогли, а још више због тога што сте ми отворили очи за једну корисну ствар. Дубоко жалим што нисам по струци географ и историчар, јер би боље и савјесније могао испитати ову занимљиву област која има тако поетско име „Змијање“. Ја сам ушао у један занимљив музеум – на сваком кораку сретам све некакве знаке старине.

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

(Недовршен концепт одговора)

Петар Кочић

65 – Милану Савићу[47] у Нови Сад

Бања Лука, 25. XI 1909.

Пошт. и драги Господине,

тек данас добих од мог пријатеља госп. дра Глушца Вашу дописну карту, јер је била залутала у овдашњу Велику Реалку, пошто сте Ви метнули моје занимање професор, а ја то нисам, на жалост, иако имам сву квалификацију за то мјесто. Не да ми босанска влада.

Шаљући Вам списак или позив на претплату, из кога ћете моћи све видјети, најљепше Вам се захваљујем што сте се драговољно примили тако тешке и неблагодарне работе као што је то скупљање претплате на српску књигу. Још једном искрено хвала!

Примите срп. поздрав.

Петар Кочић

66 – Глиши Елезовићу[48] у Скопље

Бања Лука, 30. XI 1909.

Драги мој Глишо,

твоје су се емшерије сјајно показале, а ти још сјајније! Живио и ти и твоје кротке емшерије!

Примио сам 61 круну за 68 претплатника, а према твојој жељи послаћу ти 100 комада, док књига не изађе из штампе, и то коли брзовозно.

Драги мој Глишо, ја ти се најсрдачније захваљујем на твојој драгоцјеној предусетљивости и труду око скупљања претплате. Поздрави ми, молим те, све тамошње моје познанике. Нећу их овдје набрајати, јер на брзу руку пишем због оскудице у времену. У списку претплатника не видим, на жалост, познатог хотелијера господара Младена Поповића. Шта ли је с њиме било, да није ишчезаја от Скопје? Опет ми га поздрави ако имаш с њиме живоздраво. – Мене заиста тамошње ствари занимају и већ унапријед знам да све не иде у реду. Тако је и овамо.

Драги мој Глишо, јављам ти да од Нове године 1910. издајем књижевни и просвјетни лист Развитак овдје у Бањој Луци и најљепше те молим да ми будеш у гајрету са сарадњом. Бићу ти захвалан.

Топло те поздравља твој одани

П. Кочић

67 – Марку Малетину[49] у Нови Сад

Бања Лука, 13. XII 1909.

Драги и поштовани господине Марко,

примио сам од Вас данашњом поштом 55 круна у име претплате на „Јауке са Змијања“, па Вам се најсрдачније захваљујем на Вашој драгоцјеној пријатељској услузи и труду око скупљања претплате! Књига ће ући у штампу почетком нашег децембра, и док буде готова послаћу Вам с молбом да их раздијелите међу претплатнике.

Још Вам једном срдачно хвала!

Што се тиче Омладинске Статистике, ја сам питао дра Глушца, и он ми рече да њихов директор, др Протић, не допушта да се постављена питања подијеле међу ђаке. Ја сам замолио дра Глушца да он приватно разда спискове, и он ми рече да ће гледати да то по могућности учини. О тој ствари толико Вам засад могу јавити.

Примите искрени српски поздрав од Вашег оданог

Петра Кочића.

68 – Алекси Шантићу[50] у Мостар

Драги Алекса,

послао сам ти молбу за сарадњу у нашем скромном „Развитку“. Светко[51] ми је јавио да си примио позив и да си му рекао да ћеш нам послати једну пјесму о тежаку. То је мене врло обрадовало, па сваки дан очекујем на твоју пјесму, јер бих желио да нам баш ти напишеш пјесму која би изашла у првом броју „Развитка“.

Ја те поново најсрдачније молим да нам испуниш молбу и што прије пошаљеш пјесму.

Обећали су нам сарадњу г. др Цвијић, др Скерлић[52], Живојин Перић[53], др Тих. Ђорђевић[54], Павле Лагарић, Вељко Петровић и многи други.

Нећеш бити, драги Алекса, у рђавом друштву, како видиш. Поздрав Светку.

Топло те поздравља

твој П. Кочић.

Бања Лука, 20. XII 1909.

69 – Алекси Шантићу у Мостар

Драги Алекса,

Примио сам твоју красну и јединствено лијепу пјесму „На њиви“, на чему ти се најсрдачније захваљујем. Мени је жао што си ти могао и помислити да сам ја на тебе или Светка у оном писму из Црне куће мислио. Боже сачувај! Као и овдје, тако исто и у Мостару има рђавих људи и музевира. На те рђаве људе и музевире ја сам мислио. Мени је један човјек из Мостара причао да су се неки „политичари“ веселили кад сам ја ухапшен. То Светко не да рећи.

Твоја ће пјесма, драги Алекса, изаћи у овом првом броју, и гледаћу да не буде ниједне штампарске погрешке.

Топло те и искрено поздравља твој одани

Петар Кочић.

Бања Лука, 26. XII 1909.

70 – Светиславу Б. Цвијановићу у Београд

Бања Лука, 3. I 1910.

Драги госп. Цвијановићу,

Због превелике нагомиланости послова у загр. „Срп. штампарији“, гдје се штампају, „Јауци са Змијања“ моћи ће тек изаћи почетком фебруара по н. к. Тешко је деверати са нашим штампаријама – нарочито кад је овако далеко.

Срдачно вам хвала на честитки.

Ваш одани Петар Кочић

71 – Петру Мирковићу[55] у Зеницу

Бања Лука, 5. II 1910.

Многопоштовани и драги госп. Мирковићу,

Примио сам од госп. Ковачевића ваше цијењено писмо, и оно ме је врло обрадовало. Ја вас лично много цијеним и поштујем, као и ваш досадашњи књижевни и просвјетни рад. Оно што ви износите у својој причи „Сирота – па везир“, осим неких малих разлика, слаже се са оним што сам љетос забиљежио на Змијању, области у којој се налази Бањица, или, боље рећи, Ратково, јер је Бањица један дио села Раткова.

Питате даље ко је то што скупља податке о Гаври Вучковићу Крајишнику. То је моја маленкост. Гавро је необично занимљива и заслужна личност коју треба тргнути из заборава. За осуду би било да се не нађе ниједан Крајишник који би то учинио. Из љубави и пијетета према његовој драгој сјени, ја сам се дао на мучни и тешки посао да га отргнем из заборава, јер је он то, као ико, заслужио у пуној мјери.

Кад сам покренуо на Крајини са друговима „Развитак“, молио сам госп. проту Ковачевића да вас, као свог старог и доброг друга, замоли да нам што за „Развитак“ о Гаври напишете, или да нам извјесне податке о њем ставите на располагање, јер сам чуо, и од њег и од многих других, да ви најбоље познајете Гавру и његова дјела. Госп. прото је то заборавио, док нас ево сад, не подсјети ваше цијењено писмо у коме пишете да имате једну рукописну Гаврину књигу од 50 табака. Велику би услугу учинили нашој Крајини и одужили би се на најљепши начин сјени покојног Гавре када би за „Развитак“ послали један одломак из тог Гавриног рукописа, који је, како пишете, врло занимљив. Могли би послати цио рукопис, па бих ја извадио оно што је најзанимљивије. Ја бих сигурно могао учинити код „Коларчеве задужбине“ у Београду, или код ког другог књижевног фонда, да се та Гаврина рукописна књига штампа. Приход би припао вама, тј. ако би га било, а надам се да би га било.

Молим вас најљепше да ми јавите о овој ствари ваше цијењено мишљење и да ме извијестите и о чему другом што се односи на личност Гаврину. Бићу вам за ту братску услугу врло захвалан. Надам се да ће то учинити човјек који вели: „Летим и ја својима помоћи да лашње до опште жеље могу доћи“. Увјерен сам да ове ријечи нису напразно бачене.

Много вас поштује и поздравља ваш одани

Петар Кочић

уредник „Развитка“.

72 – Живку Њежићу[56] у Загреб

Бања Лука, 15. III 1910.

Драги мој Живко, могу ти јавити да те је Окружна скупштина Бањалука од 7. III 1910. поставила за посл. кандидата Сана–Кључ, а ја сам постављен за изборни срез бањалучки. Све тачке програма осим прве ја сам потписао, и ја ћу бити као дивљак. К. Мајкић[57] је постављен за Бос. Крупу–Цазин. Ти програма не можеш мијењати, него само примити или одбити па се кандидовати као дивљак, ако је по вољи. На Сани можеш продријети, уздам се, па примио програм или био дивљак. Полиција тражи за „Развитак“ кауцију од 3000 круна, па сам у великој неприлици, и томе је крива унеколико и биљешка о твојој кандидатури.

Твој П. Кочић

73 – Живку Њежићу у Загреб

Бања Лука, 25. марта 1910.

Драги мој Живко, опрости, братац, што ти не могох одговорити на твоја писма. Са свију ме страна обасуло са писмима и картама, тако да сам се просто збунио шта ћу и како ћу. Нисам могао ником одговорити, па ни теби, што дапаче жалим. И „Развитак“ ми се развио на врх главе! Него ме је обрадовала твоја карта у којој ми јављаш закључак скупштине на С. Мосту од 18/3. и чини ми мило што су ме Сањани послушали. Ти пишеш у свом пошљедњем писму о некаквим опскурним кандидатима, као на прилику о В. Бабићу и др. Све је то бош посла! Здраво и још једном здраво!

Твој П. Кочић

74 – Милки Кочић у Бању Луку

Сарајево, дне 29. Х 1910.

Драга моја Милка,

од тебе још не добих одговора на моју пошљедњу карту, (па не знам како сте и је ли наш мили и мали Слободан[58] здрав. Ја увијек мислим на вас све, а нарочито на мог малог Слободанчића.

Молим те, јави ми како сте и како живите. Мени је врло необично без вас.

Драга моја Милка, немој да се патиш и немој да сувише штедиш па да се напатиш. Пази добро дијете.

Симо је овдје. Криво му што му нисмо јавили рођење Слободаново. Да смо га позвали, био би нам и кум. Ја сам куму честитао крсно име. Јеси ли ти код њих ишла?

Димовић се још није вратио из Беча, па нисам могао о оној ствари разговарати са њим.

Ако би какво важно писмо тамо дошло за ме, молим те да га овамо пошаљеш.

Овдје нема ништа ново. Саборске сједнице теку сад засад мирно. Шта ће послије бити, не знам.

Пиши ми!

Све вас топло и искрено грли и љуби, а нарочито свог Слободана

ваш Петар.

75 – Милки Кочић у Бању Луку

Сарајево, 7. XI 1910.

Драга Милко,

сретно сам допутовао и данас сам одмах нашао собу за 30 круна. Још се ништа не зна колико ћемо остати. Кад дознам, јавићу ти. Али свакако ћу гледати кроз једно 10 дана тамо доћи и посјетити мог драгог Слободанчића и тебе. Поздрав теби, Слободану, Љепој и осталима

од вашег П. Кочића.

76 – Милки Кочић у Бању Луку

Сарајево, 23. XI 1910.

Драга моја Милка,

данас сам примио од Кунића одијело, које ми се је допало јер је врло топло. Кошта према његовом рачуну 94 круне. Молим те плати му то.

Говори се да ће Сабор бити кроз 15 дана одгођен. Ја мислим тражити допуст кроз који дан да вас походим јер сам вас свију зажелио, нарочито тебе и мог драгог Слободана. Како је он? Је ли здрав? Гуче ли?

Симо је овдје, па смо увијек заједно. Једемо сви код Авакума. Мој стан није најбољи, али се може трпити.

Неки дан сам ти послао 250 круна од дневнице. Врло скромно живим, да би се могло што заштедити.

Све вас, нарочито тебе и Слободана, љуби и грли ваш Петар, који вас увијек осјећа.

љуби те

твој Кочо.

77 – Милки Кочић у Бању Луку

Сарајево, 29. XI 1910. по нов.

Драга моја Милка,

већ неколико дана прође а ја не добих од тебе никаква одговора на своја два писма. Да ли си примила 250 круна?

Очекујемо да ће се кроз 7 дана Сабор одгодити. Ја сам хтио тражити допуст, али је Сабор закључио да се ником не може дати допуст. Дедијер[59] је позван из Београда и није му дат допуст. Симо[60] и Круљ[61]силно су се завадили и потукли.

Како је мали Слободан? Одмах ми одговори.

Поздрав Љепој, Вуки и Ђорђи.

Тебе и Слободана топло и искрено грли и љуби

твој П. Кочић.

78 – Милки Кочић, у Бању Луку

Сарајево, 4. XII 1910. по нов.

Драга моја Милка,

твоје ме је писмо обрадовало, јер на два своја писма не добих од тебе одговора. Драго ми је много што је мој Слободан стално здрав и чио. Да ли имало гуче?

Сабор ће се одгодити у ову идућу суботу (10. по нов. кал.). Оне комендије у Сабору нису ништа. Таке се комендије дешавају у свима саборима, па и у босанском. Зато се немој бринути.

Писао ми је Илија из Призрена. Примљен је за редовног ђака и добија издржавање.

Поздрављам вас свију, а нарочито тебе и Слободана! Жељно ишчекујем да вас загрлим и пољубим.

Грли вас и љуби ваш

П. Кочић.

79 – Милки Кочић, у Бању Луку

Сарајево, II/24. јануара 1911.

Драга Милка,

сретно сам допутовао овамо са Костом. Ону ствар са осигурацијом уредићу данас. Прије нисам могао јер је радња била затворена. Данас ћу такође ићи ради оне друге ствари и др Васићу.[61]

Сабор је јуче отворен. Ми смо Срби противни влади, Турци и католици су уз владу, па може бити свашта.

Ништа друго ново немам да ти одовуд јавим.

Симо још није дошао. По свему изгледа да ће се он и захвалити на мандату. Ко би то још знао? Можда и неће. Види ваљда да ће се и Сабор распустити.

Поздрави ми и пољуби мог драгог Слободана.

Поздрав теби, Лепој и Борћи. Тебе и Слободана увијек љуби и грли

ваш П. Кочић.

80 – Милки Кочић, у Бању Луку

Сарајево, 25. I 1911.

Драга Милка,

Ствар са осигурацијом потпуно сам уредио, и признаница се налази код мене. То ти укратко јављам да се не бринеш за ту ствар.

У Сабору се још ништа не зна. Ситуација је мутна и замршена: не зна се ни ко пије ни плаћа!

Топло те поздравља и свог Слободана са Љепом и Борђом

ваш Петар.

81 – Милки Кочић у Бању Луку

Сарајево, 29. I 1911.

Драга моја Милка,

примио сам данас твоју карту у којој ми јављаш да си опет нешто слаба и да и Слободан није најбоље. Молим те, припази на се, а још више на малог. Знам да те неспавање и неуредан живог сатра, али шта ћеш, мора се трпјети док Слободан мало одрасте. И он ће ваљда постати мало бољи него што је данас.

Иако је у Сарајеву велика студен, ја се не могу никако да одлучим да купим капут, јер држим да ова зима неће дуго трајати.

Симу сам обилазио у болести. Мало му је боље. Био је презебао. Сад се придигао. Како изгледа, Сабор ће подуље трајати, и ја ћу вас можда кроз 10 дана опет походити.

Драга Милка моја, пази на се и Слободана. Ја вас се увијек сјећам и на вас мислим.

Грли вас и љуби

Ваш П. Кочић.

82 – Милки Кочић у Бању Луку

(Сарајево, фебруар 1911)

Драга моја Милка,

синоћ сам сретно приспио у Сарајево. У путу ми је било прилично хладно. Нисам вам ради тога могао писати ни из Бочца ни из Јајца, као обично што сам чинио.

Овдје нема ништа ново што би требало да ти опширно јавим. Само ти јављам да се је Симо разболио. Данас идем да га обиђем. Пази на Слободана и на своје здравље, и буди увјерена да вас се ја увијек сјећам и на вас само мислим.

О Сабору самом не могу ти ништа посигурно јавити. Колико ће још радити и кад ће се распустити, ни то се не зна. Католици и Турци су против нас. Шта ће напосљетку бити, ни ми сами не знамо. Тебе искрено и Слободана љуби и грли ваш

Петар.

Оном трома поздрав.

83 – Милки Кочић у Бању Луку

(Сарајево) 24. II 1911.

Драга моја Милка,

Хвала ти на твојој карти, јер ме је твоје ћутање било унеколико забринуло. Кроз неколико дана, док се сврши дебата о буџету, ја ћу вас походити. Сад не могу, јер морамо сви на окупу бити ради гласања против буџета. Симо је био само два дана у Тузли, и то је отишао кад сам се ја вратио из Бање Луке. Сви смо овдје на окупу, осим дра Божића, који је сада тамо.

Драга моја Милко, припази на се и Слободана. Изведи га напоље, јер је тамо, како чујем, врло лијепо вријеме! Све вас топло поздравља и грли ваш Петар. Нарочито тебе и Слободана.

Љуби те твој Петар.

84 – Милки Кочић у Бању Луку

Сарајево, 17/30. марта 1911.

Драга моја Милка,

примио сам твоју карту, и криво ми је што ми редовно не одговараш на моје карте. Ваљда имаш толико времена да напишеш неколико ријечи. Додуше, имаш ти посла око малог, али би ипак то могла учинити.

Могу ти јавити да сам изабран за чиновника са плаћом од 3000 круна. Лијепо су сви примили моју молбу. Морали би се у мјесецу априлу преселити у Сарајево.

Кроз који дан, ето ме тамо. Љуби тебе и Слободана

ваш П. Кочић.

85 – Милки Кочић у Бању Луку

Сарајево, 24. III 1911.

Драга моја Милка,

Примио сам Твоје писмо. Хвала Ти на обавјештењу. Ја сам знам да Ти је тешко са Слободаном, али шта ћеш: дијете је дијете, мора се трпјети. У нас се у Сабору ухватила велика џефа. Босански католици хоће да нас све уз припомоћ Турака похрвате, а Турци уз припомоћ католика хоће да кмета и сељака за вјечита времена заробе.

Кроз који дан доћи ће аграрно питање. Морам бити овдје, јер се бојим да нас народ не назове издајницима.

Пази на се и на Слободана. Поздрави Лепу и Ђорђу.

Све вас топло грли и љуби

П. Кочић.

86 – Алекси Филиповићу[62] и Милутину Јовановићу[63] у Жепче

Сарајево, 27. јула 1911.

Поштована господо, примили смо Ваше цијењено писмо и одмах смо Вам јуче послали нашу Изјаву, из које ћете видјети разлоге који су нас приморали да и јавно раскинемо све везе са досадашњим нашим друговима члановима Српског клуба. Далеко би нас одвело кад би Вам све потанко почели излагати што се је до данас радило у Српском клубу. Можемо Вам само толико рећи да у Српском клубу има огроман број чланова који врло често заборављају интересе народне, и теже свим силама да се допадну онима горе!

Уосталом, ми ћемо ускоро покренути свој лист („Отаџбина“) из кога ћете се моћи потпуно да увјерите да је наше држање и у Сабору и ван Сабора било увијек исправно и коректно, сасвим сагласно са интересима српског народа. Они нас сада, кад немамо свог органа, безобразно и плаћенички нападају у „Српској ријечи“, али вјерујте нам да нам код нашег поштеног свијета не могу ни пера одбити! Крајина је сва уз нас листом, а и остала Босна.

Толико Вам укратко, у име своје и својих другова, одговарам на Ваше цијењено писмо.

Примите срп. поздрав и поштовање.

Петар Кочић, народни посланик

87 – Алекси Шантићу у Мостар

Драги Алекса,

Најљепше те молим да ми учиниш једну љубав. Ради смо да уз „Отаџбину“ издамо Божићни прилог, па те свесрдно молим да нам и ти штогод приложиш. Ти си пјесник нас свију, не треба да те буни што смо се ми „политичари“ мало поцијепали.

У 23. броју „Отаџбине“ ја сам написао један кратак приказ твојих пјесама, па све се бојим да ми се није што неподесно и нетачно подвукло под перо. Моје симпатије увијек су биле за те и за твој таленат. Приказ сам писао на брзу руку, па нисам као критичарски лаик ни могао све казати што би требало рећи кад се пише о твојој красној и хуманој поезији коју свака шуша не може ни осјетити. Ако сам што погријешио у приказу, сјети се да сам, како рекох, лаик и опрости ми.

Драги Алекса, надам се да ћеш нам свакако штогод за божићни прилог послати, и срдачно те поздрављам…

Сарајево, 24. XI 1911.

P. S. Ја свршавам „Суданију“, коју ћу отштампати у засебну књигу.

88 – С. Б. Цвијановићу у Београд

С. 29. јуна 1912.

Драги г. Цвијановићу,

послао сам Вам прије два дана 150 к. „Суданије“ у Земун посте рестанте, што чини са оних 50 посланих 200 комада. Дајем Вам за готов новац 40% попуста, и молим Вас да ми пошаљете новац. Могли би из мојих новаца и коју нову књигу послати и, ако има каквог мога дуга, наплатити.

Са срдачним поздравом

Петар Кочић

89 – Лази Поповићу[64] у Сремске Карловце

Сарајево, 5. I 1913.

Драги др Лазо,

радо се одазивам твом позиву на сарадњу. Правац којим мислиш поћи свесрдно примам, и колико моја снага допушта, радићу. Најновији и најљепши подвизи и побједе на Балкану храбре да с успјехом кренемо чистим правцем националне културе.

Срдачан поздрав и братски загрљај

П. Кочић

89 – Светиславу Б. Цвијановићу у Београд

Сарајево, 4. IV 1913.

Драги госп. Цвијановићу,

Од Пијуковића и друга добио сам Вашу поруџбину за 20 комада моје мале књижице Из Отаџбине и данас сам Вам послао 20 комада у Земун poste restante. Молим Вас, ако је могуће, за једну услугу. Прије мјесец дана, књижару М. Стајићу послао сам цијену од 2,80 круна за књиге двије: Гавро Вучковић: „Ропство у слободи или правда у Босни“, I и II св., али он ми нити шаље књиге нити шта одговара. Молим Вас, да ли би Ви могли у тој ствари код њега што учинити.

С поздравом

П. Кочић

91 – Живку Њежићу у Сарајево

Иван, 10. VIII 1913.

Драги мој Живко. Прије неколико дана био је овдје др Владимир Ћоровић[65] (а не Андрић) и нешто ми је понудио о Пејановићевој кандидатури и ја сам казао да немам ништа против Пејановића и волим да он прође него кандидат „Срп. ријечи“. Ја на брзу руку нисам могао ништа потписати. Шта је у „Народу“ изашло, не знам. Напада ме данас у писму и Чокорило[66] што сам устао тобоже против његове кандидатуре. И Кобасица[67] је мислио да се кандидује, па је сад одустао. Што се тиче односа са групом око „Народа“ ти знаш мој прошли и садашњи положај према њима. Они су мени увијек несимпатични били. Сигурно је др Вл. Ћоровић и моје име потурио на Пеј. кандидацију. До скорог виђења, драги мој Живко!

Петар Кочић

92 – Милки Кочић, у Сарајево

Београд, 19. јануар 1914. (Из душевне болнице)

Драга Милка,

Ја сам још једнако у Београду и поздрављам тебе и Лепосаву и Борћу. Примите сви скупа поздрав

Петар Кочић, нар. посланик

93 – Милки Кочић у Сарајево

Београд, 2. фебруара 1914. (Из Душ. болнице)

Драга Милка,

ја сам још у Београду. Шта ви радите, како ви живите, како је Лепосава и Вида?[68] Чујем да је Вида болесна. Њена сестра овде је мени долазила у посету. Гледаћу да дођем што пре тамо у Сарајево.

С поздравом српским

Петар Кочић, нар. посланик

Поздрав од Јове Карановића[69] из Београда, немојте се бринути за Мару.[70] Она је здрава и жива. И Мара ће с мном и с госп. Јовом Карановићем доћи.

П. Кочић

94 – Милки Кочић, вјероватно у Сарајево

Београд, 11. фебруара 1914. године

Драга Милко,

Ја се још налазим у Србији и здрав сам. Ништа ми не фали. Гледаћу да што прије дођем тамо кроз неколико дана. Овамо ми је досадно и не могу мирно.

Знај, да ћу тамо доћи. Код мене готово сваки дан долази Мара Врањешевић, Видина сестра. Она поздравља своју сестру Виду.

С српским поздравом

Петар Кочић, нар. посланик

95 – Милки Кочић, вјероватно у Сарајево

Београд, 25. IV 1914.

Драга Милка,

Ја сам оздравио и једва чекам да те видим моја драга Милко и пишем да ти изађеш пред мене. Кажи Лепосави да је лепо и уљудно поздрављам.

Уз српски поздрав

Петар Кочић,

народни посланик и српски књижевник

96 – Милки Кочић, у Сарајево

Београд, 11. Јуна 1914.

Драга моја Милкицо,

Ја сам здрав и весео. Пишем један роман и Лепа је била код мене и таст Стево Вукмановић. Како сте ви? Драга Милкице, дођи ти по мене.

Са српским поздравом и љубим тебе и Лепу

Петар Кочић

народни посланик и српски књижевник

97 – Милки Кочић у Сарајево

(Из Београда, крајем 1914. или почетком 1915)

Драга Милка,

Ја сам још у болници и овдје у Београду и кад пођем тамо, јавићу ће теби и Љепосави и свима другима.

Примите српски поздрав

П. Кочић.

98 – Милки Кочић у Београд

Београд, 3. јула 1916.

Драга моја Милко, видео сам се с Вуком Мишковићем[71] овде. Пољуби малу и поздрави све.

Твој П. Кочић

Писма упућена Кочићу

1 – Герасим Кочић из манастира Гомионице

Манастир, 27. V. 1896.

Драги сине,

Примио сам твоје писмо и све сам разумио што ми пишеш, и оно писмо што си оцу Петру пис’о, чатао сам. Али, Петре, знадни да је код нас велика оскудница за парама, ја по три месеца обрилујем по парохији, а нема ни крајцера добити.

Петре, отиди код господина митрополита па замоли да те препоручи код кога манастира да верије пробавиш, друкчије се не мере изаћи на крај, јербо знаш да и Илија троши у…

Петре, пази се добро, да се бар у туђини владаш добро, нека не буде узалуд, и моли се вишњем богу.

Амоде све здраво и сви те поздрављамо, твој отац

Герасим

2 – Никола Т. Кашиковић, уредник „Босанске виле“ из Сарајева

Сарајево, 22. XI. 1900.

Драги пријатељу,

Примио сам обје ваше карте, али оно што сам ви напоменуо тек море бити од нове године; ја ћу вам јавити кад свршим, ал’ сигурно ћу свршити.

Тубу би могли послати да покушамо срећу. Ја бих вам од себе што послао, али верујте да и овамо иде врло траљаво. Замислите да имамо 2500 форинти нескупљене претплате, и нико се не сјећа да шаље, већ се мучимо и по шест дана лист опремамо, а ако овако и надаље потраје, онда могу уживати и ликовати душмани Вилини кад је не буде више да им смета. Ето им све што је модерно, и сецесисте и декаденти – нек они усреће Босну.

С поздравом

Ваш

Н. Т. Кашиковић[72]

3 – Никола Т. Кашиковић, уредник „Босанске виле“ из Сарајева

Сарајево, 29/5.1907.

Драги Кочо!

Ја знам да си се забавио о себи, али ми је врло необично да се не јављаш. Шта си урадио са оном подужом причом? Ако нијеси никоме уступио, дај ми је за „Вилу“, па ћу ти је отштампати из ње мјесто хонорара. Тако би најлакше и најбрже дошао до штампане књиге, а да би се продавала, у то и не сумњам. Упео сам се из петних жила да покажем оном оцјењивачу у „Народу“ да „Вила“ није тако ниско пала како он мисли, па сам добио од Перовића трагедију Карађорђе, од Невесињског подужу причу и од Боре Станковића једну причу из циклуса „Из мога краја“. Од тебе треба да добијем што било, а писах и другим првацима у причи. Носим се мишљу, ако се могне, да окренем „Вилу“ у недјељни лист на истом формату и простору, само бих морао проћи сам и наћи претплатника.

Поздрав теби, госпођи и Луци од свију нас, а највише од твог

Николе

4 – Никола Т. Кашиковић, уредник „Босанске виле“ из Сарајева

Сарајево, 24/12. 908.

Драги Петре!

Честитам ти у првом реду слободу, а затим све празнике и нову годину. Надам се да ћеш ми се јавити чим за „Вилу“, да се види да и ми имамо својих књижевника, а не све из краљевине, као што ћеш видјети у садржају. Ако имаш што готово, шаљи за први број, па ма и с хонораром. Поздрављају тебе и госпођу сви моји, а највише Твој

Н. Т. Кашиковић.

5 – Никола Т. Кашиковић, уредник „Босанске виле“ из Сарајева

Иван, 3. 8. 1909.

Драги Петре!

Примио сам твоје драго писмо и одмах сам наредио да ти пошаље Живковић из Београда 50 к. То је за први мах да имаш што било, а ако ми се одазовеш својски и пође код мене претплата као што се надам да ће, нећу те заборавити и даље. O Васи ми пошаљи што прије, да бих могао уврстити у 15. број, јер ће 13. и 14. изићи заједно за два-три дана. Не би згорег било да радиш тај свој дужи рад, макар помало за поједине бројеве. Ја знам, послије тамнице и ове пошљедње политичке бруке, како ти је у души, али шта ћемо де, кад они силни и јаки увијек нас узимају као кусур. Но ипак и поред све несреће, ја се ипак надам да послије буре и сунце огрије, и тврдо вјерујем да ћу жив дочекати оно за чим сам највише жудио и због чега нас толико мрзе и прогоне. Српска је идеја природна, стварна, зрела; сви је назиру, ћуте, осјећају и једва чекају да букне и да својим оштрим пламеном очисти српске земље од ове поганије, која нас смета, дави, пригушује и која би хтјела да нас прогута и уништи у најодсуднијим часовима, – али то неће никад дочекати, јер вријеме и прилике, као и односи оних великих, нас ће спасти и избавити из чељусти аждахиних.

Дакле, ако мореш икако, продужи Цвику и Дурута, па да га одштампамо. „Вилу“ без сумње примаш и надам се да ти се сад свиђа, јер сам раскрстио са старим уређивањем и жеља ми је да „Вила“ постане чист и модеран књижевни лист. Од старога само сам задржао рубрику народних умотворина. И сарадници су сад већином млађи људи, на којима свијет остаје. Молим те, саопћи ми своје мишљење о садашњем уређивању и да ли би још што требало завести или уклонити.

А сад молим и тебе и госпођу да ми саопћите што више и што вјернијих података о гђици Милени Стефановићевој, ћерци г. Љубе Стефановића, трг. тамошњег, а нарочито каква је дјевојка, какви су јој родитељи, каква је уопште та породица и да ли и колико носи мираза та дјевојка. Ова се ствар односи на њену срећу, односно удају, јер ме један врло заинтересован младић питао о томе а ја чекам док ми вас двоје јавите.

Очекујући одговора, срдачно вас поздравља обоје у име своје и све моје тевабије.

Н. Т. Кашиковић.

6 – Никола Т. Кашиковић, уредник „Босанске виле“ из Сарајева

Сарајево, 9.11.1909.

Драги Петре!

Ја очајах чекајући обећану причу за „Вилу“, а ти чекајући што од Живковића. Но како слабо и врло слабо иде с претплатом, није ти могао ни послати, јер чим што пане – рашчапају као орлови и дјеца и сарадници, па ти ја сушим зубе. Него неки дан писаше ми отуда да ти се одмах јавим и да те одговорим од покретања новог листа, него да ти понудим главно сарадништво на „Вили“ уз 200 к. мјесечне плате, али под условом да не покрећеш другог листа, јер се, веле, и тако снаге цијепају, а „Вила“ има своју прошлост, и сад ступа у 25. годину своју, па је штета да рамље, него би требало да се око ње окупе све млађе снаге и да се, ако је могуће, и прошири, али свакако да буде огледало цијеле Босне и Херцеговине. Дакле, ако пристајеш – одговори ми да знам удесити ствар и ако хоћеш да порадим да се укине наредба о твом прогонству из Сарајева, па би могао доћи овамо.

Купим ти прилоге односно претплату на књигу и надам се да ћу моћи једно стотинак сакупити.

Још нешто. Ако би ми могао један уводни чланак за „Вилу“ написати, врло би ме обрадовао, јер сам у томе оскудан. Још ти стављам на знање да ће први бројеви „Виле“ у 25. години бити испуњени само домаћим радовима, а Скерлић ће написати уводни чланак, па и тебе не смијем изоставити.

Српско ти искрено поздравље заједно са госпођом шаље

Твој одани

Н. Т. Кашиковић[73]

7 – Никола Т. Кашиковић, уредник „Босанске виле“ из Сарајева

Сарајево, 29/11. 1909.

Драги Петре!

Примио сам карту и послао ти данас 17. и 18. бр. Ја сам ти још у кревету и не могу никуд. Што се тиче онога, оно је свршена ствар, само зависи од твоје воље и с правом на пензију. Ја сам то тражио давно, а они се сад сјетили кад си ти у накани да покренеш лист. За причу ћу ти послати 50 к. сад пред Божић, а надам се да ћу је добити свакако за први број. А зашто ми од тих из књиге не пошаљеш једну да је уврстим у овој години? И за њу бих ти што угајретио, јер сад је најбоља хора за наплату вересије. За оно промисли добро, али што ти кажем – сигурно је, не бих те навео на танак лед. Овдје би могли створити и редакциони одбор. Ту је Вељко Петровић, Владо Ћоровић, Осман Ђикић, Иво Ћипико, па кад би још дошао ти – могло би се радити славно.

Замоли и Скарића и Глушца да ми понешто ураде за 1. бр., и то што од оцјена. Ако има још ко домаћи тамо, јави ми да му пишем.

Прими искрено српско поздравље из престонице српске Босне

Твој одани

Н. Т. Кашиковић

8 – Јован Скерлић из Београда

Београд, 9. II 1903.

Драги господине Кочићу,

Данас је наређено администрацији да вам пошље „Гласник“ од 1. јануара и све свеске које су до данас изишле; лист ће вам се, као сараднику, убудуће редовно слати.

Молим вас да изволите послати још штогод за „С. К. Гласник“, нарочито повећу причу, у роду оних које су изишле у вашој књизи. Ваши радови ће код нас увек бити добро примљени, и убудуће биће хонорисани.

Примите, драги господине, уверење мога одличног поштовања и искрено поздравље.

За уредништво „С. к. гласника“

Ј. Скерлић.

9 – Јован Скерлић из Београда

Београд, 25. I. 1906.

Драги Г. Кочићу,

Пре свега да вам честитам на пуном части избору у Просвјети. И за вас и за општу ствар то је најбоље, и вама ће ту посао бити најпријатнији и ту ћете бити најкориснији. Само, не мешајте наше бирократе са свима нама овамо, и Србију канцеларије, јерархије и хипокризије вечитих обзира са Србијом која хоће слободно да мисли и да независно и поштено ради. Требаће године да протекну па да се отресемо тих остатака прошлости. У сваком случају, због комшије Николе немојте омрзнути и на Светог Николу.

За ваш избор читао сам у „Српској ријечи“, и „Дневни лист“ је саопштио и пропратио са неколико речи које је требало казати.

Сада када сте тамо „на лицу места“, што рекли ваши љубимци, наши домаћи бирократи, молим вас пишите ми шта мислите и о „Дану“ и о Мајкићевом листу, и о Грђићевим покушајима, пишите о целој тамошњој борби између младих и старих. Ја полажем на ваше мишљење, јер знам (да) је незаинтересовано, искрено и демократско. То ми је потребно да бих знао како ми овде да се према свему томе држимо.

Исто тако, не заборавите „Српски књижевни гласник“. Има две године како у њему нисте ни реда написали! Испуните бар обећање које смо дали читаоцима. Ако имате што, пошљите ми одмах, молим вас, „Гласник“ ће ове године моћи боље хонорисати.

Лист ће вам се слати почев од 1. јануара 1906. Ако немате поједине раније свеске, јавите ми да вам се пошаљу.

Са пријатељским поздравом Ваш

Ј. Скерлић

10 – Јован Скерлић из Београда

Београд, 28. XII. 1906.

Драги пријатељу,

Примио сам вашу карту, и хвала вам на готовости да ме помогнете при растурању моје књиге. Преко књижаре сам вам послао 56 комада моје нове књиге: 50 за растурање, 1 за вас (са неколико написаних речи), а 5 да дате растурачима за труд. Истом поштом вам послах и Омладину и њену књижевност. Када вам књиге буду дошле, молим вас да ме известите картом о пријему, да бих знао да су приспеле. Исто тако, бисте ли ми могли дати сигурну адресу за растурање у Сарајеву?

Исто тако вас молим да ми што пре пошљете за „Гласник“. Нисте се одавно јавили, у приповеткама трпимо оскудицу, и ја полажем да одмах у почетку мога новога и самосталнога уредништва имам ваш рад. Ако желите да се „Гласник“ подмлади, морате ми сви помоћи. Дакле, не заборављајте ме!

Тим пре што ћемо бити у стању да плаћамо хонораре. Број претплатника се увећао, и материјално стање листа је повољно. Администрација вам је већ послала, или ако није а оно ће данас или сутра, око 120 динара хонорара. У јануару надам се да ћемо вам моћи послати још двапут толико. Само одредите пут којим да вам пошаљемо тај новац.

У Српској књижевној задрузи још није решено за ово коло. Опасност је да вам Б. Станковић овога пута не узме место, јер има нову, нигде нештампану ствар. Уосталом, још ништа није решено, и ја ћу све покушати.

Са најбољим пријатељским поздравом

Ваш Ј. Скерлић

11 – Јован Скерлић из Београда

Београд, 16. VIII. 1909.

Драги пријатељу,

Вашу приповетку, са картом у којој је поправка, примио сам. Ствар је врло добра и наши читаоци ће је са задовољством читати у свесци од 1. септембра. Допустите да вам поновим, оно што сам вам већ неколико пута казао: Оставите политику, коју може да ради свако, и радите књижевност, у којој сте ви у вашој земљи један.

Синоћ сам добио и ваш телеграм. Ја сам писао да Вуков гај нисам хтео штампати, и да сам га, да бисте добили хонорар, дао календару Вардар. Мислим да вам је и послато већ 60 круна на име хонорара. Ја сам то учинио у вашем интересу, а сада се ствар не да поправити, јер је прича већ штампана. Опростите ми за грешку, која је учињена из пријатељских намера, а за „Босанску вилу“ дајте што друго слично. Утолико боље што ћете дати једну приповетку више.

Ја сада водим коректуре своје нове књиге „Српска књижевност у XVIII веку“, која ће у Академијином издању изићи почетком октобра. У октобру ћу издати и четврту свеску „Писци и књиге“. Када изиђу, обе ћу вам, наравно послати.

Јавите ми се и пишите како живите и шта намеравате. Хоћете ли скоро у Београд?

Са најбољим пријатељским поздравима

Ваш свагдашњи

Ј. Скерлић

12 – Јован Скерлић из Београда

Београд, 6. X. 1909.

Драги пријатељу,

Данашњом поштом шаљем Вам 31 ком. мојих нових књига: 1 за вас лично, а 30 са молбом да растурите по могућству. Како је тај број велики, дајте вашим пријатељима да растурају: сваки од њих нека задржи за труд 30%. Са пријатељским поздравом

Ваш свагдашњи

Ј. Скерлић.

13 – Јован Скерлић из Београда

Београд, 3. XIII. 1909.

Драги пријатељу,

Примио сам ваше писмо и позив за сарадњу. Разуме се да можете рачунати на мене. Само, молио бих вас да ми оставите рока. Ја сам у овај мах врло уморан и претрпан пословима, тако да ћу моћи данути душом тек у јануару, када дође семестрални распуст… Јавите ми само какву бисте ствар желели за лист.

Само, допустите ми једну пријатељску примедбу. Мени изгледа да је код вас дошао час концентрације, а не растурања народних снага. „Босанска вила“, часопис који мисле кретати Грђић, Дедијер и Ћоровић, па сад ваш „Развитак“– да то не буде много? Тим пре што ће на све вас пасти и терет политичке акције. Ја мислим да би најбоље било да ви дођете у Сарајево, да вам Кашиковић осигура једно 200 круна месечног хонорара (а толико и треба и може да вам да, а и ваш рад толико заслужује), па да ви примите главни посао у „Босанској вили“. Пре но што кренете лист, ја вас молим да размислите о овом мом пријатељском савету.

Сад да ударим у уредничку ноту. За збирку коју спремате имате готових приповедака. Пошљите мени једну (неполитичку) за први број „Гласника“ од 1910, који хоћу да направим сасвим добар. Продаји књига то ништа не би штетило, могло би се казати да је из нове збирке, а то би чак било као нека реклама. Задужили бисте (ме) ако ми приповетку пошљете до 15. децембра.

Са срдачним поздравом

Ваш пријатељ

Ј. Скерлић.

14 – Јован Дучић из Женеве

Женева 8. 2. 906. по нов.

Драги мој Кочићу,

не знам јесте ли већ у Сарајеву на своме новоме мјесту о коме сам са задовољством прочитао новост у скорашњој „С. Ријечи“. Шаљем вам ове редове преко нашег пријатеља В. Грђића, надајући се да је то. најсигурнији пут да дођем до вас. Био бих радостан да скоро добијем ваш одговор из Сарајева.

Ми смо се лани случајно мимоишли у Београду. Моја срдачна жеља да будем с вама лично није се могла ни тај пут остварити. Ја сам послије крунисања отишао својима овамо, можда други или трећи дан по вашем доласку у Београд, о коме ми је рекао пријатељ Скерлић. Биће ми тим милије када се на љето састанемо у земљи из које смо, и која је вама дала толико снаге и толико богатства за књижевност у којој вас видим сваки дан потпунијег и снажнијег.

Ви знате, извјесно, за моје симпатије према вашем дјелу. Ја сам им дао израза када год ми је било могуће. У једном чланку о вашем другару Борисаву Станковићу повукао сам, можда први, разлику ваше умјетности о селу према умјетности ваших претходника. Међутим то је било мимогред само, и ја имам једну топлу и интимну амбицију да друкчије забиљежим импресије које сам имао читајући о својој земљи у вашим књигама.

Ја спремам, колико ми је могуће у положају у коме сам сад (ни на небу ни на земљи, него у Женеви!), ја спремам једну књигу Књижевне импресије I Моји врсници. У њој ће изићи есеји о 1. Бори Станковићу, 2. Иви Ћипику, 3. Петру Кочићу, 4. Иви кнезу Војновићу, 5. Милану Ракићу. Можда и један напис о Светозару Ћоровићу, Св. Стефановићу и сличним писцима о којима ваља неко да једном рече нешто без лажи која нигде није одвратнија него у књижевности и нигдје, међутим, више акредитирана него у нашој књижевности, гдје се нико не зове својим правим именом.

Из чланка о Станковићу, о коме сте први концепт читали у „С. Ријечи“, надам се бар, ви знате моје гледиште. Моја критика неће бити ни професорска ни догматична, ни претенциозна критика која држи да је рекла о некоме и нечему пошљедњу ријеч. То су есеји које пишем са љубављу. Пише их човјек који од критике не прави занат, у доба кад је од ње направљен занат; то су импресије добивене од људи са којима имам дубоку интимну заједницу душевну, и књигама с којима сам се спријатељио и сродио. Поменути писци, разнородни на много начина, нуде ми једно беспримјерно задовољство да о њима говорим.

Зато, драги мој Кочићу, ако вам је могуће, пошаљите ми све своје ствари добро упаковане. Напишите ми једно опширно писмо о себи и својим причама. Немојте да у свему овом видите друго него једног свог читаоца који вас много воли и тако радо чита, и који ће вам дати доказа да је умио да вас чита.

Вашу прву књигу неко ми је украо. То је риједак случај са српским књигама, као што добро знате. На тај начин, ја немам ништа што ми је потребно да у дугим вечерима забиљежим о вама своје утиске и да их пошље израдим. Ако дођем скоро до ваших књига, моја ће ствар о вама изићи… (нечитко) у „Љетопису“ или „Књижевном гласнику“.

Учините ми по жељи, драги мој Кочићу, и првом приликом. Сада ја вам срдачно и пријатељски стежем руку, с најљепшим поздравима,

Ваш Ј. Дучић.

Mr Jean Doutchitch

Geneve

36, rue de Candolle, 36

(Suisse) Schwеiz

15 – Српска академија наука из Београда

Београд, 5. VII. 906.

Поштовани господине,

Академија Вам је досудила награду од 480 динара за приповетке „С планине и испод планине“. Изволите јој послати признаницу на ову суму, па ће Вам се новац послати. У признаници треба казати да сте новац примили од Српске краљ. академије из фонда Николе 3. Мариновића.

С одличним поштовањем

Писар Акад. (потпис нечитак).

16 – Љуба Ковачевић из Београда – Милки Кочић у Бању Луку

11. фебруар 1909, Београд

Поштована Госпођо,

Откако је Ваш муж пуштен из затвора, не знам где се бави. Њему је и ове године досудила Академија наука награду из Задужбине пок. Михаила и Марије Миливојевић у суми 440 дин. у злату. Очекивао сам да ће се г. Кочић, чим сазна из новина да му је награда досуђена, сам писмом јавити, али он то не учини. Стога сам узео слободу писати вама – кад не знам где се он бави – и замолити Вас да г. Кочићу јавите куда и на коју адресу да му пошљем новац. Најбоље ће бити да пошље признаницу на 440 д. под 31. децембром 1908. каквом овдашњем пријатељу, на пр. трговцу Михаилу Р. Живковићу, па бих ја њему предао новац да му он пошље по наредби г. Кочића.

С понизним поштовањем

секретар Академије

Љ. Ковачевић.

17 – Љуба Ковачевић из Београда

22/1. 1910, Београд

Драги,

Пре неколико дана досудила Вам је Академија наука помоћ из Задужбине Михаила и Марије Миливојевића у 900 динара у злату.

Јављајући вам ово, молим да ми што пре јавите како и на коју адресу да Вам пошљем овај новац. У исти мах добро ћете учинити да ми пошљете и признаницу на ту суму, или директно на Академију или преко кога Ви хоћете.

Честитајући Вам покретање новог листа, желим Вам у предузећу жељеног успеха и остајем Ваш поштовалац

Љ. Ковачевић.

секретар Академије

18 – Милан Грчић из Загреба

Загреб, 6/IV. 1907.

Цијењени господине!

Наше потпорно друштво хоће да изда у своју корист збирку новијих срп. приповједача.. Допустите да изаберем неколико Ваших најбољих ствари (3–4) и да их уврстимо.

Молим Вас, ако волите што и ново написати биће још боље, а уједно назначите шта се Вама најбоље свиди, да видимо да ли нам се судови слажу.

Молим Вас одговорите одмах, да можемо почети рад, јер је вријеме кратко.

Српски Вас поздравља

Милан Грчић,[74]

сврш. филозоф.

19 – Павле Лагарић из Беча

Беч, 22. маја 1907.

Драги мој Петре!

Читам у „Б. Вили“ да је Ваш „Јазавац пред судом“ изашао у IV издању са сликом симпатичног и паметног Давида.

Надам се да ћете и мени послати то најновије издање, јер сам и ја рад бар на слици да видим – Давида.

Ваш особити поштовалац

Павле.

20 – Павле Лагарић из Беча

Беч, 4. јуна 1907.

Драги мој Петре!

Једном картом замолио сам Вас да ми пошаљете најновије издање Ваше књиге „Јазавац пред судом“ и до данас још исту нисам добио.

Можда нисте моју карту примили? Или сте већ сасвим на мене заборавили? Лепо Вас поздравља Ваш особити поштовалац

Павле

21 – Павле Лагарић из Беча

Беч, 17. децембра 1909.

Драги и добри мој Петре!

Примио сам Ваше врло цењено писмо, и лепа Вам хвала што се сетисте једног живо-закопаног човека, мислим закопаног за српску литературу, јер до данас бар нико није о мени као књижевнику водио рачуна. Мене су још за живота укопали.

Надао сам се да ћу каквим крупнијим радом приморати српске позване литерарне кругове да о мени воде рачуна, али страни свет и тешка борба за опстанак не дозволише ми да створим то крупније дело, и прилике су тако јадне те га нећу ни кашње моћи створити. Са том мишљу сам се сасвим измирио.

Али се од свег срца радујем што сте Ви данас најбољи српски приповедач, и увек се са особитим задовољством сећам оних красних вечери у кафани Luksch. Оно беше доба Ваших првих радова, Ваше наде, Ваше борбе и победе. И Ви сте морали победити, јер сте имали сва својства да победите.

Надам се да ће и та књига коју мени посветисте, на чему Вам особито хвала, одисати свежим и снажним мирисом оморика Ваших крупних брда.

У прилогу шаљем Вам једну литерарну скицу: „Jens Peter Jacobsen, у којој сам тежио да прикажем да готово сва величина тога чувеног светског приповедача базира на његовој особитој љубави према његовој домовини (Холандији) и холандском народу.

Постарајте се да чланак буде одштампан без погрешке.

Па сетите се чешће Вашег особитог поштоваоца

Павла.

22 – Ранко Воркапић из Митровице

У Митровици, 3 (16) V. 1907.

Драги г. Кочићу,

Како сам десетак дана био на путу, с кога сам се тек синоћ вратио, јављам Вам тек данас да сам књиге (50 комада „Јазавац пред судом“ и прву књигу „С планине и испод планине“) примио и да ћу се постарати да их све растурим. Новац ћу Вам послати одмах чим књиге све растурим. Предавање о нашим приповедачима одржаћу тек почетком јесени, пошто донде неће бити села, и онда ћу Вам га одмах веома радо послати за „Отаџбину“.

Један примерак „Отаџбине“ шаљите Српској грађанској читаоници овдашњој. Наш ће Вам благајник послати својевремено претплату.

Поштованој госпођи рукољуб, Вама поздрав од

Ранка Воркапића.

23 – Данило Димовић из Сарајева

26/Х. 1907.

Драги г. Кочићу,

Добио сам из Бање Луке више брзојава у којима су ме позивали да дођем на сваки начин, но то је све било већ послије осуде.

Ја сам био с прва запријечен послом у Вел. савјету, а осим тога била је прије неколико дана главна расправа против муслиманске омладине ради злочина из § 143 Кз, пак нисам могао кренути на пут, а био сам и прехлађен. – Посљедњи брзојав, који сам примио гласи: да дођем, ако се надам да ћу помоћи, па пошто у сигуран успјех бар засада нисам могао рачунати, то прије него би људима тај трошак учинио, а не знати за успјех, волио сам од пута одустати.

Договорите се Ви са члановима Вашег одбора, па ако они пристану, нека ми се јави да бар на сљедеће расправе дођем, но свакако Ви особно затражите одмах да се све Ваше казнене ствари уједно споје.

Ако Ви желите да ја сада одмах дођем, јавите ми; – но боље је да све остане до будуће расправе.

Као што сте сигурно чули, бити ће у свим парламентима интерпелација ради прогона новинара у Босни.

Не могу да Вам у овом писму опсежно пишем моје мишљење о оној Вашој осуди, но ових дана полазим у Беч к министру, па нећу пропустити прилику да га уз остало не упозорим и на ове типичне случајеве новинарског прогањања и осуђивања, не би ли можда државни одвјетници добили налог да не гледају одмах у свакој оштријој критици злочин сметања јавног мира. – Ја ћу покушати овдје да дјелујем не би ли Вас пустили на просту ногу.

За „Срп. ријеч“ већ је тешко наћи уредника који ће одговарати, једино „Народ“ згодно избјегава запљене, јер од када је у Мостару, још није био запљењен.

За кратко вријеме па ће „Дан“ у Сарајеву почети излазити, а организација се спрема да преузме „Срп. ријеч“, но не вјерујем да ће моћи издржати са свим оним трошковима са којима је то скопчано.

Писао сам Вам ово као бранитељ и пријатељ, јер знам да Вам је сада тешко и несносно, но држим да ће толико обзира имати према Вама као новинару, па да ће Вам учење и лектиру дозволити. – Уосталом, и то ћете Ви својом снагом и вољом претрпити, а наступиће и друкчија времена.

Примите Ви и г. Кондић искрен поздрав од оданог Вам

Димовића[75]

24 – Данило Димовић из Сарајева

Сарајево, 6. I. 1908.

Драги Кочићу!

У првом реду, сретан Вам Божић и Нова година!

Ништавну жалбу за Зрнића сам послао већ у Б. Луку, те се надам да ће дјеломично упалити, јер осуда није правно основана. – Призив ће сигурно успјети и то држим са половицом казне да ће Зрнић проћи.

Истина је да имаде чланака који су ми се учинили као бојни крик. Лијепи су, крвљу су писани, али наше прилике…

Био сам прије мјесец дана у Бечу код министра преко два сата у аудијенцији. Разлагао сам му о прогону штампе, о несувремености нашег казненог закона, а говорио сам веома дуго о Вама и вашем затвору. – Како сте код њега описани, то можете мислити, једино признаје Ваш велики уплив на народ и то као посљедицу „der hervoragenden schriftstellrischen Tдtigkeit“.

На све моје молбе да Вас пусти добио сам негативан одговор, јер вели: то је ствар судова, – и зато сам се веома зачудио када сам чуо да стe пуштeни. – Једном кад дођем у Б. Луку, или Ви овамо, ја cу вам потанко о том причати.

Ви се мало заквачисте за Мостарце! Но како видите, они су ипак програм неки политички створили и, како чујем, живо раде на остварењу. Не треба их дакле сметати!

Ви сте држали по владином исправку да ће политика бити искључена, па и ја сам у то вјеровао, но чињенице су ме угодно о другом увјериле, иако нисам потпуно задовољан. – Програм резолуције слабији је од самосталног, тек за изведење има више гаранција, јер је сада народ уз резолуцију.

Отишли су у Беч др Круљ, Васиљевић и др Малић. Драго ми је да је Малић ишао, јер видим да он најјасније просуђује све ствари, а уз то иде оштро напријед.

Ми овдје у Сарајеву ништа не радимо! Тешко је! Ја не могу, странац сам, а Сарајлије имају увијек својих рачуна унутарњих, који избијају у јавним пословима. – Дошло ми је већ неколико пута да примим припадништво босанско – а не како резолуција у програму вели „држављанство“ – но увијек сам дошао пред питање: Зар да влада и министар одлучују о томе да ли ја могу бити члан организације или не! Увиђам да је то оправдано за остале нама национално стране елементе, али за нас Србе, па чак и Хрвате, овај принцип чини ми се као повреда начела народног јединства, а то може лежати само у интересу оног: Divide et impera! Да су Талијани 1856–1866, те Нијемци овако мислили, не вјерујем да би било Италије и Њемачке! Размислите о томе, али мирно, отресите се оног milieua што све са уских граница просуђује, па ћете видјети да имам право.

Националне ограде већ почињу спадати у прошлост, а код нас се развија овакав регионализам!

Јавите ми се кадгод, а ако будете казну у Зеници издржавали, јавите и то, пак ћу Вас походити.

С поздравом Ваш

Димовић.

25 – Данило Димовић из Сарајева

Сарајево, дне 20. 8. 1909.

Драги г. Кочићу,

Колико сам ја могао сазнати, у новој уставној основи имаде одредба по којој неће моћи бити бирани за посланике они који су ради злочина осуђени, све дотле док стоје под посљедицама казне. Код Вас то изнаша 10 година. Рјешидба којом сте Ви помиловани гласи сигурно тако као и све остале; она се протеже само на казну, а не на посљедице. Уосталом, то можете видјети код Окр. суда У Бањалуци. Ако вам је што нејасно, а Ви препишите и пошаљите мени.

Према овом стању ствари, не би друго преостало него да затражите опрост од тих несретних последица. Но журити се са овим не треба.

Изгледа да су се у Бечу и Пешти покајали што нам обећаше уставне слободе, па ће сада настојати да нам их што касније дају. Времена има дакле до сабора веома много.

Осим тога, сигурно сте читали чланак у „С. Риј“. што сам га ја писао о предуставним законима. Међу остале такове законе навео сам и закон о посљедицама за оне који су ради политичких деликата осуђени, па сам захтијевао да за политичке осуђенике имају посљедице одмах по изласку из затвора престати. Тако је у културним државама. Говорио сам о томе и са Шеком, па ми је он изрично казао да ће већина тих закона, па и онај о посљедицама, изаћи прије устава. Закон ће дакле сам збрисати све посљедице за Вас, па стога држим да засада не треба молити.

Онај чланак писао сам баш мислећи на Вас и на Шерифа Арнаутовића, а како знате, у политичкој тактици ја се ни с Вама ни с њим не бих могао сложити, а ипак би ми веома жао било када Ви не би у сабор дошли.

Казао ми је Омчикус за онај Ваш рад. Ја држим да бисте га слободно могли уступити Институту, јер мислим да тај институт имаде чисто научне сврхе, а у науци не може и не смије бити ситних обзира, него се иде само за установљењем голе истине.

Јавите ми се опет скоро и примите искрен поздрав од

Вашег Димовића.

26 – Светозар Т. Зрнић из затвора у Зеници

на Божић, 25/12. 1908.

Драги брате Петре!

Лијепо вели француски моралиста Шанфор: „И Европа има своје црнце: то су сиромаси.“

Да, сиромаси!

Кад мали и сиромах човјек истину говори, која се великану не може допасти, увијек он има зло срце, а кад тим великанима њихове гадне слабости и погрешке открива, он је онда непоштен човјек.

Еј, тешко сиротињи!

Драги брате Петре! Теби ово моје писмо, можда, неће бити јасно, али свакако прочитај га, прочитај га, молим те, и мало размисли. – Ја говорим у свом великом огорчењу, под притиском бола који ми душу кињи; јер све што сада сносим, трпим и патим, на првом је мјесту са опће неправде, а на другом: са нашег бањалучког фарисејства, у којем главну улогу играју њих двојица: Лазар и Коста. Зато што сам им – у одбрани части моје и мојих другова – рекао истину у лице, ето зато туже ме и за ту истину морам да плаћам 900 к. глобе, или да лежим тромјесечни затвор. Па ни то им није доста. За њих је слаба сатисфакција тиме дата што ћу ја лежати; њима је стало највише до тога да мене пред народом оцрне; да ме представе човјеком среброљубивим и користољубивим! Ово пошљедње и јест онај главни разлог темељем којега ја, сада, са осталима пушћан нисам. Вјеруј, брате, ништа друго није већ то што су ме описали својим пријатељима „горе“, као да сам ја – све што сам починио – починио из користољубља, а не из патриотизма!!!!

Па да човјека душа не заболи?!

Зар тим људима да не довикнем: „Денунцијанти и бездушни фарисеји!“

Да сам на слободи, знао бих им и умио вратити мило за драго; али овако, ко ће за мене да се заузме?… Просто нитко! И тако сам ја остављен, у овој мојој биједи, самоме себи. Још једино уздање, још једину наду полажем, брате Петре у тебе, тврдо уздајући се да ћеш ме на сваком мјесту, и при свакој навали на моју особу, од непријатеља бранити. – Не заборави ме пријатељу, као што ни ја Тебе никад не заборавих. Брани ме од људи који само зато свашта могу бити што нигда ништа нису, и који данас оно а сутра ово чине.

Драги брацо, још поодавна обећао си ми дати једно годиште „Срп. књиж. глас.“ Подсдећам те на то Твоје обећање, и ако ћеш ми то учинити, учини сада, јер читање овдје од пријеке ми је користи. Свеске подај Ленки, а она ће мени овамо послати.

Унапријед ти се за то захваљујем, и поздрављам Тебе, Милку и Лепу

Ваш Светозар

Ја се надам да ћеш ми бар нешто писати. Не заборављај ме, и јављај ми се што чешће. Буди ми здрав,

Светозар.

27 – Симо Ераковић из Тузле

Тузла, 10. јануара 1909.

Драги Петре,

Јавља ми се Павле из Беча и пита за те. Нисам му ништа могао позитивно јавити, јер ни сам те не смијем упитати. Како живиш и шта радиш? Знам како ти је. Овдје се очекује, има неколико мјесеци, да једна чифутка огласи продају књижаре и штампарије. Стокановић ако је купи, можда би тебе позвао да књижару усавршиш и да књижевни лист покренеш. Још није ништа сигурно, ама ја око тога играм.

Желимо вам свима, ја и моји, здравље и срећу!

Ваш Симо[76]

28 – Симо Ераковић из Тузле

Тузла, 14. XII. 1910.

Драги мој Петре,

пошто ја сам намјеравам изнијети разлоге мога иступа из Срп. клуба, као и разлоге зашто се нисам хтио у Клуб повратити, то мислим да би била излишна ваша изјава којом вас неколицина увјерава моје бираче, односно јавност, да сам ја дужности народног посланика најсавјесније вршио итд. Нико није још у то посумњао да ли сам ја вршио савјесно дужност или не. Ако кога интересира мој иступ, то би желио да чује за разлоге. Желио би да зна какав је то Клуб и шта ја имам против Клуба па сам иступио!. Ко је пратио рад Сабора, могао је видјети шта сам и ја говорио и радио, могао се је увјерити да сам радио савјесно. Хоћу ли и даље радити савјесно и честито, хоћу ли ваљано моћи и хтјети бранити и даље њихове интересе, видјеће свак из моје изјаве. То би свијет још боље видио из једне ваше изјаве, кад би је ви издали у оном смислу као што си у првом писму рекао: „У тој изјави морали би нагласити све што мислимо о Срп. клубу и констатовати факат да ћеш ти и даље као и досад одважно и поштено заступати своје бираче и њихове интересе, као и интересе свега нашег народа“.

Наравно да је неконзеквентна и остати чланом Клуба и опет изјавити све што мислиш о Клубу! То се не може, то је неприродно. Природно би само било да се ви одлучите на иступ из Клуба, јер већ видите и знате шта Клуб ради и намјерава, па да то објавите и своје разлоге наведете. Ваши би се разлози углавном подударали са мојима, и утолико би био оправдан мој ранији иступ. Иначе, ако ви останете у Клубу, моја ће изјава погодити и вас и ми даље нисмо једно, нити можемо бити. Посљедица је да ја усамљен не бих могао радити, морао бих повући консеквенце, тј. положити мандат. Уосталом, „Рад“ је објавио твој и Ристин иступ. Вас сте двојица такође приморани или да демантујете свој иступ, или да га оправдате једном изјавом.

Стога, ако с ваше стране неће бити никакве друге изјаве односно иступа, ја не пристајем ни да се о мени онако изјављујете, јербо не звони ни нашто друго него на оно шокачко: „Смилуј му се Господине“.

Објаснићу и своју аферу с Круљом. Ја је се нимало не стидим. Ја бих се само стидио својих, не дај боже, недјела или протународних дјела, а никако недавања „ритерских“ задовољштина. Ја ћу и даље давати задовољштине својим шакама како могнем и умједнем.

Свијет је давно чуо за ту аферу и одобравања су на мојој страни. А тако се исто ни мој иступ из Клуба у народу никако лоше не коментарише (осим међу чиновништвом).

Ја ћу са својим изјавама кренути док видим шта ћете ви учинити, а дотле да сте здраво и весело своме

Сими.

29 – Петар С. Иванчевић из ман. Моштанице

У ман. Моштаници, 7/2. 1909.

Драги мој госп. Кочићу!

На Ваше мило писмо шаљем Вам из мојијех биљежака препис о Раткову. Колико се сјећам штампао сам, тј. било је дјеломично уз наслов „Кула“ 1891. штампано у „Гласнику земаљ. музеја“.

Да сте ми здраво и весело!

Ваш

П. С. Иванчевић[77]

Игуман.

30 – Светозар Милошевић из Трста

Трст, 24. марта 1909.

Драги Петре!

Опрости ми да ти по обећању не могох одмах јавити ради путовања за Солун, пошто сам, чим сам се овамо вратио, морао пратити у Венецију Алексу Шантића камо је стругнуо, те смо тамо затекли и Николу Кашиковића и Свет. Ћоровића. Они су се уклонили, јер, по њиховом причању, за који ће се дан прогласити опсадно стање; они се сада сва тројица налазе у Венецији и станују скупа у улици коју ти на дну руком назначујем, те су ми изразили жељу да би ради били када би се и ти у њиховоме друштву нашао, па би из Венеције још лакше могао преко Турске камо желиш.

Ја бих ти такође препоручио, ако ти је могуће, да се уклониш, и то најзгодније би ти било у Венецију преко Набрезине, јер на граници талијанској и не гледају пасоше – ако то међутим сада нису учинили због војничких бјегунаца који се у Италију склањају.

Пут из Трста до Солуна у II класи кошта 165 франака у злату са храном, а у III класи кошта фр. 65,50, без хране, а од Солуна до српске границе држим да ће највише коштати фр. 40–50.

Ја мислим да нећеш имати потешкоћа да се из Бање Луке удаљиш, само би у том случају морао ући у жељезницу на старом банофу или Драгочају и да ти неко други карту извади па да ти је даде, а кад си већ неопажено у купе унишао, кондуктер неће ваљда вршити полициску службу.

Ово ти писмо шаљем преко Душана Вучковића, које ће ти без сумње предати, јер држим када бих га теби директ послао да га не би примио.

Дакле, главна је ствар да сакупиш што више пара, макар кр. 300: надам се да би ти довољно било за стићи на оприједјељено мјесто и опет би ти нешто остало.

Толико теби на знање, и прими пријатељски поздрав од

Светозара.[78]

Ево ти адресе оне тројице:

Venezia

Traghetto S. Maurizio No 2729

Presso Signoza

Giuseppina Buttistich

31 – Јован Цвијић из Београда

Београд, 4. маја 1909. г.

Драги господине Кочићу,

Било ми је особито мило кад сам добио ваше писмо, те сам тако једном поуздано сазнао шта је с вама.

Ваша намера да свој родни крај антропогеографски и етнографски проучите, ако је могуће, још ме је више обрадовала; тим пре што је ваш крај, као што из писма видим, у сваком погледу врло занимљив.

Ја ћу вам данас у једном пакету испратити оно што мислим да је најпотребније да прочитате. Извесна ћу места обележити. Али све је то само ради тога, да имате оквир и да вам буду потпуно јасни главни правци испитивања. Али ја бих желео да се ви у том оквиру сасвим самостално крећете и да проучавате и оно што се вама учини интересантно, а у упутствима није обележено.

Држим да ви треба највећу пажњу да обратите на специфичне народне особине тога краја, а оне ће вредети и за сву северозападну Босну. Треба да неко у једноме крају ухвати све особине народне душе, дубоко до корена.

Разуме се, да се то може учинити детаљном студијом свих антропогеографских и етнографских момената, али се може и пуно којечега да осети што се у фактима често не види, и ту се ја у вас највише уздам.

Обрадован, хтео сам одмах да наредим да вам се из Академије пошаље новаца, да би сте имали за та испитивања. Али ја познајем чиновничку фукару ваше земље (као што знате и осетио сам је), и бојим се да ти неваљалци и од тога не направе какав процес.

Зато вас молим да, ако вам је потребно, нађете на основу овога писма потребне новце за испитивање код тамошњих Срба, а Академија наука и ја јамчимо им за суму.

Најсрдачнији поздрав од Вама оданог

Ј. Цвијића.

32 – Јован Цвијић из Београда

Београд, 4. септембра 1909. г.

Драги г. Кочићу,

Био сам врло пријатно изненађен кад сам добио данас „Књижевни гласник“ и прочитао Кроз Змијање, што сте мени посветили.

Свима нама треба да знамо та дубока народна осећања и народне традиције, које дижу један народ, а ми у Србији од таквих послова оздрављамо: шкропе нас као света богојављенска водица.

Примите пријатељски поздрав од вама оданог

Ј. Цвијића.

33 – Јован Цвијић из Београда

Београд, 9. децембра 1909. г.

Драги госп. Кочићу,

Врло ме је обрадовало ваше писмо и вест да у Крајини покрећете лист, више за социјална питања, мање за белетристику. У нас се свет много бави белетристиком. За таленте је довољно и ово листова што постоји. Као што знате, то је непродуктивно, нарочито данас; осим тога, још више развија ону површну особину наше интелигенције да пише приповетке без вредности и безбројне рецензије.

Због тога што ваш лист није претежно белетристичан, мислим да је од користи што га крећете, и ја не могу одрећи да вам што за лист не пошаљем, мада сам много разноврсним пословима заузет. То може бити у месецу марту, пошто ових дана полазим у Немачку на дуже време.

Народ Крајине је, као што ви то знате, етнографски свеж, и о њему нема готово ништа у научној литератури. Зато ће бити врло корисно, јако цењено, ако ви на народни живот јачу пажњу обратите у свом листу.

Ви сте сигурни због досадањих радова да ћете са новом књигом наћи знатног одзива у Србији. И ја очекујем Јауке са Змијања са највећим интересовањем.

Примите срдачан поздрав са г. др Глушцем и осталим српским пријатељима

ваш

Ј. Цвијић.

34 – Љубица Луковић из Београда

8. маја, 1909. год., Београд

Поштовани Господине,

Управа Кола сестара издаје сваке године свој календар Вардар[79] намењен патриотским циљевима, којима Коло служи.

Па да би ова књига што боље одговорила своме циљу, Управа се обраћа свима познатим књижевницима српским за сарадњу.

У тој намери обраћа се и Вама с молбом да једном својом приповетком улепшате ову српску књигу.

Хонорар је 100 дин. од штампаног табака, а исплаћује се чим се рукопис прими.

Користимо се овом приликом да Вас уверимо о своме одличном поштовању.

Председница Љубица с. Луковићка.

P. S. Рукопис треба послати до 15. јула 1909.

35 – Осман Ђикић из Сарајева

8/5. 909.

Драги Кочо,

баш сам био наумио да ти пишем, кад добих твоје писмо. Братска ти хвала на драгоцјеном обећању твоје сарадње као и на ласкавим ријечима о моме науму.

Не треба да ти и ријечи проговорим о потреби једнога таквог листа, јер је и сам увиђаш. Наш досадашњи рад у „Глас.“ и „Мусавату“, иако је имао извјесног успјеха, тај успјех је био негативан. Ми смо учинили доста против оне погубне струје коју проноси „Бехар“, али ту струју нисмо могли у темељ убити зато јер нисмо давали ничега позитивнога. Избацујући „Бехар“ и хрв. лектиру из наших породица, ми нисмо имали да мјесто тога нашим породицама дадемо што друго. А свијет, који је неколико година читао тај лист, навикао је да нешто чита, па је осјећао потребу за то. Стога није ни чудо да „Бехар“ при свему нашем настојању – како сам тачно извјештен – имаде и данас на неколико стотина претплатника муслимана. Нарочито ту потребу осјећа школска омладина, која истовремено – како већ и сам знаш – у горњим разредима гимназије и сама покушава да ради на књижевном пољу. Те такве почетнике ништа лакше као придобити за какву хоћеш идеју, а „Бехар“ је више учинио за Хрвате него сав други њихов рад. Но шта да ти причам оно што ти све знаш. Главно, ја сам се ријешио да тој неопходној потреби удовољим. Иако запослен у канцеларији и „Мусав.“ толико да се једва имам времена наспавати, ја сам се ријешио да се примим и тога посла па докле дур-дур. Дакако да и не сумњам у помоћ мојих пријатеља у овоме подузећу, па зато се и смједох на то још прије одважити.

Лист хоће бити строго књижевни. Нашао сам за мунасипније да буде разноврстан: поучно-забавно-литераран, како би нјабоље одговарао нашој породици. Мислим да га прозовем „Зором“, Алекса и Светко уступили право на то име. Излазио би 2 пута мјесечно у формату „Бос. виле“. Лист би доносио нар. умотворине, пробраније и љепше ствари, нарочито мусл. женске пјесме, чега имаде још много несакупљено.

Мило би ми било кад би ми ти учинио какове год примједбе у томе, јер бих хтио да лист буде онако уређен и удешен како би најбоље био примљен и постигао своју сврху.

Надам се да ће први број свакако донијети и твој рад на чему ти већ сада срдачно, братска хвала.

Зора и ја поздрављамо гђу Милку и тебе пријатељски.

Буди здраво

твоме Осману.[80]

36 – Ч. Слепанек (чешки публициста) из Београда

Београд, 3. XI. 1909.

Господине,

дневни лист Lidove Noviny у Брну, Моравска, издаће свеславенски божићни број, у коме донеће не само чланке већ и оригиналну белетрију от славенские аутора. Уредништво овог листа врло Вас моли, господине, да будете тако добар и напишете малу слику за овај божићни број, да буде и српска белетрија у њој заступљена. Изволите сигурно написати нешто мало и послати на мој адрес у Београд, чим брже тим боље. Мислим да Вам то биће могућно у току 14–20 дана.

Очекујући Ваш одговор

Ваш поштовалац

Ч. Слепанек

чeски публицист

сад у Београду, Московска 40.

Драги пријатељу,

И од своје стране молим вас да то учините. И ја сам обећао један политички чланак.

Са најбољим поздравом

Ваш Ј. Скерлић.

37 – Милан Ћурчин из Београда

Београд, 12. нов. 1909.

Драги госп. Кочићу,

спремамо један алманах српских и хрватских приповедача и песника. То би требало да буде једна лепа књига, и изнутра и споља. Учествовало би свега десетак Срба и десетак Хрвата; од српских приповедача: Бора Станковић, Ћипико, Ћоровић и Милићевић, осим вас. Молим вас лепо, да чим (пре) пошљете што имате најбоље, или што ћете имати тамо до Нове године. После Нове године морамо имати цео материјал у рукама, да бисмо довршили редакцију (Дучић и ја). Хонорар ће бити пристојан. Ако бисте имали више ствари да нам их пошљете на избор, – тим боље; свакако бисмо требали да изађемо и пред свет и уз Хрвате с најбољим што можемо.

Јавите ми, молим вас, да сте примили писмо, и пишите ако желите још што знати.

Срдачно вас поздрављамо, за све ваше овдашње познанике

Милан Ћурчин[81]

38 –Милан Ћурчин из Београда

Београд, на Св. Саву 1910.

Драги госп. Кочићу,

опростите што вам опет досађујем у истој ствари. Али било би ми врло жао кад би „Алманах“ морао изићи без вас. Сви су се други одазвали које смо позвали, и већином послали већ радове. Одложићемо дело до Ускрса, само да бисмо и вас имали. Ма каки и иолики посао лежао на вашим плећима, овде нас не смете изневерити. Једна причица није велика ствар а, узгред буди речено, биће и добро плаћена. Спреман сам да вам одмах пошљем хонорар; уз то бих вам, у својству благајника „Срп. књ. гласника“, послао и хонорар који имате да примите од „Гласника“ до 1909. закључно.

Уосталом, вероваћете ми и на реч да ми је врло много до тога стало да ви не изостанете.

Надам се поуздано пристанку. Срдачно вас поздрављам, ваш

Милан Ћурчин.

39 – Јевто Дедијер из Сарајева

С. 14 XI. 09.

Драги Кочо,

Кад је овдје био Митриновић разговарали смо о томе како би био потребан један књиж. лист који би скупио и организовао све наше писменије људе. Ја сам предлагао да се покрене нов књиж. лист, а он је био за то да се уређивање „Бос. виле“ повјери теби, или ако ти не би хтио, коме другом, па да тај уредник изведе ту организацију, Митриновић ми послије тога није о томе ништа писао, али видим по Кашиковићима да им се Мита плахо замјерио, јер је, веле, „хтио Николу избацити из Виле“. Иза тога се по Сарајеву пронио глас да ти покрећеш нов лист.

Знајући да би ти на ме рачунао као на сарадника, и да би ме о томе већ извјестио, ја бих желио да ми што јавиш да ли има истине у тим гласовима.

Овдје је био др Ристо Јеремић, и он би хтио да покрене једну политичко-научну ревију, онако нешто као београдски „Недељни преглед“. Ја сам био за то да се покрене нов књижевни лист који би, поред лијепе књижевности, третирао и наша друштвена питања. Сложисмо се да ја теби пишем, и да те питам шта ти мислиш о томе. Јеремић се не би противио ни реформисаној „Вили“, али неће ништа предузимати док се с тобом не договоримо.

Можда ти је познато да сам се понудио за уредника „Срп. ријечи“. Ништа ми не одговарају. Ја се спремам да поведем енергичну борбу с куферашком групом иза „С. Р.“ Не знам ко ће побиједити, али вјеруј ми да ћу на сто начина покушати да у својој отаџбини нађем хљеба прије него бих је напустио. Ако не би иначе ишло, могли бисмо покушати да се тај лист како год оснује уз „С. Р.“

Јеси ли завршио рад о Змијању. Много ме интересује. Ја мислим да би ти у њему могао изнијети читав живот народни, једну просјечну биологију, од колијевке до мотике. Иако си испитао само један крај, ја бих волио да ти изнесеш опште особине Крајишника, које сам јесенас проматрао у Грахову, и који су ми се учинили као неки тип с необично интензивним осјећањем, и с много животне снаге. Ја чекам твој рад с необичном радозналошћу.

Имао бих ти о себи писати много ствари, махом мало угодних, али ћу то оставити за други пут.

Молим те да ми што прије одговориш.

Срдачан ти поздрав од твог

Ј. Дедијера[82]

40 – Јевто Дедијер из Сарајева

Сарајево, 30/XI. 09.

Драги Кочо.

Јеремић[83] није ни мени одговорио за читава два мјесеца; чак ми није јавио је ли примио и моју књигу. Гради санаторијум, па је у великом послу. Извињавајући ми се за овај случај, споменуо је како није имао времена ни теби да одговори.

Ја сам разговарао с њим о томе како би било добро да се ревија бави и књижевношћу, па би, тако могли спојити и ову ревију и твој лист уједно. Тако би било мање трошка а више претплатника. Он и Никола Стојановић[84] остали су код тога да се ревија бави искључиво политичким и научним стварима. Циљ ће бити да разни наши стручни људи, са својим потписима, третирају наша важнија социјална, политичка и научна питања на један објективнији и дубљи начин него то, на примјер, чине наше новине. Ревија се неће никако бавити лијепом књижевношћу. Имаће пространу рубрику за политичке и научне прегледе. Мене су понудили за уредника, и ја ћу се, бар за неко вријеме, примити. Моја оферта за глав. уредника „С. Р.“ није повољно примљена, јер нијесам у вољи извјесној господи. Више чланова Управ. одбора тражили су сазив сједнице, али је без успјеха.

На приличној сам муци, али волим овдје се и мучити него ићи натраг у Србију.

Срдачно те поздравља

твој Јевто.

41 – Голуб Бабић из Сарајева

Сарајево, 25/11. 1909.

Драги Перо!

Примио сам твоје писмо, на које ти одговарам.

Од мојих предака чуо сам да су моји стари били у Змијању, у селу Раткову, и да ту имаде и сада развалина које су у висину веће од човјечије величине. У селу Раткову имаде и сада једна њива која се зове Ратково виноградиште. Кад су одатле побјегли, онда су се настанили у Бјелају, у Крувокуће код Петровца, и ту колико су били не знам. Одатле су прешли код Книна у Мокро Поље у Далмацију. А одатле су отишли у Трубар на тромеђи; и ту сам ја рођен.

Један дио наше породице отишли су у Зеленград више Обровца у Далмацији, који су се сви покатоличили и зову се Митровићи, осим Јанковић Стојана и његова оца који је војевао са Турцима у Далмацији. Ови католици славе и сада светог Јована.

Још од моје породице имаде у Лици око 30 кућа Бабића, а зову се неки Ковачевићи; сви су католици, а имаде и 40 кућа Срба Бабића; и они су у Лици.

Пријеко код Градишке у Штопу имаде и сада око 1000 нумера Бабића од наше лозе. Овдје око Сарајева имаде око 20 кућа Бабића Турака код којих је била и сабља Рајкова, и ја сам ишо ход њиха да ишћем сабљу, али су они однијели у Цариград. Ја сам је тражио и иско, али је нису хтјели послати из Цариграда. Пас, токе и челенка, то је остало код нас, па ми је још ђед причо да су ајдуци однијели токе и челенку, а пас је и сада код мене.

Ови што су Турци, они су потомци капетана Тодора. Његови синови, који су потурчени у Сарајеву, њихова је мати након 18 год. дочула да су јој синови живи и да су ожењени, те је код њиха дошла и украла сабљу и донијела је својим синовима. И тако је Рајкова сабља дошла у њихове руке.

Много те поздравља

војвода Голуб.[85]

42- Милош Декић из Бос. Новог

Поштованом господину

Петру Кочићу, срп. књижевнику у Б. Луци.

Одбор срп. читаонице у Бос. Новом донио је у својој сједници одржаној 22/XI. 1909. закључак да се у друштвеним просторијама одржи ове зиме низ популарних предавања.

Прва такова предавања имала би се одржати на Св. Стефана (трећи дан Божића).

Жеља је одбора и грађанства да Ви са господином К. Мајкићем отворите тај низ предавања.

Одлучите ли се доћи, молимо Вас извијестите нас о томе.

За одбор срп. читаонице

У Бос. Новом, 28. новембра 1909.

Предсједник

Милош Декић.

43 – Танасије Дакић из Сарајева

Драги Петре,

можда си мислио да сам онај твој „позив на преплату“ бацио у ватру и не осврнув се на њ. Као што видиш из приложеног списка, није тако. Само ми је врло жао што не могох попунити листу и истјерати на 50! Узрок је тај што сам баш у оно доба био болестан, кад сам добио позив, те су ми остали (Ђикић, Умићевић, Стјепановић, Кашиковић) поотимали познанике. Ипак сам истјерао на 41, а у садашњим приликама и то је доста. Морао сам се управо свађати док сам неке натјерао да се претплате! Једни хоће најприје књигу па онда да даду круну (као Милошевић из банке), други питају хоће ли се збиља штампати (безобразници), а трећи опет кажу: „Па подај ти круну за ме, а ја ћу ти је дати кад ми донесеш књигу!“ Имао си посла с оваквим стварима, али с оваквим ђубретом какво је у Сарајеву – никада.

Као што видиш, претплатника је 40, а претплаћено на 41 комад, јер је број 39, Богдан Петровић, узео два комада. То не заборави! А онда још нешто: Број 27, Владислав Глик, правник, именован је међутим за пероводног вјежбеника у Вишеграду, па те молим пошаљи му књигу тамо на онога на кога будеш слао књиге у Вишеград, а ако немаш никога, пошаљи право на њега. Не заборави ни то!

Осим тога, број 5 (Периновић), 12 (Кондић), 13 (Кадић) платили су по 50 хел. за по један примјерак „Јазавца пред судом“, и бр. 9 (М. Бесаровић) желио би један примјерак, али ми није дао пара – „није имао ситно“ – па ти их не шаљем. Ако ћеш му „вјеровати“, пошаљи с осталима, а ја ћу ти онда макар у маркама послати.

Према томе шаљем ти:

1. за 41 комад „Јауци са Змијања 41 К

2. 3 ком. „Јазавац пред судом“ 1.50 К

42.50 К

NB. Ја сам „Јазавац пред судом“ рачунао по 50 х, јер ми се чини да му је била толика цијена.

Многи питају зашто ниси књигу штампао гдје на страни, јер се боје да ти је неће заплијенити твој добри пријатељ Љубачевски, штоно шаље позовке и мртвацима!

Шеков ме пита да ли имаш још који примјерак оне твоје књиге „С планине и испод планине“, гдје је изашао и „Јазавац пред судом“? Ако немаш, може ли се гдје добити, и гдје?

Поздрави ми лијепо твоју хануму или стопаницу, како хоћеш, а и Владу Скарића. Тебе искрено поздравља

твој

Тан. Дакић.[86]

Сарајево, на дан 61. годишњице владања аустроугарског владара, тј. 2. децембра, сирјеч (речено по велеиздајничком календару) 19. новембрија љета господњег 1909.

NB. Горњи – први – датум написан према првој домаћој вијести данашње Глишине „Српске ријечи“ што излази у Сарајеву, у, Босни и присваја себи наслов: „орган српског народа у Босни и Херцеговини“.

44 – Јован Тановић из Београда

Београд, 30. октобра.

Драги мој Кочо,

Добио сам твоју карту, а и позиви на претплату стигли су вечерас.

Ја и Диша учинићемо све да сакупимо што више претплатника. Твој проглас за „Јауке са Змијања“ све нас је обрадовао,

Досад смо сакупили сто претплатника, а надамо се да ће број прећи хиљаду. Исто тако постарали смо се да нађемо скупљаче у унутрашњости. Зато нам пошаљи што могуће више позива. Исто тако јави нам кад треба да ти новац пошаљемо.

Мислим да не би погрешио кад би сада написао један фељтон за „Политику“. За тај рад добио би добар хонорар, а учинио би да се читаоци што више заинтересују за твоју књигу.

Г. Рибникар жели да у божићњем броју „П.“ изађе једна твоја прича. Зато, бога ти, гледај да на време пошаљеш рукопис. Хонорар неће бити мали.

Диша те молио да један примјерак „Јауци са Змијања“ пошаљеш његовој фамилији у Приједор, а он је овде претплату положио.

Поздрави много Милку.

Тебе топло грли

твој

Јован Тановић[87]

Ако бог да здравља доћи ћемо о Божићу теби у госте и Дишиној фамилији у Приједор.

45 – Јован Тановић из Београда

Београд, 7. дец. 1909.

Драги Перо,

Скупљање претплате за „Јауке са Змијања“ иде добро. Молим те, пожури се да што пре пошаљеш причу за божићни број „Политике“. Ако не можеш брзо бити готов са новом причом, онда пробери једну од већ написаних за „Јауке са Змијања“, па је пошаљи да је штампамо у „Политици“ у божићњем броју.

С поздравoм

твој Јован Тановић.

46 – Алекса Шантић из Мостара

Драги Перо,

Ја сам се од срца обрадовао кад сам примио твој братски поздрав за сарадњу на „Развитку“. Обрадовао сам се из два разлога; а први је што видим да си се опет повратио својим правим пријатељима, који те уистини искрено воле и дубоко поштују; а други је што ће твој нови пут донијети користи и теби и нама свима.

Ти си се, мој драги Перо, грдно варао кад си и за један час сумњао на Мостарце и мислио да ти јаму копају и да те мрзе. Овдје ни једне цигле душе нема која те је мрзила и која ти је зла жељела. То су ти само гадне и подле душе налагале да на тај начин заваде Босанце и Херцеговце, да се кољу и да им заједнички рад ослабе. Но о томе засада доста.

Да ти се одмах одазовем и да ти учиним по жељи, ево сам ти на брзу руку написао једну пјесму какву си желио. Но како сам морао писати за 1. број „Бос. виле“ један рад, па за „Срп. књ. гласник“ и за „Алманах“ који ће издати Ћурчин и Дучић, то нисам имао времена да ти ствар напишем бољу и да је „доћерам“ како треба. Но надам се да ће и овако „упалити“, па ти је ево и шаљем. – Молим те, одговори ми на дописници јеси ли писмо и пјесму примио, јер се може случити да се на пошти изгуби.

Честита ти Божић и братски те поздравља твој

Алекса.

Молим те, пази да у пјесми не буде ниједна штампарска грешка.

47 – Стево Јелача из Карловца

Карловац, 26. I. 1910. п. н.

Драги Петре!

Молим те да ми јавиш што прије: у колико си ексемплара разаслао свој лист у поједине земље, колико писцима и новинама, а колико претплатницима; у колико си екс. свој лист штампао и чему се надаш? Иначе још ми што пиши о покрету свог листа, што мислиш да би било потребно да изнесем у јавност пред ширу публику. Ја наиме све то тебе молим да могу написати у „Србобрану“ фељтон о раширености наших књижевних листова, па ће и теби сигурно бити мило да о твом листу проговорим.

Послао бих ти претплату, али сам бескућник и без службе. – Пошаљи ми први број да барем могу рећи свој суд о листу у двије-три реченице.

Настојаћу да ти што и напишем за лист. Нарочито да коју хрватску бољу књигу прикажем.

Од „Бос. виле“ већ сам добио податке. Молим те, одговори.

Поздравља те твој стари друг

Стево Јелача[88]

проф. кандидат

Гор. Карловац

Хрватска

Кад ће изићи твоја књига „Са Змијања“? Ја сам се претплатио преко једне учитељице Георг. Стојановићеве. Чим изиђе, пошаљи је на мене директно, да је што прије проучим, па ћу је можда приказати у „Савременику“.

Твој Ст. Јелача.

48 – Лазар Луцић из Сарајева

Ср. 30/1. 910.

Многопоштовани Господине!

Рад сам да преведем Ваше дјело „Јазавац пред судом“ на међународни језик есперанто, те Вас најтоплије молим да ми то са своје стране дозволите, и дозволу чим прије пошаљете.

Ја од овога превода за себе не тражим никоје материјалне користи; остане ли што чистог новца након штампарских и издавачких трошкова, могло би се поклонити „Просвјети“ и овдашњој „Добротворној женској задрузи“. И у овоме погледу, ако би били другог мишљења, молим да ми јавите.

Са преводом бих био готов за 2 мјесеца дана;

дао бих га штампати преко пријатеља Дим. Митриновића у Београду или у Загребу, а преко овдашњег есперантског друштва (које се ових дана организује) послаћу превод свим есперантским друштвима – у и изван земље – да се претплате на њ. Надам се и увјерен сам, да ће претплатника бити доста.

Од наших добрих ствари слабо је што преведено досада на есперанто. Дакле, мислим да ћу преводом Вашег „Јазавца“ користити народној ствари доста.

Молећи Вас за одговор, остајем

Ваш одани

Лазар Луцић правник.

49 – Р. Дубљевић из Стопара

Стопари, 20. IV. 1910. г.

Драги Петре!

Искрено поздрављам твоју кандидатуру за посланика тежачког бањалучког котара. Била сретна за тебе и твоје бираче; а и биће ако бог да, јер ти си и досада свом снагом својом дијелио јаде твоје браће, сиротиње Раје.

Поздрав Р. Дубљевић, свешт.

50 – Велики управни и просвјетни савјет из Сарајева

Господину Петру Кочићу, књижевнику у Сарајеву.

Позивом на Вашу молбу од 10. марта 1911, у којој тражите чиновничко мјесто у овом Савјету, овим Вам се ставља до знања да Вас је у данашњој сједници изабрао овај Савјет за свога чиновника.

Ваше су дужности: уређивање и администрација званичног органа „Вјесника“, сређивање школске статистике и реферат административних предмета.

Плата Вам је: К 2.400 и К 600 станарине годишње, што ћете примати из благајнице овог Савјета у једнаким мјесечним оброцима унапријед. Ваше је мјесто као чиновника овог Савјета за прве двије године привремено.

Служба Вам почиње 1. априла по старом календару о. г. од кога ћете дана имати право на плату.

Позивате се да своју службу тачно и савесно вршите и да се 1. априла пријавите потпредсједнику овога Савјета г. Глигорију М. Јефтановићу да сте службу наступили. Ваши уредовни сати биће од 8–12 прије подне и од 3–6 послије подне сваки дан осим недјеље и празника.

Уједно Вам се прилаже ради равнања и програм за лист који је усвојен у сједници овога Савјета.

Из сједнице држане 16. марта 1911. г.

51 – Илија Кочић из Гомионице

Гомјеница, 1. XII. 1913.

Драги брате,

С тужним срцем пишем ти ово писманце у коме те прво морам упитати, јеси ли здраво, а већ о веселости каквој ни говора нема, брате драги, како код тебе тако и код мене.

Круже гласови да си јако болестан и да си до крајности нервно потрешен. Знам да си био прије мало нервозан и да си био на Ивану пл., али како чујем, не од тебе него од другијех, да си горе него прије. Вјерујем, мили брате, како ти је кад си изгубио милог и драгог свога анђелка Слободана[89], коме си се обрадовао као жаркоме сунцу, који ти је бригу у борби разбијао, тегобу у овоме гадном и лажљивом свету са срца ти скидао. Е, мој драги брате, и ја се сматрам за несрећног где никад не бијах на твом весељу ни на жалости, ваљда је то тако судбина одредила.

Губитак је наш непрежаљен, али се опет треба тјешити и не губити наде.

За твоје ми је здравље слабо и оронуло у свакодневној борби најтеже јер, мили брате, да теби што буде, ја сам већ пропао и сву наду изгубио, јер ми је ионако све празно и пусто.

Ја све мислим да тебе није баш толико савладала та несретна нервоза, те све мислим да су то измишљотине због ових несретних избора, те да твоји непријатељи убијају дух у народу твога изборног котара. Ако ти је баш тешко, по мом мишљењу, да се мало повучеш са те несретне политичке позорнице и трзавица, те ако буде „боље, може се опет наставити. Хвала ти, брате, за оно новаца што си ми послао; гледаћу да ти их вратим. Молим те, не тужи, опет се разговарај.

Поздрав прими заједно са Милком од вашег брата

Илије[90]

Јеси ли, брате, добио мој телеграм?

Пиши ми ако можеш одмах.

52 – Душан Б. Поповић из Чикага

Чикаго, дец. 10. 1913.

Поштовани Госп. Кочићу!

Ја сам Вам био послао љетос два пакетића. преко поште „Јазавца пред судом“ (60 комада): штампано латиницом. Молим Вас, одговорите ми јесте ли примили послате књиге.

Шаљем Вам преко поште на „Отаџбину“ једну „Балканску пјесмарицу“. Припазите хоће ли Вам је пошта предати.

Желим Вам добар успјех у поновном покретању „Отаџбине“.

Ваше писмо у „Отаџбини“ особито ми се допада, а особито она празна обећања кад презирете и кад им не вјерујете. Влада и министри су у стању да све обећају а да ништа не изврше. „Највише лаже онај ко смије“. Тако и влада са министарством лаже, јер њима лаж служи за „част“, а смију па и лажу.

„Суданију“ нећу моћи издати, јер имам велике издатке око штампарије и књижарнице.

Моја радња прилично иде напријед, а с здрављем сам добро, те се друго све море и мора трпјети.

Изгледа ми да ће и овђе код американског народа бити велике борбе између америчких трустова (богатих удружених трговаца), с једне стране и радничке класе с друге стране.

Прошле године изабрат је за предсједника Сједињених Сјеверних Америчких Држава демократ Вилсон, те ови садашњи предсједник хоће да контролише рад „трустова“ и да се побољша радничко право, то јест да животне намирнице буду јевтиније а да радницима буде надница боље плаћена. Ово не иде у рачун „богаташима“ да се побољшава радништву, те према овоме изгледа да ће настати велика борба, с једне стране од трустова, а с друге стране предсједника Вилсона и радног народа.

У овој великој борби са америчким милијонерима биће тешки и црни дани за сво америчко радништво.

Сад су све фабрике, радионице и сва већа подузећа почели у споразуму да отпуштају раднике из посла, те је на све стране народ у великој бризи за послом, а убудуће изгледа да ће бити још горе и теже за радништво.

У великој је бризи наш народ: преко бијелог свијета од свога огњишта отишао, на што и гђе је дошо?

Овђе је дошао те нема шта да ради, нема гђе да заради те да се прехрани, а како ће моћи да се одужи узајмљени путни трошак?

Има велики број овђе у Америци војничких бјегунаца из Босне и Херцеговине, а особито сва Херцеговина је бјегунац од војништва. Сад замислите како је овоме народу; прво је: сиромашно живи у Херцеговини; друго: овђе радње сасвијем слабо има, а треће је: већином смо сви бјегунци од војништва. Сад овђе многи нема радње а не смије се вратити својој кући, јер мора четири године да служи Францела без паре и динара.

Ја мислим да Херцеговаца има у Америци од 18 год. па до 32 године око 40.000, и готово све војни бјегунци. Сад замислите колико се душа моли „нечијој смрти из ове само једне мале провинције“.

У пошљедње вријеме у великом броју долази овамо народ из Босне, Бачке, Баната, Срема и Хрватске.

Наше новине у Америци, а и тамошње, требало (би) што више да обавештавају сиромашни народ те да се упућује на друге стране за зарадом, а не да овђе, брез рада и зараде, страда.

Код нас су слабе прилике за живјети у Босни и Херцеговини, а ако овђе настане криза и нерадица, многи ће се напатити.

Српски Вас поздрављам и желим Вам у свему добар успјех.

Ваш поштовалац Душан Б. Поповић.

53 – Илија Кочић из Гомјенице -Милки Кочић у Сарајево[90]

Гомјеница, 17. I. 1914.

Драга Милка,

Некако сам се дотурао до ове своје пустиње, али ти нисам могао одмах писати jер се нисам дуго бавио у Бањој Луци.

Како сте, шта ви радите? Додуше, да те и не питам, знам како ти је, али морамо трпити. Јеси ли послије добила из Београда извјештај како је Петру, је ли му боље, или је горе, или је све онако?

Молим те, пиши ми, док се и ја осигурам може бити да ћу ићи опет у Београд. Шта ти мислиш: да ли ћеш остати ту или ћеш у Бању Луку? Ако не мислиш у Београд, најбоље би било у Бању Луку. Пиши ми све опширно ако имаш времена.

Ја настојим, ако нађем гаранта, да извадим из касе новаца и да се одужим. Јеси ли добила новце од Народног позоришта?

Могу ти рећи да ја баш нисам здрав, јер сам испрезебао. Како си ми у здрављу? Како је Лепа? Ђорђо?

Поздрав свима вама,

ваш Илија.

54 – Јован Карановић из Београда – Милки Кочић у Сарајево

(Недатирано)

Велештована госпођо,

Карту Вашу примио сам, на коју Вам одговарам. Господин Петар је сваким даном боље. Како ће болест кашње дјеловати, то не знам, али уздам се у бога да ће све боље бити него мислимо. Физично је сасма здрав, апетит за јести добар, спава добро, сјећа се Вас и дјеце и увијек жели да иде тамо, на што му кажем да чека задњег марта па ће скупа са мном. Лист „Отаџбину“ и „Српску ријеч“ добива уредно сваког дана; посету му чини сваког дана госпођица Мара Врањешевић, а осим тога је био господин Никола Кашиковић и Симо Ескић и сваким даном по неки Босанац, Херцеговац или Београђанин.

Докле сам ја у Београду, а то је до задњег марта, немојте се за њега ништа бојати: ја сам ш њиме сваког дана и вечери, за сваку његову промјену извијестићу Вас. Телеграм сам добио и одмах сам одговорио, али није потребно да трошите за телеграме.

За сада оволико.

Примите српски поздрав од Петра и мене

Јован Карановић.

55 – Јован Карановић из Београда – Милки Кочић у Сарајево

(Недатирано)

Велештована госпођо!

Опростите што Вам нијесам већ. дуго јавио за стање Петрово. Он је физично потпуно здрав – душевно се мења само; утолико је боље што је миран и разговара те није замишљен. Увијек ми говори да кад ћемо тамо (кући), те каже да не би иза мене никако остао.

Госпођица Мара била је пред 5 дана, па сам јој све опширно саопћио, те ми је обећала да ће Вам писати, па не знам јели или није, те је од то доба не видим. – Ја кад будем тамо сад дошао, све ћу Вам опширно казати стање његово.

Засад немојте се за њега бринути.

Поздрав госп. Њежићу и Божићу, а ви примите српски поздрав

од Јов. Карановића.

Ово Петар пише:

Драга Милко,

за мене се немој ништа бринути. Ја сам здраво и убрзо ћу тамо доћи. Примите српски поздрав

Петар Кочић.

Напомене

 

1 Герасим, Јован Кочић (1847–1905) – отац је Петра Кочића. По професији је био свештеник (рукоположен 1873), али се, када му је жена умрла (на порођају млађег Кочићевог брата Илије, 1879), закалуђерио у манастиру Гомионици и добио име Герасим. Иако калуђер, и даље је обављао свештеничку дужност. Године 1888. одлежао је у „црној кући“ у Бањалуци (у истој ћелији у којој је касније тамновао његов син Петар) седам мјесеци због тога што је међу змијањским сељацима организовао „демонстрацију“ приликом доласка аустријског престолонаследника Рудолфа у Бањалуку, тј. наговарао сељаке да не изиђу пред аустријског високог госта у свечаним него у поцијепаним оделима.

2 Гавро – вероватно Гаврило Стојнић, управник – игуман манастира Гомионица.

3 Илија Кочић (1879–1927) је млађи брат Петров. Учио је богословију. И он се касније, под утицајем оца (и по смрти очевој) закалуђерио. Служио је као свештеник. Умро је као парохијски свештеник у Липнику код Санског Моста.

4 Милица је старија сестра Петрова. Удата је била за Симеуна Милосављевића у селу Кмећанима, близу Гомионице.

5 Милка Вукмановић (1882–1966), удата Кочић је Петрова прва и једина љубав, а касније брачна и животна сапутница.

6 Хуго барон Кучера, дугогодишњи цивилни адлатус (1887–1904) – био је шеф цивилне управе у Босни и Херцеговини.

7 Саво Бузанџић, касније трговац, био је у раној младости Кочићев друг.

8 Душан, син проте Вида Ковачевића из Бањалуке. Такође студент, био је Кочићев друг, али је студирао у Грацу.

9 Петар С. Иванчевић (1864–1914) био је игуман манастира Моштаница. Као и Кочићев отац, опслуживао је парохије. Први је (1891) отворио школу у Гомионици, а затим, као свештеник, опслуживао разне парохије (Јајце, Озрен, Тавна, Моштаница). Сакупљао је и објављивао народне умотворине (пјесме, пропвијетке), а објавио је и већи број етнографско-фолклорних чланака.

10 Павле Лагарић (1865–1942) је у време Кочићевих студија био студент технике и касније архитекта. Интересовао се за књижевност и бавио критиком. И сам је писао приповијетке. Имао је утицаја на Кочића онда када је творац „Пјесмарице од Давида Штрпца“ чинио прве кораке у литератури. Кочић га је сматрао својим учитељем.

11 Никола Т. Кашиковић (1861–1921), књижевник и национални радник, један је од покретача Босанске виле (1885) и њен власник и уредник скоро за читаво вријеме излажења (1887–1914). Радио је много на сакупљању народних умотворииа, које је махом објављивао у Босанској вили, а у томе му је понекад помагао и Кочић. Био је у служби српске пропаганде и он је издејствовао Кочићу стипендију из Србије.

12 Марко Краљевић – био је тада студент права у Бечу, а касније судија у Сарајеву.

13 Стево Вукмановић (1853–1927) је отац Кочићеве супруге милке, шумски пословођа у Бањој Луци, доцније трговац у селу Јошавица.

14 Милорад – Миле Павловић миле Крпа (1865–1957), професор, књижевник и новинар, био је и национално-пропагандни радник. Звали су га „босанским конзулом“ јер је његова пропагандна дјелатност била окренута Босни и Херцеговини. Кочић је са њим одржавао контакте од студентских дана, али послије исфабрикованог провокаторског писма (1906) није се више дописивао са њим.

15 Милан Сршкић (1880–1937) био је тада студент у Бечу, а касније познати грађански политичар. Био је посланик у Босанском сабору, члан Југословенског одбора за вријеме првог светског рата а по ослобођењу и уједињењу министар и предсједник министарства.

16 Ђорђо Кочић је Петров брат од стрица.

17 Ликота је митрополит бањалучки Евг. Летица.

18 Богдан Поповић (1863–1944), познати српски естетичар и критичар. Био је најпре професор Велике школе а после и Београдског универзитета. Један је од оснивача Српског књижевног гласника. Не знамо којим је поводом Кочић писао Поповићу (вероватно је нудио прилог за СКГ).

19 Марко Цар (1859–1953) је књижевни критичар и путописац. Један је од првих Кочићевих критичара.

20 Уметникова душа је налик на биљку. Шtо је за ову Сунце, то је за њега разумијевање, признавање. Потпуно потцијењивање утиче као мрак; у њему биљка блиједи, вене, мора да угине, сви њени трзаји и напори не помажу без свијетлости и топлоте.

21 Данило А. Живаљевић (1862–1934) је српски књижевни историчар и критичар. Познат је нарочито по часопису Коло који је под његовим уредништвом обновљен 1901. године као пандан Српском књижевном гласнику. Коло је материјално помагала краљица Драга, а писци окупљени око овог часописа били су после 29. маја 1903. прокажени као „дворски“ умјетници.

22 Гргур Јакшић (1871–1955) је српски историчар и публициста. Када је крајем прошлог вијека, као државни питомац, завршно студије у Француској и постао доктор филозофије, стављено му је у дужност да у Паризу страни свијет обавијештава о Србима.

23 Герасим П. Ивезић (1876–1915) је Кочићев друг са студија у Бечу. Постао је љекар, али се бавио књижевношћу и превођењем. Писао је и о сликарству.

24 Светислав Б. Цвијановић (1877–1961) је београдски књижар и издавач који се издавањем књига бавио доста дуго – од почетка прошлог вијека до Другог свијетског рата, и штампао и Кочићева дјела.

25 Ђуро Шурмин (1867–1937) је хрватски књижевни историчар и политичар. Написао је и објавио (1898) Повијест књижевности хрватске и српске.

26 Петар П. Ђорђевић (1855–1902) – био је професор и један од оснивача Српске књижевне задруге. У Кочићево вријеме био је нарочито познат по својој Теорији књижевности.

27 Јован Тановић (1883–1944) био је сарадник а послије уредник београдске Политике. Један је од издавача треће књиге збирке С планине и испод планине.

28 Фердо Шишић (1869–1940), историчар и универзитетски професор, писац многих расправа, поред осталог и из историје Босне. Писмо се чува у Архиви ЈАЗУ, Оставштина Ф. Шишића, фасцикл XIII.

29 Стеван М. Димитријевић, (1866–1953) свештеник и професор. Бавио се историографијом српске цркве и био носилац српске пропаганде у Македонији и на Косову. Када је Кочић био наставник у скопској Гимназији, Димитријевић је био директор.

30 Михаило Ристић (1864–1925) – дипломатски службеник, највише у крајевима под турском управом. У вријеме када је Кочић био наставник, Ристић је био генерални конзул у Скопљу.

31 Јануара 1906. г. у Гимназији је дошло до ђачке побуне, што је проузроковало затварање школе и интерната. Школа је поново почела да ради 15. априла. У то вријеме дужност директора вршио је привремено Илија Вучетић, јер је Стева Димитријевић раније дао оставку на положај директора.

32 На коверти: Одговорено 25. марта 1906.

33 Вељко Петровић, (1884–1967), познати књижевник који је у периоду до Првог свијетског рата одржавао живе везе с Босном и Херцеговином и једно вријеме живио и радио у Сарајеву.

34 Стијепо Трифковић је био свештеник и национални радник. Отац је рано преминулог студента Владимира на чијој је сахрани Кочић одржао протестни говор.

35 Јован Цвијић (1865–1927) је један од најзначајнијих српских научника. Бавио се географијом, антропогеографијом, етнологијом и др. сличним дисциплинама. С Кочићем се дописивао и упућивао га у етнографски рад.

36 Светозар је Светозар Т. Зрнић.

37 Лепа – Лепосава Вукмановић (1897–1975) је сестра Кочићеве супруге милке коју је од шесте године Милка узела к себи.

38 Врга је котарски предстојник из Приједора који је нападнут у првом броју Кочићеве Отаџбине (назван је „малим човјечуљком и бившим вакмајстором).

39 Симо Ераковић (1872–?) је Кочићев друг са студија у Бечу, касније правник и политички радник. Као посланик у Босанском сабору био је Кочићев сарадник.

40 Приликом цензурисања прецртано.

41 Стево Стефановић, је био сарадник Босанско-херцеговачког гласника и Српске ријечи.

42 Ристо Радуловић (1880–1915) је био публициста и политичар. Уређивао је листове Народ и Преглед. Умро је у аустријској тамници за вријеме Првог свјетског рата.

43 Митар Дабовић је бањалучки трговац.

44 Данило Димовић, (1875–1910) је сарајевски адвокат који је заступао Кочића на суду.

45 Душан Васиљевић, (1870–1951) по занимању адвокат, био је потприједседник Српске народне организације.

* Министрови штићеници, алузија на уплитање министра Буријана приликом оснивања организације.

46 Василије–Васо Кондић (1868–1909), новинар и књижевник, био је први уредник бањалучке Отаџбине. Затваран је као и Кочић и по изласку из затвора убрзо умро.

47 Милан Савић (1845–1930) је тада познати војвођански књижевник, који је писао веома много (има више од 20 књига), био секретар Матице српске и уредник Летописа. Одржавао је везе и дописивао се с многим српским књижевницима.

48 Глиша Елезовић (1879–1960) је филолог и историчар који се највише бавио проучавањем и издавањем турских извора за нашу историју.

49 Марко Малетин (1890–1968) био је новосадски професор, секретар Матице српске, уредник Летописа, управник новосадског Народног позоришта и Војвођанског архива.

50 Алекса Шантић (1868–1924), познати мостарски пјесник који се дописивао с Кочићем.

51 Светко је Светозар Ћоровић (1875–1919) , као и Шантић, познати мостарски књижевник, који се бавио политиком и националним радом, био посланик Босанског сабора, као и Кочић.

52 Јован Скерлић (1877–1914), српски књижевни историчар и критичар. Писао је о Кочићевим приповијеткама, Кочића подржавао и са њим се дописивао.

53 Живојин Перић (1868–1953) био је правник и политичар и врло плодан правни писац..

54 Тихомир Р. Ђорђевић (1868–1944) је познати српски етнолог.

55 Петар Мирковић, (1855–1935) био је управитељ школе у Зеници, а бавио се сакупљањем народних умотворина и писањем приповиједака и етнографско-фолклорних написа.

56 Живко Њежић, (1879–1914) био је адвокат и, као и Кочић, посланик у Босанском сабору.

57 Коста Мајкић, (1873–1952) био је народни посланик у Босанском сабору (за Босанску Крупу и Цазин) и пришао касније Кочићевој групи.

58 Слободан је Кочићев сии, рођен септембра 1910. године. Био је кратког вијека (умро 1913). Његова смрт је Кочића веома тешко погодила и допринијела његовој болести.

59 Јевто Дедијер (1879–1918) је био чиновник Земаљског музеја у Сарајеву и професор географије на Београдском универзитету.

60 То је Симо Ераковић.

61 Урош Круљ (1875–1961) Мостарац, љекар и народни посланик у Босанском сабору, који је био ожењен кћерком Пере, најстаријег брата А. Шантића. Оснивач и власник листа Народ у Мостару, касније у Сарајеву.

61 Димитрије Васић, (1880–1964) био је чиновник у Великом управном савету. Касније је постао посланик (припадао је Димовићевој групи).

62 Алекса Филиповић, књиговођа, био је Кочићев присталица.

63 Милутин Јовановић, такође био је присталица Кочићев из Жепча.

64 Лаза Поповић (1877–1945), лекар и књижевник, био је уредник Бранковог кола у годинама пред Први свијетски рат, послије Паје Марковића Адамова и Mилана Будисављевића.

65 Владимир Ћоровић (1885–1941) је позиати историчар. Написао је велики број студија из књижевне и политичке историје. Кочићев рад је добро познавао.

66 Ђорђе Чокорило, учитељ и књижевник, један је од уредника Српске ријечи.

67 Стијепо Кобасица (1882–?), новинар и публициста. Године 1905. постао је директор Српске ријечи и протјеран је 1906. заједно са Кочићем из Сарајева.

68 Вида Врањешевић је била „усвојеница“ Кочића. Њу је Кочић узео, као осмогодишњу дјевојчицу, из сиротишта Кола српских сестара и школовао.

69 Јово Карановић је био чиновник у београдској Душевној болници у којој је био смештен и где је умро Кочић.

70 Мара Врањешевић је сестра Виде Кочићеве „усвојенице“, која је живјела у Београду.

71 Вуко Мишковић је Кочићев друг пз дјетињства, који је живио у Београду.

72 Кашиковић тражи некролог о Васи Кондићу који је умро 20. јула по ст. 1909. Он такође тражи од Кочића да продужи Цвику и Дурута, што значи да је та тема још била актуелна.

73 Кашиковић није успио да одговори Кочића од покретања новог часописа, али су и даље остали добри односи међу њима. И поред покретања Развитка, Кочић је од почетка 1910. члан редакционог одбора Босанске виле и у првом броју јавља се одломком „Ратково се зарацило“.

74 Милан Грчић писао је књижевне приказе у Развитку, Савременику, Босанској вили и неким другим листовима.

75 Димовић је бранио Кочића и пјесника Јову Г. Поповића (јула 1907) због летка против поглавара Алборија, али не и на суђењу у октобру 1907, због заплијењених ствари у Отаџбини. Пошто се за то суђење није могао наћи адвокат, суд је одредио за браниоца по службеној дужности судију др Миливоја Симића. Истражни затвор у који су Кочић и Кондић стављени, управо пред ово суђење, био је потврђен и од виших судова па су тим поводом услиједили бројни телеграми из Бање Луке о којима овдје говори Димовић.

76 Из Српског клуба иступио је први Симо Ераковић због сукоба с др У. Круљем при гласању о допусту посланика др Ј. Дедијера, за кога се тврдило да није болестан, пошто као доцент држи предавања на Универзитету у Београду. Супротно ставу Српског клуба, Ераковић је гласао против одобравања допуста Дедијеру, и тим изазвао Круља.

77 Иванчевићев састав је вјероватно објављен у Вољи 1928, стр. 342–3 као листић. из архиве пок. Петра Кочића“.

78 Светозар Милошевић, трговац родом из Бање Луке, живио је у Трсту. И Кочић је послије анексије помишљао да преко Трста и Солуна пријеђе у Србију

79. Од двије приповијетке које је од Кочића примио Скерлић је за Срп. књиж. гласник задржао „Кроз Змијање“ а „Вуков гај“ уступио календару Вардар.

80 Осман Ђикић (1879–1912), пјесник и јавни радник, секретар културног друштва Гајрет. Он је на устук хрватски оријентисаном муслиманском листу Бехару (1900–1910) намјеравао покренути петнаестодневни породични лист за муслимане под именом 3ора, своју намјеру није остварио, па је покушао да у том смислу делује кроз лист Гајрет. – Мусават, недјељни политички лист (1907–1911), орган Муслиманске народне организације, излазио у Мостару а затим у Сарајеву.

81 Кочић није сарађивао ни у једном књижевном алманаху (за 1910. и 1911. г.) које су спремали и издали Јован Дучић и Милан Ћурчин.

82 Др Јевто Дедијер (1879–1918), једно вријеме чиновник Земаљског музеја у Сарајеву, а од 1910. доцент за географију на београдском Универзитету. Објавио је више научних радова у Академијиним издањима. Димитрије Митриновић (1887–1953), пјесник и књижевни критичар, зачетник модернизма у српској књижевнооти. Од 1907, помагао Кашиковићу у уређивању Босанске виле.

83 Др Ристо Јереммић (1869–1952), љекар и историчар.

84 Др Никола Стојановић (1880–1964), адвокат и политичар, члан Југословенског одбора, у Босанском сабору један од водећих чланова групе око Народа. Објавио је више политичких расправа.

85 Голуб Бабић (1824–1910), крајишки војвода, учествовао је у Дољанској буни 1858, а у устанку 1875–1878. био један од најбољих четовођа и команданата у западној Босни.

86. – Танасије Дакић, професор у Сарајеву.

87 Јован Тановић, сарадник „Политике“. Са Димитријем Стефановићем администратором истог листа, финансирао издање треће Кочићеве књиге „С планине и испод планине“ (1905)

88 Стево Јелача, професор, сарадник загребачког Србобрана.

89. Велики удар претрпио је Кочић смрћу трогодишњег сина Слободана, у новембру 1913, послије чега се болест нагло развијала. Брат Илија овим писмом изражава тугу над тим непрежаљеним губитком.

90 Ово писмо пише Илија Кочић по повратку из Београда, гдје је са Милком Кочић и др Д. Васићем смјестио брата у Душевну болницу. Из Сарајева се Милка Кочић, послије оздрављења сестре Лепосаве, вратила у Београд и ту остала неколико мјесеци.

Записи, писма и тамничке забелешке Петра Кочића

у рукописној заоставштини Владимира Ћоровића

 

У рукописној оставштини гласовитог историчара Владимира Ћоровића налази се и неколико текстова писаних руком Петра Кочића. Реч је о два непозната фолклорна записа која је писац начинио за време двомесечног боравка у селу Раткову и на Змијању (од почетка јула до почетка септембра 1909. године), о неколикa писма (три) упућена супрузи Милки, о једном писму упућеном, највероватније Јовану Скерлићу, као и о делу оштећене бележнице (формата 14,7 x 9 cm) која је Кочићу служила да за време једногодишњег тамновања (6. 12. 1907. – 6. 12 1908) у злогласној бањалучкој Црној кући и у још злогласнијем затвору у Доњој Тузли – запише по неки утисак, неко лично размишљање, или, пак, да начини кратку скицу писма намењеног вољеној супрузи. Може се претпоставити са знатном извесношћу да је ове пишчеве хартије предала Ћоровићу Кочићева удовица, Милка, у време када је Ћоровић обављао припремне радове око Споменице Петру Кочићу (1928) и када је здушно сарађивао на прикупљању грађе за Кочићева Целокупна дела I, II (наштампана 1930. у оквиру Библиотеке српских писаца. Приређивач је била Зора В. Вуловић).

I.

Осуђен као политички противник Аустро-угарске прво на осам, потом на петнаест месеци, Кочић је утамничен 6. децембра 1907, године, Прве месеце тамновања провео је у злогласној Црној кући. Почетком априла 1908. пребачен је у затвор у Доњу Тузлу. Тамо је након пуне године тамновања помилован општом царском амнестијом 6. децембра 1908. године. Након изласка из затвора Петар Кочић испољава велико интересовање за антропогеографски и етнографски рад, па и за сакупљање народних умотворина. Настојао је да успостави и нужну колегијалну сарадњу и да од искуснијих теренских истраживача (Петар С. Иванчевић), односно од светски признатих научних ауторитета (Јован Цвијић) потражи помоћ и савет. Почетком 1909. године обратио се писмом Петру С. Иванчевићу, који је у том тренутку био игуман манастира Моштанице, са молбом да му стави на располагање све податке које је поседовао о селу Раткову. Кочићево писмо није сачувано, али о битном делу његовог садржаја сведочи Иванчевићев одговор. Написан је 7. фебруара 1909. године и крајње је предусретљив.

„На ваше мило писмо,“ вели Иванчевић, „шаљем вам из мојијех биљежака препис о Раткову. Колико се сјећам штампао сам, тј. било је дјеломично уз наслов ‘Кула’ 1891. штампано у „Гласнику земаљ. музеја …“[[1]]

Иванчевић мисли на текст Кула код села Обровца близу Бањалуке, штампан у трећој књизи „Glasnika zemaljskog muzeja“ (стр. 43). Иванчевић је сарађивао у „Glasniku“ од самог покретања часописа и у њему је стекао леп углед. У првој књизи „Glasnika“ штампао је текст Мали велики град (у селу Кијеву, срез Сански-Мост). У другој књизи наштампао је предање Како је постало село Копривна. У трећој књизи, поред поменутог текста о Кули код села Обровца, штампао је и текстове: Гркина градина (у селу Обровцу код Бањалуке) и „Рјечица Бојана“ и њезино име. Поред написа етнографског карактера, упуштао се и у некоја историјска, односно историјско-археолошка разматрања. Године 1890, у другој свесци Glasnika објавио је белешку Развалине у бањалучком котару, а у трећој књизи Дервиш-кулу. Сарадњу у часопису завршио је рано, у четвртој књизи, прилогом етнографског карактера – Село Зеленци и његове старине.

Петар Кочић се дуго и озбиљно припремао за антропогеографска и етнографска проучавања села Раткова и области Змијања. У том смислу консултовао је, очигледно, и Јована Цвијића. Три месеца након писма Петра С. Иванчевића огласио се и Јован Цвијић. У писму послатом из Београда 4. маја 1909. године, Цвијић похваљује Кочићеву намеру да „антропогеографски и етнографски проучи“ родни крај и напомиње како му у посебном пакету шаље литературу, односно упутства за теренски рад, детаљне напомене шта све треба добро проучити пре него што се прионе на посао. Подвлачи како ће посебно обележити најважнија упозорења. Цвијић је одлично проценио Кочићеву личност, начин приступања тзв. теренском испитивању, као и особеност пишчевих интересовања за фолклорну грађу. Један савет је дао као зналац и професор, други као врстан психолог и свестрани научник. Писао је: „држим да Ви треба највећу пажњу да обратите на специфичне народне особине свога краја, а оне ће вредети и за сву северозападну Босну. Треба да неко у једном крају ухвати све особине народне душе. Дубоко до корена.

Разуме се да се то може учинити детаљном студијом свих антропогеографских и етнографских момената, али се може и пуно којечега да осети што се у фактима често не види, и ту се ја у вас највише уздам“.[2]

У којој мери је Цвијић озбиљно схватио Кочићеву намеру, а и колико је због свега био искрено презадовољан, најбоље илуструје чињеница што му је готово оставио одрешене руке у погледу новца потребног за истраживање. Овластио је Кочића да, на основу његовог, Цвијићевог писма, узајми новац од тамошњих Срба, а Српска академија и сам Цвијић јамче да ће новац бити надокнађен. Дакако, после Кочићевог тамновања 1908. године, аустроугарским властима би само потребовао писмени доказ како Србија финансира противнике режима у Босни.

Јула месеца 1909. године Петар Кочић је са супругом Милком стигао у родни крај. Његово приспеће је намах уочено и службеник „окружне области Бањалуке“ упутио је 26. јула Земаљској влади у Сарајеву одговарајући допис. Ревносни припадник жандарске станице обавештавао је Земаљску владу како Петар Кочић са супругом станује у кући Томе Корацка у Раткову и „како је потписани могао дознати, хода по селима гор. и дол. Раткову, Соколову, Мачкићи котара Кључа, онда Дујаковићима, Стричићима, Локварима, Павићима, кот. Бањалука под тим изговором, да се бави књижевношћу, те да у ту сврху пописује све хисторичке успомене, стара гробља, онда босанске млинове и живот србских житеља“,….“собом води једног у наведеним селима добро познатог сељака под именом да је то његов брат а само гдје када некога упита, како се поједине стијене, или брда зову, онда како живи а он се сељанима представља као књижевник а у ту сврху да он све то пописује, а више досада нијесам могао дознати“. Подвлачећи чињеницу да на Кочића и његову супругу будно мотре, напоменуо је и како је уочено да је од неких непознатих пошиљалаца Кочић добио 600 круна, а из Београда му је наиме неког хонорара приспело још 200 круна[3].

Кочић је на терену провео, како је то најавио и доушник Земаљске владе из Бањалучког котара, Јакубовски, два месеца – јули (вероватно је приспео око половине месеца), август и, можда, прве дане септембра. О пишчевом боравку и његовом истраживачком раду у Раткову сведоче и два писма упућена уреднику „Босанске виле“ Николи Кашиковићу. Прво је недатирано и у њему Кочић обавештава Кашиковића како му у прилогу шаље народну песму Рајко од Змијања и Краљевић Марко. Одушевљено хвали лепоту песме, исказујући једновремено и основна начела властитих естетских критеријума. „Она (народна песма коју шаље, прим. Н. Љ) је занимљива и достојна да се штампа, колико због своје љепоте, толико и због тога што се у њој опијева један босански властелин“[4]. Другог септембра исте, 1909. године, Кочић је Кашиковићу послао још једну народну песму о босанском властелину Рајку – Од Змијања Рајко и Ђулић Барјактар. Обе песме су наштампане намах у „Босанској вили“, а потом су прештампане у Кашиковићевом Народном благу. Штампане су са напоменом да су записане од Мила Попадића Кочића, тежака из села Раткова у котару кључком[5] (Миле Кочић, кога је писац представљао као „тежака из села Раткова“, а сељанима у Раткову и околини као свога брата, вероватно је био син књижевниковог стрица Мила, односно био му је брат од стрица, а Попадић му је био препознатљив надимак). Народне песме о Рајку од Змијања Кочић је сматрао изузетно значајним, јер су оне, по његовом дубоком уверењу, оповргавале једну уврежену заблуду:

„Испитивачи наших народних јуначких пјесама једногласно су констатовали да нема народних пјесама о босанским владарима и босанској властели, као ни пјесама из жупанског доба. Изгледа да ће то њихово мишљење пасти, јер сам ја, бавећи се љетос антропогеографским проучавањем области Змијање, наишао у народу тога краја на пјесме, које пјевају о босанском властелину Рајку или, боље, Ратку, по коме је и прозвано село Ратково, највеће српско село у Босни и Херцеговини“[6]. Свакако је за жаљење што Кочић није остварио намеру коју је наговештавао Кашиковићу у писму од 2. септембра. Верујући да ће на терену пронаћи још народних песама о Рајку од Змијања, Кочић је желео да у скорој будућности за „Босанску вилу“ напише „једну расправицу, која ће бити врло занимљива, јер ће се донијети нешто ново у проучавању наших народних пјесама“[7].

Петар Кочић је наштампао још једну песму записану у Раткову, односно у области Змијање – Иво и Јелика. Песма је наштампана 1909. године у календару „Вардар“.

Загонетно је шта се догодило са свим оним другим песмама (или, можда, и прозним умотворима), које је Кочић начинио у Раткову и околним селима током друге половине јула, током августа и можда за време првих дана септембра. Кочић, на жалост, није стигао да напише расправу о Рајку од Змијања, а остаје непознато да ли је успео да прибележи још неку песму о змијањском јунаку.[8] Међутим, овећа приповетка Змијање која је у одломцима објављивана у Српском књижевном гласнику“, „Српској ријечи“, „Босанској вили“ „Развитку“ током 1909. и 1910. заснована је управо на резултатима Кочићевих антропогеографских и етнографских истраживања области Змијања. То је и Јован Цвијић својевремено предвидео.

Два фолклорна Кочићева записа, у рукописној оставштини Владимира Ћоровића садрже фрагменте грађе коју је Кочић прикупио у поменутом раздобљу. Могуће је да оваквих записа у Ћоровићевој оставштини било и више. Ћоровићева богата рукописна архива која је садржала обимну личну кореспонденцију, али и друге врсте архивске грађе, знатним делом је уништена за време Другог светског рата и непосредно по његовом завршетку. Два Кочићева фолклорна записа намећу и друга питања. Пре свега, шта је узроковало да их Кочић није наштампао у „Босанској вили“, нити где другде? Одговор је, чини се, бар делимично јасан. Песма Брат и сестра о инцестоидној жељи брата, није била погодна за објављивање у временима у којима се штитио национални идентитет, неговао народни понос и када је, примерице, „Босанска вила“ настојала свим силама да покаже и докаже етичку и сваку другу вредност и изузетност српског народа у Босни и Херцеговини. „Васлава“ тежака Мила Попадића Кочића занимљива је сама по себи. Међутим, ипак би је читалац радије прочитао уз неки комплетан опис слављења крсног имена у Босни, односно у селу Раткову, у кући Мила Попадића Кочића[9]

Кочићево интересовање за народни живот, обичаје, стваралаштво, као и очигледно коришћење фолклорне грађе и фолклорних чињеница у приповедачким збиркама Са планине и испод планине, I–III, Јауци са Змијања – указују на неопходност проучавања Кочићеве оригиналне прозе и са гледишта транспозиције фолклора и фолклорног усменог стваралачког исказа у уметничку прозу.

Неспорно, било би интересантно проучити плејаду српских књижевника-прозаиста чије је дело више или мање надахнуто фолклором, чији је књижевни исказ резултат напора да се синтакса и семантика реченица усмене народне приче, предања или легенди, преточи и утка у особени уметнички култивисан литерарни израз. Фолклорна струја у новој српској књижевности препознатљиво започиње у доба Вука Стеф. Караџића, а са природним, стваралачким променама, доградњама, језичким и структурним трагањима траје до данас. Започиње прозом, односно историјском прозом Вука Караџића, Симе Милутиновића, Проте Матеје Ненадовића. Наставља се преко Милана Ђ. Милићевића, Милована Глишића, Јанка Веселиновића, Стјепана Митрова Љубише, Петра Кочића, Светозара Ћоровића, Зарије Поповића, Григорија Божовића до Ива Андрића, до наших дана, до Новака Килибарде, Радослава Братића, Милисава Савића.

I – 1 Фолклорни записи

Ва слава иже ва Тројицу Богородицу да славимо Бога војединога Иса Риста и часнога крста – ва славу и чест, пиши дјеву и Марију и Великог Василија, и Глигорију Богослова, и Јована Златоуста крстом часнијем са небеснијем – ва славу и чест, синоспретнијем Рувајила и Гаврила, древније пророк Мусаија и Арама; Самовида и Давида, и Данила Светог, и Еремију Светог – ва слава и чест; Аранију, Азарију, Алакума и Илију, Илисију, Ђурђа, Димитрију, Теодора Тирота, Теодора Тотирота, Прокопију и викира Вицендију – ва славу и чест; и ви цара Стевана, почињ кнеза Лазара на Косову, на Раваници на својије светије воинштије во силаштије – ва славу и чест; вас тебе валим, пријестоле прави, пријестол апостол, дванест апостол, четрнест пророк, триста и осамнест правомученика ва славу и чест; голи боси прођоше кроз огањ и ватру, кроз сребрну божју, Кузму и Дамјана, Тиру и Јована, Панту и Ливена – ва славу и чест; преподобног оца Аврама, Симеуна Ступног, Алексија Ступног, Господишке Анђелије Рушку Гору утврдише са нејаким ва царом Стеваном и Урошен – ва славу и чест!

Бог славу прослави и нама је остави да је ми прочитамо за Риста и за крста и за Бога живога. Чин дому домаћину, својој браћи о опћину, Богу слава и држава, нами здравља и весеља. Поклонимо се Богу и слави Божијој!

/Забиљежио Петар Кочић од Миле Попадића

Кочића, тежака из села Раткова у котару

кључком. У Бањој Луци 2. септ. 1909 по ст./.

I – 2 Брат и сестра

За лугом је зелена ливада,

По њој Јово вране коње пасе.

Њему сеја ручак донијела,

Шједе Јово ручак ручковати.

Шкрибан Јово сеји говорио:

„Вала ј’, сејо, бијел у тебе лишца!

Ја ћу твоје обљубити лишце.“

„Мучи, брате, загрмјело на те!

Оће ли се земља провалити,

А ведро се небо проломити.“

„Макар, сејо, и пуцало у ме,

Ја ћу твоје обљубити лишце.“

Пође Јово да обљуби сеју,

Из ведра је неба загрмјело,

И из неба киша ударила,

Па Шкрибана Јову потопила.

Оде сеја кући кукајући.

Преда њу је излазила мајка,

Па питала ћерке јединице:

„Сбогом теби, ћеро моја драга,

Што ти кукаш као кукавица,

Што преврћеш као ластавица?“

„Мучи, мајко, не видло те сунце!

Ја сам брату ручак однијела,

Брат ми ћија обљубити лишце.

А ја сам га Богом заклињала:

Мучи, брате, загрмјело на те!

Оће ли се земља провалити,

А ведро се небо проломити;

А брат вели: да ће и пуцати

Ја ћу твоје обљубити лишце.

Из ведра је неба загрмјело.

И из неба киша ударила,

Па је мога брата потопила“.

А мајка је њојзи говорила:

„Нек је, ћери, не видло га сунце,

Као што га ни виђети неће

Кад б’ он твоје обљубио лишце“.

Здравица „Ва славу“ свакако је интересантнија[10]. Показује и исказује много елемената народног поимања, односно прихватања хришћанског учења. Миле Попадић Кочић раздваја Богородицу на две личности: на Дјеву и Марију. Многим светитељима мења име до граница препознатљивости. Иза два Теодора, које тежак назива Тиротом и Тотиротом, крију се свети ратници – Теодор Тирон и Теодор Стратилат. Симеон и Алексије Ступни јесу Симеон и Алексије Столпник, светитељи испосници, који су значајни део живота провели живећи на стубу. Рушка Гора је чест назив за Фрушку Гору у народним песмама итд.

Песма Брат и сестра не одликује се вреднијим поетским решењем. Занимљива је по недвосмисленом изражавању схватања одређене средине – намеравани грех јесте такве природе да мајка не помишља, ни за тренутак, да жали синовљеву трагичну смрт.

II

Сачувана су и три Кочићева писма упућена супрузи. Прво, датовано „17. V 1908 по н. к.“ писано је из затвора, из Доње Тузле; друго је датовано „8/21 XI 1910“, а треће није датирано. Два последња писма писана су у Сарајеву на меморандуму „Саборске канцеларије“. Маја месеца 1910. године Кочић је изабран за посланика у првом босанском Сабору. У Сарајево је отишао почетком новембра 1910, а 1911, са почетком рада Сабора добио је место у Великом управном просветном савету. Недатирано писмо, по свему судећи писано је крајем новембра или у децембру 1910. године.

(Прво писмо)

Доња Тузла, 17. V 1908 по н. к.

Драга моја Милко,

Примио сам данас твоју карту, али је нисам могао потпуно разумјети. Шта хоће то газда Митар[11] и онај алчак што има добру главу? Пиши ми о томе мало јасније и отвореније, јер ти пишеш нејасно о нечем што би мени могло нашкодити. Дакле јави ми о том одмах јасно и опширно, јер су они обојица лукави људи, па их се треба чувати.

Јуче је био код мене Симо[12] и рекао ми је, да ти ја јавим на твоје писмо, да на његово име у име мог овдашњег трошка пошаљеш 100 круна. Толико ће, држи Симо, бити до 1. јуна доста, а сигурно ће нешто и остати. Све што је потрошено до 1. маја, плаћено је.

Ти си некако незгодно тражила од Симе рачун, као да је он бирташ, па га је то, ако хоћеш, мало и увриједило. Из његовог се јучерашњег говора види да је он то схватио као неко неповјерење према њему од стране твоје. За то ти њему пиши, да си ти само тражила да ти он назначи од прилике суму новаца, која је потребна за покриће овдашњих мојих трошкова[13].

Колико сам осуђен на 14. маја, још никако не знам, јер ми госп. Димовић[14] ништа не јавља. Сјутра ћу га телеграфично питати.

Што се тиче здравља, ја сам потпуно тјелесно здрав, јер ми здравље није да државни тужилац госп. Франо Лубачевски, који наређује да се и против мртвих људи истрага води, него неко више Провиђење. Поред свега тога осјећам неку болну душевну утученост, која је пошљедица, ваљда, самотног затвора.

Док добијем дописних карата, учинићу ти љубав и захвалити се даиници.

Јави ми да ли је било суђење онима у граду и колико су осуђени. Мене нису преслушавали, а ти си ми писала, да ће ме као свједока преслушати.

Поздрави све, а нарочито мог драгог Стеву и Јеку, Љепу, Вукицу и остале. Шта ради Светозар и да ли ће он овамо или неће? Поздрави га. (Од мене није тражио никакве препоруке.)

Још ми остаје овдје само 5 недјеља или 35 дана, па сам слободан, макар за кратко вријеме! Како је драга слобода, и не проливала се крв људска за њу!

Све вас топло поздравља, грли и љуби Ваш

Петар Кочић,

пол. кажњеник

(Друго писмо)

м. г. Сарајево, дне 8/21 XI 1910

САБОРСКА КАНЦЕЛАРИЈА.

Драга моја Милка,

Примих твоје писмо, а и карту од Кунића[15], у којој ми јавља да ће те ми као данас послати ново одијело. Ово ми се одијело већ подерало на лактовима, па ме је срамота и сједити у Сабору. Молим те, ако Кунић не буде послао одијела, опомени га да одмах пошаље.

Све се скањујем да купим зимски капут. Жао ми је дати 30-40 форинти, али ћу га и најпослије морати купити.

Сјутра ћемо дићи дневнице, јер истиче петнест дана. Пола теби и Слободану мом, а пола мени.

Презебао сам јако. Жига ме по цијелу ноћ има два три дана. Слабо и спавам. Али ће проћи надам се.

Поздрав Лепој, Јеки, и Вуки. Тебе грли и свог Слободана љуби твој

П. Кочић

(Треће писмо)

м. г. Сарајево, дне

САБОРСКА КАНЦЕЛАРИЈА

Драга Милка,

Примио сам твоје рекомандовано писмо са молбом и писмима.

Овамо је пао снијег и врло је хладно, а мени Кунић не шаље одијела. Молим те, нека ми што прије пошаље хаљине. Не знам, бих ли купио зимски капут или не. Шта ти мислиш?

Још нисмо примили дневница. Кад примим послаћу ти. Ти се немој патити. Пази ми добро мог драгог Слободана, кога сам се много, премного зажелио.

Не знамо још кад ће доћи аграрно питање на дневни ред. То се крије од нас, па морамо сви на окупу бити. Данас су на позив наш дошли и Божић[16] и Мајкић[17].

Топло вас љуби и грли Ваш

Петар.

Нарочито свог Слободана.

У Ћоровићевој оставштини налази се и једно писмо које је Петар Кочић упутио из Беча 25. јануара 1903, по свему судећи, Јовану Скерлићу, уреднику „Српског књижевног гласника“[18].

Беч. 25/I 1903.

Поштовани Господине,

Прије неколико дана послао уредништву Вашег цијењеног листа свој радић „С планине и исспод планине“: Јелике и оморике. Павлу Лагарићу.“ Ако сте га добили, држим, да ће те га штампати, нарочито, послије оне симпатичне нотице о мојим причама у 2. свесци „Срп. Књ. Гласника“.

Сигурно сте читали оцјену на моје приче у „Колу“ од некаквог глупог, историјски глупог Elie-a. Што се тиче естетичког укуса и спреме тог глупог, историјски глупог Elie-a, нећу да говорим, јер нисам позван. Али у оцјени његовој има погрјешака. Тако он вели. Да је на путу у Беч завијала мећава чича Мију, ау књизи стоји кад се враћао из чаршије. Друго, „Симеун прича својим другарима, посађеним (јадни српски језиче!) око пристављених Котлова за печење ракије. У књизи је само један котао. Више их не може бити.

Цијела оцјена врло је језуитски написана. Тако се бар мени чини. Нарочито, што се тиче „Мргуде“. Ја сам „Мргуду“ био послао уредништву „Кола“. Оно ми је одбило, без икакве мотивације. Онда сам ја написао ово уредништву: „Мргуда“ је здрава планинска цура, то мора свако признати, ко поштено мисли, а да је „Мргуда“ – hoffдhig, то не могу рећи“. За то се ђумрукџија баш на „Мргуду“ највише окомио свом својом критичарском несавјесношћу и „спремом“. Потеже Лотија, кога ја, вјерујте ми, нисам никад читао. Од страних писаца најдражи ми је неумрли, недостижни, величанствени, слатки и мили мој Алфонз Доде. Даље, вели да се у дијалозима осјећа Матавуљ. Кад би поштовани Матавуљ прочитао моје приче, онда би се, увјерен сам, само осмјехнуо на бенетање глупог, историјски глупог Elie-a.

„Мргуда“ је преведена на немачки и изаћи ће, како ми Г. преводилац каже, у књиж. листу Die Zeit. Да ли ће се поштованим Швабама допасти „бестијално изражавање љубави“, како је у „Мргуди“ оцртано, видјећемо. Напомињем само, да сам ја покушао у „Мргуди“ изнијети праву сељачку љубав. По мом скромном схватању, љубав је у причама наших сељачких приповедача durch und durch falsch! Ја сам покушао да јој дам што је могуће непосреднији израз и облик. Да ли сам бар у неколико успио, на Вама је, господине, да кажете, а не на којекаквим ђумругџијама, па макар им била заштитница Света Параскева или Чајничка Богомати! „С планине и испод планине“ је мој крај, гдје сам рођен и дјетињство своје провео. Гладан, го, бос, с пропалим прстима кроз ципеле, ходам ја по Бечу и сјећам се свог дјетињства, својих планина, својих драгих брђана, па ако гдје гођ сретнем ког доброг друга, заиштем од њег који крајцар, свратим се у какву кавану, гдје је јевтино, па пишем „С планине и испод планине“. Тако су постале и моје „Јелике и Оморике“! Земљана ми влада није дала стипендије, јер сам свршио гимназију у Србији, а послије ове књижице тешко да и видим своје планине, које су прирасле за срце. Министарство Иностраних Дела обећало ми је још лани помоћ, али је обећање остало обећање! По три дана буде, да се ништа вруће не окуси. Али ја сам задовољан, јер сам самосталан, не бендам никог, осим оног ко поштено мисли и ради. Мени је дика бити сарадник тако дивно уређиваног и самосталног листа, као што је Ваш „Срп. Књ. Гласник“. Зато Вас молим, да ме уврстите у листу Ваших сарадника.

Скерлићево писмо Кочићу од 9. фебруара 1903. потврђује да је понуђена прича прихваћена и да се Кочић на даље сматра сарадником часописа („лист ће вам се, као сараднику, убудуће редовно слати“… „Молим вас да изволите послати још штогод за „С. К. Гласник“, нарочито повећу причу, у роду оних које су изишле у вашој књизи“)[19]. Кочићева прича Јелике и оморике штампана је исте 1903. године у трећој, мартовској свесци.

III

Затворске забелешке Петра Кочића и концепти некојих писама намерених супрузи Милки садржане су у једном неугледном, оштећеном нотесу формата 14,7 x 9 сантиметара. Нотес сада садржи тридесет листова. Кочић га је, приликом коришћења, окретао са обе стране, Пагинација листова извршена је накнадно, мастилом, и не Кочићевом руком. Притом није вођено рачуна како је из средине нотеса откинуто више листова. Недостају предње (према условној пагинацији) корице. Забелешке су претежно писане оловком, неквалитетном, која је временом избледела, постала тешко читљива (кадкад и сасвим нечитка). Читање додатно отежава пожутела хартија. Ретки су записи учињени мастилом (по правилу љубичастим, осим једног изузетка када је употребљено црно мастило). Записи су уношени без реда. Кочић је нотес отварао насумце. Многи листови су празни, а преостали су испуњавани на прескок. Неколико листова је од почетка до краја испуњено искључиво Кочићевим потписом, као да се у часовима тамничке самоће почињао плашити да ће заборавити и властито име. Кадкад је писац у низове властитог потписа убацивао и име вољене супруге – Милка Кочићева.

Листови су накнадно пагинирани (укупно тридесет) и то није учинио сам писац. Кочић је приликом коришћења нотеса – исти окретао како му је било згодно, па тако постоје два, у хронолошком погледу, различита почетка. Старији записи начињени су на листовима од тридесетог до осамнаестог, а млађи су они који носе пагинацију од 1 до 17.

Нотес је у дужем периоду био изложен влази што додатно отежава ишчитавање записа. Први лист, као и последњи, на пример, практично су нечитљиви. На појединим листовима често су нечитке поједине речи, па и неколико редова у следу.

Будући да сматрам да је пагинација листова у супротности са хронолошким следом записа – текстове наводим почевши од 29. листа, односно, према пагинацији, од 29. тзв. verso странице. На њој започиње дужи текст насловљен са „Доња Тузла 1908“:

„28/3 довели су ме жандарми у апсану и предали керкермајстору, који ме је одмах увео у једну собу, која је више личила каквој јазбини него ли соби, и која је на мене учинила гадан и одвратан утисак, тако да га никад нећу заборавити. С лијеве стране врата, кад се уђе стајала је стара, изанђала Lehnstul-a која је заударала на тамнички трулеж. Затим је био у соби један стар, прост, полупан орман, и иза њега стар болнички кревет од гвожђа, црн и зарђао, да га је страхота било погледати. Једна тврда сламњача и два јастука, напуњена са сламом, то је све. Крај прозора је стајао стар, искрзан и искрхан сто прекривен дебелим папиром. Крај стола двије просте столице, једна стара, а друга половна. Био је и један клајдершток. Све старо, изанђало, скршено и скупљено – то је custodia honesta министра Буријана и његове владе.[20]

Истог дана у 7. сати увече, кад сам лежао у кревету, дошао је председник суда с керкермајстором. Нешто су разговарали, док се не јави председник:

Како ћу рећи, сте вители (ово „како ћу рећи“ изгледа му је узречица).

Нешто ме још запиткивао, али сам био дремован, те сам му нерадо одговарао на питања. Само сам му рекао: да ово није „custodia honesta.“

Утисак председников, који је учинио на ме нејасан је и неодређен . Чинио ми се као добричина, плашљив у званичном послу, док се керкермајстор према њему врло слободно понашао. Тог истог дана у 3 сата послије подне походио ме мој пријатељ Симо Ераковић. С њим сам разговарао о јелу и др. стварима и изјадао му се на ову мизерну custodia-у honest-у.

Сјутра дан 29.3. по н к. у 4 сата поподне походио ме и доктор тавнице, који је на мене учинио доста рђав утисак, али све ми се чини да је и он добричина и човјек несамосталан.

Наредбе о издржавању казне не зна ни он ни президент. Лијепа парада, (три речи нечитке, прим. Н. Љ.).

Тог истог дана у 2 сата походио ме је и богослов Петровић и питао за јело и друге ствари и т д.

Даље тог истог дана у 7“ сати приређене су у близини тавнице овације, које нису дуго трајале. Отпевана је једна строфа из пјесме „Орао кликће“ и неколико пута се чуло Живио, али ко живио, нисам могао разумјети! По танким гласовима могло се распознати да су у овацијама учествовали младићи и т д.

Ја сам у први мах мислио да Стево Стефановић из Сарајева долази, па му омладина приређује овације[21].

____________

Цијела је кућа као мртва. Само једна осуђеница, Ивана, вјечито нешто мрмља, пјева, узвикује и т д. 16 година.

Дуга дана у зла господара.

Жене су много брбљиве. Увијек да им је о мушкима разговарат. Необично су безобразне.

Не чује она, не чује. Заћерали (?) су много у суду[22].

Записи по прозорима и дуваровима

Виктор Зафари 6 недјеља тељке тамнице.

Испод тога пјесма:

С Богом остај тужни стане

мени свану сретни дане.

______________________________

Председник доњотузланског Окружног суда

Посио кромпире, па послије три дана долазио да види јесу ли већ никли. О (нечитка реч) да га Кристос сачека и јеретише.

____________________________

Ивана виче: Волиш ли ти мене Василије озбиље или ти онако џабе ландраш. То ја оћу да знам.

______________________

Велика радост. Шест првих дана мога тамновања у Д. Тузли био сам вјечито под кључем, осим сат прије подне, и сат послије подне. За то све вријеме нисам ни с ким осим с једним врло[23] глупим кључарем – ријеч проговорио. На прљавом столу стајала је само нова оптужница и позив Врх. Суда за усмену расправу и ништа друго. То су биле све моје књиге, које сам их слаб сто пута узимао да читам.

О, какве радости кад под крај шестог дана добих двије књиге Дела. То је био најслађи и најсвечанији дан у мом тешком тавновању и прогањању. Чисто сам гутао не само ријечи и реченице, него читаве стране на једанпут. И с моје душе свалио се њешто тешка очаја и она јадница као да пропјева …[24]

Ови су ме походили: Симо Ераковић, Богдан Петровић, Шћепан Грђић, Милан Максимовић, Васо Црногорчевић, Мишко Јовановић, Вељко Вујасиновић, Вељко Пантић (?).

………….. чуо сам прво пут ………….

______________

Дана 5. маја у 6 сати увече дошао је доктор заводски и испитивао ме је кад сам рођен, гдје сам свршио школу и т д.

Његова питања су ми дошла врло сумњива. Боже мој, шта ли се то иза брда ваља?[25]

Или мисли доктор да бих у овој самоћи могао полудити[26].

______________

Јело ми је почето носити од 28. III (тог дана само вечера), а пиће и то чашица пива за ручак и четврт вина за вечеру, од 3. IV 1908 по н.к.

_______________

Затим ми је донијета једна кутија дама, два паклића по 48 хелера, два „Просвјета“ – папира и једна шибица.

свега 2К 56х.

________________

Дана 21 IV донијет ми је паклић дувана од 1К 06 Х, затим литра самлевене каве и ока (ваљда шећера), један филџан и једна кашичица.

______________

Дана 15 IV донијета ми је за пут једна кутија даме (?)[27].

Прво, он је адвокат или ће послати на расправу свог заступника, концвилисту (?), Друго, је пријава непотпуна.

Ствар је за

Драга моја Милка,

Карту сам твоју примио, али ја нисам потпуно разумио. За то ти је враћам да ми је разумљивије објасниш, јер у неколико сам схватио да би то исто газда Митар и онај алчак што има добру главу, предузимају могло мени нашкодити. Молим те одмах ми пиши јасно и отворено у чему је ствар. Ти си хтјела да имитујеш говор газда Митра[28] али ти није пошло за руком, те је карта зато нејасна испала. Јуче је Симо био код мене и рекао је д ти ја пишем, да пошаљеш 100 круна у име мог трошка. Ти си тражила од њега као неки рачун као да је он бирташ, па га је то ако хоћеш, и увриједило. Дакле ти пошаљи одмах 100 круна. Ако нешто буде мање или више, то ћемо видјети, кад изађем из затвора“[29].

Празни су листови пагинирани од 18 до, закључно 22. Нотес је потом коришћен изокренут, од почетка, па хронолошки забелешке следе од првог до закључно седамнаестог листа. Предња страница првог листа, писана оловком, је нечитка, а на задњој страници првог листа два пута је писац написао своје име, а једном је написао презиме Петровић (све љубичастим мастилом).

На другом листу налази се подужа белешка посвећена Liebknechtu.

„Немачки правник и политичар Liebknecht осуђен је ради велеиздаје на годину и по Festung-a. Он је члан адвокатске коморе.

Прије извјесног времена (у априлу 1908) поднио је држави надодвјетник тужбу, којом тражи да се искључи као нечастан из адвокатске коморе. Он је хвалио најприје дубоко и свестрано правничко знање Liebknecht-ово, а затим га је напао што је починио један од најодвратнијих злочина – велеиздају, тражећи од часног суда га, како рекосмо, искључи из адвокатске коморе. У одбрани својој вели L. сам тај факат што ме је суд осудио на Festung (custudia honesta) исказује прљавост и нечасност мога чина[30]. Суд је одбио тужбу надодвјетника и L. ослободио. У разлозима свог ријешења наводи суд да злочин велеиздаје почињен ријечју и писмом, није никакво нечасно.

Нажалост, како чујем, онај је чланак, ради кога су они сметењаци стављени пред војни суд, од непријатељске стране наручен само да се „Отаџбина“ угаси. То се види и из комунике-а наше Народне Организације[31].

Драга моја Милка,

Питаш ме да ли би се могао гдјегод за неправо потужити? Запамти добро ово: као год што у густој помрчини не можеш наћи свјетлости, исто ћеш тако у земљи без Слободе тражити Правду. Слобода је мајка Правде. Без Слободе, без мајке своје, Правда се претвара у једну курветину-пустару. Која по широким царским друмовима трује и заварава невине одузимајући им подмукло свјежину, младост и здравље[32].

Варијанта овог Кочићевог премишљања о Слободи и Правди налази се и у једном одломку недатираног писма које је писац упутио супрузи у Бања Луку[33].

Керкермајстор је тукао Стеву Кајмаковића и није му дао три дана шетње – све то без знања президента суда.

Станко Митровић

Драгаљевац

Б. Котар

Василије Божанић

Из Маглаја

Јока Боројевић

Риста

Симине мајке[34]

Мајмун осуђен на смрт.

У Бихаћ дође једног љета нека животињска …… и менажерија. Па међу осталих животиња, у менажерији су била и два мајмуна.

Халил Имширевић из Сједне Грачанице стављен је у дункел 48 сати непрекидно[35]. (два записа на предњој страници петог листа, на задњој страници петог листа написано је и прецртано: „Петар Кочић срп. Књевник уредник „Отаџбине“ уредник“).

Живет и радити, борити се и страдати, то су идеали живота[36].

Јагода је била усплахирена као преплашена ждребица, пуна снаге и необуздане страсти, која ју је гонила напријед кроз… Усне су јој подрхтавале а срце снажно куцало. Она је то узнемирено куцање под хаљином коју није могла скопчати груди силно набрекле. По влажном тијелу између раскршљене хаљине шибала је оштра студен[37].

Неовлашћено држање шкодљивих животиња.

Занемарено чување злоћудних животиња.

– Казна

Без особите дозволе поглаварства није ником допуштено држати дивљу или какву год шкодљиву животињу. Тко против тога поступа, казни се новчаном казном од пет до дваест и пет форинти.

Сваки који држи дивље или шкодљиво живинче дозволом поглаварства као и сваки властник домаћега живинчета које било врсте а коме му је која зла ћуд позната, мора исто живинче како код куће тако и кад га изван куће употребљава тако чувати или настојати да нико оштећен бити не може. За занемарење ових прописа казни се, макар се ништа и не догодило, новчаном казном од пет до двадесет и пет, ако се пак заиста штета догоди, од десет до педесет форинти, а шкодљиво живинче ваља одмах убити[38].

Свака тица ластавица

Лети широм весело,

А ја тужан у тавници

Пјевам пјесму жалосну.

________________________

Ништа једем ништа пијем

већ од туге крв испијем

________________________

Све субота по субота

А ја чекам суђен дан[39].

Стихове прве, а делимично и треће песме послужиле су Кочићу и као инспирација и као илустрација за кратку причу Жалобитна пјесма, која је први пут штампана у „Политици“ 1909. године.

Дана 19. VII по н. у 12 сати дошао је један чиновник с владе са предсједником суда и донио уза се „Народ“ и казнени поступак[40].

На предњој (recto) страници тринаестог листа љубичастим мастилом написано је четири пута: Петар Кочић, два пута П. Кочић, шет пута: Америка и једном austrophili. Друга страница (verso) садржи концепт писма које је насловљено неком „многопоштованом господину“. Међутим, страница је практично нечитљива. Није реч само о чињеници да је оловка којом је концепт писан била лошег квалитета, па је временом сасвим избледела, већ се има утисак како је неко (можда сам Кочић) гумом брисао написани текст.

Четрнаести лист на предњој страници садржи неке бројке, а друга страница је празна.

На петнаестом листу љубичастим мастилом написано је шест пута: Петар Кочић, једном „VII разред“ и једном „V разр“. Друга страница је празна. На шеснаестом листу љубичастим мастилом писана су и потом прецртавана имена: Петар Кочић (два пута), Петар (једанпут), Милка Кочићева (три пута). Друга страница је празна.

На предњој страници седамнаестог листа налази се недовршени концепт писма који је Кочић начинио за своју супругу, да га она под својим именом проследи одређеној особи. Друга страница је празна. Концепт писма, намењен Милки Кочићевој да га искористи, гласи:

Поштовани господине!

Како Вам је познато Петар је већ преко седам мјесеци у затвору. Ја сам се преселила овамо да бих мало јевтиније прошла, јер је Петру напокон допуштено да се може хранити од куће на свој трошак. Пошто ни од куда нема никакве помоћи, то се обраћам на Вас и најлепше молим да ми пошаљете према Вашем обећању хонорар за ону причицу што је лањске године изашла у божићњем додатку „Политике“[41].

______________

Може се са знатном извесношћу тврдити да је Владимир Ћоровић поседовао више Кочићевих писама, а вероватно и више Кочићевих фолклорних записа, него што се после окончања Другог светског рата нашло у његовој рукописној оставштини. У прилог тврдње како је фолклорних записа морало бити више сведочи убедљиво, чини се, Кочићева подужа приповетка Змијање. О претпоставкама које су повремено усмено изношене како је Ћоровић добио у једном тренутку од Кочићеве удовице и неке концепте незавршених прича – може се само условно и необавезно говорити. Након уласка немачких окупационих трупа у Београд, Ћоровићева библиотека је била заплењена и пребачена у тада основани Немачки институт. Ћоровићева обимна кореспонденција, множина његових рукописа (спремних за штампу, полуприпремљених, само скицираних) као и сва рукописна грађа која се нашла у Ћоровићевој радној соби – пренета је од стране Гестапоа у Немачку на детаљно ишчитавање. После завршетка Другог светског рата – повраћена је Ћоровићева библиотека из које су непогрешиво извучени највреднији примерци (рукописно јеванђеље из XIV–XVвека које је Ћоровић купио од руских калуђера на Светој Гори, зборник Божидара Вуковића из 1521, Служабник штампан у Горажду 1519, Хрвојев мисал у издању Јагићевом, Енгелова историја Србије и Босне из 1801. године итд.). Није враћен ни знатан део Ћоровићеве кореспонденције, нити других рукописа. У хрпи писама, рукописа и сличне грађе вероватно је загубљен и неко Кочићево писмо, фолклорни запис, или, пак, скица неке незнане, а недовршене приповетке.*

Напомене

1 Петар Кочић: Документарна грађа, Сарајево, Музеј књижевности Босне и Херцеговине, Сарајево, 1967, 277.

2 Исто, 279–280.

3 Исто, 283–284.

4 Исто, 288–289.

5 Прва песма о Рајку од Змијања обелодањена је у Босанској вили бр. 16 и 17–18 за 1909. годину, односно у свескама које су изашле из штампе 30. августа, односно 16–30. септембра 1909. године. Песма је прештампана у Кашиковићевој збирци Народно благо, пета свеска, 129-139. Кочићево писмо Кашиковићу објављено је у корпусу Документациона грађа, 289. Друга песма је наштампана у Босанској вили, у свесци 17–18 (16.–30. септембра 1909. године). Прештампана је у Кашиковићевој збирци Народно благо, књига првца, свеска 3, 65–69. Писмо Кашиковићу штампано је у Документарној грађи, 289.

6 Исто, 288–289.

7 Исто, 289.

8 После Другог светског рата наштампана је још једна књига народних песама из свакојако богате збирке Николе Кашиковића (Народне пјесме из збирке Николе Т. Кашиковића, Сарајево, Свјетлост, 1951). У збирци је штампано тридесет песама. Седамнаест песама је свакако обелодањено раније (у „Босанској вили“ или Народном благу) : 3, 11, 12, 13, 14, 15, 17, 18, 19, 20, 21, 23, 24, 25, 26, 27, 28. Међу прештампаним песмама јесу и две познате песме о Рајку од Змијања које је Кочић послао Кашиковићу (бр.14 и 15). Других песама о Рајку од Змијања нема ни у овој Кашиковићевој збирци. У критичкој белешци која је објављена 1954. године поводом збирке, поред оцене саме збирке, наводи се како је у њој прештампано шеснаест старих, раније обелодањених песама (в. Радмила Пешић Ненин: Народне пјесме из збирке Николе Т. Кашиковића, Сарајево 1951, „Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, XX, св.3–4, Београд, 1954, 367). Кашиковићева збирка је добила негативну оцену, а приликом утврђивања чињенице које су песме биле раније наштампане, аутор се користио библиографијом народних умотворина, коју је сачинио Урош Џонић и обелоданио у сарајевском часопису „Живот“ за 1954. годину.

9 Босанска вила“ је иначе била спремна да штампа славске здравице (1888. године у св.2 и 3, М. Мутић обелодањује славске здравице из Гацког: један запис начинила је и Кашиковићева супруга Стоја и штампан је у св., 11–12 за 1890; у св, 20–21 за 1892. Ђ. Т. Маринковић такође објављује славске здравице). Међу бројним сарадницима „Босанске виле“ који су у часопису штампали славске здравице, посебно треба издвојити игумана Петра С. Иванчевића, од кога ће Кочић тражити стручну помоћ пред одлазак у Змијање. Иванчевић је, наиме, у свом манастиру Гомионици, забележио пример славске здравице од Јове Праштала из Лушци-паланке код Санског Моста. Иванчевићев прилог је штампан у св. 6 за 1895. годину. Годину дана касније, у св. 11, прилог народним славским молитвама саопштио је Стева Милијевић. Последњи пут су славске здравице штампане у „Босанској вили“ 1901. године у св. 4. Записе је начинио Драго К. Урошевић.

10 Миле Недељковић: Слава у Срба, Београд, Вук Караџић, 1991, 212–216. Паралеле овом типу славске здравице Недељковић наводи из Западне Славоније, из Босанске крајине, из Зеничког краја, из горњег дела Височке нахије. Недељковић је први систематизовао славско усмено беседништво, па је први сажето исказао шта је, заправо „ва слава“. „Ва слава је, вели Недељковић, народно славско богослужење, а изговарају је, или „читају“, народни паметари, који су, за ову прилику, у правом смислу речи, прирођени жреци и изабрани свештеници из народа, 209–210.

11 Митар Дабовић, трговац у Бања Луки.

12 Симо Ераковић, правник. Кочиће велики пријатељ.

13 У тамничкој бележници Кочићевој постоји нешто другачији концепт овога писма. Види 23. лист verso и recto у Кочићевој тамничкој бележници која се овде објављује као трећи део, након фолклорних записа и писама упућених супрузи.

14 Др Данило Димовић, адвокат у Сарајеву и Кочићев бранилац на суду.

15 Кочићев кројач.

16 Др Ристо Божић.

17 Коста Мајкић

18 У прилог оваквој претпоставци говори и писмо које је Јован Скерлић у име Српског књижевног гласника упутио Кочићу 9. фебруара 1903. Види: Документарна грађа, 71.

19 Исто, 71.

20 Овај запис Кочић је делимично користио уз значајне исправке у познатом тексту Писмо из затвора 2–IV–1908 који је први пут обелодањен у Споменици Петра Кочића 1928, а потом и у другој књизи Кочићевих целокупних дела („Библиотека српских писаца“) 1930.

21 Лист 29 verso и recto (ово је због поштовања накнадне пагинације), лист 28 verso и recto (до половине странице).

22 Од половине 28. recto странице до краја странице.

23 23. лист, verso страница.

24 27. лист, recto страница.

25 Белешка записана црним мастилом.

26 26. лист, verso страница.

27 24. лист, verso страница. Дама – врста ткања („Без у четири нита тка се на велике и мале кутије и на даме“, пример узет из Грђића), в Речник српскохрватског књижевног и народног језика. Књига IV. Београд, Српска академија наука и уметности, 1966, под речју дама.

28 23. лист, verso страница.

29 23. лист, recto страница.

30 2. лист, recto страница.

31 2. лист, verso страница.

32 4. лист, recto страница. Verso страница празна.

33 В. Документарна грађа, 263.

34 5. лист, recto страница. Verso страница празна.

35 6. лист, recto страница. На verso страници записана су и прецртана неколика имена.

36 7. лист, recto страница. Verso страница је празна.

37 8. лист, recto страница. Verso страница празна.

38 9. лист, recto и verso страница.

39 11. лист, recto страница. На verso страници само су неки бројеви разбацани. Приликом сабирања Кочић је у једној бројци погрешио.

40 12. лист, recto страница. Verso страница празна.

41 Мислим да је реч о причи Тавновање која је обелодањена у Политици 1907. у броју 1415.

* У овом тексту проф. Љубинковић по први пут у Сабраним дјелима објављује нове Кочићеве текстове, писма и забиљешке, фолклорне записе. Њихова вриједност послије вјековног изгнанства и отуђења од Кочића, нарочито у овим Сабраним дјелима, тек долази до изражаја и добивају свој прави значај и смисао.

 

Хронологија живота и рада Петра Кочића

 

1877. Рођен 29. јуна у змијањском селу Стричићи код Бање Луке у разгранатој сеоској породици. Отац Јован – Герасим био је свештеник, а затим калуђер у манастиру Гомионици; мајка Мара потиче из породице Вулина, „једног од старијих родова у том крају.

1887. Почиње школовање у манастиру Гомионици.

1891. Завршава основну школу у Бањој Луци и уписује се у сарајевску гимназију.

1895. У IV разреду, пред сам крај школске године, бива искључен из сарајевске гимназије. Прелази у Београд и наставља школовање у тадашњој I гимназији.

1898. Објављује прве пјесме.

1899. У јуну мјесецу те године матурира, љето проводи у завичају код оца, а у јесен се уписује на Филозофски факултет бечког универзитета.

1901. У „Новој Искри” и „Босанској вили” објављује прве приповијетке.

1902. Излази му прва збирка „С планине и испод планине”.

1904. Завршава студије и враћа се у домовину. У Загребу му излази II књига „С планине и испод планине”.

1905. Службује као наставник језика и књижевности на гимназији и учитељској школи у Скопљу, али долази у сукоб с властима и бива премјештен у Битољ. Напушта службу и долази у Београд. Те године му излази и III књига „С планине и испод планине”.

1906. Долази у Сарајево. Постаје секретар српског културног друштва „Просвјета”. Учествује у радничком штрајку. Те године боравио и у Будимпешти, као гост српске омладине, и у Софији, на конгресу југословенских писаца и новинара. Крајем те године бива протјеран у Бању Луку.

1907. Покреће лист „Отаџбина” у Бањој Луци. Српска књижевна задруга објављује избор његових приповиједака под насловом „С планине и испод планине”.

1908. Тамничи у затворима у Бањој Луци и Тузли.

1910. Покреће у Бањој Луци часопис „Развитак”. Постаје посланик у босанском Сабору. Прелази у Сарајево. Објављује „Јауке са Змијања”.

1911. Покреће сарајевско издање „Отаџбине”.

1912. Крајем те године почиње поболијевати и духовно се гасити.

1914. На почетку те године прелази у Србију и бива смјештен у београдску душевну болницу.

1916. Умире 29. августа и бива сахрањен на београдском гробљу.

 

Рјечник архаизама, страних и мање познатих ријечи и израза

 

А

абер – глас, вијест

авиз – (у књиж. јез.) хафиз – човјек који зна читав Куран напамет .

Агарјанин – (pl.) Агарјани, назив за Турке – по једном племену које је, према Светом писму, било у непријатељству са Јеврејима, невјерник.

адет – навика, обичај

адлату – савјетник, помоћник.

азо – дакле

ајлук – мјесечна надокнада.

алабаш – пјегав по глави (коњ).

алајбег – виши заповједник области у бившој Турској Царевини.

алакнути – халакнути, заграјати, викнути.

алал (у књиж. јез.) халал – оно што је вјерски и обичајно дозвољено, допуштено; оно што је на поштен начин стечено; опрост.

алалити – (диј.) (у књиж. јез.) халалити – опростити; поклонити.

аласеламет и алахселамет – да ти је бог на помоћи.

аман! – узвик преклињања и вапаја: побогу! за бога! акобога! опрост! помоћ! милост!

аманет – завјет, светиња; предмет, препорука која се даје на чување, на повјерење.

амбар, анбар, хамбар, ханбар (књиж.) амбар – дрвена зграда за зрнасту храну, сандук за жито и брашно.

анатема (лат.) – проклетство

антрешељ – мјесто између два дијела натовареног самара.

анџар (у књиж. јез.) ханџар – дуги шиљасти или криви нож с оштрицом с обје стране.

арамија – (у књиж. јез.) харамија – разбојник, бандит; хајдук; лако наоружани војник.

ардовић (у књиж. јез.) хардовић, дем. од хардов – буренце, бачвица.

арондација (франц.) – заокружење (земљишта)

арсуз – као именица: безобразник, арсузин; као придјев: безобразан, који нема стида; (фиг). љут, злочест, зле нарави.

артикула (у књиж. јез.) артикл – предмет, ствар, роба у трговини.

архијереј – старјешина јереја једне епархије у православној цркви, владика.

архимандрит – старјешина манастира; највиши свештеномонашки чин.

аршин – мјера за дужину

аскер – такође и ашћер – војска; војник.

аскерија – такође и ашћерија – војска.

асли – сигурно, могуће, управо, заиста, вјероватно; сва је прилика.

аспра – ситан, најмањи турски новац од сребра.

астал – сто.

ат – коњ племените пасмине.

ато-но-то – подругљив израз Давида Штрпца за црквеношколску аутономију.

аџамија – неискрен, невјешт, неупућен, почетник; придј. – аџамијски.

ашик – љубавник, момак који ашикује, заљубљен.

ашиковање – водити љубавни разговор, удварање.

Б

баганета (у књиж. јез.) бајонет(а) – дуг нож са два или више резова, који се ставља на пушку (направљен у Бајони 1840. г.).

бак – бик, јунац који је расан и служи за приплод. (придј.) баковит – јак као бик, силан, обијесан, жесток.

бака! – (иронично) види! пази!

бакрачлија – широке узенгије

балија – погрдно Турчин, значи и: прост, неук.

бангав, а, о – дебелих стопала, обољелих ногу човјек који храма.

бантовати – досађивати, сметати, узнемиравати.

банхоф (њем.) – жељезничка станица.

барабар – паралелно, упоредо

баталијун – (у књиж. јез.) батаљон – војна јединица, дио пука, састављена од двије до четири чете.

бате – умиљато брате.

башибозук, башибозлук – недисциплинована војска, војници које су се одметали у пљачку, војник некадашње нередовне турске војске.

башица – прва ракија из казана, најјача, најбоља (шљивовица).

башкалук (тур.) – што је одвојено; разлика; приватна својина у некој заједници; одвојена просторија (за жене у Босни)

башуна – јагњећа глава; главурда (код човјека).

баш-чауш – наредник у турској војсци

бевел (њем.) Befell, – заповијест, наредба.

бегенисати – допасти се, свидјети се, запазити

беглучити – радити за бега, радити на беглуку

беледија – градска вијећница, градска општина,

белеисати, беслеисати се – опскрбљивати се.

бели – баш тако, заиста

белћим – можда, ваљда, вјероватно.

бена – (придј.) луда, будала, глупан, глупача;

бенаст – луцкаст, глуп.

бендати – признавати, придавати важност.

бензер – сличан, налик.

берат – царски декрет (указ, повеља), којим се додјељују звања, одликовања, привилегије или каква добра; букв. „писмо“.

берићет – род, изобиље.

беслеисати – намиривати,

бивакарце – као, тобоже, уистину.

билахи – бога ми.

билмез – глупак, будала; незналица; невјешт, неупућен човјек; љенчина, нерадник.

биљег – ознака, надгробни споменик.

бирземаниле, бирземан – некад, у старо вријеме, ранијих времена.

Биринћи, Биринџи – први, најбољи.

бисаге – двије торбе спојене у једну

битанга – скитница, нерадник, неваљалац.

блентав – интелектуално заостао.

blodsinniger Kerl (њем.) – малоуман човјек, блесав, глуп.

божјак – јадник, сиромах; просјак.

бојер – бојар, племић који је и ратник; савјетник великих кнежева и царева у старој Руској царевини.

бојијех, (gen. pl.) од бољи – (само у диј.) – бољих.

борија – труба.

бошча – покривач за главу, рубац; столњак; платно четвероугластог облика у које се нешто замотава.

брадва – сјекира са широким сјечивом, служи за тесање дрвета.

брина – бреговита обала, брешчић, узвишење, стрмина.

бркљачити – нејасно говорнти, мумљати.

брондати (покр.) – брундати, мумлати, негодовати.

бугарити – тужити, јадиковати, нарицатн, запјевати.

бујад – врста папрати; коров.

букагије – оков на ногама затвореника у тамници.

булетати. – (покр.) овјеравати печатом; печатом обиљежавати дрво које се може сјећи.

булешика – була, Туркиња.

буљук – чета војске. У јањичарској војсци буљук је бројио 100 људи; одред, јато, скупина, група.

буљукбаша – код јањичара заповједник буљука, официр у рангу капетана; водник, заповједник једног буљука.

бурунтија – бујрунтија, писмепа заповијест, наредба, одобрење, указ.

бусија – засједа.

В

вабрика – (у књиж. јез.) фабрика – творница.

вагабунд – пробисвјет,

вајда, фајда – корист, добит.

вакасуз – невријеме, незгодно доба.

вакат – вријеме.

вакмајстор – наредник у жандармерији.

валахи – тако ми бога! кунем се Богом!

валија – гувернер покрајине (вилајета) у бившој Турској царевини.

валити, фалити – недостајати, (по)мањкати.

вамилија – (у књиж. јез.) фамилија – породица.

варићак – дрвени суд за жито; житна мјера.

варица – мјешавина пшенице и кукуруза што се куха уз пост, на Вариндан.

верак – суштина, мисао, нарав, обичај.

вердектер – подозривко, сумњалица.

верман – (у књиж. јез.) ферман – султанов указ, султанова наредба, царска заповијест.

већил – пуномоћник, заступник.

вилџан – (у књиж. јез.) филџан – шољица за црну кафу без дршке.

Вираунин – (диј.) Фираунин, Циганин.

витмија – намигуша, смутљивка, враголанка

витмилук – (диј.) (у књиж. јез.) фитмилук – смутња, сплетка, интрига.

вишеклија – (у књиж. јез.) фишеклије – кожни појас са преграцима у којима стоје набоји, фишеци за пушку.

воринта – (у књиж. јез.) форинта – новац у разним земљама разне вриједности; у бившој Аустро-Угарској сребрн новац од две круне; сребрна дводинарка.

вотант – поротник.

врајлос – (њем.) freilassen – слободан.

врајтер – у нашим дијал. искв. њем. ријеч Gewfreiter – каплар у аустријској војсци.

вришак – (у књиж. јез.) фришак – свјеж.

врнто – (ирон.) будала, блесан.

вруштук – њем. Fruhstuck – доручак.

вузле вузласто – недозрело, неискусно младо момче, жутокљунац.

вукаран – на, но, (у књиж. јез.) фукаран – сиромашан, јадан, биједан

вурсат, фурсат – згода, прилика, згодан час кад нико не може омести да се што учини; самовоља, кад се пружи згодна прилика.

вуруна – (у књиж. јез.) фуруна – пећ; лимена пећ; земљана пекара.

Г

гавељати – вући се, тетурати, тешко ићи, посртати.

газија – херој, ратни јунак, побједник, борац за вјеру.

газилук – изведено од газија – херојство, ратно јунаштво.

ганилук – богатство, обиље.

гараз – намјера, циљ, жеља; пакост, злоба, пизма, мржња.

gemischte Provinz – измијешана, заједничка провинција.

гердан – (у књиж. јез.) – ђердан, огрлица.

герз, ћерз – момак, младић.

гигијати – подврискивати, попјевати уз вриску.

гобеља – полутка, наплатак на точку од кола.

год – дан у години у који се помиње, слави нешто, годишњица, годишњи празник, благдан; знак годишњег раста дебла, дрвета у шуми.

Гордијев чвор – посебно замршен чвор

гоч – мањи бубањ.

град – (pl.) гради, степен, ступањ; у физици подјељци љествице, скале физичких инструмената; код Кочића се мисли на степен јакости ракије.

градијерати – (у књиж. јез.) градирати – измјерити степене (граде) јачине, нпр. ракије.

граша – мала, краћа пушка.

гров – (у књиж. јез.) гроф, тал. граф – племићка титула.

Д

даворијање – жалосно свирање или пјевање.

далга – талас, вал, бура на мору.

Дамаклов мач – опасност која увијек пријети

деверати – мучити се,

девлет – царевина, царство, држава; цар; срећа, задовољство, благостање, рахатлук.

деврије – стражар, чувар.

дењак – бала, упакована роба; свежањ, завежљај, нарамак.

депутација (лат.) – посланство, скуп људи који је изабран и послан у име неке организације, установе и сл. са неким задатком

дернек – вашар, сајам, народни збор; свадба, весеље.

дерт – јад, брига, туга, бол, мука.

Der hervoragenden schriffstellerischem Tatigkeit (њем.) – истакнута пишчева марљивост

диванана – (у књиж. јез.) диванхана – пространо предсобље (ходник) на спрату у старим грађанским кућама, букв. „кућа, мјесто за разговор и вијећање“.

дивит – перница са мастионицом заједно.

дизгин – каиш на узди за коње

димница – врста пореза, по кући, по огњишту.

дова – молитва богу; благослов.

докундисати – нашкодити, наудити, доћи до грла.

долигати – (покр.) пјевати треперавим гласом ударајући прстима у јабучицу или је помичући горе-доље.

драм – турска мјера за тежину = 3,2 грама.

дувак – вео.

думаглија – изведено од думан – дим, магла, прашина.

думан – тегоба, проблем.

думанлук – изв. од думан (дим, магла, прашина), брига, замагљеност мисли, као полусан.

дуњалук – овај свијет, људство на земаљској кугли; материјална богатства, иметак; овосвјетска добра.

Ђ

ђем – жвала, метална пречага на узди која се ставља коњу на уста попријеко изнад језика.

ђендар – (у књиж. јез.) жандарм – чувар јавног поретка и безбједности, полицајац.

ђидија – објешењак, живахан младић; занесењак који изазива дивљење, али и прекор; јунак.

ђинђува – ниска од ситног накита код дјевојке око врата, детаљ ћердана.

ђоја – тобоже, као бива.

Е

еглен – разговор, забава у пријатељском разговору, (гл.) егленисати – разговарати.

емшерија – суграђанин, земљак (из истог мјеста или краја); фиг. друг, пријатељ.

епархија – у православној црквеној организацији административна област којом управља епарх, епископ, владика.

ерар – (лат.) државна благајна; ерарни – државни

есапити – (у књиж. јез.) хесапити – мислити, сматрати, рачунати.

ескортирати – спроводити под оружаном пратњом.

ефендија – господин.

ешкија – одметници, хајдуци; криомчарена роба, особито духан.

Ж

Жанаго (занаго) – заиста, одиста.

живолазан – живахан.

жирован – ухрањен, угојен, способан за парење.

житије – животопис.

З

забркљачити – (шаљ.) нар. почети бркљачити (нејасно говорити, мрмљати).

забрслати – почети брслати (почети брзо и неразговијетно говорити).

завозит, та, то – својеглав, тврдоглав, на своју руку.

зазор – срамота, стид, срам.

закајтити – забиљежити, записати.

закрпатити – издерати се, повикати.

заптија – редар, полицајац; полиција; гл. заптити – држати дисциплину, ред; уздржавати, задржавати, спречавати, устезати.

зарацити се – одметнути се.

засалампијати – заталасати, завитлати.

заструг(а) – чанчић, здјелица од дрвета са поклопцем.

заступити – ући, завладати.

затуркесати – почети говорити турски.

збитије – догађај.

звекан – на своју руку, својеглав.

земан – (тур.) доба, вријеме.

зенћил – богат, раскошан.

зијамет (тур.) – војнички феуд с годишњим приходом од најмање 2000 аспри (ситан сребрни новац, новац уопште)

зијанћераст – , штеточина, штеточинаст.

зиратити – обрађивати, зиратан – обрадив.

зорли (тур.) – силан, обијесан; здрав, снажан; тешко, мучно, тегобно; јако.

зубун – горња хаљина од сукна са кратким рукавима или без рукава; постоји и мушки и женски.

зулум (тур.) – насиље, неправда

зулумћар (тур.) – изв. од зулум, насилник, угњетач, који наноси неправду.

зурла – такође и зурна – врста свирале са веома јаким пискавим гласом.

И

идара – издржавање, егзистенција, алиментација; снабдијевање потребним за живот.

ижињати – намислити, смислити.

издиханије – наступање смрти.

измећар – такође и хизмећар – слуга, служитељ.

изор – награда (у житу или новцу) која се даје на име најма теглеће стоке за орање, најам.

изун – дозвола, допуштање, привола, пристанак.

илаџ (тур.) – лијек, илаџа – љечилиште.

илика – (pl.) – илике, рупица или петља на одијелу за коју се закопчава дугме.

инватерист – војник пјешадинац на одслужењу војног рока.

индат – помоћ (било у новцу, храни, људству, војној опскрби, и сл.).

инсан (тур.) – човјек, чељаде.

интерпелација (лат.) – питање упућено министру у парламенту, обично у вези са неким догађајем или процесом; упадица (из публике говорнику)

интрансингентан (лат.) – непомирљив, упоран, тврдокоран

Ићинћи – други, (фиг.) турска власт.

Ј

јавашлук (тур.) – неодговорност.

jazbec – (pl.) jazbeci – (новослов.) јазавац.

јазија – писмо, писање; натпис, оно што је написано; у кованог новца она страна на којој је бројем означена вриједност (супротна страна је „тура“).

јапија – дрвени грађевни материјал, грађа; тјелесна грађа.

јармац – пречка преко руде о којој висе ждрепчаници, мали јарам за једног вола.

јаспра – уопште новац, а конкретно ситан турски новац.

језуит (лат.) – лицемјер, лукавац, вјероломан човјек

јеџек – јело

јолпаз – скитница, беспосличар; раскалашењак.

јунга – мјера за тежину, нарочито за масло и вуну; тежина ока и по.

јуност – младост.

К

кабаст – велик, крупан.

кабулити – пристати, прихватити; усвојити.

кадија – судија

каима – турски папирни новац (у бившој Турској царевини).

кајмакам (тур.) – намјесник; војно-грађански управник града

калауз – кључ, показивач пута.

калем – оловка, перо од трстике; мосур, цијев, цјевчица за намотавање нити, конца, жице; цјепиво, навртак којим се воћка оплемењава; млада оплемењена биљка.

камилавка (новогр.) – калуђерска капа, повисока, тврда, без штитника; (шатр.) службена капа полицајца или затворског службеника

кандерисати – привољети неког на нешто, склонити, салетјети неког да што учини.

кантина – барака, крчма, простор у неком предузећу гдје се могу добити храна и пиће.

канун – обичније канон – правило, пропис, мјерило; црквена одлука, црквени закон; збир књига или списа које је неки ауторитет (црквени сабор) огласио и признао као аутентичне (Свето писмо) и које садрже правила хришћанске вјере и хришћанског живота.

каприц – каприс, ћуд, ћудљивост

карар – закључак, одлука; степен; мјера, права мјера нечем; прилика.

касаплук – касапски, месарски занат, месарење.

кастиле – намјерно, намјернице; из шале, шалећи се.

катил – убица, крвник.

каур – такође и каурин – исто што и ђаур, немуслиман, невјерник; хришћанин; покаткад ова ријеч означава и католике или Латине; (придј.) каурски – невјернички, немуслимански.

квартир – стан, склониште, конак; вој. логор, логориште, војнички стан ван касарне.

келнерај – преграђен простор у крчмама и гостионицама у коме стоје чаше, боце, пиће и др.

керевека, керефека – кривина, измотавање.

керица – чипка.

керкермајстор – тамничар.

кесер – такође и ћесер, врста чекића; тесарска сјекира; (придј.) кесераст.

кесеџија – онај који сијече, који одсијеца.

кља – (покр.) житна болест, снијет, пада киша а сија сунце.

кокија – мирис; воњ; смрад.

ком – комина од воћа, грожђа.

командант – вој. заповједник (града, тврђаве, војне јединице од батаљона навише, ратне лађе, итд.).

команда – вој. заповједништво; кратка војничка заповијест.

командијер – (у књиж. јез.) командир – заповједник чете, батерије, ескадрона, и др.; витез, носилац некога вишега ордена, нпр. „легије части“.

комасација (лат.) – спајање мањих пољопривредних објеката на различитим мјестима у веће на једном мјесту; обједињавање разбацаних земљишта

комесија – (у књиж. јез.) комисија – лица која треба да изврше неки посао.

комис – назив за ствари које држава даје војнику (рубље, ципеле, хљеб итд.)

комјен – димњак на брвнари с дрвеним поклопцем.

копоран – кратак горњи капут с рукавима (као дио народне ношње); војничка блуза.

копрен – густо сито за пшенично брашно.

корпус деликти – лат. corpus delicti, правно: предмет који доказује кривицу.

крварина – одштета за убијенога.

крисмилистериј – ратно министарство.

круна (лат.) – од 1892. до 1918. новчана јединица у Аустро-Угарској, уведена послије форинте (садржавала 100 филирa)

кршњак – сваки човјек који слави крсно име (крсну славу); (покр.) крсно име; крсни колач, велики лонац у којем се куха јело о крсном имену, гост на крсној слави.

ктитор – код православних Словена и у средњевјековној Византији: оснивач манастира, његов заштитник и велики дародавац.

кувет – снага, апетит.

кузолаш – (pl.) кузолаши, опанци од овчије коже.

кумашли – врста свиле.

курбан – бравче или говече које муслимани кољу на Курбан-бајрам; жртва.

Курбан бајрам – муслимански празник.

курвалук – курварство, курварски живот, курварски поступак, курварење; поквареност, лукавост, неухватљивост.

курдељ – трака, пантљика, врпца; клин на плугу за који је запета гужва орачица.

Куршумли хан – у Скопљу турски затвор.

Л

лавра – већи, знаменитији православни манастир (света лавра), који је сједиште епископа (Света гора, Москва, Јерусалим).

лакомица – жлијеб, једна од ужлијебљених дасака у које удара вода у воденици и окреће точак који покреће камеље за мљевење жита.

латифундија (лат.) – велики земљопосјед, власништво, спахилук

лемеш – гвоздени дио плуга који при орању сијече земљу; раоник.

Lehnstuhl (њем.) – столица с наслоном.

лесперина – стара хартија; аугм. и пејор. од лесперица – леспирица – покр. танак прозирни комадић, кришчица нечега; такође љуспа, љушчица.

лијес – шума; сандук за покојника, покр. дрва, дрвена грађа; дрвени дијелови крова, дрвена опрема за орање, јарам и рало.

Lidove novine (чеш.) – Народне новине

лисаст, а, о – обично коњ или пас који има лису, бијелу пјегу на челу.

лумера – (исквар.) нумера, број.

Љ

љеса – врата (обично од обора или тора) исплетена од прућа, решетка.

љумати – ићи погнут, клатећи се напријед.

М

мавез мафез, махвез – плави памук, памук у боји.

мазгала – отворено, разваљено мјесто у огради.

максумчад – изведено од максум – дијете, нејако дијете, недорасла дјеца.

мала – (у књиж. јез.) махала – дио града или села, градска четврт, заселак; улица, сокак.

мамелук – припадник некадашње тјелесне гарде египатских султана; припадник Наполеонове тјелесне страже; одан слуга који без поговора слуша сваку наредбу свога господара.

манарва – (у књиж. јез.), маневар – војна вјежба већег броја јединица у ратној служби; у рату: сва средства којима је циљ да се ослаби непријатељ, сем борбе нарочито важна у тзв. стратегији замарања и збуњивања противника; у општем смислу: рад који се изводи вјешто и лукаво, смицалица, ујдурма, сплетка, подвала.

мараз – изнутра болестан.

мариветлук – (у књиж. јез.) марифетлук – вјештина, мајсторија; довитљивост; измотавања; смицалица.

маријаш, такође и марјаш – накадашњи ситан угарски и турски новац.

марталос – (pl.) марталоси, припадник посебног рода војске, која се састојала од мјештана, пјешака и коњаника.

маша – ожег, жељезна лопатица са дугим дршком за ваћење ватре и луга из пећи.

машет – такође машат и мећит – средњовјековни надгробни камен, стећак; надгробни камен уопште; каткад и камен уопште.

машина – строј, направа; локомотива.

машкара – шала, исмијавање, спрдња.

медекало – причало.

мезарлук – изв. од мезар (гроб), гробље.

мезгра – сок из дрвета.

мејтеф – понекад и мектеб – муслиманска основна вјерска школа.

мектебихукук – правне школе за образовање чиновника.

мењажија – мјењажа.

мерак – наслада, уживање, угодно осјећање, угодно расположење; страст, уживање, жеља, воља за нечим; меланхолија као посљедица неке претјеране жудње, страсти или чежње за нечим.

мерхамет – самилост, милост, милосрдност; (придј.) мерхаметли – милостив, мека срца.

метериз – опкоп од земље, ров, шанац.

меџедија, меџидија – турски новац, кован од сребра, у вриједности од 20 гроша у доба султана Абдул-Меџида (1844. г.) по коме је и добила име.

меџлис – вијеће, савјет, одбор.

мива – воће.

миздрак – копље чији бодеж има бридове (наолучен је); копље од бајрака.

милет – народ, нација.

милитер – (заст. покр. ) – милитарац, онај који је из Војне крајине.

милитерија – (заст.) војска.

милодув, (у књиж. јез.) милодух – пријатан мирис, који је пријатног мириса; селен, биљка из породице штитара.

милћ – такође млаћ, миљћ и миљач – градилиште, празно земљиште гдје се може подигнути зграда.

мирија – порез, данак.

мисирача – бундева.

млити – (през.) – млим, мислити.

молепствије – краће богослужење у нарочитим приликама.

мрезга – набор (на хаљини или на лицу), недозрела језгра ораха.

мрлина – тијело угинуле животиње, стрвина, мрцина

мрлинаш – изв. од мрлина – стрвинаш, лешинар.

мрцињаш – онај који једе мрцину, лешинар.

музевир (тур.) – сплеткар, злобник, превртљивац, лажљивац.

музервилук – сплеткарење, замућивање.

мукает – мукајет, заинтересован, пажљив, обазрив.

муктар – такође и мухтар, старјешина махале у граду; сеоски старјешина, кнез.

мула – учен човјек, теолог; кадија у већим градовима; титула коју је султан додјељивао ученим људима као одликовање; титула која се додаје испред имена човјека који је учио вјерске школе, па ма био и са мањом спремом, мазгов, мазга.

мунасиб (тур.) – згодан, прикладан, повољан

мундура – мундир, свечани капут или свечана блуза од униформе; униформа, одијело прописаног кроја.

мурећеп – такође и мурећеф – црнило, врста црног мастила, тинта.

муртат (тур.) – одметник, издајник, отпадник од вјере.

мусаведа (тур.) – биједа, несрећа, напаст; клевета, потвора, клевета.

мусаведити – клеветати.

мусали (тур.) – мјесто у природи гдје муслимани на отвореном простору заједнички врше извјесне побожности

муселим – срески начелник.

мустапез, мустафез – члан позадинске војске, позадински војник, трећепозивац.

мутап – (тур.) мутаб, мутаф – покровац од козије костријети; простирач од костријети.

мутесарип, мутесариф – окружии начелник, обласни начелник; синоним за валија.

мухарем – назив за први мјесец у години по му слиманском календару, властито име.

Н

набодица – (pl.) набодице, плаховит, пријек човјек, кавгаџија, свађалица.

навозито – наводно, према некоме, код Кочића подругљиво.

наеро – (у књиж. јез.) нахеро – накриво.

назубан, бана, бано – који има зуб на кога, киван, непријатељски расположен према коме.

наиликан, а, о – накићен иликама (ђинђувама).

накастити – наумити, одлучити се.

накладати – нагваждати, говорити којешта.

налет – проклетник; (фиг.) ђаво, шејтан; проклетство.

наредан – доведен у ред, уређен, уредан; припремљен, приправан, готов, спреман.

насулити (се) – измирити (се), помирити (се), нагодити (се), наравнати (се).

наџак – дио старинске бојне опреме; сјекирица на дугом дршку у којој је с једне стране оштрица, а с друге стране ушице (маљ) у облику чекића.

низам – регуларна војска у Турској царевини, установљена 1826; војник те војске; ред, поредак, распоред.

niks – (њем.) – не!

новак – војник.

новтати – претпоставити, наслућивати, нагађати.

нође – (диј.) ондје, ту.

нурија – парохија.

О

обаталити – покварити.

објесништво – одвјетништво (искривљено, као да вјеша народ).

облапоран -рна, -рно, – гладан, похлепан, незасит, халапљив, прождрљив.

обштество – општина.

овинцир – (у књиж. јез.) официр – војник, свако војно лице од потпоручника до генерала, односно маршала; прид. овинцирски – (у књиж. јез.) официрски.

оглу (тур.) – син

одива – покр. удата жена у односу на породицу или кућу из које потиче, удата кћерка, сестра, братаница и сл.

омсица – особа о којој је ријеч, тај исти.

опотребити – постати потребит, пасти у биједу, осиромашити.

ордија – војска, армија у Турској царевини.

оружник – жандарм.

освјештати – (црксл.) посветити, извршити обред над нечим.

острагуша – старинска пушка која се пуни острага, обрнуто.

осук – (покр.) издужена поворка, гомила.

оферта (лат.) – понуда, молба (нпр. за послом)

оџа – хоџа.

оџаковић – кољеновић, племићког поријекла, човјек из старе, угледне породице.

П

палиграп – изокренуто: параграф, одјељак, члан (закона, наредбе, правилника, и сл.).

палитиш – изокренут њем. придј. politiсch – политички.

палошина – исто што и пала – сабља, односно кратки широки мач у кога су обично држак и корице оковани сребром.

палучак – мала ливада неправилна облика крај воде.

паметар – човјек познат због свога памћења прошлих догађаја, памтилац; паметан човјек; мудријаш; човјек који биљежи важне догађаје, љетописац; књига у коју се биљеже ствари које се желе држати у сјећању; цркв. књига у коју су преписане молитве које треба знати напамет.

пандурица – пандур, подругљиво. Првобитно је пандур био наоружани слуга и пратилац хрватских и славонских племића у XVII и XVIII вијеку; пандур је и војник-пјешак из јуж. Маџарске; код нас: прост и неотесан човјек, безобразник.

панегирик (грч.) – хвалоспјев, претјерано хваљење

панцијер – (у књиж. јез.) панцир – грудни оклоп од гвожћа или челика.

парох – свештеник који је старјешина једне парохије.

парохија – област која се налази под управом једног свештеника, пароха, и има бар једну своју цркву; дослован превод ријечи.

парусија – дар манастиру за молитву.

паушал (њем.) – износ одређен отприлике; просјечно; паушалиста – порески обвезник који плаћа порез ђутуре, без појединачног мјерења

паушализација – прављење предрачуна, обично просјечно, понекад отприлике, од ока.

пашалија – пашин човјек, човјек у служби код паше.

пезвенек – сводник, курвар; покварењак.

пексин – нечист, поган.

Пемац – (pl.) (подругљиво, из њемачког) Пемци, Чех.

перушање – јесење комушање кукуруза.

петљага – петљање, јалов посао, шепртљање.

пећанка – мала пушка израђена у Пећи.

пинта – дио ракијског котла.

Пирова побједа – сумњива побједа која не оправдава претрпљене жртве и доноси више штете него користи побједнику

писанија – (пеј.) непотребно или рђаво, лоше писање, пискарање; писмо; заст. сакупљање прилога; прилози (према списку приложника).

плоска – такође и пљоска – боца спљоштена облика погодна за ношење у џепу или торби

поглавач – јастук, узглавље.

подруг – један и пола другога по величини или по трајању.

пока – пола оке.

полза – корист.

полић – посуда од пола литре (за вино) или пола децилитра (за ракију).

pоlitisch ungefahrlich – политички безопасан.

пометеник – страдалник од мећаве.

попасно доба – вријеме кад је стока на паши.

попишманити – предомислити се покајати се.

попчето – поп, свештеник, (иронично.)

пострагија – старинска пушка која се пуни позади.

Потемкинова села – празан сјај; предочавање лажних чињеница као да су истините

прајс – (њем.) Ргеis – вриједност неке ствари изражене у новцу, цијена.

прекада – кађење, прекађивање гроба, освештавање гроба.

премакнути – не родити, подбацити.

претеслимити – предати нешто другоме.

привуза, приуза – коноп, узица са којом се води стока.

пријестолник – котарски предстојник, срески начелник.

припашај – кожни појас у коме су се носиле мале пушке, ножеви и ситне потребне ствари.

провикати – почети викати; вријеме кад чељаде дозријева.

проесабити – (у књиж. јез.) прохесапити – прорачунати, премјерити.

пронија (грч.) – земља дата војницима или духовницима да се од ње издржавају; није се могла наслиједити; пронијар – обрађивач проније

протокур – протокол, књига за завоћење аката, код Кочића изокренуто протокол у протокур.

протолковати – протумачити, објаснити.

проштудијерати – (у књиж. јез.) – простудирати, проучити.

пружљај волова – дужина волова са лесом и јармом.

пулика – (у књиж. јез.) – публика – свијет; нарочито; гледаоци, читаоци, јавност, народ, људи.

пусат (тур.) – оружје; коњска опрема;

пуцер – њем. Рutzer – посилни, чистач, онај који чува или чисти ципеле.

Р

раванлук – уједначен коњски ход при коме се јахач не труцка.

радиш – чигра, зврк; ђердан, ниска, вјенац.

размитити – размазити, разблудити.

разор – бразда, дио узоране њиве

raison d’etre (франц.) – разлог постојања, смисао

Raubwirtschaft (њем.) – привредна крађа, пљачка.

рајкан – рајетин.

рахметли – умрли, покојни.

ребел – бунтовник, одметник, лице које законитој државној власти пружа оружан отпор.

реглеман – реглман, уредба, правилник о вршењу службе, одредба, пропис, пословник.

редип, такође редиф и редифа – резервна војска, резерва.

резил – осрамоћен, обрукан, бламиран, понижен.

ремунарација (лат.) – ванредна награда, поред редовне плате; хонорар, премије

ренегат – отпадник од вјере, нарочито: хришћанин који је прешао у ислам; (фиг.) отпадник, одродник, изрод, издајник.

рента (франц.) – сваки регуларно добијени приход од капитала, имања или земљишта који од својих власника не захтијева никакве предузетничке дјелатности

рештити – затворити.

рожданик – књига рођених.

роспија – непослушна, неваљала жена.

Рутен – (pl.). Рутени, Русин.

рушпа – такође рушпија – венецијански златник, цекин.

руштрити – руштати, хрскати, мрвити са шумом.

С

сакрамент – првобитно средство којим неко себи или другом намеће извјесну обавезу (капара, кауција, заклетва, и др.); у хришћ. црквама: света тајна, нарочито причешће.

саламет – селамет, спас, спасен, и, е – повољно стање; прави пут.

салутирати – поздрављати, поздравити; нарочито: поздравити по војнички.

сапрет – доказати коме (на суду) да је крив; претрпјети, поднијети страдања, казну (обично у клетви).

сараорина – рад на изградњи пута, кулучење, надничење.

сарашћер – књиж. сераскер и серашћер – главни врховни командант. Постављан је у случају рата из редова везира. Од њега је био старији по положају само велики везир, који је у рату носио титулу сердариекрем.

сарук – завој око капе, чалма.

саферски, -а, -о – (прид.) – који се односи на Сафер (назив мјесеца септембра).

сахибија (тур.) – господин, господар, власник, домаћин; покровитељ, заштитник; у Индији Европљанин уопште;

Света Параскева (Света Петка) – светитељка у православном календару на дан 27. октобра.

свјештати – разумјети, схватити, ући у траг.

sebur! – стрпи се! стрпљивост, стрпљење.

севап – милосрђе.

седленик – добар коњ искључиво за седло и јахање.

седра – капница, сига.

сеирити – проматрати, разгледати, ругати се.

сексер – стари аустријски новац од 20 филира.

сент – завичај, постојбина, родни крај; правац, страна.

серашћер – врховни војни заповједник.

сербез – слободан, смион, одважан, слободно, без бриге, без страха, неусиљено.

сербезија – слобода.

сервитуг – право употребе туђе имовине у одређене сврхе; право на ограничење власника у коришћењу имовине.

сердар (тур.) – заповједник, војсковођа, врховни командант

сережанин – (pl.). сережани – жандарм у некадашњој Војној крајини; стражар, чувар уопште.

сермија – имовина, иметак; благо, стока, марва уопште.

серџада – простирач, ћилимче на којем муслимани клањају намаз; служи и као украс у кућном намјештају; у облику је правоугаоника.

сиктерисати – отјерати уз љутњу неког од себе са ријечју иктер! (напоље! губи се! марш!), маршнути, отјерати га на груб пачин.

синђелија – диплома или грамата којом је епископ постављао или утврђивао свештеника на одрећеној парохији; патријаршка диплома којом се епископ постављао или утврђивао на извјесној епархији.

синекура (лат.) – добро плаћена служба која не захтијева никакав озбиљан рад

синџир – ланац.

сопра – (у књиж. јез.) софра, трпеза, синија.

станарица – домаћица; станарка; птица која није селица.

стојбина – (покр.) завичај, постојбина.

струга – отвор, пролаз на дрвеној огради око куће, њиве, тора; такође: ограћено мјесто за овце на отвореном простору, тор.

стругарица – редуша којој је дужност да помузе овце у тору.

субаша – надзорник имања, онај који убире агинске или беговске приходе са читлука (феудалног посједа); раније у Турској царевини тако се звао градски надзорник.

суданија – тобожње суђење; код Кочића: ругање суду и суђењу.

судишће – судиште, суд, мјесто, просторија гдје се суди, гдје суд засједа.

сургун – прогонство, изгнанство; као придјев: прогнан, протјеран; гл. сургунисати – протјерати, прогнати; у значењу сургун употребљава се и именица сургунлук

сурутка – течност која остаје послије сирења млијека.

сутурлија – провалија, амбис, понор.

сухарија – такође и суварија – коњаник; коњаник-војник, коњаник-жандарм.

счињати, шчињати – накањивати се, оклијевати, колебати се.

Т

табор – логор, организован састанак.

такум – прибор, сервис, комплетна опрема; туце нечега; онај дио чнбука који се ставља у уста.

таламбас – нарочита врста бубња од туча у облику чанка или дубоке ћасе са разапетом кожом обично јарећом. Ријеч таламбас често се односи и на бубањ уопште.

талахи – дио молитве и заклетве код муслимана: тако ми Бога!

тапија – јавна исправа о власничком праву на некретнину.

тевабија (тур.) – поданици, држављани; присталице, пратња; породица

текија – дервишка зграда, манастир, у којој се обављају дервишки обреди. Свака текија има свога старјешину, шејха (калуђер).

теркија – завежљај опреме (као што је кабаница) који се каишевима привеже за облучје на задњој страни седла; дио старије женске народне ношње, украсни привјесак који виси са стране о појасу.

тескера (тур.) – цедуља, лист, писмо, писмена дозвола, потврда, исправа, свједочанство

теслаисати – заносити се, поносити се, правити се важан.

теста – (покр.) геста, пут.

теферич – излет, весеље.

тефтер – биљежница, регистар, протокол; рачунска књига; трговачка књига дуговања и потраживања.

тимар (тур.) – брига; феудално добро, имање, посјед

тимор – камењар, врлет, голет, пребивалиште орлова.

тиморина – предио, крај у коме има тимора, геол. високи дио земљине коре, планински масив, који настаје спуштањем околних дијелова дуж расједа; мјесто пуно високих, стрмих стијена, камењар, крш.

тканица – откан појас (у разним бојама и шарама); материјал од грубо откане вуне (обично шарена); врста женског појаса.

трзе – (покр.) јагње које се врло касно ојагњило.

трибун (лат.) – вођа народа, популаран народни говорник

трмка – купаста кошница од прућа, вршкара.

трнапити – рупити изненада, упасти, ући у кућу.

тубити – тувити, памтити, добро држати у памети.

тугра (тур.) – службени монограм (на ферману, на новцу) од султановог имена

туркесати – говорити турски.

тутунлук – цијев кроз коју пролази дим.

туфек – пушка, пушкар.

Ћ

Ћаба – свето мјесто.

ћатиб, такође и ћатип – писар, административни службеник, чиновник.

ћевшити – такође и ћефшити – водити истрагу, вршити увиђај; вршити процјену пољске штете.

ћеиф – уживање.

ћемане – виолина.

ћепенак (тур.) – вратаница од дућана или радионице којима се горње крило диже а доње спушта и подбочи, те се на њему излаже роба, а трговац на њему и сједи

ћерећли – (прид.) од ћерећета – врста домаћег памучног платна које је проткано цијелом дужином основе свиленим жицама. Те жице могу бити и памучне, али другачије него ли је основа.

Ћитаб, такође и ћитап – књига; закон; књига која садржи вјерска учења и прописе; Куран; Библија.

ћићулајкан – звекан, врнто, бленто, неотесан човјек.

ћулић – ружица.

ћурак – мушки капут постављен и опшивен крзном, бунда, кожух, може бити дуги или кратки.

ћурлик – такође ћурлика – свирала, фрула; глас свирале; глас, цвркут неких птнца (јаребица, шева и сл.).

ћурчина – (пеј.) велики ћурак.

У

увано – зацијело, сигурно.

уверчити, уферчити – запазити, уочити.

угајретити – помоћи, заузети се.

удут – (књиж.) худут – међа, граница, подручје.

удутлема – царски (турски) акт и церемоније које иду уз њега.

укабулити – пристати на нешто, усвојити нешто.

укопација – окупација.

улчек – старинска мјера (за жито, брашно и сл.) различите величине.

умести – умијешати, уметнути, усути у нешто; упропастити, упиштити

умести се – истријебити се.

умјети, хтјети, знати.

упатан, -тна, -тно, – (покр.) напаћен, намучен.

уредован,- вна,- вно – који се односи на уред, канцеларијски, службен, званичан.

уриктати – удесити, намјестити.

учевина – (нар.) знање, наука.

фајда – корист, добит.

фаланга (грч.) – борбени ред тешко наоружане пјешадије, некад, у збијеној формацији, слично клину

фарисеј (хебр.) – лицемјер, пренемагало; човјек који се претвара

фелах (ар.) – ратар

фетва – правно рјешење или упута дата у облику одговора како да се ријеши извјесно шеријатско питање.

фискус – државна благајна, државна имовина.

фитмија – смутљивка; врагољанка, намигуша; од фитмија изведено и фитмилук – смутња, сплетка, интрига.

форинта – новац у разним земљама разне вриједности; у бившој Аустро-Угарској: сребрн новац од двије круне, сребрна дводинарка.

фурсат – згода, прилика, згодан час кад нико не може омести да се што учини; самовоља кад се коме пружи згодна прилика.

Х

хазна – благајна, ризница; благо, извор воде

хазнадар – чузар ризнице, благајник.

хак (тур.) – прави; онај дио прихода у натури који су кметови морали давати спахији; плата; рачун; власништво.

хамал (тур.) – носач

ханума – госпођа.

ханџар – дуги шиљасти нож, с оштрицом с обадвије стране. Понекад се тако назива и кратки криви мач или јатаган.

харач – порез из турског периода.

хас – царско имање; дворско имање.

хелер (њем. Heller) – стоти дио круне, према имену њемачког града Hallа гдје су га најприје ковали; данас стоти дио чешке круне

хесаб – такође и хесап – рачун, број; процјена.

хи(е)џра (ар.) – одлазак Мухамеда из Меке у Медину (г. 622. н. е.) ; то пресељење сматрају муслимани једним од најважнијих догађаја у почетном стадијуму ислама и од тог времена рачунају године

хршум (књиж.) ршум – повика, викање на некога, разбјешњеност, љутња.

Ц

цајгнис – свједочанство, увјерење.

цванцик – стари аустријски новац од 20 крајцера.

цесар – ћесар, цар (најчешће о аустријском цару).

цивиљ – (књиж.) цивил – грађанство, грађански сталеж (за разлику од војничког); грађанска ношња: ићи у цивилу: ићи у грађанском одијелу.

цријемуш(а) – биљка из породице љиљана која се употребљава за зачин и јело, зову је још сријемуж, сријемужа.

custodia honesta (лат.) – часни затвор са извјесним олакшањима и ублажењима

Црна кућа – злогласни затвор у Бањој Луци за вријеме Аустро-угарске и касније.

Ч

чадо – чедо, из милоште.

чадор – шатор.

чакараст – онај који је разнобојних очију.

чалма – платно омотано око феса или које друге сличне капе, сарук, ахмедија.

чалмаш – човјек који носи чалму.

чатати – читати, обично молитве у цркви или на слави.

четобаша – заповиједник чете.

чибук – цијев са лулицом на једном крају која служи за пушење; обично је чибук дуг, а ако је мањи па се може у џеп ставити, онда се назива чибучић.

чивит – модрило (врста боје); индиго.

чимбур – јело од јаја, прави се тако што се јаја разбију и прже на маслу или кајмаку без мијешања. Ако се јаја при пржењу мијешају, добије се кајгана.

Читлук-сахибија – ага или бег, господар, власник читлука (феудалног посједа).

човали – (књиж.) – чохали, чохан – израђен, сашивен од чохе.

чок јаша падиша! – усклик у султаново здравље: да живи много година!

Џ

џандрљив – свадљив, који много приговара другима.

џемадбаша, џематбаша – старјешина једног џемата, сеоски старјешина.

џенем – џехенем, пакао.

џенет – џехенет, рај.

џефе (тур.) – свађа, галама

џоњати – дуго чекати (обично пред нечијим вратима).

џубе – џуба, одора, мантија муслиманских вјерских службеника обично од црне чохе, зубун.

џумрукчија, ћумрукчија – цариник, трошаринац.

шабан (тур.) – осми мјесец муслиманске мјесечеве године

шајцати – (покр.) – шетати се.

шапорење – шапутање, шушкање, гл. именица од шапорити – шапутати.

шејтан – ђаво.

шенлук – весеље, славље уз пуцање пушака, гл.

шенлучити – проводити весеље, славити, веселити се.

шеретлук – будалаштина, шала.

шеријат – муслимански вјерозакон, исламски пропис; ислам.

шиљеже – јагње од годину дана.

шкрљак – шешир, клобук; код Кочића симбол туђина (Шваба), шкрљачина – ауг. и пејор. од шкрљак – шеширчина.

шовран – врста новца.

Шокац – назив за католике-икавце и католике уопште; покрајински: сељак, земљорадник; прост човјек.

шоца – врста старинске војничке пушке.

штуц – врста кратке пушке, карабин.

шупирати (њем. Schub) – полицијски протјерати (у завичајно мјесто)

шуша – овца, коза или крава без рогова; (фиг.) нико и ништа.

шчедро – штедро, издашно, дарежљиво; јако, обилато.



Нема коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *