Рубрика: Змијање



Joван Бабић: Петар Кочић је свевремен

Разговор с Јованом Бабићем, добитником „Кочићеве награде“

„Кочићева награда“ је већ одавно прихваћена као несумњиво високо и обавезујуће књижевно признање. Колико Вам, господине Бабићу, најискреније говорећи, та награда импонује?

– И да нисте тражили да искрено говорим, рекао бих најискреније: Импонује ми, заиста ми импонује! Јер, мени импонује када погледам Кочићев брк и лик, некмоли награда с његовим именом! С Петром Кочићем, боље речено с његовим дјелом, срео сам се још у Државној нижој реалној гимназији у Дрвару, по свршетку Другог свјетског рата. И од тада ми је то дјело, истовремено, и блиско, и поучно и забавно. Ја сам Кочићеве приповјетке и драме доживљавао тако живо и сугестивно да су се оне за мене просто „лијепиле“, тако да сам, рецимо, некада напамет знао не само „Јазавца пред судом“ и „Суданију“, него и многе Кочићеве приче. А неуљудно би било да кажем да сам Кочићеве, заиста дивне, текстове напамет знао само ја, већ су их знали многи из моје генерације: умјесто интернета, ТВ, латиноамеричких и турских „серија“, ми смо се „гађали“ дијалозима из „Јазавца“ и „Суданије“. Толико смо пута, међусобно, упутили Давидов пријекор: „Ћути ти, вузле једно вузласто!“ Или: „Јазо један, има у нашога премилостивога цара и за тебе палиграпа, кабастије и масније палиграпа, Јазо…“ Или, из „Суданије“: „Оптужује се по кажњеноме закону, у свакоме смијеру, коли опасна особа, толи вердектер и тат, именито Кирило, звано Ћирило, која се прикрива под тајним именом Ћиро Трубаић, звано Кулјић, а гледе грабежне провале, и крађе пуне качице сира, што се упорабом палиграпа ћет’рестћет’ри, тоћка ћет’ри, коју снажно подупире, дапаче и уздржава, палиграп осамдесетиосми, тоћка а, бе и це, па се иментовани мора казнити са дви’ године робије куће необићне…“ Разумљиво је да ово нису дословни цитати из „Суданије“, али то указује на нешто још важније: Кочићево дјело је код нас младих будило мисао, разбуктавало машту и изазивало понос на његову бритку ријеч и горштачку срчаност…

Више →

Протјеривање Петра Кочића из Сарајева

(Ђачке успомене)

То је било прије 26 година, 1906., у новембру мјесецу. Тада је Петар Кочић био чиновник Просвјете у Сарајеву. Због учествовања у демонстрацијама у којима су били вође Петар Кочић и Стијепко Кобасица обојицу је аустријска полиција протјерала из Сарајева у њихова родна мјеста. Ја сам тада био у другом разреду богословије у Рељеву, гдје нас је било свега 50 ђака. Пажљиво смо пратили политички живот и политичку огорчену борбу са аустријским окупационим властима. Од наших другова, који су тога дана били у Сарајеву, сазнали смо којим возом мора Кочић да напусти Сарајево. Полиција је изабрала ноћни касни воз, који је полазио у 11 сати ноћу из Сарајева према Броду и то ради тога да не би било какве демонстративне пратње од стране Сарајлија.

У богословији је била велика стега. Нису смјели да пређу мост на Босни, а смјели су шетати само до Рељева, гдје је тада држао хан покојни Вукан Шпира а сада држи гостиону Михаило Церовић. Ргеко ћуприје нисмо смјели прелазити, а из интерната нисмо смјели излазити по-слије 9 сати. Босанска влада је строго водила рачуна о нашем политичком расположењу и тадашњи директор богословије Милан Лалић био је завео достављање у школи и интернату. Све се знало, шта ко мисли и говори. Било је међу нама, на срећу свега њих два три, који су све дојављивали ректору и којих смо се клонили. Тако су дојавили једно предавање на часу професора др Саве Љубибратића, који нам је био тада наставник, и због тога и његовог све већег утицаја на богословску омладину, макла га је босанска влада у кратком року из школе. Такво је било стање у богословији у вријеме протјеривања Кочићева из Сарајева у Бању Луку.

Више →

Ликовно саборовање “Змијање 2012“: Боје и ријечи саговорници

По тринаести пут окупили се сликари Српске и Србије да у Бронзаном Мајдану и уопште на Змијању овјековјече своја виђења и доживљаје

Трећа је година како осмодневно Ликовно саборовање „Змијање“ започиње занимљивим програмом у домаћинству вриједног и подузетног Змијањца, Остоје Трамошљике у Бронзаном Мајдану. Ту је и тако започело Ликовно саборовање „Змијање 2012“ које се одржава по тринаести пут, а светковина отварања ове ликовне манифестације, чиме заправо започе 47. Кочићев збор, увеличана је поетским рециталом и, изнад свега, обнародовањем добитника Кочићеве награде и награде „Змијањче“.

У име жирија за Кочићеву награду, којег су чинили проф. др Миљко Шиндић, проф. др Драго Тешановић и књижевник Душко М. Петровић, саопштење је прочитао и образложио предсједник жирија, господин Шиндић. Сазнање да је овогодишњи добитник ове престижне награде бањалучки књижевник, публициста и новинар Јован Бабић, који се придружио двадесеторици претходника, обнародовали су бројни новинари, који су присуствовали овој светковини. Потом је Остоја Дулић, предсједник жирија за додјелу „Змијањчета“, награде младим и најмлађим ствароцима, ученицима, а којег су уз Дулића, чинили књижевник Стевка Козић-Прерадовић и Војин Милаковић, професор, обзнанио добитника ове награде. Ријеч је о ученици Ивани Спасосјевић из Основне школе „Петар Кочић“ из Доњег Бродца код Бијељине.

Награде награђенима ће, како је уобичајено, бити додијељене у Кочићевим родним Стричићима, на Змијању, на завршници Кочићевог збора, последње недјеље августа а у новоподигнутом Кочићевом домаћинству, будућем културно-туристичком центру.

Више →

Збогом, пркосниче

Двадесет шесте фебруарске вечери, године 2009, при самом крају ТВ дневника, у коме претходно обећаше нешто љепша и топлија времена, као нека ружна чворновата песница посред лица тресну ме вијест: „Данас је преминуо пјесник Ђуро Дамјановић…“

Пише: Жарко ШАРИЋ

Замантало ми се у глави. Како…откуд…зашто? Како је то могуће? Свакојаких изненађења могло се од њега очекивати, али овако нешто ни у сну. Могао је, рецимо, да покупи ваше тек начето пиће и испије га па обрише насмијешен брк. Могао вам је испричати занимљиву догодовштину из својих београдских дана и да га слушате широм отворених очију. Могао је да крене из кафане неплаћеног рачуна па га конобар заустави на вратима оном чувеном – пјесниче, знаш ли свој дуг. Могао је да вам донесе ноћас написану пјесму од чијих се стихова и ријечи и птице у лету сударају. Чак је могао да неку кочиперну бањалучку даму штипне за задњи анатомски дио, показујући тиме колико држи до њене охолости. Све се од њега могло очекивати, али да се склони са тротоара испред „Босне“ и из Гоисподске, да не сврати у „Снек“ или „Боснину“ кафану гдје се скупљају „академици“, да оде и не врати се, то никако. Овог пута баш је претјерао.

А кад ми се мало примирила крв и кад сам охлађене главе поразмислио, закључих да се од њега тако нешто и могло очекивати. Па откад је он почео да изненађује и пркоси! Откад је разголитио Голимјесто па наовамо, колико пута.

Више →