Звијезде Змијања: Др Стака Чубриловић-Бокоњић

ДОБРОВОЉКА У БАЛКАНСКИМ РАТОВИМА

Др Стака Чубриловић, прва је Српкиња са љекарском дипломом у некадашњој Б иХ, добровољна видарица рана и бољки српских војника у балканским ратовима, сестра тројице браће Чубриловића, од „премилостиве“ аустријске Царевине осуђених на тешке и најтеже казне, и сама осуђивана „гледе слављења злочинства“… Али, прије свега и изнад свега, она је њежна и до бола осјећајна сестра, заова, тетка…

Пише: Јован М. БАБИЋ

 

Др Стака Чубриловић! Др Стака Чубриловић, добровољка у два Балканска рата! Др Стака Чубриловић-Бокоњић, дерматовенеролог, супруга др Јове Бокоњића, педијатра, мајка др Ненада, неуропсихијатра и др Рајка, интернисте!

Да ли то Стакино име и презиме, макар и само Змијањцима, остале Србе да не спомињемо, нешто значи? Знају ли ишта о њој, и шта? Знају ли бар то и толико – да је она, кољеном и родом, њихова, Змијањка, из Леденица? Њен рођени брат, проф. др Васо Чубриловић, члан више (бивших) југословенских и свјетских академија наука, писцу овог текста је више пута говорио да се његов род, до досељења из Херцеговине у Леденице, прије више од 250 година, презивао – Чубрило. А на причу својих предака да су из Херцеговине морали бјежати зато „што су убили турског бега, који је ударао на образ њиховим женама“, смијао се грохотом, од срца. „Сваки мој Змијањац ће вам се малчице похвалити да су његови стари морали овамо, да се сакрију, јер су, бива, убили неког опасног турског ‘арамију, бега-насилника! Та, сетите се, молим вас, Кочићевог Симеуна Ђака и његових силних мегдана с Турцима…“

Стака – да стане помор!

Јово, син Трифунов, први је Чубриловић који је из Леденица, захваљујући Васи Видовићу, угледном Србину, моћном трговцу и свом ујаку, стигао у Босанску Градишку. Ујак Васо није се само постарао да Јово темељито савлада трговачки занат и започне самосталну трговину, него и да се добро ожени: наочитом и здравом дјевојком Савком, из куће чувених Лазаревића. Један Савкин брат, Ђорђе, био је директор банке, а Светозар свештеник. (Савка је, уз то, била писмена, што је представљало праву ријеткост међу њеним вршњакињама!).

Младим и сложним супружницима, Савки и Јови, све је, изгледа, ишло за руком, па и – пород. Једно иза другог, на свијет су дошли: Јованка, Чедо, Здравко, Стака, Вељко, Лепа, Вида, Милорад, Бранко и Васо. На њихову велику жалост, међутим, прворођена дјеца им нагло почеше да умиру: прво Јованка, мало касније Чедо, затим и Здравко. Родитељској тузи није било краја, али ни надању. Савка се нарочито усрдно молила Богу, ишла у цркву, од брата Светозара тражила савјете. Њен снажни и ведри дух, утицао је и на Јову. Убрзо га она обавијести да је поново у „благословеном стању“. Радост им је и даље наткриљивала стријепња: шта ако, не дај Боже…?

Живахна Савка, не упознајући Јову, своју бригу повјери једној озбиљној, старој комшиници, богомољки. „Даће мили Бог, све ће бити добро. Само, одмах дај име своме чеду: буде ли, рецимо, мушко – Станоје, буде ли женско – Станија! Или, Стака, свеједно. Тако ће, уз Божју помоћ, помор твојих анђелчића одмах стати. И, док се дијете не роди, језик за зубе!“ – озбиљно је упозори стара жена.
Тако је, ето, на бескрајну радост мајке Савке и оца Јове, свијет угледала мала Стака, цурица, која је својом памећу и отреситошћу збуњивала све одреда. Од Стаке, рођене 1884, до најмлађег Васе, рођеног 1897, сасвим је стао помор малих Чубриловића! Неуморна мајка Савка је бдјела над својом дјецом, али је налазила времена и за рад у управи градишке „Добротворне задруге Српкиња“ и обиласку сеоских домаћинстава. „Воћка је – наваљивала је на сељаке и сељанке да за њом понављају – много здравија као пекмез, него као ракија!“

За то вријеме, Јово је с напором водио посусталу трговину. Копнио је са трговином, све више и више, и он. Умро је 1898. године, тако да га најмлађи син Васо није ни запамтио. На самрти је, једва чујним гласом, замолио свог најбољег пријатеља, Милана Братића: „Ако доживиш слободу, дођи ми на гроб и три пута, из свег гласа, викни: „Јово, устај, ево је дошла Србија!“

Дедина одликашица

Стака је основну школу завршила у Босанској Градишци, одличним успјехом, из свих предмета! А то, поготово у једној српској грађанској породици, није могло да прође тек тако. Још је био жив свемоћни, свезнајући и свевидећи „деда-Васа“,богати посједник, трговац, српски народни заступник (чак и на Берлинском конгресу 1878!). Он одлучује: „Ова дедина одликашица, мала Стака, наставиће школу у Београду, код свога ујака и мога драгог пријатеља Ђорђа Лазаревића.“ А „мала Стака“ не би била „мала Стака“ и „дедина одликашица“, ако би јој школске „сведоџбе“ из београдске гимназије биле „мршавије“ од оне из Градишке: поново ређа петицу за петицом. И, тако свих осам разреда!

Требало је за „малу Стаку“ донијети нову одлуку, можда најважнију у њеном дотадашњем животу: Куда даље? Само за „деда-Васу“, „доброг духа“ сирочади покојнога Јове, таква дилема није постојала: тако паметно и честито дијете мора да настави школовање, да студира! А шта да студира?

– Пријатељу Ђоко, на нама је да видимо: шта и куда даље с малом Стаком. Ја сам, пријатељу, већ при крају овоземаљског живота и… Највећа ми је жеља да мала Стака студира медицину, да постане докторица. Да буде прва Српкиња – докторица у Босни! Али, пријатељу, мени нешто не би било по вољи да студира у Бечу. Већ у Прагу, у чешкој „Златној Прахи“, међу словенском браћом…- наједном се распричао тихи и ћутљиви „деда-Васа“.

– Бланко потписујем, поштовани пријатељу, сваку Вашу реч! Али… Никако, драги мој пријатељу, да човек заобиђе то незгодно и гураво – али. Али, како ћемо, пријатељу, обезбедити новац за Стакине студије и боравак у нимало јефтином Прагу? Није, наравно, потребно да истичем да сам ја банкар и да финансијски токови указују на све теже и теже прилике… – објашњавао је Лазаревић забринуто.

– С Божијом помоћи, пријтељу Ђоко, све се може ријешити. Ја знам да у Београду Твоја ријеч и гвоздена врата откључава… Стипендију, државну стипендију, пријатељу, кад нам је дијете толико паметно и честито, треба да јој испослујемо – закључи беспоговорно „деда-Васа“.

И заиста, „деда-Васа“, преко својих моћних веза, први издејствова стипендију. Стака, да скратимо, уписа и, 1910, заврши студије медицине на најстаријем еврпском универзитету, Карловом универзитету у Прагу, основаном 1348. године!

Радост обгрли читаве породице Чубриловића, Видовића и Лазаревића, али никога, изгледало је, као већ дубоким годинама притиснутог, али несаломљивог „деда-Васу“. Од силне радости, он више није могао, таман да је и хтио, да се скраси на једном мјесту.

– Праг, Праг, Златни Праг, братски словенски Праг… Тамо је моја одликашица, моја паметница, тамо је – одједном се разраколио „деда-Васа“ – моја докторица, тамо идем и ја. И мој Богдан, са мном… И ко год хоће… Да пропустим Стакину радост примања докторске дипломе, то нипошто, ни по живу главу, не бих дозволио. Не, не и по сто пута – не!

По повратку из Прага, др Стака Чубриловић није дуго одмарала. Жељела је да ради, да лијечи људе, да се доказује. Тако је доспјела у крагујевачку Болницу. Тамо је затекла не много старије колеге – доктора Јову Бокоњића, доктора Јеремића, доктора Ђорђа Букинца и доктора Карамехмедовића. Била је то, за ондашње прилике, сређена болница, Стаки је било занимљиво и пријатно. Нарочито се, јер јој био близак и по годинама и по „земљачкој линији“, зближила са др Јовом Бокоњићем, с којим ће касније ступити у брак.

Ратни љекар-добровољка

Судбина младе докторице Чубриловић није била да мирно, у болничким собама и амбулантама, провјерава своја теоретска знања са „Карлеума!“ Те, 1912, букну, наиме, Први балкански рат: балкански хришћани, а прије свих Срби, кренули су у коначни обрачун с Турцима, вишевјековним тлачитељима и мучитељима. Васпитана у српском и православном духу, иако се од вајкада ратовање сматрало мушким послом, „мала Стака“, као љекар-добровољац, креће у велику људску клаоницу. Била је увијек тамо гдје је било најтеже, не штедећи себе, не пристајући на предах и одмор, све док не би збринула и посљедњег српског рањеника и болесника. Била је толико омиљена, да су рањеници тврдили да она „лечи речима и погледом, више него други хигијеном и лековима“.

Стака Чубриловић је била једна од двадесетак високородољубних Српкиња-љекара, које су својим надљудским напорима одиграле одлучујућу улогу у лијечењу рањеника и сузбијању тада толико карактеристичних ратних епидемија заразних болести.
Завршен је побједом, те исте године, Први балкански рат између „крста и некрста“, да би, на жалост, у 1913. буктао Други, између Срба и истовјерних Бугара. Тек је српском побједом над Бугарима, Стака могла да се врати у престони Крагујевац и да се уда: за свог колегу, др Јову Бокоњића, да се млади брачни пар заједно врати у Сарајево!

Брат као – Бог!

Судбина ће, стицајем недокучивих околности, тек у Сарајеву показати како је за младу докторицу само окрутна маћеха, нимало њежна мајка! Већ 28. јуна 1914. на Видовдан, „младобосанац“ Гаврило Принцип из Грахова, извршиће атентат на устроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда и начинити повод за избијање Првог свјетског рата, најкрвавијег у доташњој човјековој појесници. У тај атентат биће уплатена и тројица Стакине млађе браће – Вељко, Бранко и Васо. И не само да ће бити уплетени, већ и драконски осуђени: 28-годишњи Вељко на вјешала, 17-годишњи Васо на 16 година тешке тамнице и 16-годишњи Бранко на 14 година тешке тамнице! Да ли је једна сестра, заиста: да ли је, могла да истовремено прими јачи ударац, него што га је, том пресудом, примила њежна и осјећајна сестра Стака Чубриловић-Бокоњић? На то питање није потребно писати одговор! Тај одговор најрјечитије пружају многобројна писма између осталих чланова породице и осуђене браће. Нама, жалибоже, простор допушта само да дамо пар извода из Стакиног писма снахи Јованки,супрузи Вељкиној.

Драга моја снајка,
већ други дан прибирам снагу да Ти се јавим – хтјела бих од срца да пишем и речем све – али страшни бол и сузе не дају ни ријечима ни мислима… Јаукасмо, и са највећим узбуђењем одвели су нас к њему. О, душо снајка, како је диван и јак био наш брат! Он је био потпуно миран, сређен… Цијелу ноћ је писао нама,Теби и Нади. (Нада је 8-мјесечна Вељкова кћеркица, којој је писао писмо „да прочита када буде имала 15 година, и када га могне разумјети“, прим. аут.) Слику Твоју и Надину стално је љубио, нас је (Стаку и сестру им Виду, прим. аут.) питао хоћемо ли да поздравимо родитеље (умрле: Јову и Савку, прим. аут.) Снајка, био је јак, лијеп… Јао, кад га се сјећам, чини ми се да сам видила Бога, а не брата… Грчевите пољупце слао је Теби и Нади, преко нас. И молио нас је да његов гроб посјетимо, и да му се Ти, снајка, помолиш на гробу… Он је осуду (на смрт вјешањем, прим. аут.) дознао у 3 h поподне, а сутра, 3.II. у 9 h извршена је. Кажу да се наш Веља (због изразите мушке љепоте звали су „Лепи Веља“, прим. аут.) држао храбро, јуначки и славно. (Званични аустријски државни џелат Алојз Зајфрид изјавио је: „Учитељ Чубриловић ми се пред вјешање насмијешио, благо отклонио моје руке од свога врата, сам себи скинуо крагну и намакнуо омчу, говорећи: ‘Ја вам опраштам своју смрт… А сада ви радите свој посао!’, прим. аут.) … Било би, снајка душо, још пуно, пуно тога да ти причам, али писати ми је тешко: од суза и узбуђења леде се мисли, а успомене навиру и притишћу.

Снајка, мила снајка, ако можеш дођи. Дођи на гроб и причаћемо…

Дозволио је суд да га ми сахранимо, само послије нису дали да браци одемо на гроб… У спроводу смо били Вида, ја и Богдан. (Стакин и Видин ујак, син „деда-Васе“, прим. аут.)… Све је било у највећој тајности: чак ни Илића мати (Данила Илића, истовремено објешеног, прим. аут.) није била нити се опростила са сином. Хтјели смо и Мишка (Јовановића, Вељковог кума, истог јутра објешеног, прим. аут.) да сахранимо, но није било дозвољено. С њим смо се видјели (…), и он је био посве миран, послао је посљедњи пољубац Љубици и дјетету (супрузи и 3-мјесечној кћерки Маци, прим. аут.) преко нас… Сватројица леже код Гајтан фабрике. У суботу ћемо отићи на гроб и однијети браци цвијећа. Даћемо му парастос, подај, снајка, и ти… Пишем, а више не знам шта пишем… Дођи, дођи, снајка, можда ће ти то донијети утјехе, ако је за нас игдје има. Тако ми је, снајка, ужасно: ни смрт мамина, ни татина, ни ишта у животу није ми било тако болно и тешко као ови дани… Дођи, сунце снајка, ако ће Ти бити лакше… – закључује др Стака Чубриловић-Бокоњић, једна од бездушно заборављених звијезда Змијања, своје болно писмо снахи Јованки у Прибој мајевички.

Биће да је „премилостивој Царевини“ било недовољно бола нанесеног Стаки Чубриловић, па је једно писмо брату Бранку у Бањалуку тајно отворила и прочитала, а Окружни суд у Сарајеву је 26. јуна 1915. „због величања злочинства“ Стаки изрекао 15 дана затвора „без права приговора“. Сматрајући то недовољним, Врховни суд је 1. октобра 1915. ту казну повисио на 6 недјеља!



Нема коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *