Архива за: септембар 2016



Славодобитник Милисав Савић

DaneПриликом отварања 15. Ликовног саборовања „Змијање“ 14. августа у прекрасном етно-центру Зеленковац, у кругу галерије на отвореном са знаним именом „Зашто није отиша Боро“, предсједник петочланог жирија за овогодишњу Кочићеву награду, проф. др Миљко Шиндић саопштио је одлуку жирија слиједећим ријечима: „Петочлани жири за доделу Кочићеве награде за 2016. Годину, формиран Одлуком Извршног одбора Завичајног друштва „Змијање“ на деветој седници 24. марта, у саставу: проф. др Миљко Шиндић, Бања Лука, предсједник, те чланови академик Драгослав Михајловић, Београд, проф. др Драшко Ређеп, Нови Сад, проф. др Дејан Ђуричковић, Бања Лука и Сретен Вујковић, професор, Бања Лука, на седници 12. августа разматрао је пријаве по конкурсу за Кочићеву награду и у ужи избор издвојио три кандидата:

  1. Милисава Савића из Београда, предлог и образложење чланова жирија, академика Драгослава Михајловића и проф. др Драшка Ређепа;
  2. Петра Сарића из Брезовице, Косово и Метохије, предлог и образложење Дома културе, Грачаница;
  3. Тихомир Левајац, Бањалука, предлог и образложење Издавачке куће „Арт-принт“, Бања Лука.

Након додатног разматрања жири је једногласно одлучио да се Кочићева награда за 2016. годину додели Милисаву Савићу за његово целокупно књижевно дело.

Milisav2

Милисав Савић рођен је 15. априла 1945. године у Власову крај Рашке. Гимназију је завршио у Новом Пазару, а студије југословенске и светске књижевности на Филолошком факултету у Београду. На истом факултету је магистрирао с темом Мемоарска проза о првом српском устанку, а потом докторирао с темом Мемоарско-дневничка проза о српско-турским ратовима 1876-1878 . Био је уредник листова „Студент“ и „Младост“, гласвни и одговорни уредник „Књижевне речи“ и „Књижевних новина“. У издавачком предузећу „Просвета“ радио је као главни и одговорни уредник, потом и као директор. Једно време био је председник Српске књижевне задруге. У амбасади Србије и Црне Горе у Риму је обављао дужност министра саветника, а на универзитетима у Лондону, Њујорку, Албани, Фиренци и Лођу предавао је српски језик и књижевност. Од 2010. године је редовни професор Државног факултета у Новом Пазару.

Милисав Савић је објавио петнаест књига приповедака, романа и књижевно-историјских студија. У њима је истраживачким и аналитичким поступком, погледом на животну стварност и споља и изнутра, упоредним разматрањем садашњости и прошлости, језиком стварности и стварања, фактографским и поетским, хумором и горчином, обликовао живи живот и легенде, чистотом и пуноћом мисли јасноћом и чврстином става, у кочићевском духу осликао и афирмисао универзалне вредности истине, правде и слободе. У контексту Савићевог приповедања, његовим погледима на жоивот и стварање, кад говори о себи и другима, правди и неправди, његовој аутобиографској „фусноти“, видљиви су трагови прочитане литературе, домаће и стране, о терору тамничке авкодневице, судбинској и судбоносној сарадњи писаца и читалаца која дотиче у прошлости Бокача, Шекспира, Доситеја, Видаковића и Григорија Божовића до наративног искуства савремених стваралаца Иве Андрића, Милоша Црњанског, Милорада Павића, Борхеса, Киша, Селимовића и других приповедача.

Романи Милисава Савића преведени су на грчки, енглески, словачки, македонски, бугарски и румунски језик. За збирку приповедака Бугарска барака добио је нагладу листа „Младост“, а за књигу Ујак наше вароши Андрићеву награду. НИН-ову награду добио је за роман Хлеб и страх, за роман Ожиљци тишине награду Мирослављево јеванђеље, а награду Лаза Костић за роман Принц и србски списатељ.За књижевно-историјску студију Устаничка проза добио је награду „Павле Бихаљи“, а мултижанросвка књига Римски дневник, приче и један роман награду „Душан Васиљев“.

Читаоци у књигама Милисава Савића препознали су своје време и себе у времену, корене својих предака, њихове узоре, одрицања и страдања од косовског Видовдана, сарајевског Видовдана Гаврила Принципа и Видовдана наше стварности, кочићевске борбе непрестане за истину, Правду, Слободу, Отаџбину, српски језик „свјетлице Божје и Српство…“

Образложење жирија које је, рекосмо, саопштио проф. др Миљко Шиндић, предсједник нареченог жирија, потписало је свих пет чланова овог заиста угледног жирија.

МОЈ ДРАГИ ЧИКА ПЕТРЕ

PetarParkМој драги чика Петре откад тебе нема све се промијенило. Отишао си осамдесетак и више година прије него што сам дошла у овај чудни свијет, али да обожавам твоја дјела то ми не представља никакав проблем. Свих ових 100 година у којим лебдиш на бескрајном океану осјећам да гледаш и грлиш све оне који те и дан данас читају и обожавају. Знам да видиш да нас је доста таквих.

Свијет се, мој драги чика Петре, много промијенио. Дошло је неко ново доба које по мени убија људе у мозак. Дошли су паметни телефони, те покаткад помислим да су паметнији од нас самих. Мање се читају књиге, иако ми се чини да их већина људи заиста воли. Пуно се тога промијенило, и тек ће се промијенити, то ми сви говоре, али не брини мој драги чика Петре ја ћу увијек да читам твоје књиге. И не само да ћу их читати него ћу их и вољети колико се може највише вољети.

Наставница ми је једном приликом причала како си био избачен из своје Сарајевске гимназије због србовања и како си за вријеме аустроугарске власти и ријечју и гласом борио за српски народ тако да је то само још један повод да ти се дивим и да знам да си био херој!

Ја мој чика Петре малтене сваког дана идем у позориште и највише се обрадујем када видим да је некакав твој текст на репертоару. Бања Лука воли твоје текстове, а посебно дјеца која имају и дивну лектиру „Јазавац пред судом“, „Јаблана“ и „Мргуду“ захваљујући теби. И друга дјеца такође воле да иду на разне представе и уживају у твојим текстовима баш као и ја, али ја сам оно дијете које обрадују ситнице, али ти, никако, ниси ситница.

И још нешто. Ја ти се се сваке године радујем Змијању, и свему ономе око твог збора, јер тих пар дана на Мањачи се чују најљепши стихови, посебно твоји о слободи, и то је један диван повод да се присјетимо тебе и шта си све радио кроз свој живот тако да и ове године чекам Змијање са весељем!

 Ех, да, за пар дана обиљежавамо 100 година од твог вјечног сна горе на небу, али иако је прошло 100 година твоји текстови су живи и живјеће још дупло, тродупло, ма и 100 пута више година јер док је српског књижевног стваралаштва памтиће се „Јазавац пред судом“, „С планине и испод планине“, „Јауци са Змијања“, „Суданија“ и многа друга твоја дјела.

Тај горе плави свод нема појма каквог генија држи, мој чика Петре.

То је то, драги мој чика Петре. Рекла сам ти у пар реченица какве ствари мене малу окружују и како их ја доживљавам. Ти, ето, живиш у мени и заувијек ће бити тако.

Воли те највише један мали писац.

Селена Берић

Змијањче Селени Берић

ZmijanjceЧланови жирија за награду „Змијањче“, која се годинама додјељује основцима за најбоља литерарна остварења на теми Кочића и његових дјела, а који су чинили Љиљана Мачкић, професор,Стевка Козић Прерадовић и Грозда Регодић, једногласно је одлчио да се овогодишња ова награда додијели Селени Берић, основки бањалучке Осносне школе „Георги Стојков Раковски“ из Бања Луке. Њен рад с насловом „Драги мој чика Петре“, а који је послан под шифром „Луња“, искрено је младалачко обраћање великану Петру Кочићу са знањем шта је он значио и чинио за овај народ и за његов језик. Жири у том смислу у образложењу одлуке наглашава: „Награшени рад издваја се квалитетом који се огледа у споју традиционалног у тематици и модерног у изразу и стилу младе списатељице…“

Иначе, Селена Берић није непозната у литерарним круговима: већ двије- три године појављује се на књижевним вечерима и другим манифестацијама, а објавила и прву збирку пјесама с насловом „Капутић“ (Бања Лука, 2016.)

Пјесмом да ти кажем

IzvorneZaVijestiТрећи је фестивал изворних пјевачких група одржан као прва, почетна манифестација овогодишњих програмских садржаја 51. Кочићева збора и одржан је у манастиру Гомионица, уз искрену захвалност не само домаћинима у манастиру, него СПЦ која има разумијевања за овакве и сличне садржаје који се, углавном, свих ових пола вијека постојања зборовања на неки начин вежу за манастир Гомионицу, али и друге змијањске богомоље. Да је жив покојни академик Владо Милошевић, који је већ на првом Кочићевом збору у програм укључио изворно народно стваралаштво, посебно изврно пјевање, пошто је музика и музикологија његово интересовање, био би пресрећан што је то тако и на тај начин, послије пола вијека зборовања, остварено и показано у програму Кочићевог збора. Посебно би му се допало то што је једна оваква манифестација, ове године ревијалног карактера, а своје умијеће представиле су групе „Змијање“, као домаћин која дјелује у оквиру Завичајног друштва „Змијање“, мушка изворна група, женска група КУД „Пискавица“ из Пискавице код Бање Луке, женска изворна група КУД „Козара“ из Приједора, женска група КУД „Уна“ из Костајнице, те мушке пјевачке групе „Срце Кнешпоља“ из Козарске Дубице, „Синови Козаре“ Турјак од Градишке, „Јањац“, Сводна код Приједора, браћа Јелисавци из Бање Луке одакле су и тамбураши Милован Ћулум са унуцима, „Приједор“ из Приједора и „Тромеђа“ из Бање Луке.

DSC03609

-Чини ми се да је ове године фестивал, мада ревијалног карактера, надрастао чак и сам себе а остварени програм је био такав да би се могао приказати у много већим срединама од ове, наше. Захвални смо домаћинима у манастиру Гомионица и уздамо се да ћемо и убудуће овај садржај везати за манастир и његов живот у вријеме Кочићевог збора – казао је Предраг Благојевић, секретар „Змијања“ и један од заслужнији што у оквиру овог завичајног друштва успјешно дјелује истоимена мушка пјевачка група.

Blagojevic

Трећи фестивал изворних пјевачких група показао је да се овакве манифестације морају сврставати у програмске садржаје Кочићевог збора и сигурно је да ће се ова смотра одржавати и убудуће.

С.К.