Архива за: септембар 2012



Joван Бабић: Петар Кочић је свевремен

Разговор с Јованом Бабићем, добитником „Кочићеве награде“

„Кочићева награда“ је већ одавно прихваћена као несумњиво високо и обавезујуће књижевно признање. Колико Вам, господине Бабићу, најискреније говорећи, та награда импонује?

– И да нисте тражили да искрено говорим, рекао бих најискреније: Импонује ми, заиста ми импонује! Јер, мени импонује када погледам Кочићев брк и лик, некмоли награда с његовим именом! С Петром Кочићем, боље речено с његовим дјелом, срео сам се још у Државној нижој реалној гимназији у Дрвару, по свршетку Другог свјетског рата. И од тада ми је то дјело, истовремено, и блиско, и поучно и забавно. Ја сам Кочићеве приповјетке и драме доживљавао тако живо и сугестивно да су се оне за мене просто „лијепиле“, тако да сам, рецимо, некада напамет знао не само „Јазавца пред судом“ и „Суданију“, него и многе Кочићеве приче. А неуљудно би било да кажем да сам Кочићеве, заиста дивне, текстове напамет знао само ја, већ су их знали многи из моје генерације: умјесто интернета, ТВ, латиноамеричких и турских „серија“, ми смо се „гађали“ дијалозима из „Јазавца“ и „Суданије“. Толико смо пута, међусобно, упутили Давидов пријекор: „Ћути ти, вузле једно вузласто!“ Или: „Јазо један, има у нашога премилостивога цара и за тебе палиграпа, кабастије и масније палиграпа, Јазо…“ Или, из „Суданије“: „Оптужује се по кажњеноме закону, у свакоме смијеру, коли опасна особа, толи вердектер и тат, именито Кирило, звано Ћирило, која се прикрива под тајним именом Ћиро Трубаић, звано Кулјић, а гледе грабежне провале, и крађе пуне качице сира, што се упорабом палиграпа ћет’рестћет’ри, тоћка ћет’ри, коју снажно подупире, дапаче и уздржава, палиграп осамдесетиосми, тоћка а, бе и це, па се иментовани мора казнити са дви’ године робије куће необићне…“ Разумљиво је да ово нису дословни цитати из „Суданије“, али то указује на нешто још важније: Кочићево дјело је код нас младих будило мисао, разбуктавало машту и изазивало понос на његову бритку ријеч и горштачку срчаност…

Више →

Протјеривање Петра Кочића из Сарајева

(Ђачке успомене)

То је било прије 26 година, 1906., у новембру мјесецу. Тада је Петар Кочић био чиновник Просвјете у Сарајеву. Због учествовања у демонстрацијама у којима су били вође Петар Кочић и Стијепко Кобасица обојицу је аустријска полиција протјерала из Сарајева у њихова родна мјеста. Ја сам тада био у другом разреду богословије у Рељеву, гдје нас је било свега 50 ђака. Пажљиво смо пратили политички живот и политичку огорчену борбу са аустријским окупационим властима. Од наших другова, који су тога дана били у Сарајеву, сазнали смо којим возом мора Кочић да напусти Сарајево. Полиција је изабрала ноћни касни воз, који је полазио у 11 сати ноћу из Сарајева према Броду и то ради тога да не би било какве демонстративне пратње од стране Сарајлија.

У богословији је била велика стега. Нису смјели да пређу мост на Босни, а смјели су шетати само до Рељева, гдје је тада држао хан покојни Вукан Шпира а сада држи гостиону Михаило Церовић. Ргеко ћуприје нисмо смјели прелазити, а из интерната нисмо смјели излазити по-слије 9 сати. Босанска влада је строго водила рачуна о нашем политичком расположењу и тадашњи директор богословије Милан Лалић био је завео достављање у школи и интернату. Све се знало, шта ко мисли и говори. Било је међу нама, на срећу свега њих два три, који су све дојављивали ректору и којих смо се клонили. Тако су дојавили једно предавање на часу професора др Саве Љубибратића, који нам је био тада наставник, и због тога и његовог све већег утицаја на богословску омладину, макла га је босанска влада у кратком року из школе. Такво је било стање у богословији у вријеме протјеривања Кочићева из Сарајева у Бању Луку.

Више →