СВЈЕТЛОСТ СВЕТРАЈАЊА

MiloradDodikRevijaClanakПише: Милорад ДОДИК, предсједник Организационог одбора

Оно је вријеме окупационо, када је Аустроугарска запосиједала наше просторе, између осталих, стварало и калило једног од највећих националних бораца, народног трибуна и великог књижевника Петра Кочића, нашег Кочу коме се у славу, ево, окупљамо  и зборујемо више од пола вијека. Кочић је остварио дјело које је, чини се, данас актуелно баш као и у том времену у коме је настало и када је заваљало ту народну лавину гњева и бијеса. У томе је његова ријеч надјачавала и надјачала свесвјетску галаму, а ум свијетлио и освијетлио стање и трагање, што потом цијели један вијек од његове смрти, до данас, видимо као на чистом сликарском платну. Или, још љепше исказану: гледамо на небеској ведрини ту трулеж времена коме је Петар Кочић дао свјетлост светрајања. Та свјетлост, хвала Богу, просвјећује овдашњи народ управо стољеће откако он физички није међу нама, али је с нама и у нама за сво то вријеме на онај најљепши и најдражи начин, мишљу, умом, разумијевањем и светрајањем.

Освијетливши вријеме трулежи и патње кроз ум и разум свога народа, посредством његовог исказивања сопственим и посве разумним језиком, борећи се за чистоту  нашег, српски језик и залажући се за његову опстојност на начин великана, од Доситеја и Вука, па до Милана Шипке, Петар Кочић је надвисио не само то и такво, смутно вријеме, него и све оне моћнике који су прогонили њега и његов српски народ у име неке „више значности“. За скоро читав тај вијек од његове смрти до данас на неки начин се историја обнавља и доноси све те турбулетности овдје, у нашој отаџбини, нашој Босни и Херцеговини. То што би је неки други да присвајају, баш као што су и у вријеме Кочићевске „окопације“, то је та константа која не напушта светреперећи и светрулећи свесвјетски ум и разум усмјерен и на ове наше просторе и људе.

Та актуелизација кочићевског времена и поновно снажење његовог исказа и дјела, потврђују да ми, овдје не можемо без трибуна и бојовника, какав је и сам био. И за то стољеће откако, велимо, није физички међу нама али је сво вријеме дјелом и мишљу с нама и у нама, као да се мало шта овје мијења у историјском смислу и слиједу. Али, за пола тог стољежа, ево, наша је народна снага овдје уздигла његову величину на пшијадестал сјаја на Змијању зборовањем управо Кочићу у славу.

Кад год човјек, ововремени и овдјетрајући, са мишљу на величину борбе и дјела Петра Кочића данас крочи на родно му Змијање, осјети неку блаженост, нешто што га вазнесе до снаге у којој проговоре Давид и Лујо, Маркан и Мргуда, некако се осјећамо у новом заносу, спремни да се и сами жртвујемо за што је пала жртва Петар Кочић. И за сво то вријеме зборовања, током цијелог вијека откако је Кочић земан, узрастао је, велим, у неслућени сјај тај човјек сјај, свјетлост која надјачава и најтамније помисли свијета и вијека. Отуд потреба да се овога, 51. Кочићевог збора, уматичени не само у нашој матици, него и у његовој, змијањској, окупимо у Стричићима достојанством које заслужује та свјетлост, та громада, ПЕТАР Кочић, наш Коча.



Нема коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *